Романтизам

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века

У мноштву наших сатиричних и хумористичких листова, од „Шаљивца“ (1850. године), који је забележен као историјски почетак, и као такав остао значајан, до Домановићеве „Страдије“ (1904), они најбољи, а међу њима, пре свих, они које је уређивао Јован Јовановић Змај: „Комарац“ (1861), „Змај“ (1864), „Жижа“ (1871), „Стармали“ (1878); затим „Ера“ (основан у Београду 1882. године, а после пет година излажења, наставио у Ужицу под уредништвом Андре Лојанице), „Бич“ (1882) под уредништвом Симе Лукина Лазића, „Сатир“ (1902) Бране Цветковића и Домановићева „Страдија“, да поменемо само најпознатије – поред богатства савремених жанрова (вест, чланак, репортажа, епиграм, афоризам, песма, пародија, прича, полемика), присутна је и трајна тематска савременост. 
Радоје Домановић

Радоје Домановић

Поред оснивача и уредника ових листова, томе су допринели многи наши познати писци као сарадници: Милован и Ђура Јакшић у „Враголану“ (покренут 1871. године), Милорад П. Шапчанин у „Стармалом“, Бранислав Нушић у „Ћоси“ (1881) и „Бичу“.

Тадашњи српски писци, обдарени жицом хумора и сатире, стварали су махом у форми комедије и шаљиве приповетке (Стерија, Нушић, Кочић, Сремац, Глишић, Домановић), али многи су допринели српском хуморном и сатиричном стваралаштву, сарађујући у хумористичким и сатиричним листовима. Међу безбројним примерима савременог у српској сатири, који су надживели своје време и придружили се нашој савремености, је „Песма о српском времену“, објављена у „Змају“ 1864. године, која гласи:

Још није време!
Још није време!
Још није време!
Сад је доцкан!

Или, епиграм објављен у „Бичу“ 1889. године:

Не бојте се гробља…
Ту је царство мира.
Политичко гробље –
То има вампира.

Разуме се, зубу времена савременост у српској сатири најлакше је одолела у облику афоризма, тој најчвршћој мисаоној реченици:

* Во се везује за рог, а посланик за језик.
(Жижа, 1871)

* У бирократији има доста и паметних, а доста и поштених људи; само они што су паметни нису поштени, а који су поштени нису паметни.
(Фењер, 1878)

* Политика и новац владају светом; новац је нужан ради политике, а политика се тера да се дође до новца.
(Ћоса, 1881)

* Нашој будућности стоји на путу често само наша прошлост.
(Мирођија, 1891)

* Дипломате и поличари не држе никад задату реч, али зато држе дугачке говоре.
(Сатир, 1902)

Један од најплоднијих и најуспешнијих епиграмиста, Брана Цветковић, објављујући своја два епиграма у „Сатиру“, упозорава и нашег савременика:

Наша журба
Кажу: „Србин журно хита,
да пре стигне своме смеру“.
Јест, за ручком он већ пита:
„А шта има за вечеру“.

Листови за поуку
Разлете се штампи перје,
јер слобода има „ферје“,
а док такав ветар дува
промениће чланци жице,
писаће за домаћице:
„Шта се, како, меси, кува…“

Домановићева „Страдија“

Нашу посебну пажњу заслужује Радоје Домановић и његова „Страдија“, скромног техничког изгледа, али пребогата садржајем. Он у свом листу 1904. године објављује:

Ново занимање

„У нашој земљи има толико чуда, да је постало једно ново занимање. Ја познајем једног господина који има то ново занимање. Долази редовно у редакцију „Одјека“, тачно у осам изјутра и онда се чуди час овоме, час ономе! Тако се чуди и ишчуђава до дванаест. Тада огладни и иде на ручак, одмори се мало по ручку и тачно у два иде опет на дужност – да се чуди до шест поподне. Тај господин ништа друго не ради, он се искључиво занима чуђењем.“

Априла 1906. године Домановић у „Страдији“ објављује:

Политички вашар

„Код нас у политичком животу, као да политичка убеђења и принципе доноси ветар. Једног дана постоји једна политичка мода, док сутрадан погледате, а пирнуо неки други ветар од некуда и донео сасвим нову моду. За ових последњих десет година, та се мода мењала чешће него мода женских шешира. Једна огромна маса људи повија се по тим ветровима политичке моде, иде „мудро“ за „духом“ времена и на тим људима је увек „модеран“ политички костим. Не даду да их време прегази, неће да буду несавремени и смешни…“

Памфлет и полемика најчешће у краткој, најубојитијој књижевној форми, пунили су странице страначких хумористичких листова, али оне су привлачиле и листове које су уређивали књижевници – као слободни стрелци независног ума.

Занимљиво је да је и Двор покушавао да своје интересе „брани“ кроз хумор, али то је најбедније што се у овој области икад појавило, а пре свега у династичком хумористичком листу „Ружа“ (Београд, 1865), која је својим „хумором“ бранила династију од народа(!)

Предани истраживач наше хумористичке штампе, Алексије Марјановић (Алек Марјано), у књизи „Једна смешна историја“ („ЈЕЖ“, 1982) пише о полемикама Јована Јовановића у „Змају“ (1864-1871):

„Већ у првим бројевима „Змаја“, Змај започиње полемике са листовима „Видовдан“, „Србобран“ и „Напредак“ (а касније и са другим листовима). Ево тих првих његових полемичких чарки:

* „Србобран“ завиди омладини текелијској што је поткупљена да против народа ради. „Србобран“ мисли да он има привилегију, па нико други поткупљен бити, ни против народа радити не сме“.

* „Напредак“ често вели: „Ми ћемо причекати да догађаји зборе“. Ал’ требало би да и ми прозборимо, у напред, кад смо „Напредак“.

* „Србобран“ се фали да је стекао неколико „знатних мужева“. Дакле, ето и сам признаје да спада у слаби (тј. женски) пол, кад му требају мужеви. Само се чудим како грчко оријентисани синод допушта ту полиандрију?“

Али, уз наведено, Марјановић нас обавештава да се Змај у то време упустио и у једну „другачију врсту полемике“. У полемичко надметање у духовитости са Константином Тумићем Зољом, који је у Новом Саду, 1864. године, покренуо хумористички лист „Зоља“. Иако је годинама трајало, ово надсмејавање се, уз сва жестока међусобна „крпљења“, завршило мирољубиво, са пуно међусобног уважавања полемичара. Победио је – смех.

У полемичком жару такође Змајев „Стармали“ (1878) „Препоручује“ београдској „Искри“:

„Гледајте да искрешете кресивом својим ове искре:
* „Искру“ савести код ваших рачунyија.
* „Искру“ скромности код ваших комуниста.
* „Искру“ поштења код железничких подузимача.
* „Искру“ родољубља код „Виделоваца“.
* „Искру хумора код „Старог Домишљана“.
* „Искру“ памети код кога се год не показује“.

Посебно су занимљиве полемичке поруке међу хумористичким листовима. Тако хумористички лист „Ера“ поручује хумористичком листу „Брка“ (1882. године):

Кад ће једном
Скоро, скоро, сијнућ сунце,
Грешник ће се скоро кајат’,
По прашини црв ће пузит’,
Нек се мучи, нек се пати,
Проклетство ће све да прати
Кајишаре нашег века,
За те – „Брко“ – нема лека!

А хумористички лист „Брка“ поручује (1889. године):

Испеци па овако реци
Цвета ко у зиму лала.
Продао се – као уредник
„Радикала“.

„Брка“ против „Ћосе“

Иначе, лист „Брка“ (1882 – 1938), излазио је, дакле, пуних 56 година, одмах је постао љути противник листу „Ћоса“ (покренут 1881), а, изгледа, да је и направљен као одговор, односно, супротност овом листу. Кад се „Ћоса“ угасио, „Брка“ је пронашао друге жртве за своје полемике и поруке, као што је ова: „Све за народ“!

„Све за народ“ – радили смо.
„Све за народ“ – лепе жеље.
„Све за народ“ – поседасмо
на мекане – на фотеље.
„Све за народ“ – верним нашим –
Сваког дана веће класе.
„Све за народ“ – па и порез,
за народ се већи пење…
Од тог вашег „Све за народ“, баш од тога – народ стење.

Но и за тог мајстора полемичких порука нашао се мајстор у лику и облику београдског хумористичког листа „Ера“ (1882), који се одмах упустио у полемику и са „Ћосом“ и са „Брком“. Исте године је и једном и другом поручио:

„Проклетство ће све да прати кајишаре нашег века,
за те – „Брко“ – нема лека“,

а од „Ћосе“ лист „Ера“ тражи следећи „искрени“ одоговор:

„Пријатељство кад с у мраку
Нуди или тражи:
А? – је л’ поштено? – пита „Ера“,
Ал’ искрено кажи!“

Ко сред мира преза од вампира

Бујање наших првих хумористичких листова у којима је остајала до данас присутна „трајна тематска савременост“, пригушило је време испуњено ратовима, али и хумористичким и сатиричним листовима који су излазили на фронтовима, као што су: „Кадикејски гласник“ и „Мутна Марица“, као рововски листови, па „Комарац“ и „Какарић“, као листови Дринске дивизије, затим, „Дум-дум“, „Граната“, „Каца“, који су се појављивали између 1914. и 1915. године. На значајније цивилне хумористичке листове чекало се све до 1935. године, кад се појавио „Ошишани јеж“.

Ову „трајну тематску савременост“ српске сатире уочавамо и у првим хумористичко-сатиричним песмама, од којих, за ову прилику издвајамо две о ПОЛИТИЦИ МИРА, које би могле и данас да буду потписане. Под овим насловом Стеван Владислав Каћански (1828-1900), објављује:

Политика мира, то је одзив ваш.
Добро, али народ наш
Вели: испод мире
Сто ђавола вире –
Па сред вашег мира
Преза од вампира.

А Јован Јовановић Змај у песми „Ex tempore“, пише:

… Људи желе мира мира обилата, ал’ не оног што је гори и од рата.

Очигледно примери ванвременске трајности трагикомичне савремености у српској сатири.

Аутор: Бане Јовановић

Извор: Српско наслеђе, бр. 8, 1998.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

06. децембра 1833. године рођен је Јован Јовановић Змај

06. децембра 1833 рођен је српски писац Јован Јовановић Змај, члан Српске краљевске академије и један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.
Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај

Гимназију је Змај учио у Халашу и Пожуну (садашња Братислава), а матурирао је у Словачкој Трнави. Пре медицине коју је завршио у Пешти, студирао је права у Пешти, Прагу и Бечу. Радио је као лекар у Новом Саду, Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу, Београду, Загребу и Бечу, а у Београду је од 1890. до 1898. био драматург Народног позоришта. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Књижевни рад
Невен Змај

Невен Змај

Сјајан лиричар, према оцени књижевне критике „песнички израз духовног и душевног живота српског народа“ у другој половини 19. века. Као песник развијао се под утицајем српске народне поезије и лирике Бранка Радичевића. Осим лирике, написао је велики број родољубивих као и политичко-сатиричних песама, а као дечји песник непревазиђен је у српској књижевности.

Две најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“. Ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу.  Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” .

У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“) 1866. године.

Прикупљао је грађу за Речник српског језика у каснијем издању САНУ.

Преводилачки рад

Змај је и преводио, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника српског порекла Шандора Петефија. Из немачке поезије преводио је Гетеа  и с успехом подражавао Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета Превео је са немачког и објавио 1861. године књигу „Источни бисер“. Од осталих превода  најпознатији су „Демон“ од Љермонтова и „Енох Арден“ од енглеског песника Тенисона.

Часописи

Основао је и уређивао књижевни лист „Јавор“, сатиричне листове „Змај“, „Жижа“, „Стармали“ и поучни дечји лист „Невен“, непревазиђен и по садржини и по уметничким и графичким решењима.

Приредио: Далибор Дрекић

Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века

Још у средњем веку у српској књижевности неговао се и веома је цењен био начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Под тим називом развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.
Гаврило Тројичанин - Врхобрезнички летопис

Гаврило Тројичанин Врхобрезнички летопис Књига староставна 1650.

Крајем 16. и током 17. века у српској уметничкој књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничке загонетке, односно скривалица. Ова форма тајног писања имала је за свој центар Сарајево, а песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу (Гаврило Тројичанин, 1633.), читањем уназад итд.

У збирци епиграма за коју се претпоставља да је написао Гаврило Тројичанин заступљене су многе песничке загонетке. У многима од њих слова су распоређена у линије помоћу којих се формира одговарајућа слика, и тако графичким приказом појачава смисао текста.

Писци и песници у времену маниризма

Никола Грдинић, у делу „Формални маниризми“ (Народна књига, Београд, 2000.) наводи да су у доба од 16. до 17. века маниризма (од краја 18. до прве половине 19. века) многи српски писци (А. Андрић, Ј. Пачић, Ј. Суботић, Н. Боројевић…) писали разне врсте палиндромних загонетки, најчешће оне засноване на растављању речи на делове (војвода – вода/јов и сл.).

Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају и песме у облику магичног квадрата.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Игре речима у српској књижевности

Први озбиљнији сакупљачи народних загонетки, бројалица, бајалица и других краћих књижевних врста заснованих на поигравању са речима били су Вук Стефановић Караџић, Вук Врчевић и Стојан Новаковић. Захваљујући њима и њиховим настављачима те, умногоме прастаре форме народног израза сачуване су од заборава.

Значајна година за српску загонетку и игре речима је 1821. када је у Бечу изашао алманах „Забавник“ Димитрија Давидовића, који је садржао 22 српске загонетке непознатог аутора.

Велики заговорник увођења разних врста загонетки у школе био је лекар и писац Ђорђе Натошевић (1821-1887), један од утемељивача наше модерне енигматике.

ЗАГОНЕТКА ЂОРЂА НАТОШЕВИЋА
Идем ја, иде он,
обојица идемо,
па никад не можемо
једно другог да стигнемо!
(решење: „дан и ноћ“)

Разне врсте игре речима (према изговору, интонацији, сазвучју, слогомерју) привлачиле су многе наше писце и песнике. Једни су користили анаграме да себи дају псеудониме или хумористичне надимке, попут Војислава М. Јовановића (1884-1964), који себи даје надимак „Марамбо“ (од Флоберове Саламбои Волтеровог Карамба); други су помоћу анаграма скривали своје име (тзв. аноним) или имена својих ликова, како би се заштитили од реакције читалаца који би се могли наћи погођени текстовима.

Тако је нпр. Милорад Ј. Митровић (1867-1907) своју прву свеску „Романтичних пустолова“ у којој је исмевао тадашње сензационе романе потписао анаграмом „Ћилорима Ј. Тадирова“.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи већ у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Као интересантан пример Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја (око 1420.), који је у препису једног месечника оставио песму захвалности Теодосији. Вероватно опчињен Теодосијиним очима, Миливоје је у речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке , и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“

У српском песништву XVII и XVIII века (А. Змајевић, Е. Козачински, В. Павловић, П. Ненадовић, Г. С. Венцловић. Х. Жефаровић, З. Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.

Песме су писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева итд. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.

Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др. Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

Маниристичка поезија Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749) утемељена на античкој и византијској хришћанској поезији углавном је заснована на поигравању речима на основу различитих звучних ефеката.

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је био велики љубитељ загонетки и каламбура. Многе је објавио у Будиму између 1830. и 1835. године у публикацији „Календари Винка Лозића“. Поводом жучне расправе о давању имена Војводини написао пошалицу у којој помоћу игре речима критикује бројна новинска препуцавања на ту тему:

Ништа с’ друго не чује
Него шта ћемо, како ћемо?
Зато тако незрело,
по новинам какоћемо!…

У Стеријиним комедијама, као и у шаљивом спису „Језикословне сит­нице“ све врви од игара речима. Такође, Стерија је у своје стихове често уписивао звездасти акростих, у складу са барокним маниром (carmina figurata). Интересантан вид поигравања са калиграфијом ћириличних и латиничних знакова Стерија је изнео у Даворју (1854.), дајући им особине животиња и предмета („Г“ је попут секире, „Ж“ попут жабе, „S“ попут змије…)

И остали наши комедиографи били су склони разним врстама језичких игара, и они ранији, попут Бранислава Нушића, који је своје књижевно стварање започео објављивањем загонетки и ребуса у Сомборском листу „Голуб“, али и они каснији, попут Александра Поповића Љубомира Симовића и Душана Ковачевића.

Јован Јовановић Змај је као духовит човек и вешт сатиричар у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред  духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ЗАГОНЕТКА Ј. Ј. ЗМАЈА
Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Разним врстама каламбура, а посебно сатиричним епиграмима, често је прибегавао и Лаза Костић (1841-1910) („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често и неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Растко Петровић се у својој поезији често служио анаграмима, а енигматиком су се бавили и Петар Прерадовић, Радоје Домановић, Гвидо Тартаља, Десанка Максимовић, Григор Витез, Милован Данојлић, Јован Ћирилов и многи други познати књижевници, лингвисти и јавни радници.

Милан Ракић (1876-1938), који је велику пажњу посвећивао форми песама, композицију своје друге збирке „Нове песме“ (1912.) учинио је палиндромно симетричном. У песми „Јасика“ Ракић користи двосмерни палиндромни пар „но – он“ како би истакао „неочекивану супротност везану за појам на који се та супротност односи, чиме се остварује стилистичка вредност момента превареног очекивања.“

МИЛАН РАКИЋ „ЈАСИКА“
…Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе…

Збирка народних умотворина Васка Попе „Од злата јабука“ из 1958. доноси песниково виђење утицаја народних загонетки на поезију.

И у стилу Иве Андрића наилазимо на различите врсте поигравања речима. Тако нпр. када у проклетој авлији говори о односу престоничког света према Карађозу, он каже: „Сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али „њихов“…

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

 

Шта је наопако написано у Лучи микрокозма?

Један од највећих српских песника, Петар Петровић Његош (1813-1851) послужио се палиндромима када је у претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ именовао три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именима Ноелопан, Разец и Аскела.
Петар Петровић Његош

Петар Петровић Његош

У претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ Његош три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именује њиховим наопако окренутим именима –  Ноелопан, Разец и Аскела. Ово певање открива Сатанине амбиције о успостављању власти на небу, али и на земљи, где су му главни помоћници ова тројица војсковођа.

Нимало случајно, њихова имена Његош наводи наопако и, користећи ананим, односно дволични палиндромни израз (versus Diabolicus), супротставља божјем уређеном свету потпуно супротан, као у огледалу контрастан Сатанин свет хаоса, нереда и анархије.

Карактеришући даље духове поднебесја он им, опет палиндромима, додељује епитете зла и пакла: Алззенк – кнез зла; Илзхуд – дух зли; Алзавалг – глава зла; Обенизрем – м/е/рзи небо и Ајобаз – Забоја (свађалица, склон боју), користећи се притом и вокалним „л“ – које је реткост у српском језику.

Дакле, у првом случају, када су у питању лична имена, Његош просто обрће редослед слова у речи, док у другом случају, када даје епитете, он пре инверзије прво спаја две речи..

Његош

Луча Микрокозма

„Сатанини злоумишљеници
иду к њему с општег договора:
Алззенк, Илзхуд и Алзавалг горди,
Обенизрем и Јаобаз злобни,
зломе цару тешку круну дају,
с којом круне своју погибију
општом вољом изгубљене војске.

„Ево Адам, ево Ноелопан,
ево Разец и ево Аскела:
од њихова несретњега лика
отпадника неба поздрављају,
куну му се бит дружина вјерна,
само своју ријеч да одржи
– да их круни самодржавијем
по над једним, ка је река, миром.“.

Пишући наизглед неразумљиве речи великим словима, песник их претвара у лична имена и тако им даје јединствено значење, које до краја може бити остварено само ако се тумачи кроз форму палиндрома.

Интересантно је да Његош не изврће Адамово име, него га оставља откривеним. Адам, по њему, спада између божијих и Сатаниних сила, са могућношћу избора и непрестаним колебањем, о чему се говори у петом певању, приликом описивања побуне на небу.

Класичан пример магијског дејства наопаког читања личног имена налазимо и у роману „Три мускетара“ Александра Диме где Арамис под утицајем духовног сна обрће своје име верујући да се тако савлађују зли духови.

Оштра просторна симетрија: рај-пакао

Филозофско-верски спев „Луча Микрокозма“ показује путовање душе кроз космичка пространства на којем јој се откривају небеске и божанске тајне. Цела просторна њена слика је у оштрој симетрији, у складу са устаљеним хришћанском симболима и значењима. Простор је јасно подељен на леву и десну страну универзума, где се десно семиотизује као смер раја (реда, исправности и верности), а Лево као смер пакла (нереда, хаоса, несталности). Божански свет, дакле, одликује хармонија и уређеност, а Сатанин дисхармонија и негирање, односно рушење те уређености.

Универзални код природе

Подстакнут загонетним Његошевим изразом „Согласије опште“ Милоје М. Ракочевић у свом делу „Језик и стил у релацији са структуром и композицијом“ покушава да пронађе универзални код природе у његовим делима,

Он полази од претпоставке да је Његош, по узору на Хомера и Дантеа, сопствени систем слова и речи прилагодио природним законитостима, односно систему природних бројева, и тако створио унутрашњи скривени код. Читава Структура Луче изграђена је на симболици бројева, међу којима су најзаступљенији бројеви шест и десет.

Инверзна секвенца Хомеровог решења збира укупног броја стихова у Илијади и Одисеји (110110010011011) „представља други случај избора, а то је заправо Његошев избор“ (001001101100100).

Сврха таквог додатног кодирања дела је постизање јединства „композиционе форме и поетско-филозофског садржаја“. Ракочевић наводи: „…Његошев језик и стил, осим што су средства уметничког израза и исказа, истовремено су у функцији Његошевих кодогених, кôдних и кодирајућих поетско-филозофских система…“.

Ракочевић показује како је Његош разним симетричним распоредима стихова водио рачуна да форма Луче буде заснована на палиндромним бројевима.

Посебна пажња посвећена је стиховима у којима се појављују речи „број“ и „слово“. Сабирањем редних бројева стихова с речју „број“ долази се до палиндромног броја 55955, а сабирањем редних бројева стихова с речју „слово“ долази се до палиндромног броја 09390.

Фибоначијеви бројеви и златни пресек

Број стихова у шест песама „Луче” изабран је тако да се, гледано по паровима песама [(I /IV) (II / V) (III / VI)], налази у строгој релацији са Фибоначијевим бројевима (одступање је минимално у другој и трећој једнакости, тек на трећој децимали).

Како је то могуће кад Његош ништа није могао знати ни о Периодном систему Мендељејева, а камоли о генетском кôду? Могуће је изградити системе и/или кôдове такве да буду у најбољој могућој – симетрији, пропорцији и хармонији, у чијој основи је златни пресек.

Литература:

Милоје М. Ракочевић – Епистеме Библије, зборник: „Религија и епистемологија“, Београд 2006. (стр. 221-243)

Милоје М. Ракочевић – Језик и стил у релацији са структуром и композицијом (на примерима из Његошевих дела), Београд 2003.

Милоје М. Ракочевић – Универзална свест у поимању универзалног кода, Чигоја, Београд 1996.

Татјана Бечановић,  Симболички знакови у Лучи Микрокозма (О значењу бројева и простора пјесничкој космогонији)

Приредио: Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.