Проналасци

Србин који је изумео прву машиницу за шишање

Никола Бизумић је име нашег проналазача који је први изумео ручну машиницу за шишање, популарну нуларицу. У завичају није нашао разумевања за свој изум, због чега одлази у Лондон где га убрзо патентира и почиње да производи. За само десет година цела Европа шишала се његовом машином, а он се изузетно обогатио и добио племићку титулу од енглеског краља. Након смрти његова имовина је била већа од буцета Србије, а спор око наследства од више стотина милиона фунти траје до данас (више од сто година) и залази у домен теорије завере: Велика Британија на све начине избегава исплату наследства јер би у том случају банкротирала.

Ручна машина за шишање

Никола Бизумић рођен је у фрушкогорском селу Нерадину, у сиромашној породици. Након завршене четворогодишње школе пут га је одвео ка тадашњем иришком брици Петру Јовановићу коме је требао помоћник и који га прима за свог шегрта. Берберски занат учио је у Иригу и Руми.

Шишајући муштерије маказама, дошао је на идеју да конструише машину која би унапредила берберску делатност, односно убрзала поступак приликом шишања. Ускоро скицира прву ручну машиницу за шишање и идеју износи газди. Код свог мајстора није наишао на разумевање, штавише, био је извргнут руглу и спрдњи чак и код локалних мештана.

Због тога је напустио Ириг и прешао у Руму, где је 1836. године положио калфенски испит. Ни ту није успео да прибави 100 форинти да би направио и патентирао своју замисао. Нико није био заинтересован да му их позајми, чак су га сматрали шарлатаном и чудаком.

Због тога решава да срећу потражи далеко од своје земље

Готово празног новчаника напустио је завичај 1855. године и отишао у Лондон где је нашао финансијере за свој изум. Пошто је осигурао патент на своје име, машиница је убрзо почела да се производи и извози. Британија је производила и на велико извозила ове машинице целом свету. Већ 1865. године није било бербернице у Европи која није поседовала један овакав алат.

Никола је почео изузетно да се богати, а добио је и племићку титулу сер, коју додељује енглеска краљица. Да би се лакше и више пробио у свету бизниса, узео је типично енглеско име – Џон Смит. Умро је 1906. године као веома богат човек. У Лондону данас постоји улица која носи његово име. Након смрти његова имовина процењена је на 22 милиона фунти стерлинга, што је после II св. рата било веће од буџета тадашње српске државе.

Бизумић се није женио и није имао потомке. Своје огромно богатство у тестаменту је оставио рођацима до шестог колена. Али, питање наслеђа остало је све до данас неразјашњено. Нико од наследника није добио тај новац. Према неким подацима, Моша Пијаде и Петар Карађорђевић, покушали су да наследницима омогуће да дођу до наследства, али без успеха. У родном селу Николе Бизумића данас чак постоји прича да Енглези неће да дају новац наследницима, јер би у том случају британска банка банкротирала (с обзиром да је у питању сума од неколико стотина милиона фунти).

Завера Енглеза:

Постоји још једна нова тврдња локалног свештеника, презвитера Георгија Зељајића Среданова, која иде у прилог тези о енглеској завери. Он наводно тврди да у старим црквеним књигама, у којима су уписани сви новорођени Нерединци, нема Бизумића који су рођени у 19. веку:

„Пазите, сви су уписани, али не и Бизумићи. Ако пажљивије погледате, видећете да су неке стране поцепане. Претпостављам да су управо на њима били уписани новорођени Бизумићи. Ко је, када, и зашто то урадио, не могу да знам. Али ако дозволимо себи да то тумачимо кроз теорију завере, лако можемо закључити да су Енглези дошли чак овде и исцепали стране како би уништили једини доказ о могућим наследницима. Не кажем да је то истина, али је то један од могућих сценарија. На крају, зашто би неко цепао стране из црквених књига?!”

Према тврдњама једне од наследница, Никола је крштен у манастиру Гргетег и заиста је лист његове крштенице оданде исцепан. Према њеном мишљењу, вероватно су наследници покушавали да се домогну богатства, па на тај начин уништили траг о самом Бизумићевом рођењу. Моша Пијаде је током рата био у затвору у Сремској Митровици са извесним Бизумићем и чуо ту причу, па је након рата 1956. ишао у званичну посету у Лондон и тамо разговарао, између осталог, и о овој теми. На повратку је, не вративши се у земљу, преминуо у Паризу.

Два пута је у Ириг стизало писмо из Енглеске и оба пута враћано назад

Према енглеским законима право наслеђа не застарева никад, а по нашим само до шестог колена. Нико никад није пронашао тестамент Н. Бизумића. Није се женио. Имао је брата који је остао у Нерадину и рођену сестру која се удала у Добринце за Радојевиће. Чак ни у добриначким црквеним књигама не постоји, тј. исцепљен је тај венчани лист. Кажу да му је припадао цео лондонски Сити и неколико велелепних зграда. Кажу да је из Енглеске у Ириг два пута стизало писмо да се траже наследници Николе Бизумића, али је оба пута враћено са одговором да је непозната адреса. Ову причу су у фељтонима, у наставцима, објављивале Вечерње Новости још 1958. године.

Душан Марковић, према речима мештана најобразованији човек у селу, прича да је после Другог светског рата у Србији било покушаја да се богатство врати наследницима, али без успеха: „Штета је што су га овде код нас сматрали чудаком и нису хтели да патентирају његов изум, а ни после смрти нису озбиљно схватили шта је он урадио. Енглези су одмах препознали могућу корист од његове машинице, што су и остварили. Сматрам да би у причи о његовом изуму могло да се оде и корак даље, јер су на основу његове машинице за шишање касније направљени додаци за комбајне, косилице који раде на истом принципу…”

Има ли Србија право, после свега, на богатство овог човека?

У Нерадину остаје од давнина спевана песма: 

Прод’о Сава волове и овце,
па иде у Лондон по новце.  

Остаје и велико чуђење што нико “из врха” није урадио ништа по питању тога да се новац врати власницима. Велики део тог новца, свакако би добро дошао да се уложи у нашу земљу. 

Прича је филмска и без свршетка. Надамо се да ће наследницима припасти део који је желео да им остави овај славни проналазач и да од свега неће остати само прича и сећање на овог Сремца.

Треба да будемо неизмерно поносни на овог генијалног изумитеља и доброг човека, јер се ипак решио да богатство остави потомцима у Србији, иако његов патент, ни њега, нису поштовали у нашој земљи. Можда једнога дана и научимо да поштујемо и препознајемо наше таленте.

 

Извори: Опанак, Шишањац

Србин који је изумео први рачунар и сматра се претечом информатике и кибернетике

Свестрани српски научник, често неправедно запостављен, оснивач је неколико математичких дисциплина: математичке феноменологије, теорије математичких спектара и интервалне математике: творац је више признатих патената: даљинар, аутоматски мењач за аутомобиле, дубиномер, направа за шифорвање, мотор са клипом наизменичног дејства, направа за заштиту бродова од удеса; конструисао је први аналогни хидраулични рачунар и сматра се претечом информатике и кибернетике – Све то и још много више јесте Михајло Петровић Алас.

Михаило Петровић Алас: Хидроинтегратор, претеча рачунара

Михаило Петровић (6. маја 1868 – 8. јун 1943), у београдској чаршији познатији као Мика Алас, био је математичар, научник, професор Универзитета у Београду, претеча кибернетике, оснивач београдске математичке школе, академик Српске краљевске академије и академија наука у Прагу, Варшави, Кракову, Букурешту и Загребу, и члан више научно-математичких друштава у свету, али и морепловац, путописац, књижевник, алас и виолиниста.

Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. Добио је велики број награда и признања и по свом научном раду и резултатима спада у највеће српске математичаре – једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба

Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду завршио је 1889. године. После тога, у септембру 1889. отишао је у Париз ради даљег школовања. На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствовао је пријему код председника Француске републике 1893 и 1894. године. Исте године одбранио је на Сорбони докторску дисертацију из области диференцијалних једначина и стекао степен доктора математичких наука.

Нове математичке дисциплине

Петровић је био један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине, а дошао је до импозантних резултата и у теорији функција, алгебри и рачунарству. Неколико диференцијалних једначина, специјалних функција и неједнакости носе његово име, а припада и групи ретких научника који су засновали нове научне дисциплине – математичку феноменологију, теорију математичких спектара и интервалну математику.

Тежња ка откривању аналогије између техничких и биолошких система, водила га је откривању универзалног научног језика. Његово дело „Елементи математичке феноменологије“, било је претеча нове научне дисциплине, коју је тада мало ко разумео, а књига „Рачунање са бројним размацима“ представља прву монографију о неједнакостима у свету. Петровић усваја диференцијалне једначине као свој основни математички језик, из којег ће произаћи многе расправе из области анализе, феноменологије, аналогних рачунских машина, механике и других дисциплина.

Значајни проналасци

Осим математиком, Петровић се бавио бавио и проналазаштвом и патентирао је пет проналазака који су били заштићени, односно пријављени и реализовани у пракси.

Проналазак даљинар откупљен је и реализован за потребе Војнотехничког завода у Крагујевцу и Русији. Конструисао је и један тип зупчастог преносника, који је био претеча аутоматских мењача у аутомобилима, а омогућава пренос броја обртаја буде константан. Конструисао је дубиномер, направу за шифровање, мотор са клипом наизменичног дејства, а његов проналазак је и вечити календар, реализован у више хиљада примерака и заштићен у Паризу 1916. године.

При повратку с пута из северне поларне области, одгонетнуо је важан проблем океанске пловидбе: како брод да одреди свој положај у односу на велику санту леда која плови према њему и доводи га у опасан положај. Изумео је и начин како брод да избегне минско поље, односно направу за обезбеђивање пловности бродова после оштећења проузрокованих сударом, мином, торпедом или насукавањем.

Са војском и дипломатијом

Криптографија је наука која се бави начинима очувања тајности података, а Петровић је у томе постигао велике резултате: у првој половини 1917. године саставио је нов систем шифровања који је војска одмах почела да користи. Систем се звао „Три картона”. Омогућавао је 720 решења, кључева, а дотадашњи само 196.

Његови системи шифровања су дуго година коришћени у војсци и дипломатији, све до Другог светског рата. А уочи рата, кад је Михаилу било седамдесет три године, мобилисан је због тога што је војсци требало његово познавање криптографије.

Први рачунар, информатика и кибернетика

У области рачунарства Петровић је још крајем 19. века објављивао у Сједињеним Америчким Државама своје конструкције рачунара и добио од угледних светских научника (Камке, Прајс, Морен, Вилерс, Мајстров) признања да је први конструисао аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина.

Хидроинтегратор представљен на изложби у Паризу 1900. године

Његова истраживања у области кинематичких рачунара била су испред времена – започео је радове који су развијени тек половином прошлог века. Открио је да се хемијска реакција може користити као аритметички уређај аналогне рачунске машине, па се сматра да је он зачетник хемијскокинетичких машина.

Руска, пољска и америчка наука одале су Петровићу признање као предсказатељу савремене науке (кибернетике, односно теорије система) радовима из области примена аналогија међу диспаратним појавама.

Током 1897. године у радионици париске Политехничке школе конструисао је аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина на принципу кретања течности, први овог типа у свету. Овај рачунар био је у стању да решава две класе диференцијалних једначина и многи научници га сматрају претечом плотера. Своју конструкцију објавио је у American Journal of mathematics, Baltimore 20 (1898) и 22 (1899).

Ову претечу рачунара или први аналогни хидраулични рачунар у свету – хидроинтегратор, научној јавности је представио 1900. године на Светској изложби у Паризу, у павиљону Краљевине Србије. За тај изум био је награђен златном (или борнзаном) медаљом изложбе, а потом, 1907. године и Почасном дипломом Математичког друштва у Лондону.

Хидроинтегратор је хидраулична рачунска машина која машинским путем решава одређене класе диференцијалних једначина, користећи основни закон хидродинамике: да се приликом потапања једног тела у суд с неком течношћу ниво течности мења у зависности од облика и величине тела.

Др Драган Трифуновић је 1980. године извршио реконструкцију Петровићевог хидроинтегратора. Тај реконструисани интегратор се налази у кабинету за математику Шумарског факултета у Београду.

Тако је пола века пре Норберта Винера и развоја модерне кибернетике Михаило Петровић Алас отворио визију ове науке, због чега га многи сматрају њеним зачетником. Да додамо на крају да је и други српски научник – Никола Тесла низом проналазака такође дао свој велики допринос у рачунарској револуцији. Патентирао је логичко коло AND, које се налази у свим рачунарима. До овог открића дошао је развијајући систем за даљинско управљање.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“Дигитални легат Михаила Петровића АласаСуз, Политикин Забавник, Поуке

Добривоје С. Божић – изумитељ савременог система кочења воза

Угледни инжењер машинства Добривоје С. Божић остаће упамћен у целом свету по проналаску и конструисању кочнице за железничка возила. Први у свету је оргинално решио проблем аутоматског регулисања силе кочења у функцији тежине терета (Изум Божић кочник) и први у свету је предложио аутоматски систем регулисања силе кочења путничког воза у функцији брзине,
Локомотива

Локомотива; фото: Pixabay

У склопу изума Добривоје Божић је дао оригинално решење распоредника са три радна притиска, повећао пробојну брзину ваздуха, решио проблем исцрпности кочнице и проблем постепеног откочивања воза, при чему је дао најједноставнију конструкцију.

По својим изумима и конструкционим решењима (патентима и сертификатима) Добривоје Божић налази се на трећем месту у досадашњој историји Срба (након Николе Тесле и Михајла Пупина),

По оствареним резултатима, Добривоје Божић може се сврстати раме уз раме са највећим изумитељима из области железнице (Изум Божић кочник) и његов допринос је апсолутно упоредив са доприносом оца пнеуматске кочнице Џорџа Вестингхауса.

У намери  да се промовише и подстакне развој инжењерства у Србији, а поводом 130 година од рођења српског инжењера Добривоја Божића и 40 година постојања Универзитета у Крагујевцу, на Факултету за машинство и грађевинарство у Краљеву одржан је научни тематски скуп под називом ”Добривоје С. Божић – изумитељ савременог система кочења воза”.

На скупу је зекључено 

– неопходно је наставити даљи рад на идентификацији и истраживању вредности патената Добривоја Божића (до сада су идентификована 62 патента у 18 различитих земаља, од којих је 16 основних),

– неопходно је спровести истраживања улоге Добривоја Божића у развоју млазних мотора и гасних турбина из којих је такође имао веома цитиране патенте, 

– потребно је даље радити на подизању нивоа јавне свести о улози и значају Добривоја Божића,

– неопходно је да све релевантне институције у Србији, као и градови у којима је рођен, живео и радио, имају у виду све наведене чињенице, и да сходно томе Добривоју Божићу одају почасти које му припадају,

– потребно је интензивирати подизање нивоа јавне свести о улози и значају српског инжењерства у европским и светским оквирима (једна од могућности је оживљавање пројекта ПИНУС реализованог у периоду од 1994. до 1998. године који се бавио истраживањем развоја инжењерства у Србији.

Добривоје Божић кратка биографија

Добривоје Божић рођен је 23. децембра 1885. године у Рашкој. Као изузетно добар студент, похађао је Вишу техничку школу у Немачкој, где му је предавао и чувени конструктор дизел мотора Рудолф Дизел који ће га инспирисати током читавог школовања и дуже. По завршетку студија, Добривоје Божић посвечује се  истраживачким радом који се односио на кочењу железничких возила..

Свој патент Добривоје Божић пријавио је Међународној унији железница 1925. године. Само три године касније, након бројних тестирања, признат је Божићев систем кочења, али и кочница која је добила његово име – Божић (Изум Божић кочник)

Добривоје С. Божић

Добривоје С. Божић

Божић, је пронашао решења распоредника са три радна притиска, решење неисцрпности кочнице воза приликом кочења, решење препуњења радне коморе, решење проблема аутоматске промене силе кочења у зависности колико је железничко возило оптерећено, повећање пробојне брзине ваздуха у главном ваздушном воду са 80 на 150 м/сек. Добривоје Божић конструисао је и главни део кочнице којим се са локомотиве управља кочницом воза.

По завршетку Другог светског рата Добривоје Божић одлази у Америку где живи  до 1964. године када се враћа у Београд у којем након три године и умире.

Верољуб Милошевић

 

извор: Српска телевизија