приповетке

Милован Глишић: Сигурна већина

Милован Глишић

СИГУРНА ВЕЋИНА

(САН ЈЕДНОГ МИНИСТРА)

Седница министарска трајала је до неко доба ноћи. На дневном реду била су питања о „претходним мерама“ које би могле осигурати влади извесну већину на новим изборима.

Кад је господин министар дошао у свој стан, па ушао у своју спаваћу собу и креснуо жижицу те запалио свећу, видео је да му сахат показује 11 и 30.

– Гле, које је већ доба! – рече он свлачећи се полагано. – Близу поноћ!… И зевнувши једанпут, настави говорити полугласно сам себи: – Највише се бринем за те проклете изборе! Истина, постарали смо се да понамештамо своје људе по народу, али то је све још мало! Влада не може дотле бити осигурана док власт не узме у своје руке све професије у земљи… – Ту господин министар духну на свећу те је угаси, па овако већ: свучен седе на кревет, зевну жестоко и настави:

– Школе нам у том већ одавно иду наруку; све од реда лиферује чиновнике – људе зависне од владе… Ааа! – И господина министра поче освајати дремеж. Опет зевну и леже, па кроз сан изговори испрекидано и без везе: – Ааа!.. У држави мора бити… све чиновник… сва занимања уврстити у државну службу… сва… сва…

И господин министар, уморан од великог и тешког посла, заспа као заклан…

На један мах – ду, ду, ду! на вратима; лупа неко горопадно.

Господин министар ђипи с кревета, протрља мало очи, па викну:

– Ко је?

– Ја сам.

– Ко си ти?

– Жандар.

Господин министар брзо отвори врата. Жандар уђе, стаде по војнички и салутова.

– Шта је?

– Зову вас у седницу.

– Зар опет? Та нема ни по сахата како смо изишли!… А знаш ли зашто је сазвана седница?

– Не знам. Послаше ме да вас зовнем. Сви су тамо. Чекају вас.

– Добро… Иди!

Жандарм опет салутова, окрете се војнички и оде.

Министар се брже-боље обуче, па оде у министарство.

Сви министри, његове колеге, беху већ за великим столом с председником министарства на челу.

– Шта је опет сад? – упита господин министар зачуђено. – Што сте се искупили у поноћ?

– Па да наредимо изборе – одговори му председник министарства.

– За кад?

– За сутра… Крајње је већ време.

– Какве изборе, бог с вама! Зар не видите да још нисмо ни упола готови с претходним мерама?!

– Ех, нисмо да!

– А откуд јесмо! Нисмо још наместили по унутрашњости ни четвртину својих људи, а камоли шта друго.

– О, да си ти жив и здрав – рече му један од колега – то је већ све давно завршено!… Ако не верујеш, ево ти званичних новина па се увери!

И господин министар узе од свога колеге званичне новине (један колосалан број штампан ситним словима на две стотине пуних табака!), метну новине преда се на сто и погледа у „службени део“. Одмах на челу тога дела беше наштампан овакав указ:

„На предлог нашег министра тих и тих послова постављамо:

Ивка Ивковића, привременог попа IX класе парохије дивљачке, за привременог келнера исте класе у гостионици код „Три Кеца“ у Шапцу;

Лазу Лазића, галантериста IV класе у еснафу београдском, за изванредног шлосера III класе у еснафу нишком;

Косту Костића, столара II класе у еснафу ваљевском, за мутавџију исте класе у еснафу врањском; сву тројицу по потреби службе.

Јашу Јашића, шнајдера I класе у еснафу чачанском, за изванредног пудара исте класе у неготинским виноградима, а да врши дужност папуџије II класе у еснафу јагодинском;

Мишу Мишића, сељака II класе села Парцана, за сељака I класе села Вишњице;

Јоцу Јоцића, изванредног сељака III класе села Стублина, за сељака II класе села Ропочева, а да врши дужност сељака исте класе у Великој Иванчи и да збира летину с имања истога;

Нику Никића, шустера V класе у еснафу београдском, за изванредног кочијаша III класе за варош Смедерево, и да врши дужност амалина исте класе, а варош Ниш и да прима зараду из зараде истога;

Мићу Мићића, берберина IV класе у еснафу пожаревачком, за изванредног бозаџију III класе” у еснафу београдском, а да врши дужности сељака II класе села Миријева и да збира летину с имања истога…“

И тако даље, и тако даље, и тако даље.

У први мах огледаше се на министровом лицу чуђење и недоумица, па затим – пријатно изненађење, па све већа и већа радост. На један мах сав устрепта од милине, поче журно и грозничаво превртати листове… Указ се отегао с краја до на крај на свих две стотине табака! Господину министру ударише сузе од радости. Стаде скакати по сали – и с ноге на ногу, и у ковитлац, и у пропац. Запљеска радосно рукама и стаде узвикивати: – Ура, ура! Сва занимања у рукама власти! Дивно! Ура! А ко би се надао! Одмах да наредимо изборе! Изборе!… изборе!… Ура! Сигурна већина! Сигурна већина! Већина! већина! већи…

На један мах: буп! Трже се… Погледа око себе, а он на патосу поред кревета у својој спаваћој соби! Брзо устаде, попипа се по леђима и онако бунован прогунђа: – Ух, ала сам жестоко љоснуо!

И леже опет у кревет да спава.

Украс 1

Милован Глишић, Приповетке

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

 

Исидора Секулић – Бденије у манастиру Раковици

(…) Могло нас је ући у цркву и десеторо, и двадесеторо, ништа не бисмо пореметили, ни од кога били примећени, ништа значили. Скоро да смо се и између себе избрисали, нестали пред потресном истинитошћу појања. Склад гласова и визија у појцима осећао се савршен. Ти људи, за тренутак, свели су своја бића на чисто религиозну вредност. Религиозна вредност у човеку! Како је мало оних који је познају, познају дубоко и довољно! Цео један свет још не зна шта ће човек у цркви! Не зна шта је то: оставити улицу, скинути шешир, певати под сводом под којим се увек пева, живима и мртвима, срећнима и несрећнима. Не зна да се у цркви седи међу туђинима као међу рођенима и држи у једној руци књига Божја, а у другој књига песникова, и наизменице чита Еванђеље по Матеју и Јовану, и Малсинова гора по Вињију и Томпсону. Не зна да је црква једини, кратки и пролазни трен сливене заједнице Бога, песника и човека: онога који је живота створитељ, онога који је живота објавитељ, онога који је Богу циљ и песнику љубав.
Манастир Раковица

Манастир Раковица; фото: Википедија/Miomir Magdevski

Ми, с друма, из града, осетили смо се туђи у манастиру; хладни странци према тим људима који гаје неко духовно чекање. Човек, који туђ и непосвећен уђе у такво чекање, не осети понекад ништа. А осети, други пут, силу и лепоту религиозног усамљења, и крене тада у њему познат бол, бол од нечег пропуштеног и неманог. Осети се промашеност нечег битног. Пожели човек што он, тако давно, можда никад није религиозно бдио, није певао пошто је претходно јео пост и присркивао уз њега сузу чистилицу. Притисне терет од те, и од многих других непоправљивости и ненакнадивости.

Непоправљивости и ненакнадивости јесу, чудни друзи човечјег живота. Охола човечја машта и охоли његов разум одричу непоправљивости и ненакнадивости; а ништа није чешће и позитивније у нашем животу од ненакнадивости и непоправљивости. Једнако их чинимо, а имамо у себи неко безбожно спавање, дубоко као море, и као камење у море бацамо у то спавање све оно што се више не да поправити, и дело и жртву. Заборављамо све, јаук, поглед, ћутање, клетву. Десет година живота морамо заборавити да бисмо могли бити срећни један тренутак.

Али понекад, ма где и ма кад, у једном манастиру, на прашном друму, дочека нас песма чудна, песма коју сасвим непознати људи поју за наше умирење и умиљење. И врисну тад у нама сузе сећања на оно што се не може ни поправити, ни накнадити, ни испаштати. У Раковици манастиру, тако, видесмо себе у себи. Осетисмо се мутни, познасмо да нам се никад не дели одмор од умора, седми дан од осталих, душа од тела, испуњена жеља од нове ненасите, час духовни од часа таштине кад заборављамо да постоје, да боле, да ће болети непоправљивости и ненакнадивости… А ти људи што певају, са устима детињасто округлим, с руменилом детиње крви у надуваним образима, ти људи поправљају непоправљиво, сневају лепи религиозни сан о миру, миру, миру… То је велика моћ религије у човеку, над сваким знањем и мудрошћу. Наука и мудрост проповедају ограничења, тумаче ограничењем, блаже и теше ограничењем. А религија одриче ограничења, одриче их свуда, у постизавању и имању, у резигнацији и немању. Као што сан у човеку може да продужи ма коју мисао, религиозност у човеку може да продужи сва стања, па и стање неограничених моћи. Ти мали послушници манастирски, ти сељаци, испразнили се ето од свега земаљског као црквени сасуди, ничега се не боје, ништа не желе, истоветовали се са побожном песмом као бестелесни хор духова.

Једаред, у једној огромно великој англиканској цркви, препуној људи, пастор, пошто је прочитао мољења, прописана и од њега састављена, мољења за хлеб, здравље, разум, душевну снагу, погледао је у сакупљене и додао: „А сада нека се још свако од вас помоли из личне своје потребе.“ Чула се прво тишина која се јавља кад близу две хиљаде људи престану да дишу. Па се онда, исто тако јасно, чуо нечисти унутрашњи шум пожељења, похлепе, надања. Па онда оштри спољашњи шум поклецања, обарања глава, и скривања лица у шаке. И најзад нова тишина, страшна и језива и слатка, кад Христос спусти руку да смири две хиљаде срца пуних таштина, сумњи, незадовољстава, срџби, освета.

Исидора Секулић

Исидора Секулић

Шта су радили у тој тишини сакупљени људи? Молили се, желели, измишљали, трпели, јадали се, просили? Не. Као сада на бденију у нашем манастиру, отпало је од њих нејако ограничење живота. То, и ништа више. Кад је пастор прекинуо тишину, показала се до непознавања променута лица, с траговима суза, још преливана сузама, бледа, с дрхтавим уснама, скљештених зуба и затворених очију. Шта су доживели ти људи, и које су им биле молитве и жеље? Нико ништа није желео ни молио! Ником ништа није требало! У први трен, узбуђени и збуњени ретким часом и слутњом чуда и услишења – покушали су можда и наћи шта им најпре, и највеће и најмање треба. А затим је дошао, у сваког појединог, мирни мир религиозног достојанства. Мирно непоколебиво знање да њему ништа не треба. И шанула се само молба: нека буде испуњена жеља оног слева или оног здесна, ако је можда има, давнашњу и тешку. Али ни с оном слева ни оном здесна није ништа требало! Помакли се људи само за длаку једно од таштина и слабости, и ником ништа није требало! И да је цео свет ту био, целом свету не би ништа требало…

Дивни часови потпуног склада између човека и света. Бог и човек се зарадовали једно другом као браћа, поделили терет света као браћа: човек није просјачио, Бог није био немоћан… Како је диван и велики човек у огромном раставу и обухвату: од човека који несит и гладни и завиди и мрзи, до човека коме ништа не треба!

Две хиљаде људи запеваше из одморених очишћених груди, као оркан. Пролазници стадоше навиривати у цркву. Баш као у малој нашој Раковици, о бденију уз Велики пост, лета Господњег деветнаест сто двадесет осмог.

Исидора Секулић – Приповетке