Оскар Поћорек

Заборављена спомен–костурница на Космају

Према многим историчарима преломни, одлучујући бој у Колубарској бици, крајем 1914. године, одиграо се на планини Космај. Данас су многи заборавили на тај бој на Космају. Али народно сећање је остало и осликава се у народној изреци: „Дошо Шваба све до Раље а од Раље никуд даље“.
Космај

Спомен-костурница на Космају; Фото: Камером кроз Србију

Поред ове народне изреке једино што још подсећа на овај, вероватно одсудни бој, је скромна спомен костурница „Бели камен“ испод данашњег ТВ репетитора на Космају.

После слома у Церској бици, Хабсбуршки војсковођа Поћорек, иначе понемчени Словенац, са војском од преко 300.000 војника поновио је напад на Србију. Овај пута темељитије и много опрезније. И поред храбре одбране Српска војска је морала да се постепено повлачи. Због храбре и дуготрајне одбране борбена дејства су се продужила до почетка децембра и наступа зиме.

У жељи да скрати линију фронта, чиме би побољшала одбрану, Српска Врховна Команда жртвовала је Београд и препустила је град непријатељу. Јединице Команде одбране Београда, под командом генерала Михајла Живковића-Гвозденог, 30. новембра 1914. године повукле су се јужније, на линију Варовница-Космај.

Критикован од аустријске јавности да се напад на Србију и коначни слом Србије сувише одужио, и свестан да су већ дубоко загазили у зиму, Поћорек шансу за коначну победу види у брзом и одлучном нападу на Космај. Његовим освајањем аустријска војска би зашла иза леђа српској војсци на линији Аранђеловац – Горњи Милановац. За тај напад Поћорек је одвојио преко 60 батаљона.

Постало је јасно да ће исход целе битке зависти од тога ко буде држао Космај. Тако је 6. децембра почео напад на српске положаје на Космају. На брдовитом и шумовитом терену борбе су се углавном водиле прса у прса, бајонетима, бомбама… Борбе су трајала 3 дана, до 8. децембра. Аустријске трупе су потучене. Космај је остао у српским рукама. И много српских војника је заувек остало на Космају. Тачан број страдалих није прецизно утврђен.

За то време српска контраофанзива се успешно одвијала преко Колубаре. Завршила се величанственом победом српске војске у Колубарској бици.

На месту ове тешке и пресудне битке у којој је изгинуло много српских војника, требало би да се налази величанствени споменик. Уместо таквог споменика данас се ту налази само скромна спомен-костурница.

На спомен костурници су исписани стихови чувеног српског песника Ђуре Јакшића.

Овако скромна спомен костурница и стање у коме се она налази, као и стање и запуштеност целога терена, говори о степену наше небриге о националној историји и јунацима који су дали своје животе бранећи своју домовину.

Положај спомен костурнице је до недавно био необележен. Само су познаваоци и искрени поштоваоци наше традиције, успевали да је пронађу. Данас постоји неколико табли, које нам показују пут и говоре нам где вечно леже српски војници, који су положили животе бранећи своју домовину. На жалост, још увек нема уређеног пута који води до саме костурнице.

Уколико желите да посетите ово место, отиђите до ТВ репетитора на Космају. Недавно је поред репетитора подигнут велики дрвени видиковац. Десно од видиковца, води мала стаза низ падину, кроз шуму. После неколико стотина метара, доћи ћете до спомен костурнице.

Погледајте видео:

Погледајте још занимљивог садржаја на јутјуб каналу „Камером кроз Србију

Аутор: Ненад – Неша Рајковић

Извор: Камером кроз Србију

Стихови Гаврила Принципа

Пред аустроугарски суд у Сарајеву изведено је — поводом Принциповог атентата на аустријског престолонаследника двадесет и пет махом младих људи који су били оптужени за убиство Франца Фердинанда. Суђење је почело 12. октобра 1914. а осуда изречена после шеснаест дана. Када је завршена главна расправа, председавајући је позвао оптужене да устане онај ко се каје за учињени чин. Сви оптужени су устали осим пркосног Гаврила Принципа. Председник суда га је упитао зашто не устане и зар се не каје, Принцип је рекао да је њему само жао што су деца изгубила оца и мајку а посебно што је убио надвојвоткињу Софију која је била Чехиња; тај хитац је био намењен аустријском генералу Поћореку, поновивши да му није жао што је убио аустро-угарског престолонаследника који је мрзео све Словене.
Gavrilo Princip

Графит у Крагујевцу, у насељу Бубањ; аутор фотографије: Србољуб Миловановић, 2014.

Осуда је изречена 28. октобра 1914. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору 3. фебруара 1915. у Сарајеву; Јакову Миловићу ублажена је казна на доживотну робију а Неђи Керовићу на 20 година робије. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж били су још малолетни те су добили по 20 година тешке тамнице. Остали су такође осуђени на тешку тамницу: Васа Чубриловић, 16 година робије, Цветко Поповић 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић по 10, Цвијан Степановић 7, Бранко Загорац и Марко Перин по 3 године.

Гаврило Принцип и другови спроведени су у чувену по злу аустро-угарску тамницу у Терезиенштату.

Док је тужилац читао оптужницу, сви оптужени су се гуркали и готово смејали. Када их је судија опоменуо речима: „Господо, умирите се, ради се о вашој судбини а ви се понашате као деца“, Принцип му је инаџијски “одбрусио: “Ми се одавно нисмо видели међусобно, а знамо ми шта нас чека. Само ви читајте то ваше писаније..”

Песничка успомена на тамновање

Сатрвен мучењима и батинама, проводећи своје последње дане као сужањ у тамници у Терезину, ,сада већ епска личност светске историје — Гаврило Принцип је оставио једну лепу, готово песничку успомену на своје тамновање. На лименој порцији у којој му је затворски стражар кроз прозорче протурао дневни оброк, Принцип је загребао стих који говори о херојском пркосу над трпљењем невоље:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Цела песма коју је Принцип написао у Сарајеву 1914, у затвору током Сарајевског процеса, гласи:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

И место да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.

Први пут је у целини објављена након Првог светског рата, 17. марта 1919. године у Звону.

 

У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође записао поруку свог вечитог трајања:

“Наше ће сенке ходати по Бечу
лутати по двору
плашећи господу”

Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип исписао десном руком, јер му је лева била одсечена пошто је сагњила од батина и туберкулозе још у току тамновања.

Сава Вујић, Политика 21. јул 1980.

Гаврило Принцип

Суђење; фото: Википедија

Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.