Научници

Павле Савић – српски нуклеарни физичар ускраћен за Нобелову награду

Павле Савић је био један од највећих српских научника свих времена, иако наша јавност о њему јако мало зна. Био је научник светског ранга, један од пионирских истраживача који су увели човечанство у атомску еру својим проналасцима у области нуклеарне фисије. За епохално откриће да се језгро урана може поцепати Савић и Ирена-Жоли Кири нису добили Нобелову награду, због тога што је други светски рат прекинуо њено додељивање. Али је ту награду одмах по окончању рата добио Немачки научник Ото Хан, иако је управо он предњачио у исмевању и оповргавању открића Савића и Кири, да би га напослетку и сам прихватио. Савић је оснивач нуклеарног института у Винчи, један од покретача совјетског нуклеарног програма и дугогодишњи председник Српске академије наука и уметности.
Павле Савић

Павле Савић, поштанска мрка из 2009.

Павле Савић је рођен у 10. јануара 1909. у Солуну, који је тада био део Османског царства. Дипломирао је физичку хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду 1932. Након дипломирања, због личних сукоба са једним професором, није остао на Катедри за физичку хемију, већ као одличан студент изабран за асистента на катедри за физику на Медицинском факултету, код професора Драгољуба К. Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири. Савић је са професором Јовановићем је објавио свој први научни рад о калориметријском мерењу апсорпције гама-зрачења радијума.

Захваљујући професору Јовановићу, Савић је 1935. добио шестомесечну стипендију француске владе за научно усавршавање на познатом Институту за радијум, чији је оснивач била Марија Кири. Планираних шест месеци претворило се у петогодишњи успешан истраживачки рад, који је дао светске резултате. У Институту за радијум Марије Кири, Павле Савић је прихватио понуду Ирене-Жоли Кири, кћерке Марије Кири, да заједно раде на истраживању порекла радиоактивности које настају неутронским озрачивањем урановог језгра. До тада је светска наука сматрала да се неутронским бомбардовањем могу добити одређени трансурански елементи, као што су ренијум и осмијум, али је двојац младих истраживача успео да детектује нове елементе, много ниже масе, као што је лантан.

Њихово епохално откриће из септембра 1938. године да се језгро урана може поцепати на ниже елементе узбудило је светску јавност, и прве реакције су биле да је то неозбиљно, да је то шарлатанство или „алхемија“. У критикама је предњачио чувени научник Ото Хан из Берлина, који је чак упутио писмо нобеловцу Фредерику Кирију, Маријином супругу и оцу Ирене-Жоли, да аутори демантују „немогуће и погрешне“ резултате. То Павлу и Ирени није падало на памет, веровали су у своје резултате и наставили да вредно раде даље.

После свих неуспешних покушаја оповргавања њиховог рада, Хан и екипа су се 1939. уверили у исправност и епохалност откирића, па су и сами наставили у „париском тренду“ откривши да се у емисији налази и радиоактивност баријума. И, од тада је званично детектовање ове нуклеарне реакције добило назив фисија. Очекивало се да ће Павле Савић и Ирена-Жоли Кири бити предложени, и да ће добити Нобелову награду, али је то прекинуо почетак Другог светског рата. Да лицемерје буде потпуно, најпрестижнију светску награду у области науке после рата је добио управо „неверни Тома“ – Ото Хан.

Након почетка Другог светског рата, Французи су Савића као странца протерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, где је постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку Факултета.

Павле Савић после рата одлази у Москву где се придружује тиму нобеловца Пјотра Капице, са којим ради на развијању нуклеарних технологија. Године 1947. Савић добија државни задатак да у нашој земљи пројектује и подигне институцију за домаћа нуклеарна истраживања. Павле тај пројекат реализује 1949. оснивањем Института за нуклеарне науке у Винчи.

Славни научник предавао је физичку хемију на Природно-математичком факултету у Београду, и био дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године је био председник Српске академије наука и уметности. Бавио се истраживањима до краја живота.

Извори: Патриот, Википедија

Србин који је изумео први рачунар и сматра се претечом информатике и кибернетике

Свестрани српски научник, често неправедно запостављен, оснивач је неколико математичких дисциплина: математичке феноменологије, теорије математичких спектара и интервалне математике: творац је више признатих патената: даљинар, аутоматски мењач за аутомобиле, дубиномер, направа за шифорвање, мотор са клипом наизменичног дејства, направа за заштиту бродова од удеса; конструисао је први аналогни хидраулични рачунар и сматра се претечом информатике и кибернетике – Све то и још много више јесте Михајло Петровић Алас.

Михаило Петровић Алас: Хидроинтегратор, претеча рачунара

Михаило Петровић (6. маја 1868 – 8. јун 1943), у београдској чаршији познатији као Мика Алас, био је математичар, научник, професор Универзитета у Београду, претеча кибернетике, оснивач београдске математичке школе, академик Српске краљевске академије и академија наука у Прагу, Варшави, Кракову, Букурешту и Загребу, и члан више научно-математичких друштава у свету, али и морепловац, путописац, књижевник, алас и виолиниста.

Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. Добио је велики број награда и признања и по свом научном раду и резултатима спада у највеће српске математичаре – једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба

Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду завршио је 1889. године. После тога, у септембру 1889. отишао је у Париз ради даљег школовања. На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствовао је пријему код председника Француске републике 1893 и 1894. године. Исте године одбранио је на Сорбони докторску дисертацију из области диференцијалних једначина и стекао степен доктора математичких наука.

Нове математичке дисциплине

Петровић је био један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине, а дошао је до импозантних резултата и у теорији функција, алгебри и рачунарству. Неколико диференцијалних једначина, специјалних функција и неједнакости носе његово име, а припада и групи ретких научника који су засновали нове научне дисциплине – математичку феноменологију, теорију математичких спектара и интервалну математику.

Тежња ка откривању аналогије између техничких и биолошких система, водила га је откривању универзалног научног језика. Његово дело „Елементи математичке феноменологије“, било је претеча нове научне дисциплине, коју је тада мало ко разумео, а књига „Рачунање са бројним размацима“ представља прву монографију о неједнакостима у свету. Петровић усваја диференцијалне једначине као свој основни математички језик, из којег ће произаћи многе расправе из области анализе, феноменологије, аналогних рачунских машина, механике и других дисциплина.

Значајни проналасци

Осим математиком, Петровић се бавио бавио и проналазаштвом и патентирао је пет проналазака који су били заштићени, односно пријављени и реализовани у пракси.

Проналазак даљинар откупљен је и реализован за потребе Војнотехничког завода у Крагујевцу и Русији. Конструисао је и један тип зупчастог преносника, који је био претеча аутоматских мењача у аутомобилима, а омогућава пренос броја обртаја буде константан. Конструисао је дубиномер, направу за шифровање, мотор са клипом наизменичног дејства, а његов проналазак је и вечити календар, реализован у више хиљада примерака и заштићен у Паризу 1916. године.

При повратку с пута из северне поларне области, одгонетнуо је важан проблем океанске пловидбе: како брод да одреди свој положај у односу на велику санту леда која плови према њему и доводи га у опасан положај. Изумео је и начин како брод да избегне минско поље, односно направу за обезбеђивање пловности бродова после оштећења проузрокованих сударом, мином, торпедом или насукавањем.

Са војском и дипломатијом

Криптографија је наука која се бави начинима очувања тајности података, а Петровић је у томе постигао велике резултате: у првој половини 1917. године саставио је нов систем шифровања који је војска одмах почела да користи. Систем се звао „Три картона”. Омогућавао је 720 решења, кључева, а дотадашњи само 196.

Његови системи шифровања су дуго година коришћени у војсци и дипломатији, све до Другог светског рата. А уочи рата, кад је Михаилу било седамдесет три године, мобилисан је због тога што је војсци требало његово познавање криптографије.

Први рачунар, информатика и кибернетика

У области рачунарства Петровић је још крајем 19. века објављивао у Сједињеним Америчким Државама своје конструкције рачунара и добио од угледних светских научника (Камке, Прајс, Морен, Вилерс, Мајстров) признања да је први конструисао аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина.

Хидроинтегратор представљен на изложби у Паризу 1900. године

Његова истраживања у области кинематичких рачунара била су испред времена – започео је радове који су развијени тек половином прошлог века. Открио је да се хемијска реакција може користити као аритметички уређај аналогне рачунске машине, па се сматра да је он зачетник хемијскокинетичких машина.

Руска, пољска и америчка наука одале су Петровићу признање као предсказатељу савремене науке (кибернетике, односно теорије система) радовима из области примена аналогија међу диспаратним појавама.

Током 1897. године у радионици париске Политехничке школе конструисао је аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина на принципу кретања течности, први овог типа у свету. Овај рачунар био је у стању да решава две класе диференцијалних једначина и многи научници га сматрају претечом плотера. Своју конструкцију објавио је у American Journal of mathematics, Baltimore 20 (1898) и 22 (1899).

Ову претечу рачунара или први аналогни хидраулични рачунар у свету – хидроинтегратор, научној јавности је представио 1900. године на Светској изложби у Паризу, у павиљону Краљевине Србије. За тај изум био је награђен златном (или борнзаном) медаљом изложбе, а потом, 1907. године и Почасном дипломом Математичког друштва у Лондону.

Хидроинтегратор је хидраулична рачунска машина која машинским путем решава одређене класе диференцијалних једначина, користећи основни закон хидродинамике: да се приликом потапања једног тела у суд с неком течношћу ниво течности мења у зависности од облика и величине тела.

Др Драган Трифуновић је 1980. године извршио реконструкцију Петровићевог хидроинтегратора. Тај реконструисани интегратор се налази у кабинету за математику Шумарског факултета у Београду.

Тако је пола века пре Норберта Винера и развоја модерне кибернетике Михаило Петровић Алас отворио визију ове науке, због чега га многи сматрају њеним зачетником. Да додамо на крају да је и други српски научник – Никола Тесла низом проналазака такође дао свој велики допринос у рачунарској револуцији. Патентирао је логичко коло AND, које се налази у свим рачунарима. До овог открића дошао је развијајући систем за даљинско управљање.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“Дигитални легат Михаила Петровића АласаСуз, Политикин Забавник, Поуке