Народни календар

Нова српска 7529. година

Када сунце у подне 1. априла… пређе преко Пећке патријаршије почиње ново лето 7529, месеца априла у првом дану, по Српском календару Светог Саве. Тог дана укрсте се северна и јужна енергија Сунца и најави долазак Српске нове године. Српско лето траје седам месеци, а зима пет…

Срби су знали да се на Митровдан секу енергије које долазе са Сунца у току једне календарске године. Пресек енергија добија се само коришћењем електромагнетске силе, односно силе Првог покретача свих природних појава…

„Српски календар” је најзначајнији научни и културни споменик српског народа и линија водиља кроз време и историју и чувар српског идентитета. Данашња компјутерска обрада података врши се по протоколу „Српског календара” – година, месец, дан.  Овакав протокол нема ниједан други календар у свету… Управни акти свих српских држава датирани су по „Српском календару”, са српским симболом за време који потиче из Винчанске културе…

Свети Сава је у лето 6707. унео Српски календар у Законоправило, у први устав Српске православне цркве, па је Милан Т. Стеванчевић Српски календар постао званични календар српског народа и Српске православне цркве…

Српски календар Светог Саве, са симболом за време ( ), био је званични календар свих српских држава и Српске православне цркве све до 1881. Међутим, те године, скривено од српског народа, потписана је „Тајна конвенција” између Аустријског царства и Србије. По налогу потписника „Тајне конвенције” Чедомиља Мијатовића, министра Србије, избрисана је целокупна историја и наука српског народа, која се до тада учила на Великој школи, а са њом и Српски календар.

На основу „Тајне конвенције”, Србија се обавезала да ће увести Јулијански календар као званични календар Србије и Српске православне цркве. Међутим, са овим се није сагласио митрополит Михаило, па је министар црквених дела, историчар Стојан Новаковић, протерао митрополита Михаила из Србије и установио незакониту црквену јерархију.

Незаконита црквена јерархија спровела је наређење цара Фрање Јосифа, и Јулијански календар је од 28. јуна 1881. године, на Видовдан, постао државни и званични календар Српске православне цркве. Тако је први пут у историји Свете српске цркве уведен туђ календар као званични календар.

Тако је дан посвећен Светом Стефану, деспоту српском, са 19. јула померен на 1. август. У Црквинама на гробном камену Светог Стефана пише: „у Лето  6935. месеца јула у 19. дану”. Датирање на гробном камену Светог Стефана је по Српском календару Светог Саве, а српски народ слави дан Светог Стефана деспота српског по туђем Јулијанском календару 1. августа који је наметнуо цар Фрањо Јосиф…

За време српске царске династије Свевладовић, која је владала Србијом од лета 6000. до лета 6181. (од 492. до 675. године по католичком календару папе Гргура 13) и српске краљевске  династије Дрвановић, која је владала Србијом од лета 6183. до лета 6662. (675. до 1160. године), српска нова година почињала је када сунце у подне пређе преко тадашње престонице  Рашке, односно тамо где живео владар Србије. У време српске царске династије Свевладовић написано је Српско четворојеванђеље на 305 страна, које се сматра Светим српским рукописом. Препис се налази у Даблину (Република Ирска).

Избором навода драгоцених података Мр Милана Т. Стеванчевића желимо да вас подсетимо на непроценљиво значење српског календара у трајању нашег народа и велику неправду која је нам је нанета његовим потискивањем.

Извори: Правда, Тањуг, Блиц, galaksijanova.rs, atvbl. com

Српски календар у српским календарским песмама

Према остацима многобројних веровања, обичаја и обреда везаних за зимски и летњи солстициј, јесењу и пролећну равнодневницу, дознаје се да су стари Срби годишње време одређивали према сунчевом кретању, односно према топлом и хладном времену. Тај период је соларна година и називали су га летом у смислу трајања од године дана. Српски календар сачуван је у српским народним календарским песмама.

Српски народни календар (Годишњак временски) представља скуп неписаних правила којих се српски народ од давнина придржавао. Година се дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра. Посебно значајно је и Преображење, 19. август. када се према старом веровању „мењају гора и вода“.

Прелазно време од зиме у лето је „јаро“ или пролеће, а прелазно од лета до зиме је „подзим“ или јесен. Тако су временом настала четири годишња доба по трајању међусобно приближно једнака. Посебност сваког годишњег доба, његове климатске и друге особине, у народу су стварале посебна веровања и обреде.

Календарске песме представљају народну поезију која се неговала у склопу обреда и у том смислу спадају у врсту обредних песама. Зависиле су од обредног календара, односно од извођења у одређено доба године или дана у години. Заједно са обредом календарске песме везују се за човекову борбу за опстанак, за природне силе и промене и њихово дејство на земљорадњу, сточарство и друге видове привређивања. У овим песмама сачуване су све каратеристике српског соларног календара и кроз њих се тај календар може у целини реконструисати.

Код нас су најбројније и највредније календарске песме везане за древну земљорадничку годину која се рачунала према „природном“, соларном календару, тј. према кључним положајима сунца и променама до којих они доводе.

Циклуси календарских песама прате циклусе у природи: почињале су око сунчеве нове године, тј. зимског солстицијума (на дан рођења новог сунца црква је подесила дан Христова рођења), и трајале, неједнако интензивно, током целе године, посебно усредсређене на „повратак умрлог божанства светлости“, на јачање сунца и пролећа кад се цела природа и живот у њој омлађују и самообнављају.

Рабош, Календар

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Иако се неке од њих певају на хришћанске празнике, све су те врсте сачувале у основи прехришћански карактер. Прехришћанско осећање живота, које је, према Владану Недићу, основно обележје народне лирике у целини, најпотпуније је дошло до изражаја у тим песмама, које су се јављале као манифестација обредних обичаја везаних за годишње промене у природи.

Зимски пролетњи и летњи циклус

Зимске циклусе чине коледарске песме, божићне песме и водичарске (богојављенске) песме;

Замучи се Божја мајка (Божићна песма)

Замучи се божја мајка
Од игњата до бадњака,
Па си роди Божја мајка
Младог Бога и Божића.
Кума куми Божја мајка,
Кума куми кум Јована,
Света Петка цркву меде
На сред небо, међу магле.

Запојаше девет попа,
Запојаше девет ђака,
Запојаше све владике
И дванаест калуђера.

Дочула ги Божја мајка
Па је тијо говорила:
„Стани горо, стани водо,
Да слушамо како поју.“

Стану гора, стану вода,
Трепетљика не станула.
Проклела ју Божја мајка:
„Е дабогда трепетљико!
Што не слушаш девет попа,
Што не слушаш девет ђака,
Што не слушаш све владике
И дванаест калуђера,
Свако дрво цвет да цвета,
Цвет да цвета, род да роди.
Трепетљика да процвета,
Да процвета, род да нема.“

Свако дрво цвет цавтело,
Цвет цавтело, род родило.
Трепетљика процавтела,
Процавтела, род немала.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

У пролетње циклусе спадају разне песме на ранилу, ђурђевске песме, и њима сродне песме о Ускрсу („велигденске“), лазаричке песме, спасовске песме, краљичке песме;

Краљичка песма

Бацала девојка
За облак јабуку.
Застала јабука
Горе за облаком.
Братила девојка
Све редом облаке:
„Облаци, облаци,
Драга браћо моја,
Вратите ми натраг
Злаћену јабуку!

Гости су ми дошли
Браћа материна,
Браћа материна,
А моји ујаци.

Коњи су им бесни
Као горске виле:
Кад по праху иду,
Праха не дижеду;
Кад по води газе,
Копита не квасе!“

У летње циклусе спадају ивањске песме, додолске песме, крстоношке песме итд.

Наша дода бога моли (додолска песма)

Наша дода бога моли,
ој додо, ој додо ле!
да удари росна киша,
ој додо, ој додо ле!
да покисну сви орачи,
ој додо, ој додо ле!
сви орачи и копачи,
ој додо, ој додо ле!
и по кући пословачи,
ој додо, ој додо ле!

Календарске песме је, као и обреде, прожимало веровање да подстичу и усмеравају природне енергије, да се разним облицима магије може успешно деловати на плодност и богат род. Будући да је живот свих зависио од природних услова, оне су имале велики друштвени значај. Записи који су се код нас очували представљају право културноисторијско и поетско благо.

Извори: Владан Недић, Антологија народних  лирских песама, 1969.; Речник књижевних термина, Википедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Српски и словенски називи за дане у седмици

Док су словенски народи у целини задржали називе старе словенске седмице, као својеврсне културне тековине властитог наслеђа, чиме се у свакодневном саобраћају служе и данас, дотле су остали  народи  Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству.
Захарије Орфелин

Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783.

Старе цивилизације које су имале седам дана у недељи биле су вавилонска и стара јеврејска. Римљани, с друге стране, у периоду Републике нису користили седмодневну концепцију, већ осмодневну. Међутим, у веку који је следио увођењу јулијанског календара, осми дан је почео да нестаје. Константин је на даље недоумице о томе колико недеља траје ставио тачку – одредио је 321. године да ће њу чинити седам дана.

Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“, вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане. Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae), уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris) и субота Сатурну (dies Saturni).

Отуда хришћанска Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Својеврсну одлику словенског календара чине називи дана у седмици:

недеља – дан кад се не ради (не дела) тј. Празнични дан иза којег, у смислу првог, следи
понедељак – дан по недељи. Од недеље је почињало одбројавање, што је навело неке изучаваоце на закључак да су словенски називи дана засновани на поретку редних бројева:
уторак – други (втори) дан од недеље
Среда је у том низу, уместо редног одређења „трећи, именована као средњи дан у недељи, или средина седмице.
четвртак – четврти
петак – пети.

Ови називи дана, заједнички свим Словенима, као и назив суботе, сведоче да су они настали још у времену заједничког живљења у прапостојбини.

За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног међуречја.

Као што је код Словена постојала безимена недеља у години, тако је постојао и безимени дан у седмици. „Безимени“, та седмица, као и дан, су посвећени опасном божанству чије се име није смело помињати, да се тиме не би дозвало зло. Зато је, због табуисаног имена божанства којем је код Словена био посвећен овај седмични дан, а у који се држи помен мртвима, означен туђом, асиријском речју „субота“. Асиријци, или Ајсори, најстарији су од свих народа који данас живе на Земљи, а реч „субота“, као и неке друге, показује да су, пре три и више хиљада година, наши и њихови преци имали дотицаја на тлу Иранске висоравни и предњеазијских области.

Стари Словени су седмичне дане посвећивали одређеним божанствима (уторак Прову, богу освештаних дубова, четвртак Перуну, богу грома, петак богињи Мокоши) или су у њима видели оличена божанства (Свети Понедељник, Света Среда, Света Петка, а касније Света Субота), али дане нису именовали по тим божанствима.

Миле Недељковић

 

 

Извор: Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Древност словенског календара

Док су се Стари Словени увелико управљали према свом календару, имајући у њему уведене и празнике властитих божанстава, за то време нити је постојао хришћански календар, нити су били утврђени празници у њему, а такође ни рачунање времена од Христова рођења. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на глиненим судовима из другог и четвртог века. С обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Први који је дошао до замисли да се године рачунају од Христова рођења, и то узео за почетак нове, хришћанске, ере, био је римски монах, а папски архивар, Дионисије Мали (Dionisius Exiguus, око 556), за кога се каже да је био Скит пореклом. Он је 525. године предложио одбројавање година од Христова рођења, што је по њему прозвано Дионисијевом ером. Међутим, такво рачунање времена се почело прихватати тек од VIII-X века.

Пада у очи да назнака о скитском пореклу Дионисијевом намерно замагљује његову етничку припадност. У време Дионисија су Скити одавно сишли са историјске позорнице, последњи одблесак њихове државе је на Криму у II веку, после чега им се затире етничка самосталност и они се утапају у друге народе који су живели на подручју које су настањивали, а у којем су словенски народи били најзаступљенији.

Када је пре пола века Ненад Ђ. Јанковић предао Српској академији наука рукопис књиге „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“ (1951), на крају је, с обазривошћу научника, али и са убеђењем истраживача који верује у своју тезу, додао завршну напомену, оделивши је с три звездице:

„Ништа се поуздано не зна како је народ некада знао који је дан у недељи или месецу, али неки примитивни календари морали су постојати… а и пре примања хришћанства морало се унапред некако знати кад ће бити младина или пун месец, када ваља почети неки посао или прославити неки празник“.

У том тренутку свеколико наше фолклорно наслеђе, древни календари сачувани у новијем добу и усмена календарска традиција нису били довољно убедљива потпора на којој би се могло закључити да календарска знања Срба сежу у словенску прадавнину, јер из те прадавнине није било веродостојних доказа за такву тезу.

„Црте и резе“ на старим глиненим судовима

Још пре примања хришћанства, а самим тим и писмености, (863. године), Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност, тврдио је црноризац Храбар, у свом запису из десетог века. 

Међутим, убрзо су се ове пророчке Јанковићеве речи обистиниле, а потврдили су их са два значајна открића руски археолози Тихонова и Хвајко. У селу Лепесовки, у Волинској области у западној Украјини, пронађено је 1958. године старо словенско светилиште, у чијем су олтару сачуване две глинене посуде II-IV века на којима је утиснут словенски календар тога времена, а у селу Ромашки, јужно од Кијева, у налазишту је био крчаг из IV века, на којем је такође сликописан календар. Откриће без поговора: Лепесовка се налази на древном руском подручју које су настањивала племена Волињана, од VII века позната под именима Дулеби и Бужани, а Ромашка је била насеље старог племена Пољана.

Овим открићима је истовремено потврђено да је тачан запис црнорисца Храбра из X века, који је сведочио да су пре примања хришћанства Словени писали „чертами и резами“ и по њима гатали и огледали будућност.

Дионизије Мали

Дионизије Мали, детаљ из средњовековног рукописа војводе Берија

Пронађени календари у Лепесовки и Ромашки су имали својеврсне „црте и резе“, чинећи загонетну и сложену орнаментику знакова и цртежа. Руски археолог и историчар Борис Александрович Рибаков их је недвосмислено одгонетнуо. На календару у Лепесовки је година подељена на дванаест раздела, са уочљивим симболима ватре и сунца, на основу чега се закључује да су древни Словени имали соларни календар, са јасном раздеобом на годишња доба и назнакама солстиција, са дванаест месеци у којима су послови и дани усклађени са природним погодностима (орање, сетва, жетва, лов, гајење биља), уз тачно назначење датума „паганских“ празника. На представи календара у Ромашки су у тачном поретку наведене светковине русалија, празници Јарила, Ивана Купала, те дан бога Перуна (знак муње).

Значи, Стари Словени су имали утврђен и исписан, календар. И то у II веку. С обзиром на то да је настајање и усклађивање календара врло сложен и спор процес, мирне душе се, на основу налаза у Украјини, може рећи да су наши древни преци имали развијена календарска знања пре више од две хиљаде година.

Рабош, Календар

Рабош, Смолен

Миле Недељковић

 

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Називи месеци код Срба и других словенских народа

О развијености сопственог календара у давнини на свој начин сведоче до данас очувани називи месеци у словенских народа. Док су остали европски народи углавном примили и усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, одликујући се обиљем назива, сачували су напоредо и властита назвања месеци, која су у средњовековној Србији била и у службеној употреби.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

Словени су имали соларни календар, са дванаест месеци, усклађен са климатским оквиром у коме су живели, везан за узгој биљних култура и земљорадничке послове. 

Настањујући се, током времена, на веома удаљеним одредиштима географске ширине и дужине – од Лабе до Камчатке, од леденог Северног до топлог Јегејског мора – словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним оквирима, климатском појасу, надморској висини, културама које се узгајају.

Отуда је код једних пролећно цветање у априлу, а код других у мају, код једних је месец жетве јул, а код других август, код једних је студен новембар, а код других децембар и сл. Међутим, у сваком низу месеци је уочљив склад у именовању природних токова и људске делатности, што је циљ и суштина календарског управљања у времену.

Називи месеци у словенских народа одсликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње:

љути – време опаких међава и љутих мразева,

големи месец, вељача – време велике хладноће и сметова,

межник – време размеђавања зиме и пролећа,

бокогреј – време када се са сунчане стране, с бока, почиње осећати топлота,

сухи – време у коме су мраз и ветар стврдли и осушили све,

протаљник – време када се на тлу указују прокопнине,

летник – време пролећног отопљавања,

жарки – време жега и припеке,

груден – време стврдњавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима,

грјазник – време блата и каљуга услед падавина,

студен – време хладне и зимоморне позне јесени,

снежањ – време снега и сметова,

просинац, просинец (код Срба: просени дани, који трају од Андријевдана до Божића) – када лепо време просењује, просијава, када се већ лепи дани појављују и, најпре местимично, после јесенских магли и зимске тмурне облачности, указује се небеска ведрина;

березен, сакавик – време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове,

биљар, травењ, цветањ, квитањ, свибањ, лажитрава – време бујног раста и цветања трава и грмља,

липењ – дани миомирисног цветања липе,

трешњар, черешњар – време доспевања првих воћних плодова,

црвеник, рујен – преодевање шуме у златасту и румену јесен,

вересењ – време упадљивости вреска, ниске дрвенасте биљке, малих листова и љубичаста цвета, вечно зелене шибљике, распрострањене у Полесју и брдским пределима,

жовтењ, листопад, шумопад – време када лишће жути, опада и гора огољује;

дерикожа – време уништавања стоке због недостатка исхране на крају зиме,

изок – време појављивања инсеката и оглашавања цврчка,

червењ – време црва, гусеница и ларви пчела,

зарев – време ревања или рике јелена;

сечењ – време најпогодније да се дрвеће сече, јер тада не лучи сокове, да се земља приведе за усеве, што говори и назив

березозол – време сече, крчења бреза и претварања њихових пањева и корења у пепео (паљевинска земљораднја),

серпењ, жњивен, жетвар – време жетве,

гумник, коловоз – време када се летина одвози са њива и жито врше на гумну,

гроздобер – време бербе винограда,

вересењ, кастричник, паздерник – време млаћења конопље и лана и извлачења влакана за пређу (вресат: млатити, кострика: конопља, поздер: уситњена дрвенаста стабиљка конопље);

каледар – време кретања обредних поворки у сусрет новом лету,

коложег – време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца,

свадебник – време свадбовања.

Временом су месецима давани називи по великим црквеним празницима који су у њима – богојављенски или јовањштак, сретењски, благовештенски, ђурђевски, царски, петровски, илински, или преображенски ,михољски или малогоспођински, митровски или лучинштак, мратињи или светоандрејски  и аранђеоски, никољштак или божићни – али ови називи нису прешли оквире календарске литературе.

Миле Недељковић

 

 

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Предсказивање времена према природним појавама и понашању животиња

Људи су у давна времена помно пратили временске прилике и према њима планирали садњу за идућу годину, такозвани плодоред. Знали су да липа, на пример, окреће лишће пре кише, јер има плитак корен и боље „осећа“ долазак падавина, за разлику од храста са дубоким кореном. Жене су се обично бавиле врачањем и око Петровдана (12. јула), ако наиђу облаци, забијале су  секиру у пањ. а црквена звона би звонила, не би ли њихов звук разгонио облаке и спречио град.

Киша би, по старом веровању, била могућа ако се млеко при кувању није дизало, ако су рибе искакале из воде или се намножили комарци, а пси јели траву. Подстрекивање кише обављало се и убијањем пужа или жабе, али и вешањем змије наглавачке на грану. Пасји гроб испод воћке обећавао је добру жетву

Ризница народних умотворина крије многа вековима таложена искуства и  сазнања о времену, Посматрајући природу која га окружује, човек је уочио поједине знакове који су унапред означавали долазак лепог или ружног времена. Међутим, та су веровања настала давно те у њих нису „убројане“ климатске промене које се догађају као последица  људског деловања задњих стотињак година.  

Тих знакова има много, и док су једни у потпуности оправдали своје тумачење, други су временом претрпели неке измене или су се потпуно изгубили. Међународна скупина научника проверавала је веродостојност такве временске прогнозе упоређујући статистичке податке о временским приликама од 1961. до 1991. с народним изрекама и дошла до закључка да је она углавном тачна. При примени правила народног предсказивања треба се придржавати следећег:

  1. Време не треба никада предсказивати само по једној природној појави већ се треба служити свим правилима да би се добила што тачнија слика временских појава.
  2. Ако сва правила воде истом закључку, прогноза ће се највероватније испунити.
  3. Ако поједина правила доносе супротне закључке, потребно је усвојити тумачење оних која су у већини и прогнозирају исту временску појаву.

ЗНАЦИ СУВОГ И ВЕДРОГ ВРЕМЕНА

– притисак ваздуха је низак и равномерно се повећава. Лети је ујутро савршено ведро, у подневним часовима јављају се облаци у мањим гомилама, који увече ишчезавају. Ноћу је тихо, ветар у току дана ојачава, а предвече поново утихне. Температура ваздуха у подневним часовима је највиша, а пред свитање нижа. Ноћу пада јака роса или иње. После заласка сунца образује се при земљи магла, која се разилази по изласку сунца. Златна или светлоцрвена румен је на небу при изласку и заласку сунца. Сува и хладна магла праћена мирисом изгорелог дрвета, знак је сталности сувог времена. Вертикално се подиже дим.

ЗНАЦИ ОБЛАЧНОГ И КИШОВИТОГ ВРЕМЕНА

– притисак ваздуха лагано и равномерно опада. Увече лети групе облака не ишчезавају, већ се разилазе по небу. На делу хоризонта јављају се танки облаци, који увече постепено покривају цело небо. Они се у виду меких, ситних таласа брзо подижу на небу. Облаци високог, горњег спрата иду право, ако се посматрају у правцу ветра. Приземна магла, која се образује увече, разилази се још до изласка сунца. Увече се ветар појачава. Пуни круг – хало је око сунца или месеца. Пуно пурпурноцрвених зракова у време свитања. Незнатна је разлика у температури дана и ноћи. Дим пада или се пружа паралелно са земљом.

ЗНАЦИ ДУБОКОГ НЕВРЕМЕНА

– од јутра се јављају нагомилани облаци који другом половином дана почињу да се повећавају, попримајући изглед високих кула. Дању је жарко, жега и загушљиво, запарно. У топло и запарно вече не6о је покривено непрекидним покривачем, застором.

ЗНАЦИ ПОБОЉШАЊА ВРЕМЕНА

– примећује се прекид облака и смањује њихова компактност. Често лети при таквом времену наступа знатно захлађење. Ветар брзо мења брзину и правац. У ведрини између облака примећује се зеленкаста или плавкаста боја неба. Јавља се слаба роса или иње.

ПРЕМА СУНЦУ

– Кад је ведро а јачина сунчевог сјаја променљива, то је наговештај ружног времена.

– Ако је при тој променљивости сјај најслабији у подне, то је знак дужег периода лепог времена.

– Кад нам се излазеће сунце, чини већим него обично, тога дана ће вероватно падати киша.

– Ако излазеће сунце поклопе облаци и зраци продиру кроз облак, биће кише.

– Ако се зраци кроз облак само наслућују, може се очекивати киша са ветром.

– Ако сунце рано ујутру зађе за облак, биће кише; ако се о заласку облаци крећу за њим, треба очекивати јак ветар.

– Кад је одмах по изласку сунца оморина и кад око њега поцрвене облаци, биће наоблачења, а могућа је и киша с ветром.

– Кад су на сунчевом изласку облаци црни и црвени, сигурно ће бити кише.

– Ако је сунце бледо, биће кише, а ако је чисто и сија као да пламти (гори) то је знак врло лепог времена.

– Кад се око сунца види беличаст круг, можемо очекивати велику олују.

– Ако је сунце на заласку бледо, можемо очекивати ветар са запада.

– Ако је сунце на западу црно или плавичасто надајмо се олуји.

– Кад сунце залази, а небо се на западу зажари и зацрвени, сутра очекујмо ветар.

– Ако сунце зађе иза ниских облака на близини, а изнад њих је ведро, ведро ће и остати.

– Велики бели прстен око сунца, те некада и светла места у његовој близини. (тзв. споредна сунца), наговештавају мраз.

ПРЕМА МЕСЕЦУ

– Кад је месец блед, наговештава кишу, кад је чист и сјајан биће ведро, а када је црвенкаст надајмо се бури.

– Кад се око месеца види светли колут, па се ширећи изгуби, биће ведро.

– Ако се око месеца виде два или више таквих колута или само један, али таман и мутан, биће мраза,

– Кад је колут црвен, сигурно ће бити ветра, а зими се можемо надати снегу.

– Кад је доњи крај месеца тањи од горњега, можемо се надати киши за време целе прве четврти.

– Кад је месец три дана јасан, а свуда около ведро, током дана ће бити лепо време, а ноћу ведро.

– Ако се око месеца појави колут разних боја, доћи ће до промене времена, са много кише и ветра.

– Кад се око месеца види више таквих колута, а облаци су црни и густи па се наизменично мењају, нагло ће доћи до кише.

– Кад се с јужне стране месеца привиђа још један месец значи да ће пасти киша.

– Кад високе планине, дрвеће и куће, на месечини бацају оштру сенку, то значи да ће падати киша и дувати јак ветар.

ПРЕМА ЗВЕЗДАМА

– Кад звезде нису јасне, биће олује.

– Кад је звездано небо на некој страни тамније него обично, надајмо се олуји, и то: лети са кишом, зими са мразом.

– Кад нам звезде трепере као да играју и брзо се крећу, биће ветра.

– Кад звезде јако сијају: лети значи-ветар, а зими хладноћу.

– Кад је Млечни пут (Кумова слама), јасан и пун ситних звездица, можемо се надати дужем периоду лепог времена.

– Необично светлуцање звезда према јутру, знак је кише

ПРЕМА ДУГИ

Кад је на небу дуга, следеће ће јутро бити ведро. Веровање да после дуге долази лепо време вероватно је настало из искуства, након посматрања неба у поподневним и вечерњим часовима. У нас невреме углавном долази са северозапада и кад се дуга појави (дуга је преламање сунчеве светлости кроз влажни ваздух или кишне капи), то је знак да сунчеве зраке могу пробити облаке и да ће невреме ускоро престати, па чак и ако на истоку још киши. (углавном тачно)

– Дуга нам увек показује да је негде било или ће бити кише. Кад су јој боје јасне, наоблачиће се, кад се појави после кише, наговештава лепо време.

– Кад је зелена боја у дуги широка, очекујмо кишу, а када је широка црвена боја, очекујмо ветар.

– Када модра боја у дуги светлуца, биће лепо време.

– Кад се дуга појави у један или два сата после подне, треба очекивати кишу.

– Кад се дуга појави пред вече, биће лепо време само ако у ноћи не захладни.

– Када се дуга јави изјутра, а ваздух је влажан, тог дана ће бити кише.

– Кад се наједном појаве две дуге, за два до три сата надајмо се киши.

– Дуга која се код заласка сунца појави на истоку, најављује тмурно време.

– Кад се дуга чешће јавља на истоку, очекујмо наоблачење и олују.

– Кад се дуга појави, док још пада киша, преко целога неба, разведриће се и настати лепо време.

– Кад дуга није „цела“ надајмо се новој киши.

ПРЕМА ГРМЉАВИНИ

– Ако се чује грмљавина, а небо је ведро, пашће киша.

– Кад загрми, а облаци су црни, можемо се надати дужој киши,

– Кад је небо ведро, а на јужној страни непрекидно сева, тада сутрадан можемо очекивати кишу.

ПРЕМА ОБЛАЦИМА

– Кад небом „плове“ нежни, бели облаци овална облика, који изгледају попут праменчића вуне (у неким се крајевима каже да изгледају попут овчица), каже се: пљуштаће као из кабла. „Овчице“ су врсте облака који се зову кумулуси, који се обично налазе на висини од две до пет хиљада метара. С кумулусима киша не долази, но ако их следе цируси, облаци који се појављују на нешто мањим висинама, вероватноћа да ће кишити нагло се и многоструко повећава. (делимично тачно)

 Кад су облаци тусти и мрачни, спремају се муње и громови. Тамни облаци доиста упозоравају на олујно невреме. Тамна боја облака, који су каткад готово црнозеленкасти, упућује на то да они садрже велику количину леда који ће падати у облику туче. Дакле, кад се појаве такви облаци, туча је такорећи неизбежна. (тачно)

– Ако се фини, ситни, пахуљасти облаци крећу од западне половине неба брзином која се лако уочава простим оком, знак је да нам се приближава циклон, тј. да је на сто километара од нас широки зрачни вртлог, или да ће бити промена времена с падавинама након једног или два дана.

– Ако се ти брзи, пахуљасти облаци мало-помало скупе у танку наслагу и лагано прекрију небо, можемо очекивати ветар с кишом или снегом.

– Ако је пре изласка сунца обзорје црвено, надајмо се ветру или киши.

– Кад црн облак прекрије сунце, па се после сунчане топлоте разиђе, очекујмо кишу.

– Кад се ситни облаци крећу ка југозападу, биће кише, а понекад и олује.

– Ако је по изласку сунца олуја, ноћи ће се стишати

– Кад се облаци ниско крећу, биће кише: ако су густи, можемо се надати граду.

– Ако је цео дан облачно, а пред вече се с некога краја на обзорју разведри и тако остане, другог дана биће с те стране јаког ветра.

– Ако се мањи гомиласти облаци гибају смером ветра, који је испод њих, знак је да ће се време поправити.

– Кад се високо на небу виде расути пахуљасти облаци, биће дуго лепо време,

– Ако је већи део неба превучен дугим пругама пахуљастих облака па се зраци из једног места на обзорју разилазе, надајмо се падавинама са слабим ветром.

– Ако се те гомиле повећавају и поприме облик голих брегова а даље су водоравни, то се при неједнаком ветру очекује бура с кишом.

– Ако се из таквог облака шире пахуљасти облаци као лепезе, или се врх облака шири као печурка, при већој влази сигуран је град.

– Ако се ујутру или дању виде облаци попут овчица, а пред вече се скупе у гомиласте облаке, можемо се у току ноћи надати олуји.

– Кад се лети, по дану и лепом времену навуку наслаге гомиластих облака, често се током неколико ноћи понављају буре.

– Кад су облаци налик на беличасте планине или снежне брегове, биће ведро, а кад су црни или бледи очекујмо кишу. Кад су црвени попут ватре, биће ветра.

– Кад је време кишовито, а облаци се брзо крећу, то значи дуготрајну кишу.

– Мрачни облаци воденасте боје који се показују иза заласка сунца, доносе кишу и нестабилно време.

– Мрачни, тамноцрвени или попут крви црвени облаци доносе невреме, севање муња и грмљавину. То важи за лето.

– Попут пепела беличасти облаци доносе непогоду и град.

– Кад облаци у лето мењају облик може се надати киши.

– Црни и беличасти облаци обично наговештавају грмљавину, црвенкасти и тамни севање муња са ударањем громова. Треба имати у виду да ватроцрвена муња удара чешће него беличаста.

– Ако је зими након ведрог дана пред вече мирно, а цело је небо прекривено ниском облачном наслагом, биће мраза.

– Ако доња страна тешких бурних облака који наговештавају невреме мало-помало поприме гроздолик облик, значи да ће после слабе кише настати ведро.

ПРЕМА МАГЛИ

 Ниска магла, крај лепа времена. Ниска магла ствара се због велике влаге и недостатка ветра. Та статичност ваздуха најчешће  је повезана с високим притиском, тј. с пољем антициклоне. Кад се магла распрши, небо  је опет ведро. (углавном тачно)

– Кад се рано ујутро магла дигне па се затим опет спусти на земљу, биће око поднева лепо време, ако се пак дигне увис биће облачно, или ће се иста магла претворити у кишу.

– Кад се при изласку сунца, на ведром небу покаже магла, значи да ће чешће бити јачих ветрова.

– Кад се пред вече покаже густа магла, ноћу ће бити кише.

– Кад се високе планине и дрвеће замагле и кад се испаравају, као да се њишу, падаће киша.

– Кад рано ујутру магловит облак прикрије сунце, тога дана биће кише.

– Суву маглу и као задимљене висине прате обично суша и врућина.

– Кад се напречац дигне густа магла, биће велик ветар.

– Кад се магла задржи по долинама, а врхови планине рашчисте, то значи врло лепо време, нарочито онда кад магла тако остане и дању.

– Кад се магла спушта на земљу и тако остане, биће лепо време,

– Кад се магла увече дигне као из земље или из воде, сутрадан ће бити топло.

– Кад је у пролеће и по жетви ујутру магла или кад се држи над водом или мочваром можемо се поуздано надати киши.

ПРЕМА КИШИ
– Летња киша: како
дошла, тако прошла. Лети нема дуготрајних киша јер је лоше време лети ретко узроковано широким пољем ниског притиска. Киша лети настаје због брзог проласка хладне ваздушне масе, тј. због појаве локалног загревања. Наиме, различите површине упијају сунчеву топлоту и после се она претвара у мехуре који се дижу и згушњавају у олујне облаке. (делимично тачно)

–  С првим кишама у августу, лето се скрива. Средином августа у нашим крајевима слаби антициклона, која је друго име за лепо и стабилно време, те се ствара више облака, а могућност за настанак лошег времена све је већа. Но на Јадрану је тада време ипак и даље лепо захваљујући антициклони која до тих крајева допире из Африке. Треба запамтити да је у августу , иако је он углавном познат по великим врућинама, Сунчево зрачење већ у опадању, јер је своју највишу тачку досегло 21. јуна, на дан летњег солстиција. (делимично тачно)

– Киша на Цветницу, сунце на јајима. Ова је изрека (само) статистички тачна јер не постоји узрочно-последична веза између метеоролошке ситуације на Цветну недељу и оне на дан Ускрса. Ускрс је увек у пролеће када пада много кише па се том пословицом заправо жели нагласити да је пролеће врло промењиво годишње доба. (тачно)

– Кад пада киша, а није мутно ни облачно, већ „зажарено“ значи да ће и сутрадан падати киша.

– Кад се киша чим падне упије у земљу, биће влажно и кишовито.

– Кад киша најпре тихо, а затим све јаче пада, значи да ће дуго падати.

– Кад пада киша па се по барама дижу клобуци и мехурићи, киша ће бити још јача и дуже ће трајати.

– Кад дува јужни ветар и почне падати киша, време се неће скоро поправити.

– После јутарње или вечерње кише обично настане лепо време.

ПРЕМА ВЕТРУ

У августу ниједан ветар не дува у добром смеру. То је изрека из приморских крајева, где у августу превладавају слаби локални ветрови, а њихов је смер се непрестано мења. Смер ветра наиме узрокују локалне разлике у температури, нпр. између мора и земље, а не помицање ваздушних маса високо у атмосфери. (делимично тачно)

– Кад нам удаљени предмети изгледају већим него обично, надајмо се југу и киши

– Кад се звук и други гласови као звоњење, ковање гвожђа у ковачници, пуцање пушака, лавеж паса итд. боље чују из даљине него обично, надајмо се непогоди с оне стране одакле долази јаснији звук.

– Кад се оштар ваздух нагло ублажи, а ветар дуне са супротне стране, биће кише или снега.

– Ако је навече топлота ваздуха у низинама много нижа него што је у висини, биће лепо време.

– Ако је ноћу у шуми ваздух много топлији него на отвореном пољу, то је знак лепог времена.

– Кад се пред вече или ноћи попнемо и брежуљак или на било коју низбрдицу и при томе запазимо да нас изненада окружује топао ваздух, то значи да ће бити лепо време.

Време

Време

ПРЕМА ВАЗДУХУ

– Кад |е ведро, па ветар више дана заредом не мења свој смер, и тада га изненада јако промени, можемо очекивати падавине или промену времена.

– Ако су ноћи мирне а ујутро се неколико сати после изласка сунца, осећа поветарац који бива све јачи, али га до ноћи нестане, то је сигуран знак сталног јасног и сувог времена.

ПРЕМА НЕБУ

– Црвено (небо) ујутро, мокра вечер, тј. лоше време се спрема. Црвенило неба, било ујутро, било навечер, појава је која се назива „светлосна дифузија“ и може бити јача него што је иначе због повећане присутности влаге или ситне прашине у ваздуху. А баш влажност ваздуха најчешће узрокује атмосферске поремећаје, тј. промену временских прилика. Дакле, ако је небо ујутро црвено у ваздуху је много више влаге него иначе па је и киша могућа. (делимично тачно)

Црвено (небо) навечер, лепо јутро, тј. лепо се време спрема. Како рекосмо, небо се може црвенити и због ситних честица прашине у атмосфери, што пак значи изостанак оборина и ветрова, па је сасвим оправдано очекивати лепо време. Али треба бити опрезан, јер црвено небо може бити и знак влажна зрака, што резултира кишом – као што је речено у претходној пословици. (делимично тачно)

ПРЕМА ПТИЦАМА

Сенице: Beћe присуство најављује масовност инсеката.

– Роде лете високо када је лепо време

– Ласте су високо у лову на инсекте када је лепо. А лете сасвим изнад површине воде или тла пред кишу.

– Вране: Када је јато врана на дрвету окренуто у једном правцу, одатле се очекује промена времена. Када су на све стране окренуте, неће бити промене времена.

Народни календар обичаја и веровања

приредио: Далибор Дрекић