Матија Бан

Матија Бан: Oпомена матери србској

Матија Бан (Петрово Село код Дубровника, 16. децембар 1818 — Београд, 1/14. март1903) је био професор Лицеја, политичар и дипломата и један од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику.

Мајка доји дете, Бели Поток (1901. год.)

ОПОМЕНА МАТЕРИ СРБСКОЈ

Србска мати, сина гој;
Још дјетенцу дух му опој
Споменима прошастија
Које србском славом сија;
Јер у праху прадједова
Тиња света искра којом
Плане живот нов синова.

Србска мати, сина гој,
Јунаштвом му дух опој;
Нек млађашан коња врши,
Пали пушку, сабљу крши,
Да му србска храброст стара
У срдашцу не омекша
Те народни понос схара.

Србска мати, сина гој;
Слободом му дух опој;
Србска ј’ слобод неоцјена,
Би из крви изцрпљена;
И он своју крв нек лије
Прије него да туђинац
Под сраман га јарам сбије.

Србска мати, сина гој;
Славјанством му дух опој;
Да у леду пуст не чами
Гдјено горе живи плами;
Име Славјана свакога
Да му буде мило и свето
Кано име брата свога.

Србска мати, сина гој;
Науком му дух опој;
Да с’ изоштри мисо тупа,
Да пробије из мрака глупа;
Те на пољу србске умности
При свјетлилу славског сунца
Никне вјечни цвјет мудрости.

Србска мати, сина гој;
Будућу му славу пој;
Јер јунаштво и слобода,
Мудрост права, љубав рода
На висину га извести ће
Гдје при новој прошла слава
Ситан прашак њему биће.

Матија Бан, 1845.
Различне пјесне Матије Бана, Књигопечатња Александра Андрића, Београд 1861.

Украс 1

Матија Бан је оснивач једног политичког програма националног уједињења и ослобођења Јужних Словена. Држава би требало да буде нека врста уније Хрватске и Србије, којој би се потом, по жељи, прикључила и велика Бугарска. Бугарски кнез Фердинанд га је одликовао 1897. године највишим степеном бугарског ордена за грађанске врлине.

Према Бановом концепту федералне југословенске државе, Србија треба да има улогу коловође, и границе би јој биле историјске српске земље од ријека Врбас и Цетина до града Софија, уједињењем: Србија, Срем, Бачка, Банат, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Стара Србија, сјеверна Албанија, Бока Которска, Далмација и Босанска крајина.

Хрватско-славонски остатак југословенских територија на запад би заједно и са словеначким областима и приморјем до Трста укључивао Велику Хрватску. Овај план је уручио Стевану Книћанину.

 

Матија Бан: Призрену

Матија Бан (Петрово Село код Дубровника, 16. децембар 1818 — Београд, 1/14. март1903) је био професор Лицеја, политичар и дипломата и један од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику. Школовао сe у Дубровнику, где је завршио гимназију, филозофске и педагошке науке. Године 1834. ступио у фрањевачки ред, али је убрзо из њега иступио. Радио је прво као писар у једној адвокатској канцеларији, а потом у катастру у Дубровнику. Провео је неколико година на Истоку, на острву Халки у цариградској околини, Цариграду и Бруси, повремено подучавајући друге, учећи и сам, а повремено је живео на свом имању у Анадолији.

Призрен 1912. Извор фотографије: Library of Congress

Године 1844. дошао је у Београд, где постаје васпитач кћери кнеза Александра Карађорђевића. Као резултат тог педагошког рада су три свеске Воспитатеља женског(1847.) Био је шеф прес-бироа и водио је послове националне пропаганде и члан Српске краљевске академије, а у исто време један од најплоднијих српских писаца. Писао је драме у духу класицизма и трагедије у стиху, са историјском тематиком; познате су и његове педагошке расправе. Његове најпознатије драме су: Мерима, Смрт Уроша V, Краљ Вукашин, Кнез Никола Зрињски, Јан Хус и многе друге.

ПРИЗРЕНУ

Ој Призрене, Призрене,
Ти старино света,
Кано шатор подеран
Изпод шара спета

Послје вјека толиких
Још ту на видику
Ти остајеш, пропадшу
Спомињућ нам дику!

Ти остајеш срушени
Храм срушене силе;
Чије очи пазећ те
Не би процвилиле!

Гдје су они гдје су нам
Пуни славе дани
Када наши владаху
Силни Цари и Бани?

Кад Милутин с стотином
Народа с’ рвао,
А на глави јуначкој
Круну одржао;

Кад бјели оро Немања
Врх Балканских гора
Напео се и над три
Разкрилио мора!

Гдје је и теби, Призрене,
Твоја сјајност стара?
Гдје су горди велможе,
Гдје ли стол Лазара?

Гдје је у теби скопчана
Југославје свеза?
Гдје јединство сањато
Од несрећног Кнеза?…

Људе, дјела, мисли јим
Врјеме прогутало;
А за њима Призрен се
Срушио у кало;

Те над њим сад наричу
Тужна поколења,
Чекајући хоће л дан
Доћи му ускрсења

(1848.)

Пјесма “Призрену“ Матије Бана, једног од најпознатијих дубровачких Срба католичке вјере, објављена је у књизи “Различне пјесне Матије Бана“ у Београду 1861. године.

Први српски балони

С краја 18. и у 19. веку, у појединим ратним сукобима све се чешће користе балони као корисна средства за извиђање и корекцију артиљеријске ватре. У Србији је могућа примена овог техничког средства била разматрана тек крајем 19. и првих година 20. века. Али и пре званичног разматрања, захваљујући домаћим ентузијастима и заљубљеницима у балоне, у Србији се о овој теми писало.

Први балон конструисала су 1783. године браћа Joseph-Michel и Jacques-Etienne Montgolfier од хартије пуњен топлим ваздухом, који су назвали монголфијера. Балон је полетео 5. јуна 1783. године у француском градићу Анонеу (Аннонаy).

Пионири балонарства у Србији

У првом уџбенику физике на српском језику аутора Атанасија Стојковића, издатом 1801. – 1803. године, на крају поглавља о ваздуху и гасовима, посебан одељак од седам страница, посвећен је „дивним машинама посредством којих се ми у ваздух дизати и по ваздуху лешћети можемо“.

Да би означио саму справу, осмислио је термин „шар аеростатически“ који је представљао комбинацију руске речи „шар“ (лопта) и тада највише коришћеног француског термина аеростатика, којом се означавао лет справа лакших од ваздуха.

На неколико места у тексту, Стојковић за „справу“ користи и реч балон, која ће у српском језику бити коначно прихваћена и усвојена тек крајем 19. и почетком 20. века.

Ђорђе Станојевић

Ђорђе Станојевић: Шетња по облацима, 1884.

Матија Бан, Дубровчанин настањен у Србији, средином 19. века објављује прве чланке о балонству на овим просторима у оновременом  листу „Новине Сербске“. Крајем истог века 1884. године у издању Краљевско-српске државне штампарије у Београду издата је  књига Ђорђа Станојевића (велики популаризатор астрономије, електротехнике, физике и науке уопште) који је превео, обрадио и допунио прву стручну књигу о балонству под називом „Шетња по облацима“. Оригинални назив књиге је „Promenades Dans Les Nuages“ (Француз Шарл Делон) издате у Паризу 1881. године.

Пред Београђанима (изнад Калемегдана) први балон је летео 1873. године, док је изнад Панчева летео 1880. године (Француз Никол Беде, балонист – артист). По непотврђеним записима, један балон је 1875. године полетео са Врачара.

Коришћење балона у војне сврхе почетком 20. века

Да би обезбедило стручњака за ову област, Министарство војно је фебруара 1901. послало у Русију Косту Милетића, да у ваздухопловно-техничкој школи код Петрограда изучи техничке аспекте у вези са коришћењем балона. По повратку из Русије, он је настојао да се формира једно ваздухопловно одељење, али није наишао на разумевање надређених.

Иницијатива за увођење балона у српску војску поново је покренута 1905, али је тек Анексиона криза, која је довела Краљевину Србију на ивицу рата са Аустроугарском дала довољно снажан подстрек да се ова иницијатива и оствари.

Коста Милетић је на школовању у Русији боравио до новембра 1902. Он је септембра исте године учествовао на маневрима руске војске у близини Петрограда, где је слободним балоном прелетео 180 километара, досегавши висину од 1.100 метара. Притом је слао извештаје о извиђању уз помоћ голубова писмоноша.

Када се вратио у Србију, Милетић је поднео један предлог Инжењерско-техничком одељењу Министарства војног. Ипак, због недовољног интересовања надлежних, ово ново техничко средство није се увело у српску војску.

Генералштабна комисија је током 1905. године састављала план за наоружавање српске војске и притом је истакла потребу да се при свакој команди оформи и једно ваздухопловно одељење, које би у рату имало задатак да врши извиђања непријатељских трупа, а у миру да се користи за метеоролошка мерења и друге научне и привредне потребе. Ипак, одлуке ове комисије које су се тицале наоружања српске војске балонима — нису спроведене.

Припајање Босне и Херцеговине Аустроугарској ставило је Краљевину Србију пред тешка спољнополитичка искушења. Лоши односи између Аустроугарске и Краљевине Србије доживели су врхунац избијањем Царинског рата, 1906. године, који, ни поред бројних настојања, није био окончан до избијања Анексионе кризе. Сама криза је две државе довела до ивице рата, а ратоборно расположење је нагло порасло на обе стране.

Српска влада и војне структуре биле су свесне да је српска војска још далеко од нивоа модерних европских армија. Недостатак средстава онемогућавао је брзо наоружавање, али је Анексиона криза ипак довела до тога да се хитно издвоје средства за најбитније оружје и опрему. Међу ову опрему улазила је и инжењеријска опрема, укључујући и балоне.

После процене многих понуда крајем 1908. године, одлучено је да се у фабрици Аугуста Ридингера из Aугзбурга наруче два балона и кола потребна за чување и превоз водоника, који је коришћен за пуњење балона. Станица за производњу водоника наручена је у Швајцарској, а у Русији чекрк за подизање и спуштање везаног балона. Крајем 1909. испоручени су балони и станица за производњу водоника, а наредне године приспела су и гасна кола и чекрк.

Од два балона која је Краљевина Србија набавила, један је био предвиђен за слободан лет, и назван је Србија, а други, типа парзефал, који је током извиђања био везан за земљу, назван је Босна и Херцеговина, што је имало јасну спољнополитичку конотацију. Капетан Коста Милетић је приликом пријема балона 19. априла 1909. године летео на балону „Србија“ са српском заставом. То је био први лет једног српског ваздухоплова са српским пилотом и српским обележјима.

Када је прошла Анексиона криза, темпо војних припрема је смањен, па су и средства потребна балонском одељењу такође била битно смањена. Није изграђена зграда за водоничну станицу, без које није могао да се производи водоник, а самим тим ни да се изводе летови балона. Опрема је размонтирана и смештена у војне магацине, прво у Београду, а потом у Нишу. Током припреме маневара у околини Ниша у јуну 1911, Министарство војно је наредило да се балони припреме за летове, али због материјалних потешкоћа до тога није дошло.

Литература: Српска авијатика 1912—1918, Београд 1993.

Извори: Историјска библиотекаBalloonserbia

повезани чланци:
Како су комунисти стрељали 72 пилота Краљевине Југославије
Витезови београдског неба: Шести ловачки пук
Зачеци српског војног ваздухопловства