Луча микрокозма

Хомерово кодирање Илијаде и Одисеје

Сваки од ова два Хомерова епа у александријско је доба био подељен према броју слова грчкога алфабета на 24 дела. Делови Илијадеозначавају се обично великим, а Одисеје малим словима алфабета. Назив „певање“ за поједине делове оба епа није сасвим исправан, јер ти делови нису јединствене песме. Боље одговара назив „књига“ јер онај који је провео споменуту деобу није пазио на садржај појединих делова. Тако је често раставио оно што припада заједно, а саставио оно што не чини једну садржајну целину. Делитељ је пазио само на то да буду 24 књиге и да у свакој од њих не буде више од 1000 стихова.
Хомер - Одисеја

Одисеја – Одисеј и сирене; Џон Вињем Вотерхаус, 1891; фото: Википедија

И један и други еп су писани у метрици дактилског хексаметра, формалистичким и узвишеним језиком, који се никада не користи у свакодневном говору. Многобројним анализама нису утврђене стилистичке разлике између Илијаде и Одисеје и остаје да их је писао Хомер. Међутим, због различите тематике, многи читаоци Илијаде и Одисеје, још од античког доба, су их приписивали различитим ауторима.

Како је Хомер кодирао?

Према речима Милоја М. Ракочевића, грчки песник Хомер (8. век п. н. е.) је помоћу палиндрома и примене правила декадског и бинарног бројевног система распоређивао стихове у Илијади и Одисеји.

Илијада је дело у коме је Хомер низове догађаја симетрично распоредио око осе коју представља посланство Ахилеју – обухвата по 26 дана пре и после тог догађаја.

Сабирањем стихова и комбинацијом декадског и бинарног бројевног система Ракочевић је добио палиндромну секвенцу Хомерових стихова „110110010011011-110110010011011“, и указао на то да, самим тим што је палиндромна, она је и коначна и циклична: „исто се „чита“ и са једне и са друге стране.“.

Другим речима, она има два почетка, а на почетку сваког записаног броја има смисла дописати нулу (тачку) [.110110010011011.].

Хомер - Илијада

Илијада, рукопис са краја 5. или почетка 6. вијека н. е, Миланска библиотека; фото Википедија

Празнине избора и неизбора „0–2–1–2–2–1–2–2-1–2–0“ (нема догађаја-има-нема-има, итд) показују присуство/одсуство догађаја.

„Хомерово решење: добити систем од три пута пет бројева [(1, 2, 4, 8, 16), (32, 64, 128, 256, 512), (1024, 2048, 4096, 8192, 16384)], у коме је збир изабраних бројева (подвучено) једнак броју који, у бинарном запису, представља кључ избора: 1 + 2 + 4+ 8 + 16 + 32 + 64 + 128 + 256 + 512 + 1024 + 2048 + 4096 + 8192 + 16384 = 27803/10 = 66233/8 = 110110010011011, што је, заправо, укупан број стихова у Илијади и Одисеји.“

„Инверзна секвенца: 001001101100100 представља други случај избора, а то је заправо Његошев избор“ у Лучи Микрокозма.

Ракочевић закључује да је на тај начин Хомер додатно кодирао своје епове природним кодом, тј. законитостима декадског и бинарног бројевног система.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Шта је наопако написано у Лучи микрокозма?

Један од највећих српских песника, Петар Петровић Његош (1813-1851) послужио се палиндромима када је у претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ именовао три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именима Ноелопан, Разец и Аскела.
Петар Петровић Његош

Петар Петровић Његош

У претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ Његош три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именује њиховим наопако окренутим именима –  Ноелопан, Разец и Аскела. Ово певање открива Сатанине амбиције о успостављању власти на небу, али и на земљи, где су му главни помоћници ова тројица војсковођа.

Нимало случајно, њихова имена Његош наводи наопако и, користећи ананим, односно дволични палиндромни израз (versus Diabolicus), супротставља божјем уређеном свету потпуно супротан, као у огледалу контрастан Сатанин свет хаоса, нереда и анархије.

Карактеришући даље духове поднебесја он им, опет палиндромима, додељује епитете зла и пакла: Алззенк – кнез зла; Илзхуд – дух зли; Алзавалг – глава зла; Обенизрем – м/е/рзи небо и Ајобаз – Забоја (свађалица, склон боју), користећи се притом и вокалним „л“ – које је реткост у српском језику.

Дакле, у првом случају, када су у питању лична имена, Његош просто обрће редослед слова у речи, док у другом случају, када даје епитете, он пре инверзије прво спаја две речи..

Његош

Луча Микрокозма

„Сатанини злоумишљеници
иду к њему с општег договора:
Алззенк, Илзхуд и Алзавалг горди,
Обенизрем и Јаобаз злобни,
зломе цару тешку круну дају,
с којом круне своју погибију
општом вољом изгубљене војске.

„Ево Адам, ево Ноелопан,
ево Разец и ево Аскела:
од њихова несретњега лика
отпадника неба поздрављају,
куну му се бит дружина вјерна,
само своју ријеч да одржи
– да их круни самодржавијем
по над једним, ка је река, миром.“.

Пишући наизглед неразумљиве речи великим словима, песник их претвара у лична имена и тако им даје јединствено значење, које до краја може бити остварено само ако се тумачи кроз форму палиндрома.

Интересантно је да Његош не изврће Адамово име, него га оставља откривеним. Адам, по њему, спада између божијих и Сатаниних сила, са могућношћу избора и непрестаним колебањем, о чему се говори у петом певању, приликом описивања побуне на небу.

Класичан пример магијског дејства наопаког читања личног имена налазимо и у роману „Три мускетара“ Александра Диме где Арамис под утицајем духовног сна обрће своје име верујући да се тако савлађују зли духови.

Оштра просторна симетрија: рај-пакао

Филозофско-верски спев „Луча Микрокозма“ показује путовање душе кроз космичка пространства на којем јој се откривају небеске и божанске тајне. Цела просторна њена слика је у оштрој симетрији, у складу са устаљеним хришћанском симболима и значењима. Простор је јасно подељен на леву и десну страну универзума, где се десно семиотизује као смер раја (реда, исправности и верности), а Лево као смер пакла (нереда, хаоса, несталности). Божански свет, дакле, одликује хармонија и уређеност, а Сатанин дисхармонија и негирање, односно рушење те уређености.

Универзални код природе

Подстакнут загонетним Његошевим изразом „Согласије опште“ Милоје М. Ракочевић у свом делу „Језик и стил у релацији са структуром и композицијом“ покушава да пронађе универзални код природе у његовим делима,

Он полази од претпоставке да је Његош, по узору на Хомера и Дантеа, сопствени систем слова и речи прилагодио природним законитостима, односно систему природних бројева, и тако створио унутрашњи скривени код. Читава Структура Луче изграђена је на симболици бројева, међу којима су најзаступљенији бројеви шест и десет.

Инверзна секвенца Хомеровог решења збира укупног броја стихова у Илијади и Одисеји (110110010011011) „представља други случај избора, а то је заправо Његошев избор“ (001001101100100).

Сврха таквог додатног кодирања дела је постизање јединства „композиционе форме и поетско-филозофског садржаја“. Ракочевић наводи: „…Његошев језик и стил, осим што су средства уметничког израза и исказа, истовремено су у функцији Његошевих кодогених, кôдних и кодирајућих поетско-филозофских система…“.

Ракочевић показује како је Његош разним симетричним распоредима стихова водио рачуна да форма Луче буде заснована на палиндромним бројевима.

Посебна пажња посвећена је стиховима у којима се појављују речи „број“ и „слово“. Сабирањем редних бројева стихова с речју „број“ долази се до палиндромног броја 55955, а сабирањем редних бројева стихова с речју „слово“ долази се до палиндромног броја 09390.

Фибоначијеви бројеви и златни пресек

Број стихова у шест песама „Луче” изабран је тако да се, гледано по паровима песама [(I /IV) (II / V) (III / VI)], налази у строгој релацији са Фибоначијевим бројевима (одступање је минимално у другој и трећој једнакости, тек на трећој децимали).

Како је то могуће кад Његош ништа није могао знати ни о Периодном систему Мендељејева, а камоли о генетском кôду? Могуће је изградити системе и/или кôдове такве да буду у најбољој могућој – симетрији, пропорцији и хармонији, у чијој основи је златни пресек.

Литература:

Милоје М. Ракочевић – Епистеме Библије, зборник: „Религија и епистемологија“, Београд 2006. (стр. 221-243)

Милоје М. Ракочевић – Језик и стил у релацији са структуром и композицијом (на примерима из Његошевих дела), Београд 2003.

Милоје М. Ракочевић – Универзална свест у поимању универзалног кода, Чигоја, Београд 1996.

Татјана Бечановић,  Симболички знакови у Лучи Микрокозма (О значењу бројева и простора пјесничкој космогонији)

Приредио: Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.