Лаза Костић

Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

Лаза Костић је, кажу, облачио бело одело пре него што би сео да пише. Стваралачки чин је морао бити свечан, слика је морала имати барокни рам. Можда је то бело одело аналогон оном жутом прслуку Теофила Готјеа, као што је Лазин елитизам призивао дендизам Бодлеров. Како год да је, у великим очима малих паланчана костим песников наликовао је лудачкој кошуљи која, по доста проширеном мишљењу, овом „безумнику“ највише приличи. Збиља није знао меру, није волео разборитост, ни здраву памет. Није хтео да иде „за утреником, за батом и виком светине“, вазда је ходио својим путем, или странпутицом.

Лаза Костић

Нема загонетнијег писца у српској књижевности; нико није живео у таквом нескладу са својом околином нити у таквом складу са својим делом. Све што је створио саздано је од супротности и протусловља, од парадокса и каламбура, игре речи и јарких метафора, диспаратих слика и блиставих поређења, мутних рефлексија и смелих идеја, од преозначених и измишљених речи, од радости и огорчења, од беса и бесова, од неизлечиве сете и дубоког осећања пораза, овог заточника времена прошлог загледаног у време будуће.

Лаза је чест оприбегавао разним врстама каламбура и сатиричним епиграмима („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Какав је Лаза Костић шерет био, познато је било надалеко…а остало је забележено доста његових анегдота, зачкољица и  каламбура из периода друге половине XИX века. Из тога доба је, највероватније, и онај познати каламбур са телеграмом из Беча где је Лаза Костић боравио ради полагања последњих испита …

Стиже једног дана на кафану “Код Камиле” најчуднији телеграм који је у животу примио Пера Камила, тадашњи газда кафане.

Те вечери за “штамптишем” седео је и  Светозар Милетић, па Пера донесе телеграм и стави га на сто, рекавши:

– Докторе, да господ ово разуме…Чије је, не знам, али је на мене упућен… Разуме ли неко од вас, шта тај хоће ?

Сви се сјатише око телеграма, а неко прочита садржај гласно:

“Данас по, сутра до, Лаза ко”.

Сви се згрануше, а Милетић узе телеграм у руке, насмеја се од срца и добаци:

– Лазин каламбур!

Све је јасно ко дан: “Данас по(лазим), сутра до(лазим). Лаза Ко(стић)”.

“Лобцајбрудери” – хвалисава браћа, како их назва оне вечери Аца Зуб, праснуше у смех, али Милетићева “дешифранција” показа се тачном. Лаза стиже сутрадан и исте вечери се појави “Код Камиле”.

Одакле Лази ти каламбури којима ће се, малтене, служити целог живота?

“Све је то потекло од превођења Шекспира”, објаснио је он лично.

То превођење са енглеског приближило је Костића, Ђорђевића и Андрејевића још пре прве представе у Српском народном позоришту (16. јула 1861. године), док је Лаза био још “буха и кибиц” код “Камиле”. Мада му је било свега осамнест година, био је познат као одличан преводилац Шекспира. Превео је тада један део “Ромеа и Јулије” (1859. године).

Зоран Кнежев

извори: Знање, Мој Нови Сад

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића

Прво двоименовање српског језика је извршио и `озваничио` филолог Ђурo Даничић у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“.
Лаза Костић

Лаза Костић

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882; своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну. (Братислава, Словачка). Био је први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа.

На позив хрватског бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, Даничић 1867. године одлази у Загреб гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника Рјечника српског или хрватског језика. Рјечник је радио у Загребу, гдје је рјечник и објављен после његове смрти. (Даничић је радио и на сређивању хрватске латинице, преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. )

Прелазак Даничића у Загреб је један од првих политичких прохрватских потеза са српске стране, да се један познати српски лингвиста прихвати посла хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест стварања и промовисања хрватске нације. Преко Даничића хрватска национална и језичка политика, и „хрватски језик“ су промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Бискуп Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије за Балкан, Њемац, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову – центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, оснивач и ректор Југословенске академије, радника на пројекту југославизма – одбране од православља,а потом мисије прозелитизма према православнима.

Даничићево двоименовање српског језика је прва нормирана декларација о српском језику као `заједничком` и вишеименом то јест, после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. као припреме за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика`. Бечки књижевни договор су потписали Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким лигвистима о заједничком језику. У тексту Бечког књижевног договора име `заједничког` језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о безименовању српског језика.

Караџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису. Хрватски и словеначки представници су били делегирани од своје националне заједнице, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким убјеђењима, независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Краљевине Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација.

Као и Караџићева реформаторска дјелатност ни Даничићев рад није пролазила без противљења срспких националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког југословенског пројекта први је писао Лазар – Лаза Костић, српски књижевник, песник и публициста, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар.

У раду „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише: „Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.

Тако на пример чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: „The Kroatian, According to Safarik, should not be reckoned as a separate language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian.“ (Max Müller, The languages of the seat of war in the East. London and Edinburgh, 1855) .

Према томе што такав ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: Кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички“…

…„Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може се читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у такозваних хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, уколико је некада било, сасвим без трага.“ …

,,По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Огњен Војводић

извори: Огњен Војводић