Краљ Стефан Урош I

Хиландарске метохије у Струмској области од XII до XIV века

За историјску географију Балканских области, које су у Средњем Веку биле под српском влашћу, поред оскудних података у делима неколицине путописаца из онога доба, главни су нам извори бројне даровнице владалаца и властеле манастирима и црквама. У њима се често поред имена настањених места, села и засеља, катуна и селишта, градова и тргова, цркава и манастира, помињу називи и описују положаји и многих пустих или “дивљих“ селишта и катуништа, њива, ливада, винограда, маслиника и уљаника, планина и гора, забела, пасишта и зимовишта, језера, река и извора, рудника, бања, солана и разних других географских објеката и локалитета.
Struma

Кањон реке Струме у Бугарској

Од тих даровница, којих је морало врло много бити и које су обично, по облику издања, називане хрисовуљама или златопечатним повељама, — а каткада и синорламама, ако се у њима радило само о одређивању и утврђивању граница, — сачувао се само један део и то већином по великим ставропигијским и “царским“ манастирима, који су успели, кроз све перипетије у прошлости, да се одрже до наших дана. А најбогатију збирку докумената такове врсте сачувао је манастир Хиландар на Светој Гори. — Он је био главни центар наше старе цивилизације и културе, те је од краја XII. па до прве половине XV. в. обилно дариван многобројним имањима готово по свима јужним и неким северним областима нашим; а успео је да прикупи знатне поседе и у византијским и бугарским крајевима.

Први, који је Хиландар обдарио селима у нашим областима, са властеоским правима и разним имунитетима, био је његов ктитор Симеун-Немања. Он му је између 1198. и 1199. г., по споразуму са византијским царем Алексијем III., тастом Стефана Првовенчанога, даровао десет земљорадничких и два пастирска села у Призренској области, која је тада још била под влашћу византијском. Тај број је знатно умножен у ХIII. в. даровима краљева Стефана Првовенчанога, Драгутина и Милутина по тој и суседној Пећској или средњевековној Хвостанској области. А у XIV. в., када се економски напредак, цивилизација и национално богаство наше подигло да апогеја своје величине, умножило се и хиландарско властелинство тако, да је са оно неколико села што их је добило почетком XV. в. имало преко 30 метохија са 360 села, над којима је манастир Хиландар имао пуно властеоско право, уз тако знатне судске, административне и финансијске повластице, да је готово сачињавало државу у држави…

Све то има да буде предмет једне опширне студије; а ми ћемо се овом приликом ограничити само на истраживања средњевековних хиландарских земаља и насеља по Солунској и Струмској области, груписаних у метохије, и на одређење њихова географског положаја.

Струмска област

Хиландар је у овој области или, како се у једном документу из XIII. века каже, у Жупи Сшрумској,1— која се онда пружала са обе стране реке Струме од њенога ушћа у Орфански Залив па све до више Петрича и Мелника, – имао неколико метохија од којих су му до данас остала само пољска добра у селу Куцос на Струмском или Тахинос Језеру.

Прве вести о хиландарским метохијама у овоме крају имамо у једној грчкој даровници од 11. априла 1227. год.;2 али из ње индиректно сазнајемо, да је Хиландар већ и раније имао ту своје поседе, који су граничили са земљама што су им тада дароване. Тако рана појава Хиландара као власника села и земаља у овој византијској области подсећа нас на сведочанство Доментијаново, да је цар Алексије III. уступио Немањи и Сави Хиландар са свима његовим метохијама3 И може се са великом вероватношћу претпоставити, да је Хиландар још у XII. веку, и пре него што је постао српски, имао један део својих метохија и у Струмској области. А из даљега расматрања моћи ћемо разабрати где су те метохије лежале и која су им села припадала.

River Struma, Greece

Река Струма у Грчкој

Хиландар је у XIII. веку уживао знатан углед и код Грка. То нам сведоче и богати прилози њему у земљи учињени, током тога века, од врло угледне и моћне властеле византијске. Тако је већ 1227 г. Андроник Комнин дука од Петралита наредио своме чиновнику – владалцу Ману Дуки, дикеју од Јемнухова на Тахинос Језеру, да манастиру Хиландару преда као његов дар селиште Мунзени, које је дотле припадало Комниновом селу Куцову. Дикеј је извршио наређење 11. априла и. г., те из акта о предаји тога дара, који је сачуван у Архиву Манастира Хиландара под бр. 88, у оновременом српском преводу, сазнајемо: да су сведоци или “добри људи“ који су присуствовали тој предаји били из најближих суседних села Куцова, Јемнухова и Худина, која ћe доцније такође прећи у власништво хиландарско. У тексту се изрично вели, да та мунзенска земља, која се издваја из општине села Куцова и предаје Хиландару, јесте сумеђна са дотадашњим хиландарским земљама у том крају.4

А одговор на питање: које би то земље могле бити? — налазимо у државном попису дажбина по свима хиландарским селима из друге половине XIII. века. Из њега сазнајемо, да је Хиландар у то доба у Струмској Жупи, поред села Мунзени, имао још и село Градац, које је лежало у близини Мунзена и имало много винограда на територији старог мунзенског села Куцова, и село Агрид у границама села Горњи Лужац, који је лежао знатно јужније од Мунзена према граду Рендини на Орфанском Заливу:5

За оба та села немамо никаквих података о времену када су припала Хиландару, те је сва вероватност, на основу горе изложенога, да су она, бар делимично, била хиландарска и пре него што је он дошао у српске руке.

И у једном од последњих деценија ХIII. века Хиландар је примио на дар знатан комплекс земаља од византијског властелина логотета Тудора Метритопула. Он је, између 1282. и 1292. год., даровао Хиландару, у близини његових села на Тахинос Језеру, осам стотина каблова или модија земље. — У то доба село Мунзени постало је средиште, по свом централном положају, целе хиландарске метохије у овоме крају и већ у потврди Андроника II. од 1292. год. помиње се само Мунзијанска метохија Св. Николе; a уз њу се бележи и земља Метритопулова, која још није успела да се стопи са целом метохијом.6

Хиландар

Хиландар; Најстарија фотографија Хиландара из 1853.

Према изложеним подацима, у Струмској области крајем XIII. века, Хиландар је имао дакле само три села: Градац, који се грчки звао cwrion  Kastrion, па је и данас на војној карти забележен као Kastri; Мунзени, који се писао и Мунзијана и Минзани; те један део Лужца, који у грчким изворима долази под именом Lozimon и Lozijin. 7

После обнове Хиландара у почетку XIV. века добива он нове прилоге и у овом крају од Милутинова таста Андроника II. — То знамо већ из Милутинове даровнице хиландарском пиргу Хрусији, у којој каже краљ: како је дао Хиландару многе прилоге по српској и грчкој земљи “јелико испросих у господина ми и родитеља светаго цара грчаскаго кир Андроника и у вазљубљенаго сина јего, брата краљевства ми, кир Михаила цара грчаскаго“; али сви ти прилози нису уписани у поменутој хрисовуљи, пошто су већ раније унесени у царске и краљевске хрисовуље.8 За имена тада приложених села у овој области знамо тек из хрисовуља византијског цара Михаила Палеолога од марта 1319. год., којим, као сувладар, потврђује једну ранију даровницу свога оца Андроника II. издану Хиландару на приложена села: Георгилу, Емнухово, Липсохор и Оздравикион, те оранице (zeughlateion) у Горјаници и Малуки c воденицом и бродом на Панаку.9

Нешто доцније успео је краљ Милутин да за хиландарски пирг Св. Спаса у Хрусији добије од таста и шурака свога Палеолога и село Куцово, које је граничило, као што смо већ видели, са осталим хиландарским селима у овој области. — Нову потврду тога села Хиландару од цара Андроника II. имамо у његовој општој потврди свих хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од 1321. године.10

Пошто је краљ Душан заузео ове крајеве учинио је и он у њима неколико прилога Хиландару.—Тако је 1.јануара 1345. год. даровао хиландарском пиргу Хрусији поред села Куцова и суседно село Гајдарохор11 са његовим засеоцима Калавир, Куцулат и Прклишта; за тим земљу, коју је држао неки Србо а била је у границама селâ Куцова, Липсохора, Јемнухова, Ипатова и Градца; и једну воденицу код села Мармареје.12

А када је нешто доцније, после 1346. год. појавио се спор између Хиландара и његовог суседа манастира Есфигмена, ради уживања села Лужца, од кога су сваки имали по један део,13 цар Душан је, утврђујући хиландарске границе тога села, додао му још и оближња селишта Кокалино и Љутовес.14 Нешто доцније, око 1347. год., цар Душан је потврдио Хиландару и село Потолиново са засеоцима, као дар свога братучеда Војихне,15 потоњега ћесара и господара Драме.

Када се Душан преко зиме 1347—1348. год. бавио са царицом на Светој Гори издао је и једну општу потврду свих метохија хиландарских, па и свих овде побројаних села и земаља. Али у тој потврди налазимо и нека нова села и земље, које се дотле никако нису наводиле као власништво хиландарско. Тако се помињу као хиландарска села: Худино и још по један Градац и Гајдарохор (два Градца и два Гаидурохора), уз баштину Бардињу и земље и винограде у Ксилопигади.16

— Занимљиво је, да је све те метохије хиландарске у Струмској и Солунској области, на молбу цара Душана 1351. год., потврдио и византијски цар Јован Палеолог,17 и ако су сва та места тада била под српском влашћу.

У доба цара Уроша жупан Влкосав, који је главне своје, баштине имао у северним областима нашим, више Сталаћа под Петрусом, даровао је Хиландару и у Заструми село Невидово с рибарима и уљаником. Тај дар његов потврдио је цар Урош 15. октобра 1360. год. у Штимљи.. — Према томе назив Заструма јасно нам каже, с обзиром на место где је повеља писана и издата,18 да се село Невидово налазило негде на левој страни Струме у мелничком или сереском крају. А познато нам је, да је и манастир Зограф имао ту на Струми своје рибаре у селима Невољани и Худини.19

Готово у исто време (од 1. септ. 1360. до 31. авг. 1361. год.) цар Урош је, на жељу своје мајке царице Јелене, приложио Хиландару баштину некога Патрићија, са целим селом његовим у овој области, да би њезин калуђер Григорије, кога је сама царица васпитала, имао већи углед и добио ктиторске повластице у Хиландару.20

Последњи дар за кога знамо да га је Хиландар добио у овој области беше прилог, јединог Мрњавчевића међу приложницима хиландарским, деспота Јована Угљеше из 1371. год. — Угљеша је пред своју погибију на Марици, за спомен себи, своме тасту ћесару Војихни и сину своме, који су већ сахрањени били у Хиландару, даровао манастиру у пределу града Рендине на Орфанском Заливу село Акротир ca пасиштем и ловиштем, те влашко село — катун Зар’винце.21

Из Душанове опште потврде хиландарских метохија од 1348. год. знамо: да је Хиландар тада и у самом граду Серезу имао свој метох, цркву Св. Николе са земљом, виноградима и воденицама; а негде у близини града и два села Кучкаране.22 Док из хрисовуља цара Михаила Палеолога од 1319. год. сазнајемо, да је Хиландар имао већ и раније планину Мачита код Мелникa.23

Велики део ових хиландарских села из XIII. и XIV. века по Струмској области постоји и данас са једне и друге стране Струмскога или Тахинос Језера. — Тако су, на западној страни. језера од Орфанскога Залива и старог приморског града Рендине, па до Јежева, средњевековног српског центра у овој области, и данашњег административног центра Нигрите, на војној карти Солун забележена и постоје још ова средњовековна хиландарска села: Кастри (Градац) Куцос (Куцово), Монухи (Емнухово), Гајдохор (Гајдарахор), Калезир (Калавир?), Патрик (Патрићијево), Ђоргула (Георгила24), Бадамил (можда баштина Бардиња?) и Зервохори (Србово село). А из средњевековних докумената знамо поуздано, да су у том крају лежала и нека друга села чији се положај може доста тачно обележити према селима која још постоје и забележена су на картама. Тако знамо, да су Лужац с Акридом, Кокалином и Љутовеси, као и Акротир са Зарвинцима лежали у близини Тахинос Језера и Орфанскога Залива у пределу старога града Рендине. Мунзени, Худина, Липсохор и Горјаница помињу се у суседству Куцоса, Јемнухова и Градца; а Куцулат и Прклишта у границама Гајдарохора и Куцоса. На источној обали језера било је само неколико села, па се она тамо и данас готово сва налазе: Петелинос (Петелиново), данас два села, забележена су на самој обали језера; а Здравик (Оздравикион) налази се нешто даље на југоисток у подгорини планине Прнара.25

Где су били двоји Кучкарани, који се у општој Душановој потврди помињу одмах иза Сереза а пре Георгила или Ђоргула на Струми, није се могло веродостојно установити; али није немогуће, по индикацијама с којима располажемо и по звуку имена, да су то била данашња села Какараска и Какара, која се налазе у близини Петелиноса на источној страни Тахинос Језера, јужно и југоисточно од Сереза, а правцем према Ђоргули, која је на супротној страни језера. – Није се могло тачно установити ни где је планина Мачита у мелничком крају; као ни земље у оба Малука и брод на Панаку, који су по свој прилици били негде јужно од Оздравикиона на Струми, јер се у документима помињу увек уз Оздравикион а пре Рендине.

Др Рад. М. Грујић, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд — 1924

„Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника“

Напомене:

1 Успенскiй, Матерiалы 9; Споменик III. 40.; Флоринскiй, Аθон. акты 31.

2 Хиланд. Архив бр. 88.

3 Доментијан, Живот Св. Сим. 162.

4 “От села Куцева јексалимо земљу селиште Мунзени и сумеждници тому манастиру Хиландару (Хил. Архив бр. 88).“

5 Успенскiй, Матерiалы 9, 15, 16; Спом. III. 40, 43—44.

6 Хиланд. Архив бр. 89.

7 Peri thn Rentinan metocion kaloumenon Lozimon (Флоринскiй, Аθон. акты 41. и сравни Petit et Regel. Actes d’Esphigmenon 51 и 62). — Стојан Новаковић прочитао је AćsiKiv као Лозинићи и држао за неко друго место различито од села са српским називом Лужац (Глас XXXVI. 14). Међутим из грчке повеље византијског цара Јована Палеолога од априла 1351. год. види се јасно, да је тако по грчки називан српски Лужц више града Рендине на Орфанском Заливу (Флоринскiй, Аθон. акты  41).

8 Monum. Serb. 79.

9 Флоринскiй, Аθон. акты 76—77.

10 Ibid. 44. и срав. 40.

11 Код Флоринскога (ibid. 67) и Новаковића (Зак. Сп. 488) погрешно је прочитано Гондарахор, док је у Petit et Korablev (Actes de Chil. II. 479) тачно наштампано Гајдарохор.

12 У Новаковићевим Закон. Спом. стр. 488. текст је повеље у овом делу нетачно штампан. Ту се каже: “И јеште им придаде Краљевство ми воденицу и јеште мармаре, уз хиландарску воденицу“, тако да изгледа, као да је Хиландар добио ту и неке мраморе. Међутим у Petit-a u Korablev-a (ibid. II. 479) текст је добро прочитан и тачно штампан, па се јасно види, да се ту говори о још једној воденици, која се налазила код села Мармареје, које је припадало манастиру Зографу. Ради те воденице вођен је доцније пуних 30 год. спор између Зографа и Хиландара и коначно је решен у корист Зографа (Бројна акта о томе спору у Regel, Kurtz et Korablev, Actes de Zographon 6p. 41, 42, 47, 48 и 49).

13 Regel, ibid. 51 и 62.

14 Новаковић, Зак. Спом. 433.

15 Ibid. 424.

16 Šafařik, Památky 102., Petit et Korablev, Actes de Chil. 496. — Други Градац и други Гајдарохор настали су, по свој прилици, исељавањем из првих и насељавањем негде у близини, можда и у границама својих старих села.

17 Флоринскiй, Аθон. акты 41.

18 Petit et Korablev, Actes de Chil. II. 525.

19 Regel и др., Actes de Zographon 88—90. — Игуман од Худина помиње се међу сведоцима приликом предаје села Мунзена Хиландару већ 11. априла 1227 г. (Хиландар. Архив бр. 88); али се не види из акта коме су властелинству он и његов манастир тада припадали. Худина се помиње као хиландарско село тек 1348 r. (Šafařik, Památky 102); a око 1346 г. изгледа да јe припадало цело, или бар једним делом, манастиру Зографу (Новаковић, Зак. Спом. 556).

20 Perit et K., Actes de ChiL II. 526.

21 Petit et K., ibid. 532-553.

22 Šafarik, Pamatky 102.

23 Флоринскiй, Аθон. акты 77 .— kai h peri ton  Melenikon dhmosiakh  planinh  h  Matzita.

24 У народу се и данас изговара Георгула (Периодическое списание, София 1891, XXXVI. 845).

25 За Петелинос и Здравик види Ј. Цвијић, Основе II. 473 и 479.

Повезани чланци:

Хиландарске метохије у Солунској области од XII до XIV века

Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)

Манастир Богородица Стонска је некадашњи манастир Српске православне цркве који је постојао током 13. и почетком 14. века у близини Стона на полуострву Пељешцу. У овом манастиру је 1219. године први српски архиеписком Свети Сава основао Хумску епархију за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина, са дубровачким приморјем).

Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија

Стари Стон налазио се на брду Горици где је било изобиље свеже воде, млинови, плодна земља, и драгоцена солила. 

Од 1102. г. Захумље је под врховном влашћу краљевине Дукље и Византије, а бискуп стонски постаје суфраган Дубровачког бискупа. У периоду владавине дукљанског краља Михаила подигнута је црквица Св. Михаила, дело ране-равенске романике, која и данас постоји. 

У другој половини 12. века, Хумском Земљом је владао велики кнез Мирослав, брат Стефана Немање и у то време протеран је бискуп из Стона, тако да су до краја 14. века Стоњани били већином православни.

Након смрти кнеза Мирослава, који је столовао управо у Стону, у области Захумља је насутпило раздобље превирања, које је окончано за време владавине српског краља Стефана Првовенчаног.

Када је први српски архиеписком Свети Сава, након стицања црквене аутокефалности 1219. године приступио организовању нових епархија, једну од њих је сместио управо при старом храму Богородице Стонске у Лужинама. У време оснивања, Хумска епархија је обухватала читаву област Хумске Земље са Травунијом. Постоје и мишљења (П. Глунчић) да је седиште епископије било у цркви Св. Марије на Горици, под брдом Св. Михаила.

Било је девет српских епископа који су столовали у Стону; Иларије, Методије, Теодосије, Никола, Сава, Јевстратије, Јован, Данило и Стефан. 

У времену до 1333. године Стон је са околином бројао десет цркви; Светог Михаила, Св. Николе, Св. Ивана, Св. Марије Мандаљене, Св. Богородице у Лужинама, Св. Мартина, Св. Ђурађа, Св. Кузме и Дамјана, Св. Стефана и Св. Срђа. Катедрална Стонска црква била је Св. Марија Мандаљена на врху брда Горице, која је била највећих димензија од свих стонских цркви.

Српски владари били су, насупрот Дубровачкој републици која је била изразито верски нетолерантна, благонаклони и према католичким црквама, на овим просторима тако су обилато даривали манастир Св. Марије на Мљету.

Пељешац

Поглед на околину данашњег римокатоличког храма познатог као Госпа од Лужина, на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија; Quahadi Añtó

Иако првобитна повеља Стефана Првовенчаног и светог Саве из 1220. године о оснивању Хумске еппархије и њеног епархијског властелинства са седиштем у Богородичиној цркви у Стону није сачувана, њен садржај се може сагледати на основу касније потврдне повеље српског краља Стефана Уроша I из 1243-1253. године. Овом повељом, краљ је потврдио све раније дарове свога оца Стефана Првовенчаног хумском манастиру Богородице Стонске. Ни ова повеља није у оригиналу сачувана, него је сачуван њен препис са краја XIII века. 

Када се поставило питање о измештању катедралног места Хумске епархије из Стона у храм Светог Петра на Лиму у Бијелом Пољу, краљ Урош је 1254-1263. године потврдио старе поседе и придодао им нове, махом у Полимљу. Услед нередовних прилика и измештања боравишног места хумских епискиопа, манастир Богородице Стонске је почео да опада.

После рата бана Младана и српског краља Милутина Стоном и Ратом влада, српска властеоска породица Бранивојевића, која успева да услед слабљења власти у Србији и пропасти бана Младена са центром у Стону окупи Хумске земље. 

Након смрти српског краља Стефана Милутина (1321), успео је босански бан Стјепан II Котроманић да завлада Захумљем. Тадашњи хумски епископ Данило је стога боравио у манастиру Св. Петра на Лиму.

Његов наследник, хумски епископ Стефан (1324) се такође није могао вратити у Стон. Стога му је српски краљ Стефан Дечански потврдио посед над манастиром Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу.

Услед јачања Босне и њене тежње ка мору долази до савеза са Дубровником. Бранивојевићи су 1326, г искорењени, Босна узима Хум, а Дубровник заузима Стонски Рaт.

Православно свештенство је након свих ових збивања и даље било присутно у Стону, што је потврђено и знаменитим уговором из 1333. године, склопљеним између Дубровчана и српског краља Стефана Душана, у којем је било изричито предвиђено да је након предаје Стона у њему остати и православни свештеник.

Међутим, ова одредба касније није поштована, тако је услед римокатоличког прозелитизма у стонском приморју дошло до знатног опадања православља.

Зетски краљ Михајло

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век

Средином XIV века Стон са околином откупила је Дубровачка република од ксрпског цара Душана бана Босне Стефана II, након чега га опасује, преко превлаке подижући Стонски бедем са две тврђаве: Подвизд и Велики Каштио.

На другој страни превлаке 1394. године Дубровчани оснивају луку и насеље Мали Стон које утврђују зидом и тврђавом Коруном, а преко превлаке дижу дуги одбрамбени зид који спаја Мали Стон са Стоном (Велики Стон).

Највећу важност за Дубровачку републику имале су стонске солане на југоисточној страни Стонског поља. Приходом од соли Дубровчани су могли да подмире годишњи данак Турској.

Након што је преузела Стон од цара Душана, дубровачка влада је послала католичког свештеника да служи у Богородичиној цркви.што је у почетку било извор великих спорова, али је у наредном периоду становништво ипак покатоличено и губи се траг православним свештеницима у Стону. 

Према дубровачком катастру из 1393. године, манастир Богородице Стонске је већ увелико био запустео: „Item dighemo che le saline e lo monastero de sca Maria cum tute sua raxon e pretinentia si e del Comun“.

На основу помена солане у овом запису, историчари су закључили да се манастир Богородице Стонске налазио у делу Стонског поља познатом као Лужине, по чему је манастирски храм временом и постао познат као Госпа од Лужина.

Након преузимања од стране римокатолика, храм је током наредних векова претрпео разне преправке.

Богородичина црква у Лужинама једнобродна је засвођена грађевина, са полукружном апсидом на источној страни и звоником на западној. Првобитни део грађевине је наос са апсидом, а звоник је накнадно дозидан, што се може закључити и на основу непосредног опажања. Из писаних извора, које је објавио Глунчић, види се даје звоник саграђен у XVII веку, да би касније био подигнут нови, уз поправку цркве. Било је то 1702. године. Судећи по локалном предању, на цркви је било крупнијих радова у XIX веку, када је спојено приземље звоника са наосом цркве.

Цар Душан, Дубровник

Долазак цара Душана у Стон, Марко Мурат, 1900. Народни музеј у Београду

Горњу конструкцију чини свод ојачан двама попречним луковима, што значи да се може говорити о три травеја цркве. Бочни зидови наоса, који носе подужни свод цркве, такође су ојачани прислоњеним луковима. Пошто су попречни лукови ужи од пиластера, могуће је да је постојећи свод накнадно саграђен, у оквиру неке преправке. У особености цркве спада такође дубока апсида. Фасаде су озидане у ритмичним редовима камених тесаника. Облици бочних прозора имају елементе романике, а допрозорници источног прозора, на лицу украшени плитким рељефом карактеристичног преплета тројне траке, потичу са неке старије грађевине.

Без поузданих елемената за датовање, грађевина би могла да нађе паралеле у мањим црквама сличне структуре насталим у XIII веку, на пример, у сачуваним споменицима у Полимљу.

Према предању, поред Богородице у Лужинама налазио се „калуђерски манастир“. Међутим, пошто је мало вероватно да је описана, сачувана грађевина храм Савине Стонске епископије, идентификовање православне катедралне цркве у Стону остаје отворено.

Томе треба додати размишљање П. Глунчића, који епископију види на другом месту. Он наводи, према необјављеном рукопису Матијашевића, да је уз цркву Св. Марије на Горици постојао манастир у којем је становао православни епископ. Своје мишљење Глунчић поткрепљује опажањем да је црква била унутар старог Стона „к томе највиша и најљепша, а приступачна како народу тако и свећенству које се ту налазило, док Богородичина црква у Лужинама лежи са стране и малашна је и удаљена од старог Стона“.

Глунчићев текст о Стону заслужује пажњу са још једног разлога. Говорећи о цркви Арханђела Михаила он каже да је врх брежуљка на којем се налази црква заравњен и да је на њему постојао двор захумских кнежева. Колико једноставно, Глунчићево опажање, највероватније, указује на тачно археолошко стање.

До данас то нико није приметио или бар писмено саопштио. Један од градова које помиње Порфирогенит, Стон, задржао је старо име и црквицу Арханђела Михаила за чијег се ктитора данас поуздано сматра краљ Михајло. Географски положај узвишења на којем је црква и конфигурација узвишења чине поменуту претпоставку крајње уверљивом. Она се, на посредан начин, не може мимоићи ни у разговору о Хумској епископији.

У замишљеној претпоставци о двору и престоници хумских кнежева односно дукљанских владара, црква Св. Михаила је могла да буде придворни храм. Чврста, затворена целина, меко исцртане унутрашње структуре, и плитких лезена, између којих су удвојене аркадице, на фасадама, црква се убедљиво уписује у прву, или, да употребим помало заборављени Фосијонов термин, равенску романику. Њена унутрашња структура представља у симболику транспонован дуг снажном византијском духовном залеђу.

Систематска археолошка истраживања на том локалитету још увек нису спроведена.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Михољска Превлака