Краљ Милутин

Хиландарске метохије у Струмској области од XII до XIV века

За историјску географију Балканских области, које су у Средњем Веку биле под српском влашћу, поред оскудних података у делима неколицине путописаца из онога доба, главни су нам извори бројне даровнице владалаца и властеле манастирима и црквама. У њима се често поред имена настањених места, села и засеља, катуна и селишта, градова и тргова, цркава и манастира, помињу називи и описују положаји и многих пустих или “дивљих“ селишта и катуништа, њива, ливада, винограда, маслиника и уљаника, планина и гора, забела, пасишта и зимовишта, језера, река и извора, рудника, бања, солана и разних других географских објеката и локалитета.
Struma

Кањон реке Струме у Бугарској

Од тих даровница, којих је морало врло много бити и које су обично, по облику издања, називане хрисовуљама или златопечатним повељама, — а каткада и синорламама, ако се у њима радило само о одређивању и утврђивању граница, — сачувао се само један део и то већином по великим ставропигијским и “царским“ манастирима, који су успели, кроз све перипетије у прошлости, да се одрже до наших дана. А најбогатију збирку докумената такове врсте сачувао је манастир Хиландар на Светој Гори. — Он је био главни центар наше старе цивилизације и културе, те је од краја XII. па до прве половине XV. в. обилно дариван многобројним имањима готово по свима јужним и неким северним областима нашим; а успео је да прикупи знатне поседе и у византијским и бугарским крајевима.

Први, који је Хиландар обдарио селима у нашим областима, са властеоским правима и разним имунитетима, био је његов ктитор Симеун-Немања. Он му је између 1198. и 1199. г., по споразуму са византијским царем Алексијем III., тастом Стефана Првовенчанога, даровао десет земљорадничких и два пастирска села у Призренској области, која је тада још била под влашћу византијском. Тај број је знатно умножен у ХIII. в. даровима краљева Стефана Првовенчанога, Драгутина и Милутина по тој и суседној Пећској или средњевековној Хвостанској области. А у XIV. в., када се економски напредак, цивилизација и национално богаство наше подигло да апогеја своје величине, умножило се и хиландарско властелинство тако, да је са оно неколико села што их је добило почетком XV. в. имало преко 30 метохија са 360 села, над којима је манастир Хиландар имао пуно властеоско право, уз тако знатне судске, административне и финансијске повластице, да је готово сачињавало државу у држави…

Све то има да буде предмет једне опширне студије; а ми ћемо се овом приликом ограничити само на истраживања средњевековних хиландарских земаља и насеља по Солунској и Струмској области, груписаних у метохије, и на одређење њихова географског положаја.

Струмска област

Хиландар је у овој области или, како се у једном документу из XIII. века каже, у Жупи Сшрумској,1— која се онда пружала са обе стране реке Струме од њенога ушћа у Орфански Залив па све до више Петрича и Мелника, – имао неколико метохија од којих су му до данас остала само пољска добра у селу Куцос на Струмском или Тахинос Језеру.

Прве вести о хиландарским метохијама у овоме крају имамо у једној грчкој даровници од 11. априла 1227. год.;2 али из ње индиректно сазнајемо, да је Хиландар већ и раније имао ту своје поседе, који су граничили са земљама што су им тада дароване. Тако рана појава Хиландара као власника села и земаља у овој византијској области подсећа нас на сведочанство Доментијаново, да је цар Алексије III. уступио Немањи и Сави Хиландар са свима његовим метохијама3 И може се са великом вероватношћу претпоставити, да је Хиландар још у XII. веку, и пре него што је постао српски, имао један део својих метохија и у Струмској области. А из даљега расматрања моћи ћемо разабрати где су те метохије лежале и која су им села припадала.

River Struma, Greece

Река Струма у Грчкој

Хиландар је у XIII. веку уживао знатан углед и код Грка. То нам сведоче и богати прилози њему у земљи учињени, током тога века, од врло угледне и моћне властеле византијске. Тако је већ 1227 г. Андроник Комнин дука од Петралита наредио своме чиновнику – владалцу Ману Дуки, дикеју од Јемнухова на Тахинос Језеру, да манастиру Хиландару преда као његов дар селиште Мунзени, које је дотле припадало Комниновом селу Куцову. Дикеј је извршио наређење 11. априла и. г., те из акта о предаји тога дара, који је сачуван у Архиву Манастира Хиландара под бр. 88, у оновременом српском преводу, сазнајемо: да су сведоци или “добри људи“ који су присуствовали тој предаји били из најближих суседних села Куцова, Јемнухова и Худина, која ћe доцније такође прећи у власништво хиландарско. У тексту се изрично вели, да та мунзенска земља, која се издваја из општине села Куцова и предаје Хиландару, јесте сумеђна са дотадашњим хиландарским земљама у том крају.4

А одговор на питање: које би то земље могле бити? — налазимо у државном попису дажбина по свима хиландарским селима из друге половине XIII. века. Из њега сазнајемо, да је Хиландар у то доба у Струмској Жупи, поред села Мунзени, имао још и село Градац, које је лежало у близини Мунзена и имало много винограда на територији старог мунзенског села Куцова, и село Агрид у границама села Горњи Лужац, који је лежао знатно јужније од Мунзена према граду Рендини на Орфанском Заливу:5

За оба та села немамо никаквих података о времену када су припала Хиландару, те је сва вероватност, на основу горе изложенога, да су она, бар делимично, била хиландарска и пре него што је он дошао у српске руке.

И у једном од последњих деценија ХIII. века Хиландар је примио на дар знатан комплекс земаља од византијског властелина логотета Тудора Метритопула. Он је, између 1282. и 1292. год., даровао Хиландару, у близини његових села на Тахинос Језеру, осам стотина каблова или модија земље. — У то доба село Мунзени постало је средиште, по свом централном положају, целе хиландарске метохије у овоме крају и већ у потврди Андроника II. од 1292. год. помиње се само Мунзијанска метохија Св. Николе; a уз њу се бележи и земља Метритопулова, која још није успела да се стопи са целом метохијом.6

Хиландар

Хиландар; Најстарија фотографија Хиландара из 1853.

Према изложеним подацима, у Струмској области крајем XIII. века, Хиландар је имао дакле само три села: Градац, који се грчки звао cwrion  Kastrion, па је и данас на војној карти забележен као Kastri; Мунзени, који се писао и Мунзијана и Минзани; те један део Лужца, који у грчким изворима долази под именом Lozimon и Lozijin. 7

После обнове Хиландара у почетку XIV. века добива он нове прилоге и у овом крају од Милутинова таста Андроника II. — То знамо већ из Милутинове даровнице хиландарском пиргу Хрусији, у којој каже краљ: како је дао Хиландару многе прилоге по српској и грчкој земљи “јелико испросих у господина ми и родитеља светаго цара грчаскаго кир Андроника и у вазљубљенаго сина јего, брата краљевства ми, кир Михаила цара грчаскаго“; али сви ти прилози нису уписани у поменутој хрисовуљи, пошто су већ раније унесени у царске и краљевске хрисовуље.8 За имена тада приложених села у овој области знамо тек из хрисовуља византијског цара Михаила Палеолога од марта 1319. год., којим, као сувладар, потврђује једну ранију даровницу свога оца Андроника II. издану Хиландару на приложена села: Георгилу, Емнухово, Липсохор и Оздравикион, те оранице (zeughlateion) у Горјаници и Малуки c воденицом и бродом на Панаку.9

Нешто доцније успео је краљ Милутин да за хиландарски пирг Св. Спаса у Хрусији добије од таста и шурака свога Палеолога и село Куцово, које је граничило, као што смо већ видели, са осталим хиландарским селима у овој области. — Нову потврду тога села Хиландару од цара Андроника II. имамо у његовој општој потврди свих хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од 1321. године.10

Пошто је краљ Душан заузео ове крајеве учинио је и он у њима неколико прилога Хиландару.—Тако је 1.јануара 1345. год. даровао хиландарском пиргу Хрусији поред села Куцова и суседно село Гајдарохор11 са његовим засеоцима Калавир, Куцулат и Прклишта; за тим земљу, коју је држао неки Србо а била је у границама селâ Куцова, Липсохора, Јемнухова, Ипатова и Градца; и једну воденицу код села Мармареје.12

А када је нешто доцније, после 1346. год. појавио се спор између Хиландара и његовог суседа манастира Есфигмена, ради уживања села Лужца, од кога су сваки имали по један део,13 цар Душан је, утврђујући хиландарске границе тога села, додао му још и оближња селишта Кокалино и Љутовес.14 Нешто доцније, око 1347. год., цар Душан је потврдио Хиландару и село Потолиново са засеоцима, као дар свога братучеда Војихне,15 потоњега ћесара и господара Драме.

Када се Душан преко зиме 1347—1348. год. бавио са царицом на Светој Гори издао је и једну општу потврду свих метохија хиландарских, па и свих овде побројаних села и земаља. Али у тој потврди налазимо и нека нова села и земље, које се дотле никако нису наводиле као власништво хиландарско. Тако се помињу као хиландарска села: Худино и још по један Градац и Гајдарохор (два Градца и два Гаидурохора), уз баштину Бардињу и земље и винограде у Ксилопигади.16

— Занимљиво је, да је све те метохије хиландарске у Струмској и Солунској области, на молбу цара Душана 1351. год., потврдио и византијски цар Јован Палеолог,17 и ако су сва та места тада била под српском влашћу.

У доба цара Уроша жупан Влкосав, који је главне своје, баштине имао у северним областима нашим, више Сталаћа под Петрусом, даровао је Хиландару и у Заструми село Невидово с рибарима и уљаником. Тај дар његов потврдио је цар Урош 15. октобра 1360. год. у Штимљи.. — Према томе назив Заструма јасно нам каже, с обзиром на место где је повеља писана и издата,18 да се село Невидово налазило негде на левој страни Струме у мелничком или сереском крају. А познато нам је, да је и манастир Зограф имао ту на Струми своје рибаре у селима Невољани и Худини.19

Готово у исто време (од 1. септ. 1360. до 31. авг. 1361. год.) цар Урош је, на жељу своје мајке царице Јелене, приложио Хиландару баштину некога Патрићија, са целим селом његовим у овој области, да би њезин калуђер Григорије, кога је сама царица васпитала, имао већи углед и добио ктиторске повластице у Хиландару.20

Последњи дар за кога знамо да га је Хиландар добио у овој области беше прилог, јединог Мрњавчевића међу приложницима хиландарским, деспота Јована Угљеше из 1371. год. — Угљеша је пред своју погибију на Марици, за спомен себи, своме тасту ћесару Војихни и сину своме, који су већ сахрањени били у Хиландару, даровао манастиру у пределу града Рендине на Орфанском Заливу село Акротир ca пасиштем и ловиштем, те влашко село — катун Зар’винце.21

Из Душанове опште потврде хиландарских метохија од 1348. год. знамо: да је Хиландар тада и у самом граду Серезу имао свој метох, цркву Св. Николе са земљом, виноградима и воденицама; а негде у близини града и два села Кучкаране.22 Док из хрисовуља цара Михаила Палеолога од 1319. год. сазнајемо, да је Хиландар имао већ и раније планину Мачита код Мелникa.23

Велики део ових хиландарских села из XIII. и XIV. века по Струмској области постоји и данас са једне и друге стране Струмскога или Тахинос Језера. — Тако су, на западној страни. језера од Орфанскога Залива и старог приморског града Рендине, па до Јежева, средњевековног српског центра у овој области, и данашњег административног центра Нигрите, на војној карти Солун забележена и постоје још ова средњовековна хиландарска села: Кастри (Градац) Куцос (Куцово), Монухи (Емнухово), Гајдохор (Гајдарахор), Калезир (Калавир?), Патрик (Патрићијево), Ђоргула (Георгила24), Бадамил (можда баштина Бардиња?) и Зервохори (Србово село). А из средњевековних докумената знамо поуздано, да су у том крају лежала и нека друга села чији се положај може доста тачно обележити према селима која још постоје и забележена су на картама. Тако знамо, да су Лужац с Акридом, Кокалином и Љутовеси, као и Акротир са Зарвинцима лежали у близини Тахинос Језера и Орфанскога Залива у пределу старога града Рендине. Мунзени, Худина, Липсохор и Горјаница помињу се у суседству Куцоса, Јемнухова и Градца; а Куцулат и Прклишта у границама Гајдарохора и Куцоса. На источној обали језера било је само неколико села, па се она тамо и данас готово сва налазе: Петелинос (Петелиново), данас два села, забележена су на самој обали језера; а Здравик (Оздравикион) налази се нешто даље на југоисток у подгорини планине Прнара.25

Где су били двоји Кучкарани, који се у општој Душановој потврди помињу одмах иза Сереза а пре Георгила или Ђоргула на Струми, није се могло веродостојно установити; али није немогуће, по индикацијама с којима располажемо и по звуку имена, да су то била данашња села Какараска и Какара, која се налазе у близини Петелиноса на источној страни Тахинос Језера, јужно и југоисточно од Сереза, а правцем према Ђоргули, која је на супротној страни језера. – Није се могло тачно установити ни где је планина Мачита у мелничком крају; као ни земље у оба Малука и брод на Панаку, који су по свој прилици били негде јужно од Оздравикиона на Струми, јер се у документима помињу увек уз Оздравикион а пре Рендине.

Др Рад. М. Грујић, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд — 1924

„Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника“

Напомене:

1 Успенскiй, Матерiалы 9; Споменик III. 40.; Флоринскiй, Аθон. акты 31.

2 Хиланд. Архив бр. 88.

3 Доментијан, Живот Св. Сим. 162.

4 “От села Куцева јексалимо земљу селиште Мунзени и сумеждници тому манастиру Хиландару (Хил. Архив бр. 88).“

5 Успенскiй, Матерiалы 9, 15, 16; Спом. III. 40, 43—44.

6 Хиланд. Архив бр. 89.

7 Peri thn Rentinan metocion kaloumenon Lozimon (Флоринскiй, Аθон. акты 41. и сравни Petit et Regel. Actes d’Esphigmenon 51 и 62). — Стојан Новаковић прочитао је AćsiKiv као Лозинићи и држао за неко друго место различито од села са српским називом Лужац (Глас XXXVI. 14). Међутим из грчке повеље византијског цара Јована Палеолога од априла 1351. год. види се јасно, да је тако по грчки називан српски Лужц више града Рендине на Орфанском Заливу (Флоринскiй, Аθон. акты  41).

8 Monum. Serb. 79.

9 Флоринскiй, Аθон. акты 76—77.

10 Ibid. 44. и срав. 40.

11 Код Флоринскога (ibid. 67) и Новаковића (Зак. Сп. 488) погрешно је прочитано Гондарахор, док је у Petit et Korablev (Actes de Chil. II. 479) тачно наштампано Гајдарохор.

12 У Новаковићевим Закон. Спом. стр. 488. текст је повеље у овом делу нетачно штампан. Ту се каже: “И јеште им придаде Краљевство ми воденицу и јеште мармаре, уз хиландарску воденицу“, тако да изгледа, као да је Хиландар добио ту и неке мраморе. Међутим у Petit-a u Korablev-a (ibid. II. 479) текст је добро прочитан и тачно штампан, па се јасно види, да се ту говори о још једној воденици, која се налазила код села Мармареје, које је припадало манастиру Зографу. Ради те воденице вођен је доцније пуних 30 год. спор између Зографа и Хиландара и коначно је решен у корист Зографа (Бројна акта о томе спору у Regel, Kurtz et Korablev, Actes de Zographon 6p. 41, 42, 47, 48 и 49).

13 Regel, ibid. 51 и 62.

14 Новаковић, Зак. Спом. 433.

15 Ibid. 424.

16 Šafařik, Památky 102., Petit et Korablev, Actes de Chil. 496. — Други Градац и други Гајдарохор настали су, по свој прилици, исељавањем из првих и насељавањем негде у близини, можда и у границама својих старих села.

17 Флоринскiй, Аθон. акты 41.

18 Petit et Korablev, Actes de Chil. II. 525.

19 Regel и др., Actes de Zographon 88—90. — Игуман од Худина помиње се међу сведоцима приликом предаје села Мунзена Хиландару већ 11. априла 1227 г. (Хиландар. Архив бр. 88); али се не види из акта коме су властелинству он и његов манастир тада припадали. Худина се помиње као хиландарско село тек 1348 r. (Šafařik, Památky 102); a око 1346 г. изгледа да јe припадало цело, или бар једним делом, манастиру Зографу (Новаковић, Зак. Спом. 556).

20 Perit et K., Actes de ChiL II. 526.

21 Petit et K., ibid. 532-553.

22 Šafarik, Pamatky 102.

23 Флоринскiй, Аθон. акты 77 .— kai h peri ton  Melenikon dhmosiakh  planinh  h  Matzita.

24 У народу се и данас изговара Георгула (Периодическое списание, София 1891, XXXVI. 845).

25 За Петелинос и Здравик види Ј. Цвијић, Основе II. 473 и 479.

Повезани чланци:

Хиландарске метохије у Солунској области од XII до XIV века

Дечанско завештање: Христов мач и Обилићев потајац

У метохијском манастиру Високи Дечани налази се једина фреска на свету на којој Исус Сведржитељ има у руци мач уместо књиге. Десница Божијег Сина, колико је познато, никада није држала оружје, већ је вазда на мир позивала. Основна намера дечанског живописа била је да исликана светлост писма зрачи мудрост божанских порука. Онда су, у несрећним догађајима у Србији, завладала чудна збивања и небески знак опомене указао се на зиду манастира посвећеног Христу Пантократору.
Христ

Христ са мачем, Високи Дечани; фото: facebookreporter

Две легенде тумаче час у којем се књига, симбол речи, претворила у мач, симбол силе. Када је Стефан, син краља Милутина, узбунио властелу и тешко се завадио са оцем, дошло је до најсвирепије казне у историји српских владара. У војевању и освајању престола Стефан је заборавио да је својим синовима наденуо имена Душан и Душица, по души, да буду душевни и да се сваке силе клоне. А моћни краљ, отац му Милутин, наредио је да га ухвате и, у тајности, у Скопљу ослепе усијаним мачем.

Тако је згаснуо вид Стефана, потоњег Дечанског. А жарни мач осветник указао се у будућности уместо књиге у руци Исуса Сведржитеља. И као што је Стефан у младости устао против оца, тако је касније његов син Душан устао против њега. И као што је некад погружен пред оцем, стајао је Стефан немоћан и пред сином.

У Метохији је сачувана легенда да се у самртном часу краља Стефана над васцелом земљом Србијом зачуо јаук поруке из које се само једна реч отргла и винула према његовој задужбини. Кад је као ватрена птица слетела на крст манастира, међу његовим зидовима зачуо се звекет оружја. Верује се да се баш тада књига у руци Христа Сведржитеља у мач претворила. Тако се пре исхода времена пресудни дан српским владарима исказао.

А једно друго памћење, које такође објашњава настанак мача из књиге, враћа нас у турско време, кад су освајачки силници застали пред Високим Дечанима, да оробе оно што је било и царско и господње. Света књига пала је на под и одмах се узнела на олтар, а сам Пантократор узвитлао је мач да одбрани светињу. Сви су се Турци панично разбежали, а светлост мача гонила их је све док нису попадали на земљу и издахнули у мукама. Од тада траје веровање на Космету да мач у Христовим рукама означава место на којем ће доћи до одсудне битке између хришћанства и оних који га нападају. Тада ће, међу крвавим косметским божурима изронити нож потајац Милоша Обилића.

По судбинском тумачењу догађаја, смрт султана Мурата на пољу Косову не треба схватити као извршење заклетве Милоша Обилића, дате кнезу Лазару у предвечерје одсудне битке, већ као подвиг витеза који је у последњем боју свог живота тражио највећу замену за своју главу. Све што је имао и одабрао тај врли јунак било је најлепше и најбоље у тадашњој српској земљи. Његова жена Вукосава била је најлепша од свих српских кћери; једино је он јахао видовитог коња и нико осим њега није имао нож потајац. О томе сведочи и ово староставно причање дечанског пророчанства.

Кад је млади витез дочуо да у Шошаници под планином Столови неки Перо Бркушић има чудесног коња Ждралина, који види по ноћи и наслућује сваку опасност, запутио се из престоног Крушевца да извиди ко коме може да одоли. На брду Стубић Ждралин се устублио; једва га је из места помакао. Одмах је у потоку Турија турио у руке домаћина силно благо, али овај је одбио злато и поклонио му Ждралина, говорећи: „Видовитом јунаку само видовит коњ недостаје!“

У повратку, Милош наиђе на ковача који је исковао и оштрио мачеве, па га упита има ли нешто што нико нема. – Само оно што се не види – одговорио је старац и за славу јуначког имена даровао му нож потајац, који се чува у недрима, поред срца.

Тако опремљен, Милош Обилић отишао је у бој одмах после причешћа у Самодрежи цркви. Видовити Ждралин провео га је кроз турску војску и одвео до Муратовог чадора, а нож потајац изнедриле су његове груди и унеле у десницу којом је подвиг учинио. Тако је своју витешку главу жртвовао за царску и разгласио по свету победу српске војске.

У Косовском боју нестала је глава кнеза Лазара, али се заувек изгубио и Обилићев потајац. Његово поновно појављивање из земље, верује се, огласиће и појављивање из стене бритке сабље Краљевић Марка. Кад се две вере сукобе на Косову, казује даље дечанско пророчанство, Исусовом мачу и Обилићевом потајцу придружиће се и Маркова сабља, јер одбрана треба у светом тројству да се обједини.

У овом стародревном запису, који чувају три безимена човека, помиње се Бела стена надомак Космета у којој почива усечена сабља српског јунака чији се живот кроз векове пронео. У дану причешћа Лазареве војске у цркви Самодрежи Марко је окаснио, јер му се није ни дало да стигне на бојно поље. Пред сунчев залазак, кад му је Шарац у земљу упао, усамљени јахач предосетио је пораз Срба и забио своју белу сабљу у Белу стену. Од тог доба она чека јунака чијој ће се мишици уздићи ка небу, као Исусов мач у задужбини Стефана Дечанског.

Догодиће се то после туђег рата на туђој земљи. Од тих збивања ускомешаће се и Косово и сав његов пород повијаће се као колевка са дететом, али нико неће смети први да запуца из страха да оно дете не испадне у бездан. И кад опет прође време наићи ће однекуд туђи синови, носећи поруку својих господара о ономе што мора да се догоди. Настаће свеопшти погуб и тог пролећа процветаће крвави божури и тамо где никада нису ницали.

Тада ће она три безимена човека стићи у ходочашћу до Дечаског манастира и стати са десне стране Исусова мача. Чекаће да им се придруже доносиоци Обилићевог потајца и Маркове сабље. Они ће говорити: „Ко се оружја лати, како ће изаћи пред Господа?!“ И никога неће бити да оружју приступи. Опет ће реч бити прва и мач ће се у књигу преобразити.

Извор: Пепељуга 21 века

Командовање у средњовековној српској војсци

Ако је тачна Блихерова тврдња да је Наполеоново присуство на бојном пољу вредело исто толико колико и корпус од 40.000 војника, онда је тачна и теза да су српски војници, у походу на Дренопољ (Једрене) 1371. године (да коначно поразе Мурата и у корену сасеку Османову стратегију), унапред били осуђени да изгубе сваки бој због свести о проклетству Светога Саве и страха од божје казне, па је пораз на Марици био неизбежан.

Саветујући Мурата да не напушта своје командно место и да командује војском до краја боја на Косову 1389. године, потурчени Грк Михал Кезе (Евронес-бег) најзаслужнији је члан ратног савета за све султанове кључне одлуке, јер је открио слабу тачку у начину командовања средњовековним војскама, уочивши да треба да постоји разлика између официра (команданта или војсковође) чији посао није више у томе да лично убија, већ да води и усмерава формације борбеног поретка

Да је Стефан Лазаревић, док је боравио на Бајазитом двору у лето 1398. године, послушао турског султана и понашао се као државник и војни командант, вероватно да Срби не би пали под вишевековну турску окупацију. „Ја тебе држим као старијега и милога ми сина и то не кријем ни од кога. У мене је много синова и они ће устати један на другога, и један ће по један слати к теби људе и да траже од тебе помоћ, или да те моле да останеш на миру и да не будеш непријатељ. Кад ти то време дође, ти ћеш не само одржати твоје земље, него ћеш присајединити и друге земље унаоколо, и назваћеш се велики и славан владалац“, саветовао је Бајазит Стефана.

То време је дошло 20. јула 1402. г. после пораза Бајазита у бици с Тамерлановим (татарским) трупама код Ангоре (Анкаре). И сам Стефан, вазал, садејствујући Турцима са 5.000 српских коњаника, био је сведок Бајазитовом поразу. Али, он ту прилику није искористио, или није разумео смисао стратегијског нивоа командовања војском једног народа, на што му је Бајазит указао. Насупрот њему, Бајазитов трећи син Мехмед схватио је оца: решио се тројице браће, не баш на начин како се његов отац решио брата Јакуба у јеку битке на Косову 1389. године, и тако очувао стечене основе за даље ширење турске империје.

Драгош Калајић, Витез

Драгош Калајић, Српски Витез (XV век)

Дакле, после Бајазитове смрти (9. марта 1403), Стефан Лазаревић је за 10 година требало „не само да одржи своје земље, него и да друге унаоколо присаједини“ и створи војску под својом врховном командом. Међутим, уместо да је истрајао на оживотворењу, очигледно, добронамерног Бајазитовог савета, Стефан се активно укључио у турску (међубратовску) борбу за власт. 1) Саветујући дакле, Стефана, шта да уради па да би био велики државник и командант војске, Бајазит је, у ствари, потенцирао прву функцију командовања: обезбеђење извора за попуну (егзистенцију) војске. Друга функција – акција (да војска, извршавајући основни задатак, нанесе максималне губитке непријатељу) очигледно није недостајала ниједном српском владаоцу. У исто време док је, захваљујући Османовој стратегији 2) поступног освајања Источног Римског Царства, прва функција командовања турском војском тежила неком свом максимуму, и достигла га у другој половини 15. века, дотле је код Срба почела нагло да опада (максимум досегнут у првој половини 14. века), а затим да стагнира све до почетка 19. века.

Победе српске земаљске и стајаће војске

Судећи према двема експедицијама српске војске, коју је на позив византијског цара Андроника краљ Милутин (1282-1321) слао у окршај с наступајућом турском силом, Србија је у то време имала две војске: најамничку (гарду) и земаљску (властелинску). У Цароставнику је, поред осталог, записано: „Он (краљ Милутин), као мудар и вешт човек, који пушта јастребове на оне што беже, посла тамо своје сроднике и дворане. Они, као покорни синови, слушајући својега чедољубивог оца и господина, одоше у ту Романију (тим именом називани су јужни делови Источног Римског Царства) и хотећи да не постиде овога блаженога, и тамо учинише што су хтели од ових поганика, тако да од њих ни живе душе на слободу не умаче“. Према том казивању, у експедицији су учествовале мање снаге (2.000 војника) које су више личиле на краљеву гарду, или краљевску дворску властелу којом је командовао неки Милутинов рођак.

Ја сам онај што научи мрак да сија.
– Натпис на мачу деспота Стефана Лазаревића

О другој експедицији српске војске на Истоку писао је и сам краљ Милутин: „И краљевство ми, чувши од својега таста, цара грчкога кир-Андроника, скупи наново војводства и војске благодаровне ми државе, и све домочедце и љубазне наше, и дадосмо им место себе нашега великога војводу Новака, названог Гребострека, примивши благослов од господина ми и оца архиепископа и од свега сабора српскога, те их отпустих на те безаконике Персијанце (Турке).“ Даље каже да је војска, на лађама, прешла Црно море и ушла у „саму ту Анатолију“, у држави безбожних Персијанаца, и ту се отворио „велики рат не једанпут, или двапут, него много пута.“ Други војни поход српске војске имао је задатак да од Турака ослободи витинијске жупе око Брусе, Никеје и Никомидије и да Османове трупе порази и протера у Анадолију. Ратовало се готово годину дана. Турци су трпели поразе на сваком кораку, али тај ратни успех византијско царство није успело да очува.

О тим експедицијама (ратним операцијама средњовековне српске војске) и борбама с турском војском, у почетку реализације Османове стратегије за освајањем Источног Римског Царства, нема много података. Међутим, на основу чињеница и казивања Бертрандона де ла Брокијера, који је, враћајући се из Свете земље 1432. године, пролазио кроз Ниш и Београд, говорио Србима о тактици турске војске, могу се донети неки закључци: „Начин на који се Турци бију мења се према приликама. Кад год им се чини згодно, поделе се у више чета, па нападну са више страна и одједном. Ако заповеднику стигне извештај да непријатељ није на опрезу (слично се догодило у бици на Марици 1371), Турци одмах смисле план за напад. Нађу ли да је хришћанска војска у добром реду, онда је почну облетати на домет стреле… Ако би хришћани предузели напад, Турци би одмах окренули леђа и дали се у бекство… Сваки борац има на јабуци свога седла звечку. Кад који од турских старешина опази да је непријатељ дошао у неред, одмах три пута удари у своју звечку. Сваки коњаник који чује овај знак, одмах и сам три пута удари у своју звечку, тако да сигнал брзо до сваког доспе. Одмах се уставе, искупе се око старешине, па онда према приликама… Нема међу њима тога који би смео да преслуша заповест па ма како да ризикује живот…“

То све, дакле, говори о командовању, тактици ратовања и карактеру турске војске коју су у првој половини 14. века тукле српске стајаћа и земаљска војска „да од њих ни живе душе на слободи не умаче.“ С обзиром на то могу се извести следећи закључци о начину командовања српском војском на противничком тлу: подаци о непријатељевој војсци и амбијенту сукоба прикупљани су на лицу места извиђањем и саслушавањем месног становништва и заробљеника, потом је на војном савету (велики војвода и војводе – штапски рад) доношена одлука о почетном формирању борбеног поретка и тактици употребе његових елемената. Велики војвода би са погодног места (узвишења, брега) пратио ток боја и посредством трубних знакова, или слањем курира, издао нова наређења и маневрисао појединим елементима формације и, на крају, предводећи резерву, ушао би у завршницу боја. Само на тај начин велики војвода Новак Гребострек, као и друге српске војводе, могао је да порази, или, у више бојева, да туче турску војску, (осим ако се није радило о опседању градова) и да српско командовање учини премоћним над турским командовањем.

Пораз на Марици -проклетство Светог Саве

На питање зашто и на који начин су Срби били поражени од Турака и ко је томе највише допринео (или директно одговоран) у бојевима на Марици и на Косову могу се дати сасвим прецизни одговори. Без сумње, у оба случаја српско командовање је претрпело пораз. Како командовање подразумева људе (команданте, војсковође и војнике) и обезбеђење услова за егзистенцију и акцију војске (функције командовања), то се може рећи да је за пораз српске војске на Марици 1371. године непосредан кривац (самозвани) краљ Вукашин, који се није обезбедио од изненадног напада (ноћног препада), иако је имао све неопходне информације за доношење одлуке (иначе се једна таква мера подразумева, нарочито за војску у ратном походу, на непријатељевој територији).

Према неким изворима, Вукашин и Угљеша су знали да Мурат није у Дренопољу (Једрене), да је на ратном походу у Малој Азији, те да у граду нема много војника. Стога су, вероватно, планирали да јаким снагама, после освајања тог града, дочекају и поразе султанову војску. Према писању монаха Исаије, за ту операцију мобилисали су 60.000 војника. Грчки писац Халкокондила (15. век) пише да је Угљеша са својом војском кренуо из Сера, а краљ Вукашин да је у исти мах пошао средином Тракије, да заједно ударе на Турке. И српски патријарх Пајсија (17. век) вели да су Вукашин и Угљеша засебно скупљали војску и да је Вукашин „поручио брату да готов буде, означивши место где ће се састати.“ Српски патријарх је записао да су војске ишле засебно, свака својим путем, до места Чрноменски Лугови, дан хода пред Дренопољем. „Ту су се састали обоји, једни из српске земље, а други из грчких крајева Угљешиних, и ту се војска преброја, и нађе се да има 70.000 коњаника и више.“

И турски извори говоре о операцији српске војске која се примакла Дренопољу, у коме се Мурат није налазио, већ само главни војвода Лала-Шахин са мало војника, па није ни помишљао на отпор.

Патријарх Пајсије је написао „… И кад су дошли Турци до места где је била силна српска војска, проклетници уходише и видеше недостатак управе (извидницу је предводио Евронес-бег), и вратише се натраг к својему началнику… И дођоше до места где је била неуправљена војска и ударише на њу изненада. И разбише српске војнике, и беше дивно чудо како на њих нападе гнев божји и страховање и бекство, један другога претицаху, а један другога не стизаху…“ Деспот Угљеша, сав у ранама, напустио је сукоб, па је код места Харманлије издахнуо. За краља Вукашина се каже да га је убио његов слуга Хрсојевић (сматрало се да је Вукашин крив за смрт – убиство цара Уроша) приликом бекства а, према народној песми, после битке је извађен из Марице и посечен.

Турски писац Леунклавијев описује како је Лала-Шахин ноћу, изненада, напао Србе: „Мамурни од вина, Срби су, овде-онде, почели по стану из свог гласа викати да су Турци ударили… а кад је почело свитати, Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио.“

Наведене чињенице говоре да Евронес-бегу по мрклој ноћи није било тешко да пронађе „Српски главни стан“ и да обезглави српску војску. Лала-Шахин је, вероватно, рачунао само на успутну жртву потурченог Грка, који се још није афирмисао као велики војвода, и неколико стотина Турака, и одлагање напада српске војске на престоницу. Међутим, никако није могао закључити да ће Срби одустати од циља. Ипак, то се догодило. Због чега? Одговор лежи у томе да је онај трећи елеменат од утицаја на командовање „Господин отац архиепископ (морал) био одлучујући, будући да се у народу, а тиме и у војсци, формирало мишљење да је двовековна немањићка династија, која је Србију од мале жупаније претворила у краљевину, и потом у царевину, да је краљевско достојанство благословом божјим и Светога Саве везано само за Немањиће и да је од „бога проклетство Светога Саве на ономе ко би га самовољно присвојио“. У Цароставнику писац је својом белешком о подели Урошевог царства осудио Вукашина да се „на краљевство дрзнуо, ништа не марећи за проклетство Светога Саве“. То је, свакако, био разлог да се српска војска, после погибије команданта, краља и деспота, готово разбежи и одустане од циља, јер ју је стигла „божја казна и проклетство Светога Саве“.

Узрок Српског пораза на Косову – командовање

До боја на Косову 15. јуна 1389. године, историја је већ забележила шест крвавих сукоба српске и турске војске. За непосредан тријумф турског командовања над српским, у том познатом боју, огромна заслуга припала је потурченом Грку, Евронес-бегу. С друге стране, томе је допринео и сам кнез Лазар који је, борећи се, лишио војску командовања.

За одлучујући сукоб са српском војском, Мурат је мобилисао сто хиљада војника од „својих азијских вазала, па су му дошли и европски вазали, само се не зна који су од њих у самом боју учествовали.“

Према писању турског историчара Нешрија, после концентрисања у пловдинској равници, турска војска је за 18 дана марша, крећући се преко Ћустендила, Куманова и, вероватно, источним обронцима планине Црне Горе, даље низ Моравицу и Мораву, стигла на Косово 14. јуна 1389. године. „Око подне, утаборила се на угодно место, где не бејаше ни брда, ни камена, ни клисуре.“ Нешри каже да је Мурат рекао Евронес-бегу: „Сад се морамо побити“, али га је он одвратио, говорећи да је војска уморна. С обзиром на то да се командовање реализује и путем прикупљања информација о противничкој војсци, земљишту и времену (извиђање), занимљиво је видети како је Мурат реализовао другу функцију командовања – акцију.

Косовски бој

Илустрација могуће употребе топова у 14. вијеку. Фото: TrebinjeLive

После три дана марша, Мурат је са војском дошао у Ихтиманску равницу. Ту је заседао ратни савет, договарајући се којим путем даље: преко Софије и Пирота или Ћустендила и Куманова? Саслушавши све аргументе, Мурат је одлучио да наступа преко Ћустендила, јер на путу за Пирот, до избијања у равницу, има много клисура. Тај податак Мурат је сазнао од вође извиђача Евронес-бега који му је, вероватно, и саветовао да не полази тим путем. Од Ћустендила Мурат је редовно слао Евронес-бега у извидницу са 40 војника. У Кратову га је посетио Иван Косанчић, гласник кнеза Лазара, који му је рекао да Србија одриче покорност и објављује рат. У то време вратио се и Евронес-бег са извиђања из правца Скопља, доводећи заробљене Србе. Од њих је Мурат сазнао да се српска војска већ налази на Косову. Из Куманова Мурат доводи Евронес-бегу и Јигит-пашу и поставља их на чело групе за „чишћење“ терена. Муратово нерасположење изазвано разговорима са српским извиђачима пренело се и на војнике, те је претила опасност да се турска војска деморалише. Да би подигао морал војсци и пригушио свој унутрашњи немир и страх, наредио је да се развију заставе јединица, свирају зурле и лупа бубњевима. И тако, прешавши више од 400 км, турска војска је стигла на Косово 14. јуна, на дан Амоса пророка, после подне. Турски историчари Нешри и Сеадедин пишу да је Мурат, „као способан командант“, „око пола дана што је имао на расположењу употребио на проматрање земљишта и непријатеља. Изашао је са својим сином Бајазитом на једно узвишено место одакле се могла видети сва српска војска и околно земљиште. У то време ветар дуваше и носаше турској војсци прашину у очи“. После прикупљања (извиђања) информација о противничкој војсци и земљишту уследио је ратни савет са својом проценом и штапским радом.

Штит од камила

Према казивању Нешрија, Мурат се бавио мишљу да испред груписаних трупа истури камиле, као штит војницима, а препреку српској војсци. Против те идеје били су Бајазит, Али-паша и беглер-бег Тимурташ, који су говорили да би се камиле могле поплашити од противничке коњице, јурнути назад и пореметити борбени поредак. Бајазит се позвао и на муслиманску част, говорећи да правоверни бију бој са непријатељем прса у прса. Зато је Мурат одустао од те идеје и одлучио да испред фронта почетног груписања формација истури стрелце. Евронес–бег, као најбољи познавалац хришћанског начина ратовања, га је саветовао: „Срби се увек отпочну правилно да боре, али доцније дођу у неред и лако их је победити. Тек у последњем тренутку треба их жестином напасти и тада је успех известан“. Даље је објашњавао да се у почетку боја ваља држати одбране, па, према нападу непријатеља, распоредити трупе тако да се на једном месту налази велика снага, па предузети напад чим се укаже повољан тренутак. Другим речима, потурчени Грк је саветовао Мурата да пусти Србе да „дођу у неред“, као последица праксе ратовања средњевековне војске коју команданти воде у бој и сами ратују и онда не могу командовати, а да се Мурат не поведе тим поступком, него, насупрот тој устаљеној пракси, да командује до краја боја. То је и био разлог пораза српског командовања у боју на Косову. Уместо наређења за мобилизацију, кнез Лазар се послужио апелом: „Ко не дође на бој на Косово“…

Кнез Лазар је одлучио да концентрише војску у Крушевцу, јер је била престоница и што је одатле могла да се усмери ка Пироту или Скопљу,зависно од противникове. Тек када је кнезу Лазару било јасно којим путем се креће Мурат, он је донео одлуку о правцу наступања, иако се сва војска још није искупила. Српска војска је из Крушевца пошла путем уз Расину ка Куршумлији и преко Мердара и Лаба и Косова стигла у Приштину. У почетку је Лазар формирао борбени поредак пред Грачаницом, претпостављајући да ће Турци напасти из правца Скопља, кроз Качанички теснац, где би их српска војска, напала користећи погодности терена. Међутим, када је Мурат предузео марш источније, низ Моравицу, Лазар је морао да одустане од замисли и да заузме нови борбени поредак, иза Лаба, наслонивши десно крило на Ситницу, лево на јужне обронке Копаоника и на Пруговац, а центар према Цркви Самодрежи. То значи да је српска војска на бојишну просторију стигла неколико дана пре турске и имала је довољно времена за извиђање и организовање борбеног поретка.

Командовање

Турски историчар Нешри (1481-1512) вели да су по заповести Мурата стрелци отпочели бој: „На једном неверници насрну на стрелце с леве стране, потерају их назад, и од напред их нападну, те им редове удвоје располове. Исто тако разбију и Орду-Пазарску… Тако неверници победе цело лево крило… На једном, позивачи, бозонџије, стану викати – ој ви, борци за веру, што ви ту стојите. Неверник је потучен и бежи! Тада изненада насрне Бајазит, силно и напрасно… Чим то виде Али-паша, нападе, а томе су примеру следовали и остали турски команданти“.

Немачки историчар Хамер каже: „Битка је већ беснила, и већ се повуче лево крило турске војске, кад му Бајазит у помоћ долети… Међутим, Мурат при свему томе што је смртно рањен опет је имао довољно присуства духа, па је издао даље заповести за довршење победе.“

Француски историчар Докзе: „Стрелци отоманске војске, који беху у првој линији, отворише бој… Срби нападоше жестоко турско лево крило, и оно не могаше да издржи удар и поче се повлачити… Мурат поплашен, да несрећа овога крила не распростре општи пораз, заповеди Бајазиту да са једним делом својих снага оде брату у помоћ. Цар Лазар који је ово пажљиво пратио, погодио намеру Бајазитову, и да би довршио пораз Јакубов, нареди Влатку Вуковићу, да са једним делом Бошњака, спречи пут сипасима (коњици), који у галопу нападаху. И они се сукобише, али Бошњаци не могаху издржати… Срби нападнути с крила и с лица, морадоше се повући и отоманци их гонише, а султан, иако смртно рањен, заповеди Али-паши да нападне њихово лево крило, и кад га буде разбио, да се окрене против центра… Велики везир одмах изврши овај покрет, али краљ Твртко, извештен о ономе што се на десном савезничком крилу догодило, и узимајући да је српска ствар пропала, поче да одступа у борењу.“

Грчки историчар Јован Дука: „Не знајући ништа за смрт Муратову, нити за славно дело Милошево, Лазар не без страха, разви заставе и заповеди војводи Влатку да са својом војском први уђе у борбу. Влатко храбро јуриша на Турке и разбије их, али кад је по други пут хтео ући у борбу, разнесе се глас по целом бојном пољу, да је Драгослав Прибишић, Лазарев војвода, издао. На тај глас Влатко одмах окрене леђа и побеже журно у Босну.“

Дубровачки писац Лудвиг Туберон, с краја 15. века: „Турске вође сакрију смрт Муратову и од Срба и од својих и одмах ударе на Србе. Бој је био жесток. Турци су се једва одупирали српском нападу. Једни су мало уступали, а други су се спремали да беже. Турске војводе беседом охрабре и једва поврате Турке, те ови, по други пут, с виком навале на Србе. Кад то виде Лазар, који је и сам био одличан ратоборац, са својим коњаницима полети на сусрет Турцима. Али му се коњ беше већ уморио, јер је битка трајала од изласка сунца па скоро до осам часова. Видећи да се бој изнова започео, Лазар остави уморна коња, па уседне на одморнијега, а ово целу ствар упропасти, јер његови људи изгубивши га из очију, помисле да је погинуо, и веома се збуне. Тада Турци још жешће навале… Кад Лазар виде заблуду својих, полети кроз редове њихове, трудећи се да их поврати у бој… Да би умакао непријатељима, скрене с друма, али падне заједно с коњем у прућем покривену јаму, где је била ископана за хватање зверова, где га гониоци полумртва склептају.“

Бој на Косову, руска минијатура из 16. века

Знајући да је надмоћнији (однос снага био 3:1 у турску корист), Мурат је још пре осам часова наредио стрелцима, а потом и сину Јакубу, да отпочну напад. Због погодности терена доњег тока Лаба, турско лево крило сукобило се са српским десним крилом којим је командовао војвода Димитрије Војихновић. С обзиром на погоднији терен за српску војску, Срби су лако одбили напад Турака, који су прешли Лаб, и кренули у противнапад, што је одговарало тактичкој ситуацији. За то време кнез Лазар је са свог командног места, посматрао ток боја. Српски противнапад је био толико силовит да је убрзо запретио и самом Мурату. Тада кнез Лазар прави прву грешку: не наређује напад свом левом крилу, чак ни демонстративан, тако да су Бајазитове формације остале у резерви, будући да од Мурата није добио наређење за напад. Левим крилом српских војника формација са шест до осам хиљада војника командовао је војвода Влатко Вуковић. Процењујући да ће изгубити бој, око десет часова, Мурат наређује Бајазиту да делом снага веже српско лево крило и да изненада удари у бок српске војске, која је и у силовитом противудару прешла реку и скоро доспела до турске резерве. Тада је смртно рањен Мурат. Са свог командног места, кнез Лазар видевши да ће Бајазит бочним нападом озбиљно угрозити српски противнапад, понавља грешку: на челу резерве креће у помоћ угроженом крилу, чиме, практично, лишава српску војску командовања и потврђује предвиђање Евронес-бега, који је у ратном савету говорио Мурату да је лако победити српску војску „када се доведе у неред“.

Борбени пореци

Српски: Почетни борбени поредак који је Лазар применио на Косову 1389:

–  у средини је био кнез Лазар са гардом. Ту је, вероватно, био старешина Југ-Богдан са својим синовима, сестрићи Стефан и Лазар Мусић, Крајмир и Дамњан Оливеровић – најближи Лазареви сродници;

–  на десном крилу, којим је командовао војвода Димитрије Војихновић, били су Милош Обилић са Миланом Топлицом и Иваном Косанчићем, затим Павле Орловић, Дамњан Шахиновић и други;

–  на левом крилу налазио се босански војвода Влатко Вуковић,

–  у резерви – Вук Бранковић, Лазарев зет, са 8.000 војника. Испред целе формације били су истурени стрелци, према писању Нешрија, као и коњица испред пешадије.

Укупно око 35.000 војника.

Турски: Почетни борбени поредак, који је Мурат применио у Азији против војске Алаедина, кнеза Караманије, готово је постао образац за касније поретке током 14. и 15. века што је, вероватно, било познато и Лазару. Сличан почетни борбени поредак Мурат је применио и у боју на Косову:

–  средину поретка држао је Мурат са својом гардом,

–  десно – велики везир Али-паша са сипахом формације,

–  лево – беглер-бег Тимурташ са силихдаром формације,

–  испред – јањичари,

–  на левом крилу – азијска војска, под командом Јакуба,

–  на десном крилу – европске трупе, под командом Бајазита,

–  испред целог фронта распоређено је 2.000 стрелаца, а у резерви (спомиње је Нешри) трупе којима су командовали Агрига, Јокијан и Орда Пазарски.

1) Описујући бој између два последња Бајазитова сина (Мехмеда и Мусе) 5. јула 1413, на Чамурлији, Константин Филозоф каже да је Муса са својом војском фронтално напао главно (српско) одељење савезничке војске (Стефанова и Мехмедова), којим је командовао Радич, а затим је Ђурађ Бранковић напао у бок. Видећи да ће бити поражен, Муса је побегао према реци Искар, где је затим ухваћен и погубљен. Турски историчари описујући овај бој, кажу да је лево крило савезничке војске држао деспот Стефан, а десно Евронес-бег (најбољи турски војвода, потурчени Грк из Кирменкије) са својих пет синова.

2) Чим би Осман освојио нову територију, одмах би је у војничком смислу обезбедио, земљу је између својих команданата делио на спахилуке и наређивао им да према сваком становнику буду праведни и благи и да их у њиховим правима не вређају, да се развија трговина, подижу градови и насеља и да се једнака и непристрасна правда подједнако дели, како хришћанима, тако и муслиманима.

 

Потпуковник Новица Стевановић (Нови Гласник 3-4, Мај-август 1995.)

Литература:

1.  Мартин ван Кревелд, Командовање у рату, ВИНЦ, Београд, 1992.
2.  Стојан Новаковић, Срби и Турци 14. и 15. века, Просвета, Београд, 1933.
3.  Др Јован Ковачевић, Бој на Косову, Просвета, Београд, 1953.
4.  Војна енциклопедија 5 и 9, ВИЗ, Београд, 1975.
5.  „Ратник“ 1889, књ. 20 и 21.

Породичне везе Немањића са царевима Бугарске

Односи са суседном Бугарском имали су кључни значај за Српску државу у средњем веку. Те везе, некад пријатељске, често супарничке, развијале су се од настанка Српске државе у IX и X столећу. Србија се дуго налазила у подређеном положају у односу на тада врло моћно Бугарско царство. Ипак, забележено је и да су 864. године Срби у својим планинама зауставили и поразили бугарске трупе и да су заробили Владимира, сина цара Бориса. Бугари су жестоко опустошили српске земље 924. године, након чега је Србија једно време била бугарска област – све док се није ослободила под кнезом Чаславом Клонимировићем.
Крунисање цара Душана, Паја Јовановић

Крунисање цара Душана, слика Паје Јовановића на којој су приказани српски и бугарски патријарх који стоје иза цара Душана

И друга српска држава – Дукља одржавала је блиске везе са Бугарском. Дукљански владар Јован Владимир се оженио кћерком цара СамуилаКосаром. Његов даљи потомак краљ Бодин је у време побуне Бугара против Византије, чак био проглашен за бугарског цара, под именом Петар(1072. године).

Изузетан интензитет односа између Србије и Бугарске посебно је видљив у доба Немањића. Немањићи су у готово свакој генерацији успостављали брачне везе са бугарским владарским породицама. Избројали смо четири Бугарке које су биле удате „у Немањиће“, као и четири Српкиње удате за бугарске владаре. О тим брачним везама не знамо много. На жалост, средњовековни српски документи, а нарочито црквене „хагиографије“ владара, ретко или никако не помињу њиховe бракoве или супружнике. Понекад познајемо детаљније и њихову судбину, као и потомство, некада је име супружника све што је историја сачувала, а некада ни толико.

Повратак моштију Светог Саве

Било је, вероватно, у тим средњовековним везама, као у сваком браку – и љубави, и радости и туге, било је оданости, а и неверства – понекад и буке и беса, развода. О свему томе мало знамо. До нас нису допрле љубавне заклетве, нити приче о очијукању и љубакању у предвечерње сате, о усхићеним погледима, о стиску руке, нити заклетве о вечној, доживотној верности. Немамо љубавну поезију каква је у то доба стварана у срцима и грлима трубадура, тамо на југу Француске. Све то морамо сами дочарати, док се подсећамо давних брачних веза између српских и бугарских владарских породица.

Српски краљ Стефан Владислав, унук великог жупана Немање и син Стефана Првовенчаног, био је ожењен Болеславом, кћерком знаменитог бугарског цара Јована Асена II, једног од најмоћнијих владара свога доба на Балкану. Владислав је дошао на престо Рашке уз подршку таста из Бугарске, збацивши свог старијег брата Стефана Радослава (1234. године). Користећи своје везе у тазбини, Владислав је успео да из бугарске престонице Трново, пренесе у Србију, у манастир Милешева, мошти свога стрица, Светог Саве. Архиепископ Сава се, наиме, разболео и умро 1226. године приликом посете двору у Трнову, па је на лицу места био и сахрањен. Међутим, након смрти моћног таста, Владислав губи подршку међу српским племством. Био је приморан да преда власт млађем брату – Урошу I. У браку са Бугарком Болеславом, Владислав је имао два сина – жупане Стефана и Десу, као и једну кћи.

Једна сестра Стефана Владислава, односно кћи Стефана Прововенчаног, чије име није познато, била је удата за бугарског севастократора Александра, брата цара Јована Асена II. Њен син, севастократор Калојан, подигао је цркву Бојану близу Софије, са чувеним фрексама из 1259. године. У натпису ове цркве Калојан помиње да је „унук светаго Стевана краља Српскаго“.

Бугарски цареви – „упола Срби“

Једна друга српска принцеза непознатог имена била је мајка бугарског цара Константина, чији се портрет такође налази у цркви Бојана. Наиме, кћи великог жупана Стефана Немање (непознатог имена) била је удата за бугарског великаша Тиха Асена. Њихов син – односно Немањин унук – који се звао Константин Тих Асен, био је две деценије бугарски цар (1257-1277). У једној повељиКонстантина Тиха помиње се „св. Симеон Немања, деда царства ми“, а и византијски хроничари говоре о њему као „упола Србину“. У Константиново доба у Бугарску су упали Монголи и опустошили целу земљу. Једном приликом је цар Константин Тих пао са коња и сломио ногу. То су искористили његови непријатељи, побунили се и убили га. Његов син Михаило Асен није успео да обезбеди очево наслеђе, него је и сам био убијен 1300. године.

Смрт Константина Тиха је имала и једну посредну последицу на власт у Србији. Неколико година касније, српски краљ Драгутинје у лову такође пао са коња и сломио ногу. Протумачивши незгоду као Божију казну и сетивши се несретне судбине свог рођака у Бугарској након лома ноге, Драгутин је решио да избегне сличан крај. На сабору у Дежеву, 1382. године, добровољно је уступио власт млађем брату Милутину, задржавши само титулу краља и неке области на северу Србије.

Теодора Бугарка – мајка цара Душана 

И краљ Стефан Урош II Милутин је, у низу својих брачних веза (био је ожењен најмање пет пута, а можда и више), склопио брак 1284. године са Аном, кћерком цара Георгија I Тертера. Овај цар је био куманског порекла и владао је у време слабљења Бугарске као регионалне силе. Изгубио је власт 1292. године. Након тога је до смрти (1308. године) живео на двору свога сина – цара Теодора Светислава. Краљ Милутин је променио жену чим су се променили његови политички интереси. Након што је решио да склопи мир са византијским царемАндроником II Палеологом, Милутин је 1299. године отерао Бугарку Ану и оженио се са царском кћерком –Симонидом, која је тада имала само осам година. Ана Тертер се у другом браку удала за византијског племића Михаила Дуку.

И кћерка краља МилутинаАна (или Неда) – била је удата за бугарског владара – цара Михаила Асена III Шишмана. Kao и већина бугарских царева тога доба, Михаило није постао владар 1323. године по праву наследства, него силом и коришћењем свог положаја господара Видина. Основао је последњу царску династију Бугарске. Брзо након ступања на престо, слично краљу Милутину, Михаило Шишман се развео од своје супруге – Српкиње, да би се оженио једном византијском принцезом. Касније је и заратио са Србима, али је у чувеној бици код Велбужда, 1330. године, изгубио и престо и главу. Овом битком, у којој се по ратничким способностима посебно истакао краљев син –Стефан Душан, Србија се потврдила као најзначајнија сила на Балкану тога доба.Милутинов (вероватно ванбрачни) син и нежељени наследникСтефан Урош III Дечански (Милутин је, наиме, престо наменио млађем сину Константину, док је старијег сина – Дечанског – покушао да ослепи, након што је овај дигао побуну), био је у првом браку, око 1293. године, ожењен Теодором, кћерком бугарског цара Смилца. Теодора је била мајка најмоћнијег српског владара – цара Душана (умрла 1322. године). Смилец, деда цара Душана, био је бугарски великаш. Дошао је на царски престо 1292. године. Био је ожењен кћерком византијског севастократора Констанина Палеолога (брата византијског цара Михаила VIII Палеолога). Према томе, цар Душан је посредством своје бабе, бугарске царице и византијске принцезе, имао додатни основ да претендује на царски престо Византије. Стефан Дечански и Теодора су, поред Душана, имали још једног сина – Душицу, који је умро млад у Цариграду, у време прогонства његовог оца Стефана Дечанског.

У „Краљевству Словена“ дубровчанина Орбина, приповеда се како је „У бици био рањен и оборен с коња цар Михајло. Али пошто га нису тада препознали, касније га је нашао један српски коњаник межу онима који су се због рана били склонили у шуму, где су лежали на земљи јер се нису могли макнути с места. Кад је био доведен пред краља Стефана, овај му је рекао да га је праведни суд божији довео до тога. На то Бугарин ништа не одговори, већ обрати поглед према њему, подигне прст према небу и рече: ‘Нека се испуни воља божја’. Изрекав то издахне“.

Убијеног Михаила Шимана је краткотрајно наследио његов и Анин/Недин син (односно унук краља Милутина) Јован Стефан, који је претходно са мајком живео у избеглиштву у Србији. Међутим, већ након годину дана, бугарска властела се побунила, збацила Јована Стефана са власти и довела на престо његовог рођака Јована Александра. Јован Стефан је са мајком поново побегао у Србију, а затим даље – у Дубровник, па у Италију, где је и умро око 1373. године. Имао је два брата – Шишмана и Михаила. Њихова мајка – Ана Немањић је дуже живела у изгнанству у Дубровнику (1337-1346). Њен син Шишман је такође умро у Дубровнику, а сахрањен је у бенедиктинској опатији, на Локруму.

Душанова љуба

Следећу српско-бугарску брачну везу склопио је Стефан Урош (IV) Душан, након обарања и убиства свога оца,Стефана Дечанског Као врло практичан човек и владар, несклон сентименталностима, Душан је „заборавио“ на интересе свог брата од тетке, бившег бугарског цара Јована Стефана. Уместо тога, одлучио је да поправи односе са источним српским суседима, па је склопио савез са новим царем – Јованом Александром, који је дошао на власт исте године када и Стефан Душан. У склaду са обичајима, овај савез је учвршћен браком Стефана Душана са царевом сестром – Јеленом, склопљеним о Ускрс 1332. године. ЦарДушан је, према томе, имао веома блиске везе са бугарским владарима: и мајка и супруга су му биле Бугарке. Тако се значај бугарских веза за Србију потврђује и у биографији најмоћнијег од српских средњовековних владара.

Царица Јелена је била жена јаког карактера. Појављује се скоро редовно на фрескама, достојанствено приказана уз свог супруга, краља, а касније цара, који је очигледно за њу био јако везан. У једном дубровачком писму, помиње се „велика љубав“ Душанова према Јелени. Додуше, брак је првих година помутила чињеница да Јелена није могла свом краљевском супругу да роди наследника – што је био главни задатак који је имала свака „снаха“ у владарској породици. Запостављање овог „задатка“ повлачило је за последицу развод. У једном моменту, оваква судбина је запретила и браку Душана и Јелене. Наиме, након пет година чекања, Душан је изгубио стрпљење, па је 1336. године преко Дубровника отпослао емисаре по Европи, неби ли себи пронашао нову младу. Избор је пао на принцезу Елизабету, деветнаестогодишњу нећаку аустријског војводе Отона и кћерку покојног немачког краља Фридриха Лепог. Брачни преговори су далеко одмакли, али су ненадано и завршени. У једној аустријској хроници наводи се да је млада принцеза била толико ужаснута могућношћу да се уда за „шизматика“ (тј. православца), па макар он био и моћни краљ Србије, да је пала у постељу и недуго затим умрла (октобра 1336. године). Можда разлог смрти аустријске принцезе баш и није оно што је записао католички опат у својој хроници. Но изгледа да је неуспех ове замисли имао повољно дејство на везе измеђуДушана и Јелене. Наиме, већ наредне, 1337. године, рођен је насленик – последњи од Немањића– мали Урош (каснији цар Урош).

Хребељановићи и Бугари

Након Душановог крунисања за цара „Ромеја и Срба“, Јелена постаје царица (1345. године).Јеленин брат Јован Асен, који је живео на српском двору, истовремено је проглашен за деспота што је, према византијском царском церемонијалу, била титула одмах испод царске, коју су добијали најближи цареви сродници (други деспот је постао Душанов полубрат Симеон). НаконДушанове смрти (1355. године), царица Јелена је владала једним делом територије Српског царства, око града Сера. Ускоро се замонашила, узевши манастирско име Јелисавета (око 1359. године). Јелена је, изгледа, посредовала у женидби свога сина, цара Уроша. Сина је 1360. године оженила влашком принцезом Аном, свастиком бугарског наследника престола, цара Јована Страцимира. Тако је и последњи Немањић склопио брак који је бар делимично био последица бугарских веза.

Јелена је живела је довољно дуго да доживи распад моћне државе коју нејаки Урош, није био у стању да одржи. Умрла је 7. новембра 1374. године као великосхимница Јевгенија. Њен брат, деспот Јован Комнен Асен, умро је пре ње, око 1363. године. Управљао је градовима Албаније: Валона, Канина, Берат. Јованова кћи Комнина, била је удата за Зетског владара Балшу II Балшића.

Бугарско-српски бракови

Бугарско-српски бракови, фото: Порекло

И следећа династија српских владара – породица кнеза Лазара Хребељановића – успоставила је блиске односе са бугарским царевима. Кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице по имену Драгиња(или Драгана) удала се, око 1386. године, за цара Јована Шишмана, последњег бугарског владара у Трнову. После освајања Трнова, Јован Шишман је постао турски вазал. Погинуо је ратујући у турској војсци против влашког војводе, у познатој бици на Ровинама (1395), у којој су нашли смрт и два знаменита српска великаша: краљ Марко („Марко Краљевић“) и господин Константин Драгаш. Цар Јован Шишман и Драгиња су имали више деце: Александра, Фружина, Керацу, Асена. Њихов син Александар је одведен у Малу Азију, где је примио ислам и добио од султана Бајазита I једну област на Црном Мору. Касније је био управник Смирне. Погинуо је 1418. године у устанку неке исламске секте. Тако се, под далеким азијским небом, сетно завршила прича о потомству из бугарско-српских владарских бракова.

аутор: Сарадник портала Порекло др Душко Лопандић

извор: Порекло