Крађа културне баштине

Како је богиња на трону постала илирска краљица

Богиња на трону, фигурина од теракоте стара 6000 година пронађена је на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године. 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима је тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер и у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића односи је у Приштину. Човић је на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образложио овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије.

Богиња на трону је фигурина од теракоте пронађена на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године за време археолошких радова стручњака београдског Народног музеја, које је предводио кустос Радослав Галовић. Реч је о добро очуваном примерку неолитске ситне пластике винчанске културе (висока 18,5 цм), који је настао четири миленијума пре Христа.

Поверена је тада Музеју Косова и Метохије на чување. Због своје вредности, деценијама је на његовом логотипу као заштитни знак ове институције. У време бомбардовања СР Југославије, 1999. године, она је била део изложбе коју је организовала САНУ „Археолошко благо Косова и Метохије“, тако је након доласка међународних снага на Косово и Метохију остала у београдском Народном музеју, где је требало да буде још кад је пронађена.

Но, убрзо је постала предмет политичких манипулација. Фигурину, 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер, у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића и односи у Приштину.

О томе Човић, између осталог, говори на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образлажући овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије. Директор Музеја у Приштини Бранко Јокић и директор Народног музеја у Београду академик Никола Тасић о овом чину нису на адекватан начин известили јавност и надлежне институције чија је дужност чување и заштита свега што је у власништву Републике Србије.

Фигурина је у Приштини дочекана са слављем, уз директан телевизијски пренос, начињена јој је и посебна витрина у холу Музеја Косова у Приштини. Она је искоришћена да потврди тезу албанских археолога да су „Албанци најстарији становници Балкана“ – опипљиви доказ тезе о њиховом наводном илирском пореклу. Тако је одједном постала симбол културног идентитета Албанаца и названа „Илирском краљицом“.

Извор: Википедија

Баците коску да Шарпланинци постану нација!

Подржите покрет Шарпланинаца, аутохтоне врсте рођене на Шар-планини!

Шарпланинци имају више елементата за нацију од Македонаца, Хрвата, Црногораца, Бошњака, Херцеговаца, Шумадинаца, Војвођана и Маломокролужана. Од Срба се разликују језиком, њушком, длаком и улогом у друштву. Вековима чувају овце, лају на вукове, завијају на месец и Србима су верни како пси. Дошло је време да се истакну све разлике које Шарпланинце разликују од Срба и на томе да се утемељи њихова нација. Ако се испуни тај главни услов за стварање нација на Балкану, Шарпланинци ће коначно исправити вековну неправду. У претходном периоду већ је остварен први предуслов – српски овчарски пас Шарпланинац проглашен је прво илирским, а затим и југословенским овчарским псом. На тај начин испуњени су први кораци у стварању нације.

Својим основним карактериситкама ова је врста заслужила самсвојност, самобитност, национални суверенитет и интегритет.

ФИЗИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Шарпланинац је импресиван пас, чврсто грађен, има широка и мишићава прса, чврсте шапе. Глава му је симпатична. Његове лепе бадемасте очи имају дубок и миран поглед, помало меланхохчан. Длака му је удво­стручена бујном и начичканом поддлаком. Кратка је на глави и на предњем делу ногу.

Саставни део традиције ове врсте јесте сечење репа и ушију. Овај део фолклора има своју практичну примену у томе што су ти делови тела приликом борбе најизложенији, због чега се секу да не би пали у зубе непријатељу. Што се тиче расизма, код Шарпланинца боја најчешће варира у нијансама сиве, иако су и друге боје дозвољене (на пример: бела, смеђа, боја меда итд). Дакле, боје су дозвољене и расизам је непознат, када је ова врста у питању. Шарпланинци су толико снажни да се без проблема носе са вуковима, а често и са медведима.

 

ПСИХИЧКЕ И ГЕНЕТСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Шарплалнинац је „веома интелигентан, спокојан, добродушан, храбар, одлучан, нападачки само када је потребно, изврстан чувар, одан господару, воли децу и нагонски их чува, а на уложену љубав и стрпљење узвраћа безграничном оданошћу.“ Изузетан је чувар, што је део његовог инстинкта. Храбар и одлучан. Лојалан је господару и породици са којом живи. Неповерљив према странцима, али човека не напада без разлога. За посао чувара га није потребно обучавати, јер то шарпланинац носи у генима.

Способан је да самостално доноси исправне одлуке што му је често неправедно замерено као тврдоглавост. и у таквим приликама му треба омогућити да се склони у хлад. Хладноћу подноси одлично и она је у ствари његов природни амбијент.

Воли да се слободно креће по имању које чува и зато није пас који ће бити задовољан у стану или пасјој кући – ТРЕБА МУ СЛОБОДНА ДРЖАВА!

Где ћете наћи бољег кандидата за Уједињене Нације, НАТО пакт, УНЕСКО и Европску Унију. А и то што је „нападачки само када је потребно“ може се променити мењањем његове свести. Најбитније за све ове светске и европске организације јесте веома лака дресура, а Шарпланинац управо тај услов задовољава. У зависности од потреба, веома лако се може издресирати да служи у корисне сврхе, што је и главни циљ свих глобалистичких организација.

МАЛО ЈЕ НАГАО

На својој територији не трпи уљезе, због чега ће морати са њим у почетку да се ради како се у новој држави не би десило етничко чишћење. Својом појавом и држањем углавном одвраћа странце, а ако то није довољно онда силовитим нападом, коме претходи упозорење, брани своју територију – тако да се по сваку цену морају спречити сукоби на Шар-планини. Шарпланинац има доминантан карактер, али прихвата доминацију укућана. Стога је веома битно, да се исправно васпитава од почетка стварања нације и државе и да му се не попушта.

ОД ИНДИЈЕ ДО АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ

На основу историјских података, верује се да преци шарпланинца потичу од молоса древног Тибета, са обронака Хималаја. Са ове географске територије, молоси су кренули у бескрајна путовања следећи своје господаре. Шарпланинац је стигао на Балкан са војском Александра Великог. где се и задржао. Дакле, ако неко има педигре древности и старине, то је Шарпланинац.

Кост

ПОЧЕТАК СТВАРАЊА НАЦИЈЕ

Име је добио по планини где је највише одгајан. Први пут је приказан у Љубљани 1926. године и од тада креће његово превођење од Србина у Илира, па у Југословена, што су само прелазне фазе у стварању нових нација.

Од стране међународне кинолошке федерације први пут је признат као посебна врста илирског овчара, тј. Илирски овчарски пас (на основу старог имена региона Илирија), 1939. године.

А онда, 1957. године, на захтев Југословенског кинолошког савеза, Међународна кинолошка федерација променила му је име у Југословенски овчарски пас – Шарпланинац.

Код шарпланинаца разликујемо неколико подврста: Мурџ, Карабаш, Мерџан, Тиграсти, Мефов, Зелендух, Златан, Караман – што наговештава и могућност додатног стварања нација, ако се за то укаже потреба. Томе у прилог иду и препирке око тога која је од ових подврста права, изворна, односно ко је ту најшарпланинац.

АКО МОЖЕ МАЈМУН, МОЖЕ И ЏУКЕЛА

Пошто данас сваки мајмун има право да оснује нацију, зашто то право не би имале и џукеле. Шарпланинци су кинолошки признати као аутохтона врста, немају ниједну реч сличну српској, имају јаку емиграцију ван Шар.планине, чека их ланац у Уједињеним Нацијама, чекају их керовође у Нато пакту и све остале џукеле Европске Уније.

Шарпланинци и вечерас завијају на месец тражећи вашу подршку,

Баците коску!

Подржите их!

 

Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Повезани чланци:

Графити велеграда
Иво Андрић о брбљању
Данило Бата Стојковић – Балканска Правила
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса
A после нам неко крив, је ли!? (Петар Божовић: Ноћ у кући моје мајке)
Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио
Баците коску да Шарпланинци постану нација!
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

Тесла: Био сам и вазда остајем само Србин и ништа више

„У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету“

Никола Тесла

Теслино порекло и име нису били спорни ни 1931. године када је био на насловној страни Тајма. Али, с времена на време, у јавности, српској и хрватској, појавило би се нешто чиме би они мање стручни покушали да поткрепе своје тврдње о томе да је велики проналазач био подједнако поносан на „своје српско порекло и хрватску домовину“ и да је у ствари све време био искључиво Југословен или само – космополита.

Сам Тесла је, према речима стручњака, 1919. године, у часопису „Електрични експериементатор”* објавио серију аутобиографских прича, где помиње анегдоту из Париза и тренутак када на питање рецепционара хотела у којем је одсео „која је његова титула“, каже да је „она највећа могућа“. „Виша од краљевске, ја сам Србин.“*

Приликом једине посете Београду 1892. године, као већ светски признат научник, имао је посебну поруку за српски народ:

„Своју радост, коју ја овога тренутка осећам, ја не умем да вам искажем, али се радујем што могу овом приликом да пред вама, мила браћо, изразим свагда своје најмилије задовољство, да сам био и да вазда остајем само Србин и ништа више… Дешава се, господо, да човек, удаљен од своје отаџбине, занет послом каквим се ја занимам, по каткад смете с ума своје име, своју народност и своју отаџбину. Али тога, господо, код мене никад није било, а надам се да и неће и не може икад ни бити. Ако се ја и не налазим међу вама, да као и ви што више привредим на олтар српске мисли, ја радим други посао, на други начин прослављам име српско, и на други начин радим и трудим се, да колико могу и ја што корисно привредим своме народу и својој милој браћи. И ако има какве славе и заслуге за човечанство, да се припише моме имену, то та почаст више припада српском имену, српском народу из чије сам средине ја поникао.“

Крштеница Николе Тесле

Даље је Тесла окупљенима говорио о „исконској борби наших предака на Косову“, и захвалио им следећим речима:

„Браћо и другови! Хвала вам на толикој пажњи и одликовању. У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету.“

Извор: Недељник

* Корекција: Расен
* Поменути догађај из Париза није поменут у збирци аутобиографских чланака обајвљених под називом „Моји изуми“

Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Вук Стефановић Караџић био је веома ревностан у сакупљању старих српских рукописних и штампаних књига, али не да би начинио драгоцену збирку, него да би их продавао странцима и од тог новца живео. Мањи део рукописа је добијао на поклон или у замену за своје списе и руске црквене књиге, а највећи део је откупљивао „на превару, за мале паре, по српским манастирима“, а затим их продавао по знатно већим ценама. У питању је близу хиљаду старих српских рукописних и штампаних књига које је Вук уз помоћ организоване мреже сарадника у Србији препродао појединцима и институцијама у Немачкој, Аустрији и Русији.

Вук Караџић – Тршић; новчаница од десет хиљада динара из 1993. године

У том послу Вук Караџић имао је веома разгранату мрежу помагача или сакупљача у Србији, Црној Гори и широм српских простора. Међу помагачима били су Вук Врчевић и которски свештеник Вук Поповић. О томе да је Вуку препродаја старих српских књига и рукописа била основни извор прихода писао је и Станоје Станојевић.

Старе рукописе и књиге продавао је по Немачкој, Аустрији и Русији и појединцима попут М. Погодина и А Шишкова и институцијама попут руске и берлинске академије, бечке дворске библиотеке, Румјанцовског музеја… Данас у Берлину постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића, због тога што њен фонд чине управо оне српске књиге које Вук препродао. Аустријска библиотека такође садржи велику збирку српских рукописа захваљујући Вуку Караџићу.

А реч је о близу хиљаду старих и вредних књига које представљају велико културно богатство српског народа.

На пример; један од четири примерка Рујанског четверојеванђеља, рађених ксилографијом или ручним резбарењем у дрвету које је Вук поклонио Павелу Јосифу Шафарику данас се чува у Прагу.

Вук Караџић је само од октобра 1846. до марта 1854. године, руском професору и колекционару Михаилу Погодину продао старих књига за око 9.430 рубаља. У пошиљци од 22. јуна 1847. године Вук је између осталих књига послао: Триод посни (Венеција, 1561), Пентикостар (Венеција, 1561), Псалтир (Цетиње, 1495), за које Погодин каже да су прекрасне, а за два зборника (Венеција, 1538. и 1563), Триод посни (Венеција, 1551) и Псалтир (Венеција, 1638) да су одлично очуване

Из Погодиновог писма од 30. јануара 1848. године сазнајемо да је количина књига које је Вук послао била велика.

Погодин јавља Вуку да у својој библиотеци има већ по неколико примерака исте књиге и каже: “За следеће књиге, од којих сте Ви мени послали по пет и више примерака, Октоих (1537), Минеј (1538), Служабник (1554), Триод (1561), Триод цвјетни (1563), Молитвеник или Требник (1570), ја могу убудуће дати само 35, односно 20 рубаља.

Драгоцене податке о судбини књига из Жупског манастира у Црној Гори налазимо у преписци из 1853. године између Вука Караџића и Вука Врчевића. Врчевић,, који је у име Караџића куповао разне црквене књиге, а овај их продавао по Аустрији и Немачкој, обавештава свог имењака да му је један ђак из Жупског манастира понудио четири књиге: Житије Светог Саве писано на хартији 1617, Молебан пресвете богородице писан на прагманенту 1351, Јеванђеље из 1561. писано такође на перграменту и Пролог, без датума, на пергаменту…

Према речима академика Миле Стојнић, САНУ је у неколико наврата тражила од страних музеја да се омогући приступ овим фондовима, али све што је од стране музеја било понуђено јесу копије, без дозволе да се упореде са оригиналима. Због тога се одустало од таквог понижавајућег преузимања копија, без могућности провере аутентичности и целовитости докумената.

Љубомир Стојановић наводи да је Вук „продавао или једну по једну или повеће колекције бечкој и берлинској библиотеци, а четрдесетих година (XIX века) развио праву трговину са Погодином, који му је прописао и таксу пошто ће му их откупљивати. Кад му је Погодин смањио цену, почео се обраћати Срезњевском, Књажевском, Божанском и другим, нудећи им књиге на продају“

По прописаној такси, књиге је продавао од 10 рубаља по комаду (за одломке), до 150 рубаља за рукопис на кожи са означеном годином. У Србији, Вук је књиге откупљивао за четири до десет рубаља по примерку.

Прва пошиљка Погодину, из октобра 1846. године, вредела је 1.155 рубаља, друга 985, трећа 1.400, а четврта 1.205 рубаља. За следећу пошиљку Погодин је снизио цену, па је Вук после испоруке поново почео да се обраћа другим купцима.

У оно време, 1.000 рубаља мењало се за око 430 аустријских сребрних форинти. Руска пензија од 100 дуката, коју је Вук примао сваке године почев од 1826, вредела је 1.140 форинти. Од 1835. добијао је и српску пензију, у висини од најпре 200, а онда 300, и најзад 400 талира годишње.

После безброј захтева, кнез Михаило одобрио му је 1844. године годишњу помоћ од 600 талира. Вукове приходе чинили су, затим, аустријска помоћ, бројни поклони и прилози за штампање књига, као и добит од претплате и продаје књига.

Вук Караџић; десет динара из 2000. године

На другој страни, јефтин стан у Бечу плаћао се 20-так форинти месечно, а добар 50 до 100 и више. Ципеле су коштале око 3 форинте, хаљина 10, посета лекару 10, превоз до Војводине 4, једна свиња 3-4 форинте, итд.

Тако се из поређења прихода и цена види да је током већег дела живота Вук Караџић био прилично богат човек, и не рачунајући 70 хектара очевине у Тршићу. (Ту земљу су његова жена и деца распродали одмах пошто је умро, тешко се сукобљавајући; породичних спорова било је и око објављивања посмртних издања Вукових књига.)…

Ватрослав Јагић је 16. децембра 1883, године писао Франу Миклошичу о томе како је Вуков син Димитрије дошао код њега да тражи препоруку за краљевску библиотеку у Берлину, а са собом је носио вредан пакет са рукописима.

Није само Вук Караџић продавао старе српске рукописе из Средњег века бечкој Дворској библиотеци, него и његова кћерка Мина после Вукове смрти. (1)

Др Герхард Биркенфелнер ( Gerhard Birkfellner) у свом чувеном каталогу „Глагољски и ћирилични рукописи у Аустрији“ ( Glagolitische und kyrillische Handschriftеn in Österreich), Беч 1975. године,  открива, на  страницама од 27 до 35, да је Вук Караџић бечкој Дворској библиотеци (данас је то аустријска национална библиотека)  само у периоду од 1856. до 1858. године продао 46 старих српских рукописа које је Вук узео из српских манастира, а после смрти Вука Караџића његова кћерка Мина Караџић продала је, како тврди др Герхард Биркенфелд, остатак рукописа које Вук није успео да прода за живота. (2)

Према прикупљеном подацима, Вук је зарађивао више од продаје старих српских рукописаних и штампаних књига него од продаје својих књига. Иронија је утолико већа, што се Вук приликом спровођења језичке реформе и рата „за српски језик и правопис“ често понашао као да ове старе српске књиге не постоје, или да нису вредне, али се зато веома добро умео ценкати око њихове вредности приликом продаје.

Иако му то није била намера, овим својим послом Вук је учинио услугу српском народу. Многе од ових књига су кроз бројне ратове прошле безбедно и нетакнуто у европским библиотекама и музејима, далеко од балканских трагедија. Будућим генерацијама остаје задатак да пронађу оне књиге које недостају, попишу их, откупе или макар прибаве аутенитичне копије. А будућим ауторима уџбеника и биографија остаје опомена да је скривање важних делова биографије познатих равно лагању и наноси огромну штету истинском поимању националне историје.

Далибор Дрекић

Извор:

Милослав Самарџић, Тајне „Вукове реформе“, Погледи, Крагујевац 1997.

Литература:

Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд, 1924.
Станоје Станојевић, Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“, покретач и уредник, Београд 1925.
Ватрослав Јагић, Спомени мојега Живота II, Београд 1934.
(1) (2) Петар Милатовић Острошки, Породична распродаја непроцењивог културног блага

Повезани чланци

Рујанско четверојеванђеље чека повратак у завичај
Да ли се Вук Караџић шалио или је заиста хтео да прода рођено дете?
Ужасно мишљење Вукове жене Ане Краус Караџић о Србима
Истински и лажни просветитељи – Вук Стефановић Караџић
Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Радослав Грујић – спасилац српске деце и баштине 1946. проглашен издајником

Неправедно оптужен и заборављен академик, професор Београдског универзитета протојереј и оснивач музеја СПЦ, човек који је пронашао земне остатке цара Душана, заслужан за спашавање више хиљада српске деце и најдрагоценијих реликвија фрушкогорских манастира током другог светског рата. Радославу Грујићу са разлогом је посвећена једна од емисија у серијалу „Заборављени умови Србије“. Приликом свечаног отварања Музеја Српске православне цркве, после завршене реконструкције у мају 2013. године на приређеној изложби није поменуто име оснивача и првог управника музеја Радослава Грујића, иако је део непроцењивих експоната спашен од уништења управо захваљујући њему. У то време професор Грујић још увек није био рехабилитован и то би могао да буде разлог његовог непомињања. Због тога што као народ каснимо са исправљањем идеолошких неправди нанетих нашим великанима дешава се да се неправде понављају. 

Радослав Грујић (1878-1955) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац.

Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930-1933. и 1935-1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године. 

Проналазак земних остатака цара Душана

У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. У тренутку када су земни остаци пронађени нико није знао шта би тачно са њима нити које би то било место достојно цара, да се оне сахране. А године су пролазиле…

Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, прича каже, у обичној дрвеној кутији која је стајала у фиоци његовог писаћег стола. Из страха да не буду уништене током бомбардовања, Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара. Кости су касније пренете у капелу Патријаршије, а тек од 1968. у цркву Светог Марка на Ташмајдану у којој и данас почивају.

На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. 

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.

Црквено благо нестало током рата

По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира. Почетком 1946. године предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Допис Синода СПЦ. 8. децембра 1945. Верској комисији Србије уз захтев да се благо врати Патријаршији у Београду.

Професор др Радослав Грујић известио је да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије

„да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама – као иконостаси – враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Кажњавање професора Грујића

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је пресудом Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. У пресуди се као кључни доказ колаборација с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су изрекли ову пресуду било је његових ученика и студената.

Пресуда је гласила:

„По расматрању свих аката и саслушања др. РАДОСЛАВА ГРУЈИЋА, редовног професора Теолошког факултета у Београду Суд је нашао:
1) Да је др Грујић за време окупације окупаторовом министру Јонићу послао низ извештаја и предлога за Српски циљни план и то:
а) за организацију Завода Српске православне културе;
б) за организацију Завода за упоредно проучавање религије и философских система;
в) за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа;
г) за организацију Одбора за старе српске штампане књиге;
д) за организацију Одбора за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време другог светског рата;
ђ) за организацију Одбора за биографију Светог Саве;
е) за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве;
ж) за организацију Одбора за историју Српске Цркве;
з) за организацију Теолошког факултета;
и) примедбе на пројект општег државног плана.
2. Да је био члан тако зване факултетске матице;
3. Да је био на пријему код Нојербаха, после прославе свечаног отварања од окупатора реорганизованог Универзитета и
4. Да је за време окупације спремио за Коларчев Универзитет и окупаторску радио-станицу два предавања и то:
а) «Основи Српског национализма» и
б) «Привилегије немачких владара Српском народу од 16. до 18. века».

После ових таксативних навода Суд наводи и следеће: „Из свега изложеног види се да је активност др. Грујића за време окупације велика“. Да би то потврдили наводе и делове из изјаве у којој проф. Грујић каже да је „осећао снажан императив целог свог духовног бића, да нашем тешко унесрећеном народу и Универзитету, и у најтежим временима под бездушним окупатором, треба пружити бар онолико духовног освежења и ободрења колико год се то, према приликама буде дало“.

То образложење Суд части није могао уважити па је „одлучио да др Радослава Грујића, професора теолошког факултета, казни удаљавањем са универзитета. Ову пресуду донели су 3. априла 1945. године и својеручно потписали чланови Суда части Београдског универзитета и душебрижници нове идеологије: Иван Томић, Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац и Ђ. Николић.

Одлуком Народног одбора IV насеља НО Рејона 1 од 1. септембра 1945. Радослав Грујић је избрисан са списка грађана, лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић.

У свом одговору Суду части Београдског универзитета, који је достављен у року од три дана, прота Грујић, поред осталог наводи:

„1. Да, по строгом испиту своје савести и поступака, слободно могу пред свим форумом рећи: да никада, ни пре рата, као ни током окупације, нисам ништа учинио што би могло бити, «на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно». И «2. да ми лично нису познати у поменутом смислу поступци осталих чланова Универзитета, сем неколико опште познатих написа и чланака које су појединци под пуним именом и презименом објавили по дневним и недељним листовима за време окупације – а нису могли служити на част не само онима који су их писали, него ни народу ни Универзитету. У Београду 15. децембра 1944.» (ОРГ – архивалије 1333)

После ове две пресуде долази и трећа од стране „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ која га је прогласила за „злочинца који је радио на фашизирању српског народа“.

О тим данима упечатљиво сведочи академик Војислав Ђурић који га памти још из ране младости: „Грујић је био човек изгубљене националне части коме су били забрањени јавни наступи, није имао право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао. Сачувао је ведар дух захваљујући својој природи и богословском образовању“.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици, радећи у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци, где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Мало његових радова је до сада објављено.

Његови савременици, они ретки, искрени, о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Углавном истичу три доминантне особине проте Грујића: ученост, жељу да сваком помогне, посебно младима, и поштовање личности. Никада ни о коме ништа није ружно рекао и написао. У свакоме је видео човека и у њему обрисе људскости и богостворења. Академик Дејан Медаковић, ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, у Ефемерису III за њега каже: „Био је пун неке доброте и духовне смирености проистекле не само из његовог историјског, већ теолошког образовања…“.

Две племените страсти нису га никада напуштале – наводи академик Светозар Радојчић – његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спашава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности. Са истим жаром Грујић спасава последње крпице старог антимиса, ситне фрагменте натписа; са истом стрпљивошћу он је у одмаклим годинама, једини међу нама, стрпљиво пребројавао драгоцености фрушкогорских манастира – у данима када је имао разлога да се брине о својој егзистенцији», истиче проф. Радојчић, један од водећих историчара уметности Европе.

У послератним годинама тиховања проф. Др Радослав Грујућ своди свој животни салдо. Остао је као човек сам. Животна сапутница Милица преминула је још 1937. године. Нису имали порода. Своју богату библиотеку са великим бројем рукописних и старих штампаних књига, затим архивске грађе, црквено-уметничких и других предмета завештава Српској цркви, односно Музеју СПЦ. Ова Оставина данас чини једну засебну ризницу унутар Црквеног музеја.

Радослав Грујић умро је у 77. години током лечења на Хвару и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице према њиховој жељи пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.

Историографски рад

Грујићева историјска истраживања била су усмерена у два правца: Карловачка митрополија, односно живот и деловање Српске цркве на простору преко Саве и Дунава, и истраживање црквеног живота на просторима Пећке патријаршије.

Oбајвио je око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку).

Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радове манастира Светих арханђела код Призрена.

Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.

За проту Радослава Грујића могло би се у најкраћем рећи да је био народни свештеник и универзитетски професор; прогоњени катихета и један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије; оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитетски центри и научни институти. Дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, искрено предан својој Цркви, учени Радослав Грујић био је током целог свог живота најеминентнији представник Српске цркве и свог народа за који се несебично жртвовао. Он није само сведок, он је и учесник многих догађаја који су омеђили српску историју и културу током прве половине 20 столећа.

Рехабилитација др Радослава Грујића

Група београдских интелектуалаца, међу којима је и министар културе, након серије текстова о овом великану који су објављени у Вечерњим Новостима, поднела је… захтев за рехабилитацију једног од највећих српских умова. Захтев за рехабилитацију поднео је Владимир Давидовић, опуномоћеник Богословског факултета и један од иницијатора исправљања седмодеценијске неправде према богослову, научнику и хуманисти.

Историјском пресудом коју је донео Предраг Васић, судија Вишег суда у Београду, 07. марта 2014. је у Палати правде рехабилитован протојереј СПЦ и академик проф. др Радослав Грујић, 

Нема никакве кривице професора Грујића. Одлукама „Суда части Универзитета у Београду“ и „Одбора народноослободилачког рејона“ он је лишен права на рад и на националну припадност само због другачијег мишљења и жеље да заштити културна и уметничка добра српског народа и СПЦ, као и да спречи прикривање злочина почињених од НДХ према српском културном наслеђу. Др Грујићу није дато ни основно грађанско право на одбрану. Све је учињено из идеолошких и политичких разлога. Одлука „Државне комисије ДФЈ“ је потпуно незаконита и по прописима из тог периода. Она је формирана одлуком АВНОЈ са овлашћењем само да прикупља доказе о злочинима, а не да проглашава кривицу. Зато се проф. др Радослав М. Грујић има сматрати неосуђиваним – рекао је судија Васић образлажући пресуду, после чега је уследио дуг апалауз декана и професора Богословског факултета, директора Архива САНУ, председника Матице српске, представника Министарства просвете и бројних студената.

Тако је окончан процес започет 25. јануара 2013, у ком су се променила тројица судија. Захтев за рехабилитацију поднео је Богословски факултет у Београду, чији је професор и декан био др Грујић. Правни заступник племенитог захтева био је Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ, и помоћник министра правде. Он је нагласио да је иницијатива за рехабилитацију потекла од новинара „Вечерњих новости“ и Николе Миркова, актуелног главног уредника РТС, који је још пре неколико година у серији „Заборављени умови Србије“ открио јавности заборављеног великана.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

С. Милеуснић, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997. (Грујић, Радослав )

Енциклопедија Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“ Загреб 1986. том 4 пп. 623

Слободан Милеуснић, Радослав Грујић – сведок времена, Београд, 29. мај 2003. (Манстир Лепавина)

Историјска библиотека

САНУ

Вечерње Новости

Заборављени умови Србије: Радослав Грујић

40 археолошких локалитета потопљено због подизања бране на Ђердапу

Подизањем бране на Ђердапу, ради изградње хидроцентрале на Дунаву, потопљени су многобројни веома важни археолошки локалитети, који спадају у убедљиво најстарије у Европи. Тако да је дуги низ година било онемогућено и екстремно отежано свако археолошко истраживање и копање, и били су обавијени велом тајне и заборава.

Археолошка налазишта на Дунав; фото: Виртуелни музеј Дунава

Ево њиховог списка…

Евидентирана културна добра са потопљеним локалитетима:

* Ливадице, (античко утврђење)
* Брњица, (римски преградни каструм)
* Цезава, (римски каструм)
* Цезава, (средњевековна некропола)
* Салдум, (римско и рановизантијско утврђење)
* Зидинац, (касноантички спецулум)
* Козица, (праисторијска насеља)
* Босман, (рановизантијско утврђење)
* Господјин Вир, (античко и средњевековно налазиште)
* Манастир – Госпођин Вир, (праисторијско, античко и средњевековно налазиште)
* Падина, (насеље мезолита и старијег неолита)
* Песаца, (праисторијско насеље, античко утврђење и средњевековна некропола)
* Стубица, (насеље старијег неолита)
* Велике Ливадице, (праисторијско, античко и средњевековно насеље)
* Мале Ливадице, (насеље старијег гвозденог доба и античка осматрацница)
* Клисура, (насеље бронзаног доба)
* Лепенски Вир, (римска кула)
* Лепенски Вир, (праисторијска поткапина)
* Катаринине Ливаде, (насеље бронзаног доба)
* Бољетин, (римски и рановизантијски логор)
* Бољетин, (средњевековно насеље и некропола)
* Власац, (мезолитско насеље)
* Равна, (римско и рановизантијско утврђење)
* Равна, (средњевековно насеље и некропола)
* Рибница, (праисторијско и античко налазиште, средњевековно насеље и некропола)
* Доњи Милановац – Велики Градац, (римско и рановизантијско утврђење)
* Мрфаја, (комплекс праисторијских налазишта на потезу Поречке реке)
* Поречка Река, (сабирни центар за снабдевање римских трупа у Ђердапу)
* Поречка Река, (средњевековно насеље и некропола)
* Мало и Велико Голубиње, (праисторијско, римсковизантијско налазиште)
* Пећка Бара, (праисторијско, античко и средњевековно налазиште)
* Хајдучка Воденица, (праисторијска некроплола)
* Хајдучка Воденица, (праисторијско насеље)
* Хајдучка Воденица, (касноантичко и рановизантијско утврђење)
* Хајдучка Воденица, (средњевековно насеље и некропола)
* Бараце код Трајанове Табле, (праисторијско и античко насеље)
* Текија, (римско утврђење – Трансдиерна)
* Сип, (касноантичко утврђење)
* Косовица, (римски мост)
* Римски Пут кроз Ђердапску клисуру

Да ли је све ово случајно потопљено, или је тадашња комунистичка власт желела да неке тајне остану скривене, закључите сами.

Извор – Весна Радојловић – Завештање предака