Косово и Метохија

“Слатки караван” за српску децу са Космета

И ове године хуманитарна организација Српска солидарност покреће акцију “Слатки караван” у току које ће прикупљати слаткише, грицкалице и играчке за Божићне и Новогодишње пакетиће за нашу децу са Косова и Метохије.

Српска солидарност; Фото: Ћирилица

Претходних година прикупили су:

– 2016. године 200 пакетића;
– 2017. године 450 пакетића;
– 2018. године 950 пакетића;
– 2019. године 2100 пакетића;
– 2020. године 2500 пакетића.

Прошле године поделили су 2500 пакетића нашој деци, а Слатки караван обишао је север Космета, централног Косова, Косовског Поморавља, енклава у Метохији и енклаву на Шар планини! То је само један мали гест, начин да им покажу да нису сами, да им пружају подршку, и да им улепшају Божићне и Новогодишње празнике јер они наши мали хероја то заиста заслужују.

Уколико желите да и Ви узмете учешће у овој акцији можете им се прикључити донирањем слаткиша који ће се прикупљати у наведеним местима: Нови Сад, Беочин, Футог, Сремска Каменица, Петроварадин, Вршац, Пландиште, Темерин, Ваљево, Уб, Умка, Бор, Београд, Прибој, Суботица, као и у Републици Српској у Бијељини и Бања Луци! Такође, ко није у могућности да донира слаткише можете уплатити новчана средства на жиро рачун  број: 340-11013053-38 са назнаком „За слатки караван” или уплатом путем PayPal-а на srpskasolidarnost@gmail.com и девизног рачуна:


Currency tag (EUR,$,RUB…)
SWIFT CODE: GIBARS22
IBAN: RS35340000001101305338
NAME: Srpska solidarnost

ADDRESS: Beograd, Skerlićeva 12


Могуће је и донирање путем уговора о донацији за све друштвено одговорне компаније.


Верујемо да смо истог мишљења и да уз мало добре воље можемо уради нешто добро, племенито и хумано.

Извор: www.ћирилица-скц.срб

 

Дошла два друга из далеког света у бој

Послушајте предивни препев Милића Радевића руске песме „Там шли два брата“ у извођењу Боре Ђорђевића и Вујице Бојовића. Песма говори о доласку два друга из далеког света у бој на Косово. У руском оригиналу, који такође можете послушати, двојица браће се враћају са турског фронта и упадају у заседу Пољака. У српском препеву тема је одбрана српске светиње.
Дечани

Манастир Високи Дечани 1912. године

 

ДОШЛА ДВА ДРУГА

Певају: Бора Ђорђевић и Вујица Бојовић
Текст: Милић Радевић

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој

Бранећи земљу
Да стану у строј
Ударио душман три пута

Удари, удари
У груди ме рани
Боле ме боле ране сад

Једна је мог деде
Друга је мог оца
А од треће моје могу умрети

Не брини ништа
Мајчице мила поздрав од сина
С Косова Поља

Сестрице мила
Дај чиста папира
Да напишем писмо својој деци

Син ће да прочита
А ћерка да се пита
Зашто отимају срце из груди

Чувајте децо Косово наше
Ма где год били сложни да сте сви

Стисните зубе
Док још није касно
Дигните чело
Викните

Да Русија братска
Уз браћу стане
Словенска вера то ти је

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој
Из далеког света у бој

 

Там шли два  брата

(Извођач: Кубанский Казачий Хор)

Кубански козаци

Кубански козаци; Фото: ruspravda.info

Там шли, шли, два брата
С турецкого фронта,
С турецкого фронта домой.Лишь только переступили
Мы польскую границу,
Ударил поляк три раза.Ударил, ударил,
Он в грудь меня поранил,
Болят мои раночки, болят.Одна нарывает,
Другая заживает,
От третьей я должен умереть.А дома детишки,
Жанёнка молодая
Всё ждёт не дождётся меня.

Сестрица родная,
Дай чистой мне бумаги,
Родным я письмо напишу.

Отец прочитает,
А мать того не знает-
У сына нет правой руки.

Детишки возроснуть,
У матери спросют:
„А где же отец наш родной?“

А мать отвернется,
Слезами зальется:
„Убит на турецкой войне.“

Там шли, шли, два брата
С турецкого фронта,
С турецкого фронта домой.

[Но пусть поджидает,
Кому какое дело,
Они не дождутся меня.

Лишь толечко дождётся,
Глубокая могила,
Вернее дождётся меня.]

Ишла су ишла два брата
са турског фронта
враћали су се кући.Тек што смо прешли
пољску границу
ударио је Пољак три пута.Ударио је ударио,
у груди ме ранио,
боле моје ране, боле.Једна се гноји
друга зараста
а од треће већ морам умрети.А кући дечица
и женица млада
сви чекају мој повратак.Сестрице родна,
дај ми чистог папира
да напишем својима кући.

Отац ће да прочита
а мајка неће знати
да јој син нема десну руку.

Дечица ће порасти
мајку ће питати
а где је наш мили тата?

А мајка ће окренути главу
сузе ће јој потећи –
Убијен је у походу на Турску.

Ишла су два брата
са турског фронта
са турског фронта кући.

 

 

Приредио: Расен

 

Пећина у Матосу – Испосница, скрипторијум и црква са кулом

Очито је да појава Анахоретских лаври на потезу Матос – Русеница – Кориша у нашем Подгору и са њиховим киновитским седиштима у манастирима : Свете Тројице Русеница, Свети Петар и Свети Марко у Кориши, као и манастир Преображење на Мужљаку, датира још од крајем 12. века, т.ј, од времена Светог Отшелника, преподобног оца, Петра Коришког.
Матос

Испосница у ; фото: фб група Мушутиште Форум

Поред двоспратне Русеничке испоснице, Мушутиште красе и чувене Матоске испоснице које се налазе у подножју Црног Врха, после Куле, на левој страни, када се иде узводно Белом Реком, према локалитету Градац (који није никада истражен). Смештене у дивљим врлетима Шар планине, кроз који протиче Матоски поток, келије су на посебном (неприступачном) месту, где је образована важна монашка насеобина (у науци готово непозната).

За назив Матос везују се два предања. Постоји теорија да само име Матоса има везе са монахом Матејом, који је имао своју келију и апостолско име. Док за другу, верује се, да се у карпи ројиле дивље пчеле па отуда тај назив.

Матоска пештера састоји се од неколико пећинских скупина, које се налазе у литици, висине 60. метара. Прва, али и највећа келија, уједно и најприступачнија, налази се на уској заравни, отприлике на средини стене неједнаке ширине.

На северној страни у ширем делу платоа (од којег падина почиње да прелази у литицу), налази се оклесана окапина, док, на јужној страни постоје две занимљиве просторије. Прва просторија је била заправо једнобродна црква са полукружном апсидом, која је озидана каменом где се јасно виде темељи са јужне и источне стране. То сакрално језгро монашке лавре је ипак било на приступачном месту и тај мали једнобродни храм је задовољавао основне богослужбене потребе анахорета.

Црква је била дужине 6.5 метара, ширине 340. цм, а дебљина зида је 70 цм. Међутим, црквица је веома уско заснована, па, је, додатно клесањем проширена, зато што је апсида задирала у окапину стене. Верује се, да је црква у Матосу посвећена Богородици Одигитрији, јер, по предању, у првој сеоби (1690.), чувена црква Богородице Одигитрије из 1315. године је затрпана земљом (да је не би спалили Турци), па, мештани, јужније су (уз испосницу), доградили и цркву са истим именом. Да је црква у Матосу заиста била посвећена Богородици Одигитрији, сведочи нам, нико други, већ, велики Милош С. Милојевић.

Поред ове цркве, верује се да је ту постојала и мала црквица Светог апостола Матеје или келија неког еремите Матеје. Пећине у Матосу су заиста посебне и има их око 7, али, због дограђивања преградних зидова и постављања дрвених подова на високим келијама, било је и више просторија. Друга просторија је одмах поред цркве и правоугаоног је облика, чији је зид дебљине 90. цм.

На јужном веома уском делу платоа (где се литица стрмо спушта 30. метара у дубину), такође, постоје две оклесане окапине у стени са обрађеним подом. Испосница са северне стране имала је стамбену функцију, ширине 4. метара, дубине 260. цм, која је у равни пода затворена зидом дебљине 40. цм. У унутрашњости те мале пећине постоји фино уклесана ниша са испустом, а споља (са северне стране), у стени је уклесан омањи банак.

Наиме, због тешког прилаза Матоској пештери, основни је разлог што су је истраживачи заобилазали, већ, само је кратко описивали, али, нису се усудили да уђу у ове посебне испоснице! Сам Иван Јастребов, није смео да у њих уђе, али је записао следеће : ,, У том кланцу има доста чудна пећина под именом Матос, која је изгледа била испосница или можда нешто друго“. Такође је записао, да је врло неприступачна и да не познаје никог ко бих смео да се спусти у њу и види да ли се у келији налази и црква.

Међутим, у лето 1997. године приликом рекогносцирања, успешно су испитане две испоснице, међу тим пећинским скупинама. Прва келија налази се северно од поменутог платоа и може јој се прићи узбрдо, кроз једну расцелину у стени, док, навише, воде уклесане степенице и рукохвати. Та (прва келија) се састоји од две окапине, од којих већа има очуван део зида.

До друге испоснице прилаз је са врло стрме падине, да би даље, наишли на лепо уклесане степенике које воде до саме пећине, која је некада била затворена зидом. Од тог зида, остало је свега неколико реда камена.

У литици са леве стране степеника, т.ј, на пола пута, налази се, такође, пространа пећина са два отвора, накнадно оклесана. Њена унутрашњост је некада имала двоспратну конструкцију, од којих се сачувала само лежишта за греде. Остале скупине испосница налазе се на највишем делу литице и за њихово је истраживање неопходна је савремена опрема. Мада, за ово значајно истраживање које је урадила др Даница Поповић, најзаслужнији је јеромонах, Петар Улемек, који је без страха ушао у Матоској пештери.

Иако има мало ахривске грађе, истраживачи се слажу, да се у Матоским пећинским лаврама биле образоване монашке заједнице развијеног типа. У тој стеновитој литици која се састоји од 7. келија, већина су адаптиране у природним окапинама за потребе еремита који су ту боравили. Када су ту живели пустињожитељи, осим природних стаза и степеника са рукохватима, монаси су користили ужад, лествице и лаке дрвене конструкције, налик на мостове.

У Србији је у средњем веку владало је правило да се анахоретске насеобине образују у пештери, по угледу на оне ранохришћанске пећинске лавре, од Блиског Истока, Атоса, па до Србије (Русеничког Подгора). Пракса је била, да Пештера мора бити окренута ка сунцу (југу или истоку) и да се обавезно зазида пећински отвор, изузимајући улаз који се затвара дрвеним вратанцима, или, чак, прозором, док, у самој унутрашњости дотерују се зидови и под, али, у вишљим пећинама, додају се и дрвене (подне) конструције, да бих се поделила на етаже.

Слој чађи у Матосу (нарочито на зидовима и стропу) нам јасно говори, да су ту била огњишта. Од круцијалног је значаја поменути намену правоугаоног постројења уз поменуту цркву (Богородице Одигитрије у Матосу). Изнета препоставка је, да је у питању кула – звоник. Јер ако погледамо ранорхришћанске пештерске лавре у Палестини, које су служиле као исихастрије и имале келије при врху, али и скрипторијуме, што је и данас уобичајена пракса на Атосу, онда се јасно види постојање контуинуитета и да је лавра у Матосу, такође, имала исту намену.

Ако овој тези придодамо постојање још неколико кула у Метохији, као нпр, Кулу Стефана Дечанског у клисури Дечанске Бистрице и правоугаоно постројење у оближњим Белајским испосницама, али и тзв ,,књижни стип“ у манастиру Светог Петра у Кориши (којег цар Душан помиње у повељи 1355.), као и скрипторијум у оближњој Русеници, може се лако закључити, да се у Матоскм испосницама свакако вршило преписивање књига, повеља, хрисувља и јеванђеља.

Као што знамо, главна делатност монаха лавриота свакако је био рад на пољу преписивања књига, почев од Блиског Истока, до средњовековне Србије и Кијевске Русије у Кијевско Печерским Лаврама.

За Расен: ЗМ

Другови! Косово! Косово!

Првим балканским ратом остварен је петвековни српски сан – ослобођено је Косово и Метохија. Прочитајте како су то доживели српски војници, у запису Хенрика Аугуста Ангела.
Ђурђеви Ступови, Први балкански рат

Српска војска пред манастиром Ђурђеви ступови у зиму 1912/13; фото: Српски манастири

„Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли.

Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.

Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.“

Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова.

Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима.

Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. 

Његова књига „Српске војничке приче“, драгоцено и јединствено сведочанство о српском народу из ратних времена (Балкански и Први светски рат) била је дуго година бестселер у Норвешкој. Ангел сведочи и о лажи светске штампе против Срба у оно време. Изванредан писац, који на врло сликовит начин, често потресан и дубоко проживљен, описује Србина и његову чежњу за слободом.

Јован Дучић – Југославија – Април, 1941.

Упркос томе што су два основна тематска круга Дучићеве поезије љубав и природа, на косовску тематику наилазимо у неколико његових песама, пре свих у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, где Косово има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва, односно јунака који су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово као симбол стоји у релацији са немогућношћу супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.
Јован Дучић

Јован Дучић

Југославија
— Април, 1941 —

Косовски хероји, шта мислите за нас,
Без нашег Милоша и честитог цара?
Где су наше војске и заставе данас:
За бродолом беше довољна и бара!

Славни Немањићи, где су ваше куле,
Седам ваших кула гроша и дуката?
Ризнице се ваше у ситно расуле —
На тврђави сва су отворена врата.

Сви наши бунари редом отровани,
У кандилу уље, причест у путиру;
Кроз наше бедеме сви су пути знани
Нашем издајнику и туђему жбиру.

Интригу бестидну идејом су звали,
А лаж под идеал продавали роду;
Борили се стидно велики и мали,
Рушећи законе да спасу слободу…

На трг су срамоте изнели међ свима,
Савест грађанина и понос војника;
Заставе продаше бедним Јеврејима,
Мошти светих краља и крв Мученика.

Јер је клетва ова божанског порекла,
Против нас је пао свирепи мач с неба;
Од Божје је руке рана што је пекла,
Од Божјег је теста мрва црног хлеба.

У тврђави доста издајник и један,
Довољан и кључић од најтврђег града!
Сам Архангел сруши бедем непобедан
С ког застава части прва је што пада.

„Американски Србобран“, 14. јануара 1943

Украс 1

Као Дучићево интересовање за отаџбину, односно родољубље, а уже – косовску тематику, можемо издвојити неколико песама.

Песме „Цар“ и „Манастир“, које се налазе у антологији „Жертвено поље Косово“ (1989) у избору Момчила Војводића, нису непосредно везане за саму косовску тематику и косовске мотиве. Ови сонети из циклуса „Царских сонета“ тек на нивоу асоцијације и развијене метафоре могу да успоставе у свести рецепције аналогију са косовским дешавањем.

Другачије стоји ствар са сонетом „Паж“ из истоименог циклуса, где је централни мотив паж Милош Обилић, који „збори а звездама шта над градом плове,/ и сваки глас земље он слуша без даха“. Али, ако од Косова пође „прам праха“ његово срце затрепери и „отворе се широм очи смарагдове“, што јасно говори о његовој спремности да одговори на сваки зов своје отаџбине, као и да осећа све дамаре њеног била.

Знак Косово у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва:

„Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.“

У знању косовских витезова је садржано њихово јунаштво, јер су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. То супротстављање уједно представља дубоку освешћеност средњовековног човека – слуге и кмета, ритера и монаха, учењака и трговца – да мора да спречи, или макар одложи злочин бахатих моћника.

У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово је као симбол садржано у првој строфи:

„Косовски хероји, шта мислите за нас,
Без нашег Милоша и честитог цара?
Где су наше војске и заставе данас:
За бродолом беше довољна бара!“

Лирски субјект се обраћа „косовским херојима“ са дозом горчине онога који је резигниран поразом, али сâм не може ништа. Развијеном свешћу да је бара била довољна за бродолом, истиче тоталну немогућност супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.

– Предраг Јашовић, Мотив Косова у поезији српских модерниста, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 27, 2009. (Рад је написан у оквиру пројекта Духовне појаве и стваралаштво српског народа на Косову и Метохији од XV до XХ века)

Русеничка испосница код Мушутишта – скрипторијум, келија и живописана црква

Русеничка испосница код манастира Свете Тројице у Мушутишту поред богослужбене намене била је и преписивачко средиште током средњег века. До почетка 20. века била је живописана, али данас постоје само трагови. У близини испоснице налази се столетна  „Буква и извор Светога Саве“. Неке од сачуваних књига насталих у овој испосници однели су Бугари у Првом светском рату, а неке су запалили Шиптари 1999. године.
Мушутиште

Русеничка испосница код Мушутишта; фото: З. Милошевић

Средњовековна испосница Русеница сведочи о живом анахоретском центру током 14. века и касније, поред Матоских испосница. Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Русеничка испосница налази си у модрозеленој шуми у истоименој клисури на пола сата хода од манастира Свете Тројице код села Мушутишта у Русеничком Подгору. Испосница је смештена у окомитој стени у природној пећини, која је са јужне стране сазидана каменим зидом висине 15 метара и дебљине 70 центиметара.

У стену уклесане степенице, воде до светилишта које је имало два нивоа и неколико засебних одељења, што је било постигнуто делимичним зазиђивањем и клесањем природног отвора пећине.

Сама испосница је двоспратна, подељена је на спрат и приземље, где у приземљу има два одељења. Такође и горњи спрат поседује две просторије које су имале Богослужбену намену за разлику од приземног дела испоснице.

Распоред одељења указује на то да је осмишљена као простор чија би будућа намена могла да буде велико преписивачко средиште. Да се заиста на горњем спрату служила литургија сведоче две нише уклесане у стени. Прва (већа) лучно је завршена и служила је као олтар, док друга (мања), је квадратна и представљала је проскомидију.

Има још један битан детаљ на горњој етажи којег треба поменути, а то је, да је у другој просторији (између стене и зида) образована мала келија за молитву. Улаз на спрату је отворен на јужном зиду и пажљиво је био обрађен. Праг и архитрав су у почетку били од дрвета, да би изнад врата такође била фино уклесана ниша где се првобитно налазила слика патрона урађена у фреско техници.

Ако је веровати једном сведочењу са почетка ХХ. века, унутрашњост Русеничке испоснице је била и живописана. На несрећу, до краја ХХ. века скоро ништа није сачувано. Нажалост, пред нашим очима су нестајали и задњи трагови живописа за које су и Срби заслужни, јер су кредама шарали по некада фрескописаној испосници.

На преградним зидовима преостало је неколико записа до сада непубликованих, које су оставили нама у наслеђе побожни поклоници који су долазили у келији кроз прошле векове. Међутим, у једној приземној просторији сачувао се крст изведен у фреско-техници.

Да је неки траг остао неоштећен, свакако би значио научницима каквог су карактера биле фреске у Русеничкој испосници, где је кроз златни средњи век (почев од 13. столећа) ту боравиле анахоретске монашке заједнице у Русеничком Подгору и то на потезу: Кориша – Русеница – Матос.

Изнад испоснице у шуми постоје извор и столетна буква. Народ их поштује и зове „Буква и извор Светога Саве“ (М. Ивановић „Метохија“).

Преписивачки и књижевни скрипториј

Испосница Русеница је била познати српски средњовековни преписивачки и књижевни скрипториј, у коме су писане и преписиване многе црквене књиге почев од 14 па до 17 века. Један од тих најстаријих писаних књига био је и Апостол из 14 века који се чувао у суседном манастиру Свете Тројице Русенице, где су га шиптарскии терористи спалили заједно са целим манастиром, јуна 1999.

Такође у овом скрипторијуму је био писан и познати Поменик манастира „Свете Тројице Русеничке“ из 1465. године, којег су Бугари за време окупације у току Првог светског рата однели у Софију, где се и сада налази. У Софијској библиотеци чува се и књига Слово светих отаца (бр. 160) са записом:

„Сија книга светије Троице в погкрилију Горо глаголима Русиница, многогрешни Пахомије“ (Светли књига свете Тројице у подкриљу Горе зване Русиница, многогрешни Пахомије), датована у 1560. годину.

О обиму делатности ове радионице јасно сведоче и сами очувани записи на књигама, које је наш познати научник Љуба Стојановић објавио у својих шест зборника Стари српски записи и натписи, под редним бројевима: 128, 611, 647, 717, 727, 729, 796, 1123,1129, 1171, 1173, 2583, 3881, 3982, 4067, 4067, 4068, 4073.

Судбина ове испоснице данас је слична судбини остале српске баштине на Косову и Метохији. Шиптарске власти у окупираној српској покрајини својатају је кривотворећи њен карактер и намену. До испоснице су организоване бициклистичке туре.

 

За Расен: Звездан Милошевић

Сродни чланци:

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову

Иво Андрић пише о живој снази косовске традиције у Црној Гори, којом је био изненађен и сам Љуба Ненадовић. Људи Косово схватају као личну судбину и трагедију, а целокупна њихова судбина омеђена је косовским заветом. 
Иво Андрић

Иво Андрић; фото: Стеван Крагујевић

Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода.

Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији.

„Наша је правда на Косову изгубљена”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже.

Целокупна судбина свих тих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је “лафе“ претворила у “ратаре“, оставивши им у души „Страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје ’ратарске’ рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли.

Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтисенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу”.

Иво Андрић

Сродни чланци:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову
Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Кад изађе на улице факир-фукара
Иво Андрић: Мостови
Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим
Иво Андрић о брбљању
Иво Андрић био је члан равногорског покрета

Пољаци свим срцем уз браћу Србе: Косово је српско – било и биће

Две популарне пољске песме посвећене су нашој светој земљи, и сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосећају са нама у овим, смутним временима.
Косово је Србија, Пољска

Косово је Србија; фото: ppstatic.pl

Иако су, бар када је реч о Словенима који не живе у нашем суседству, наше мисли и емоције превасходно биле окренуте према једновјерној браћи Русима, и односи Срба са Западни Словенима били су и те како садржајни. У том контексту, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, и нашим прецима је ова, некада моћна словенска земља, била много битнија него што мислимо.

Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима преко краља Стефана Драгутина.

Највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, кога у роману „Крсташи“ прославља и славни пољски писац Хенрик Сјекјевич, према неким изворима погинуо је у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Зна се и да је пољска властела вековима издашно помагала и манастир Хиландар.

У нашим записима помињу се и османлијски напади на Пољску за време краља Јана III Собјеског 1676-77. године, па у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Агарен на Казака и Леха”. И из овог записа можемо закључити да су наш народ и црква, са искреним емоцијама и забринутошћу, проживљавали сукобе католичке Пољске, као и православне Русије са Турцима. Ране и једних и ругих болеле су нас, а њихове успехе доживљавали смо као властите.

И наш највећи песник, владика Петар II Петровић Његош, у „Горском вијенцу“ одаје почаст једном од највећих синова Пољске – Јану Собјеском, чија су храброст и сила спасиле Беч и део хришћанске Европе од турске најезде.

Дубока повезаност, искрена емоција и заинтересованост за судбину српског народа карактерише добар дио Пољака и данас. Људи који истински верују у свесловенско братство, са „осмјехом кроз сузе“, констатују да су односи између Руса и Пољака, због богате историје међусобних сукоба и неразумијевања – заувек затровани, те да је једино у чему се руски и пољски националисти заиста слажу то да је – Косово Србија.

Више пута до сада, Пољаци су гласно исказали став да се гнушају одлуке својих власти да признају Косово*. „Косово је Србија“, одјекивало је, и одјекиваће и даље са пољских стадиона, и из срца обичног пољског народа, који види све мане глобалистичке пошасти, и крајичком ока са дивљењем посматра борбу своје словенске браће са варварима, који покушавају да узму оно што им никако не припада.

Изабрали смо две популарне пољске песме посвећене нашој светој земљи, које сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосјећају са нама у овим, смутним временима. Основна порука прве песме је:

Истина је једна. То је колевка српског народа.
Трава је зелена, небо је плаво, а Косово је Србија!

 

И у другој песми, на истоветан начин се третира питање Космета. Аутори истичу да је НАТО агресија била планирана акција са циљем да се уништи колевка српске цивилизације, а света српска земља преда у руке албанским терористима. Истичу да су сви Словени браћа, те да су осетили огроман понос и тугу када су видели да поједини Срби, огрнути пољским шаловима, протестују против бомбардовања, безумног чина сила зла.

Пољаци истичу да је Косово део Србије, света земља свих Словена, те и да ће помоћи да савладамо „терористичку гамад и Сотону положимо на плећа“. Закључили су да Словенски савез јача из дана у дан, те да братство по крви значи пуно. Иако се Словени разликују по много чему, у песми су посебно апострофирали да – „за браћу Србе сви стоје као један“.

Надати се да ће званична Пољска, али и друге земље које су признале независност терористичко-мафијашке творевине, укључујући и Црну Гору, послушати глас разума – било би наивно. Ипак, овакве братске поруке лековите су, представљају истински „мелем на српску рану“. Са братском подршком, и оно „Догодине у Призрену“ делује блиско и остварљиво.

 

Извор: ИН4С, Магацин

Бранићу Србију и када будем мртва – Љиљана Жикић Карађорђевић

Била је мис Југославије, манекенка, снимала је рекламе, филмове, писала је поезију и била је мајка шесторо деце када је одлучила да се 1999. године добровољно пријави у војску Србије и оде на Косово. Пре него што је обукла униформу, написала је последњу песму, а није прошло дуго када је као припадник 125. моторизоване бригаде упала у заседу албанских терориста и погинула у 42. години живота, заједно са још два војника.
Љиљана Жикић Карађорђевић

Љиљана Жикић Карађорђевић; фото: Информер

Бранићу Србију и када будем мртва
.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.
.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да се стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија то су сви векови наши.
.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде
ал’ Србију никад то је све што имам!
.
Ни огњишта гробља ни дедове моје
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Украс 1

Љиљана Жикић Карађорђевић

Љиљана Жикић Карађорђевић; фото: Zlocini nad Srbima

Љиљана Жикић Карађорђевић рођена је 9. марта 1957. у Крагујевцу. Као дете и тинејџерка похађала је музичку и балетску школу. Као девојчица је била ангажована у дечјем позоришту “Јаоким Вујић”. Дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука. На такмичењу за мис Србије победила је 1978. у својој 16. години. Играла је у филмовима „Тигар“, „Балкан експрес“, „Грлом у јагоде“…

Када је постигла толико тога у животу, све је ставила на коцку и отишла као добровољац да се бори за отаџбину. Био је први април када је изгубила живот код села Љубенић крај Пећи. У ратном дневнику 125. моторизоване бригаде остало је записано да је група војника ноћу упала у албанску терористичку заседу и да су поред Љиљане погинула још два припадника српске војске. Имала је тада 42 године. Због своје храбрости и пожртвовања одликована је Орденом у области одбране и безбедности првог степена.

Успомену на Љиљану чува шесторо њене деце. који сви данас живе у иностранству осим најмлађе ћерке Дине Галорини. Дина, која је имала само седам година када се догодила ова трагедија данас живи у Србији.

Пре него што је отишла на Косово и Метохију, Љиљана је написала песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“, која је објављена у листу Свет од 26. априла 1999. године. У песми је опоменула свој народ да је важно да сачувамо барем зрно стида у себи. Прва збирка њених песама зове се „Теби“, а збирка „Како ти је“ посвећена је њеној деци, која чувају успомењу на њу и њену храброст.

Извори: Новости, Блиц, Курир

Косово је духовна ствар, а духовне ствари сметају – Франц Вебер

Франц Вебер; Писмо српском народу 5. јули 2006.

Драги Срби,

Косово је Србија! Косово је део саме суштине и душе Србије. Косово, то није само историјски и легитимни део прелепе земље Србије, то је Србија као отаџбина, као цивилизација и као судбина. Србе не одређује ни раса, ни језик, ни вера. Одређује их слављење косовског жртвовања 1389. То слављење се изразило кроз јединствену епску поезију, која је толико узбудила Гетеа и целу генерацију европских романтика.

Франц Вебер

Франц Вебер прима сребрну медаљу за заслуге у амбасади Србије у Швајцарској; фото: berne.mfa.gov.rs

Српско Косово, прожето чудесним црквама и манастирима, беше небеска капија. То богатство се у Европи може поредити само са Тосканом, Анжуом, Бургоњом или Светом Гором. С тога, и предаја Косова не представља само политички пораз, већ и одрицање од свих темеља европске цивилизације. Запањени смо и ојађени Европом која се тако хладно, из кукавичлука или равнодушности, одрекла тог жаришта своје цивилизације.

Преко 150 православних светиња порушено је на Косову откако је та област под међународном администрацијом. Толика недела ни Турци никад нису починили! Какве ли срамоте за НАТО, какве ли срамоте за Уједињене нације!

Као заштитник природе и културе, ја сам се потрудио, после одбране светилишта у Делфима, да скренем пажњу света на судбину косовских манастира. Те светиње би требало да буду под приоритетном заштитом УНЕСКА. Али “међународна заједница“ која се толико узбудила када су Талибани срушили камене Буде, остала је глува пред нашим вапајима!

То значи само једно: да је Косово духовна ствар, а духовне ствари сметају онима који нам припремају свет заснован на потрошњи и задовољавању најнижих побуда. Непристајмо на свршени чин! Бранимо, упорно бранимо бранимо Косово! Бранимо га не само из љубави према Србији, већ и из љубави према Европи и њеној цивилизацији.

Косово је отето од Срба, то цео свет зна, помоћу свирепог и некажњеног бомбардовања, које од те покрајине направило депонију нуклеарних отпада. Од тога и сами НАТО војници данас умиру. Ништа мање страшно и забрињавајуће: Косово је од 1999. препуштено терору мафије која је ту створила упориште шверца дроге, тероризма и проституције.

Косово са кога су протерани Срби постало је црна рупа Европе!

Тврдим и прокламујем: у интересу основних вредности Европе, хитно је да се Косово врати српском народу. Суживот с албанском већином је могућ. Решења постоје. Али никако се не смемо, како то чини она слепа Европа, мирити са свршеним чином и жмурити пред неправдом и насиљем!

Живело Косово! Живела културна и духовна ризница Европе!

Франц Вебер

Двери српске, Година X, број 37, 1/2008, стр. 82.

Косово, нити је престало нити је нестало

Исидора Секулић временом је у својим стваралачким радовима све више истицала „народни језик, народну историју, православну веру, светосавље и Косовски Завет као вредности које су изнад сваке индивидуалне уметничке оригиналности и генијалности. (2)
Исидора Секулић

Исидора Секулић

”Косово, нити је престало нити је нестало, нити ће икада док је нас. Не почиње оно од кнеза Лазара, него још раније. Немањин брат Тихомир претрпео је пораз на Косову када је, с помоћу Грка покушавао да врати престо који му је Немања преотео био. Од тога Тихомира, од кнеза Лазара и Мурата, преко разних устаника, преко владарских напора Његошевих и његове поезије, преко Куманова, преко Албаније и Кајмакчалана, преко средњовековне наше уметности, преко Мештровића – оно, Косово, живи и живеће и сутра и прекосутра, иако увек као нешто друго и треће, политичко, културно, уметничко, научно. Косово, које је све већа и већа сума истина с којима се ми дружимо и у нечем битном не мењамо. Као што латинске државе још од древног Рима повлаче своје mos, jus, fas, тј. вољу, правицу, и наредбе од људи и по божјем и моралном закону, тако ми носимо наслеђе косовско даље кроз разне савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елемент у нашим природама и опредељењу”. (1)

Исидора Секулић

Украс 1

Велику хармонију реалне народне историје и светосавља као народне вере Исидора Секулић препознала је у Косовском завету. Срби су историјски и духовно самосвојан народ управо по томе што су на основу Новог Завета склопили Косовски Завет, што су га уградили у своју историју, културу, што тај завет чувају и живе”.

Косовски завет је „продужена трагедија српског народа, али је и српско име, српска традиција, путоказ и темељ историјске, овоземаљске егзистенције српског народа, једнако колико и израз народне вере у постојање у Вечности и Царству Небесном“. За Исидору Секулић „Косовски Завет није само наше опредељење него и наша непромењива природа“. (2) 

Извори:

(1) Књижевност, 1989, XLIV, књ. LXXXVIII, бр. 1–2, стр. 43–44 (О књижевном стваралаштву Петра Кочића).

(2) Милан Радуловић, Културна идеологија Исидоре Секулић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2011.

Језик као сведок историје народа

Језик својим лексичким фондом (као и целокупном структуром) може да буде својеврстан историјски споменик. Илустроваћу то на примеру старе српске земље – Косова и Метохије. 
Надежда Петровић Грачаница

Надежда Петровић, Косовски божури – Грачаница, 1913.

Већ и само име ове територије указује на њено старо словенско, тј. српско становништво. Косово је добило име по птици косу, а Метохија по термину метох, балканском грцизму који значи црквено имање, црквени посед. Старије име Метохије јесте Хвосно (првобитно Хвостно), што је описно име ове равнице која обилује коровском биљком коју су стари Словени називали хвост, јер их је подсећала на реп (хвост на словенском прајезику значи реп).

У време средњовековне српске државе немањићки владари су најбоље и најлепше земље даровали црквама. Тако су се у Хвосну почели оснивати и ширити пространи метоси, потврђени тзв. хрисовуљама (даровницама), стварајући Метохију. У поменутим даровницама забележени топоними готово су у потпуности српски. Да поменемо само неке: Пећ (старa словенскa реч пешт – пећина), Приштина (опет стара словенска реч пришт – избочина), Митровица (по цркви св. Димитрија), Вучитрн, Призрен, Гораждевац (старо Горажда Вас – Гораздово село), Исток, Љутоглави, Бањица, Васиљево, Белица, Берково, Брестовик, Дубовик, Кош.

На излазу из Пећи је Ругово, планински предео који је добио име по старом словенском имену Руг или Руго. Преко две трећине њива, ливада, пашњака, поља, извора у Ругову и данас носе словенска имена, мада ту већ три века нема Срба. Њих су постепено потискивали Шиптари, преузимајући називе локалитета (да су Шиптари дошли на празну земљу, свакако је не би именовали српским именима).

Није тешко ни међу старим именима предела: Подгор, Дреница, Прекорупље, Средска, Србица, Гора, Опоље, Голак – препознати словенске речи. Ови називи су до данас сачувани, иако је већинско становништво албанско. Управо то недвосмислено говори о претходном етничком стању. 

Албанци се на Косову и у Метохији јављају тек у турско време, и то најпре око Ђаковице и Призрена. И о овоме нам сведоче имена, пре свега имена људи, забележена у хрисовуљама и у турским пореским књигама – тефтерима. Поређењем тих докумената долазимо до података о демографским променама на овим просторима.

Током XV и XVI века Албанци се постепено шире попуњавајући проређене српске земље. Да бисмо илустровали интензитет тога ширења, навешћемо податак да је према турском попису из 1485. године у пећкој нахији било 4910 српских кућа и 164 албанске (однос је, дакле, 30 према 1), у вучитрнској нахији је било 287 српских и 5 албанских кућа, а у приштинској 91 српска и ниједна албанска кућа.

До интензивнијег продора Албанаца у ове крајеве дошло је тек када су они масовно почели да прелазе у ислам бивајући тако привилеговани и када су Срби кренули у велике сеобе. Тада почиње и вековна српска драма на овим просторима, која не престаје. Срби су под терором одлазили са Косова и Метохије, али се на њега и непрестано враћали и на њему истрајавали.

Уочи Другог светског рата још увек их је овде било око педесет посто, а по попису из 1961. нешто мање од тридесет посто. То говори да Косово и Метохија нису само историјска српска земља, већ и савремена.

др Рада Стијовић

Институт за српски језик САНУ 

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта је копија чудотворне иконе Богородице из манастира Кикос на Кипру, коју је насликао Свети Лука у I веку наше ере. По узору на ову икону у 19. веку је насликана икона Мајке Божије која се по кипарској, такође, назива „Кикоска“ или Кикотуса.

Разлика између ове две иконе је у томе што на Мушутишкој икони Христос држи отворен свитак и у угловима су приказани ликови апостола: Јована, Матеје, Марка и Луке. У Мушутишту се, нажалост, мало знало о овој икони Мајке Божије, којој чак ни монахиње нису давале превелику пажњу.

Значај Богородице Мушутишке једино је препознао отац Стефан, тадашњи игуман манастира Свети Архангели код Призрена. Отац Стефан је замерао мати Катарини, игуманији манастира Свете Тројице у Мушутишту, што не чита сваки дан Акатист пред овом иконом. Када је дошла та кобна 1999. монахиње из манастира Свете Тројице нису са собом понеле ову икону. Нажалост, манастир је поделио судбину свог народа и запаљен је 15. јуна 1999. године. Две недеље после скрнављења ове светиње монахиње су дошле у манастир у пратњи енглеског генерала КФОР-а и епископа Атанасија Јефтића.

Манастир Свете Тројице у Мушутишту пре рушења

Манастир Свете Тројице у Мушутишту пре рушења

Ушавши у запаљени манастир монахиње су виделе свуда гареж и пепео, али када су дубље закорачиле у манастир, тачније пред олтаром са леве стране, стајала је нетакнута икона Богородице Мушутишке. Угледавши је нетакнуту монахиње су у својим срцима после бола осетиле неизмерну радост. Узевши је у руке мати Катарина је приметила да чак чаршав и сто на коме је икона била нису изгорели.

Од тог дана икона Богородице Мушутишке се провобитно налазила у манастиру Грачаница да би 2000. била премештена у манастир Кончул код Рашке, где верници свакодневно долазе на поклоњење.

О овој чудотворној икони из Мушутишта пишу разни епархијски листови СПЦ, такође један свештеник браничевске епархије сведочи о њеним моћима. Икона је недавно рестаурирана и налази се са десне стране наноса (Ђаконикона) и целивајућа је.

Треба поменути још једну сличност Богородице Кикоске из Мушутишта и оне са Кипра.

Наиме, у манастиру Кикос на Кипру у 14. веку је подментут пожар и Богородица Кикоска је, такође, после пожара нађена нетакнута. Тако да, може се слободно рећи, поред истог имена ове две чудотворне иконе везује и иста судбина.

Данас у манастир Кикос на Кипру дневно дође и по неколико хиљада верника да се поклоне овој чудотворној икони која стоји испред олтара, али због њене веома јаке Божанске моћи и лепоте верницима није дозвољено да јој виде лице (икона је прекривена чаршавом до пола) али могу је целивати.

Икона Богородице Кикоске се још назива милосном јер је извор милости и празнује се 21. септембра на празник Мале Госпојине.

За Расен: Звездан Милошевић

Извор: Медиасфера

Сродни чланци: 

Русеничка испосница код Мушутишта – скрипторијум, келија и живописана црква

Ви идите, ја нећу – докуметарни филм о косовско-метохијском страдању

Дугометражни документарни филм Хаџи-Александра Ђуровића Ви идите, ја нећу, заснован је на књизи „Љетопис Новог Косовског Распећа“ митрополита Амфилохија, која нам открива неиспричану истину о косовско-метохијском страдању Српског народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића из Бјелог Боља код Пећи.

Плакат за филм „Ви идите, ја нећу“

О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле, да је преко Проклетија успио да се извуче до Црне Горе. Чује се такође да данас живи негдје у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио да се повуче ријечима: „Сви сте издали – ја остајем“!

Одломак из књиге Љетопис новог Косовског распећа Митрополита Амфилохија Радовића

МИЛОШ ЋИРКОВИЋ – НОВИ ОБИЛИЋ: „ВИ ИДИТЕ, ЈА – ОСТАЈЕМ!…“

Свештеномученик Теодот Анкирски 7/20. јун 1999.

Данас посљедњи припадници полиције и регуларне Војске Југославије напуштају територију Косова и Метохије. Како говоре одговорни у Србији, „југословенска војска добила је нови задатак да са обода Косова штити српски народ на Косову“! По оној народној, „нови дувар зиђу, а стари размећу“!

Са Његовом Светошћу одлазимо за Високе Дечане, одакле патријарх наставља за Београд ради одржавања редовне сједнице Светог архијерејског синода. Епископ Артемије послије литургије у Грачаници одржава велики народни сабор у Косову Пољу, а затим одлази у Гњилане и околину. Епископ Атанасије херцеговачки је у Митровици, а потом у Липљану и Урошевцу, у коме је Срба остало сасвим мало. Вучитрн је остао без Срба, црква и парохијски дом у њему су спаљени. Са пратиоцима се из Дечана враћам за Патријаршију. Гомила Арбанаса опљачкала и запалила двадесет српских кућа у селу Граце, код Бабиног Моста. Сви становници су побјегли. Британски војници из КФОР-а, иако су били у непосредној близини, нијесу интервенисали, него су наставили да мирно регулишу саобраћај на путу током пљачке села, док су Шиптари одвозили пуне тракторе и аутомобиле српске имовине, па се празни враћали по нове количине.

У Пећи убијен Радован Булатовић (69), од оца Блажа. Јављају: народ код Института је под опсадом, према Витомирици – потребна је хитна помоћ. Нова вијест: Шиптари разбијају зграде код Митрополије – парохијски дом и друго. Италијанске страже нема.

Како сахранити убијене у Белом Пољу? Одлазимо, са оцем Миљком Корићанином и оцем Радомиром Никчевићем и другима, у Бело Поље у 17 часова, да сахранимо кукавну браћу Радомира и Чеда Стошића и Филипа Костића. Сва тројица убијена су метком у чело. Једног нађосмо на спрату, свог у крви. Изнад њега, до тавана, уздуж цијелог зида, портрет Слободана Милошевића. Друга двојица прибијени испред улаза у кућу уза зид, метак им пробио мозак. На ногама гумени опанци, обучени као да су се тек вратили са њиве, обавивши дневни сељачки посао. (фуснота: Једини који је преживио, Мирко Стошић, свједочио је касније да је, док су сједели код куће, дошла група Арнаута и позвала Чеда да приђе: „Дођи овамо, гледај ме у очи!“ И кад је овај пришао, један Шиптар испалио му је два метка у чело. Мирко запањен притрча: „Убисте ми брата!“ „Ово ти је брат? Дођи и ти овамо!“ И њему испале два метка у главу. Један метак су Мирку у болници извадили, а други му је остао у предјелу чела, јер је на незгодном мјесту заглављен, те га још носи. Потом су убили Филипа и Рада.) Увили смо их и у ћебад, донесену из Патријаршије. О мртвачким сандуцима не може се овдје ни помислити. Преносимо их на рукама ближе гробљу, постависмо једног поред другог на однекуд прибављени сто и одржасмо опијело. Опијело снимају ТВ екипе страних агенција. Око нас италијански карабињери са машинкама на готовс. Опустјело село скамењено, планински вијенци ћуте. Замукле птице, само са друге стране гробља, са зграда одјекују пуцњи… Италијани нас пожурују. С правом. Добра смо мета за „ућкаре-зулумћаре“. Италијани су извели из села Павла Ђукића и старицу мајку његову Јевросиму.

Дознјемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку. „Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!…“

Чуло се још раније да је око 26, по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета. Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао. Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи: „Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње.

Филм „Ви идите, Ја нећу!“ настао је 2015. године у продукцији „Александрија Филма“ из Београда.

Сниматељ, сценариста, монтажер, композитор, режисер: Хаџи – Александар Ђуровић

У филму учествују:

Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј
Митрополит Амфилохије,
Владика Теодосије,
Владика Јоанијкије,
Владика Давид,
Игуманија Пећке патријаршије мати Февронија
Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић
Протојереј-ставрофор Миљко Корићанин
јереј Петар Церовић
и Ђурђина Ћирковић.

Музика: Светлана Стевић, гуслар Бошко Вујичић

Продуценти: Љиљана Хабјановић Ђуровић, Милован Ђуровић

После премијерног приказивања филма „Ви идите, ја нећу“ публици се обратио Хаџи-Александар Ђуровић, редитељ, сценариста, сниматељ, монтажер и композитор филма „Ви идите, ја нећу“ , казавши да је ово филмско остварење у спомен свима жртвама са Косова и Метохије и да се након гледања филма свако од нас враћа у свој дом када може да размишља и промишља о поновљеном сведочанству Косовског распећа и српског страдања.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Танјуг, РТС, Спона

Архиви открили како су комунисти и Тито продавали Косово

Заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неколико година је публикован „Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956“. У овом издању објављено је неколико стотина, нашим истраживачима углавном недоступних докумената, који откривају нову димензију сложених односа између две бивше земље. Публикована документа омогућавају и објективно сагледавање не само комплексних односа СФРЈ и СССР, већ и многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије.

Посебну пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом, Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за број Словенаца, Срба, Македонаца и Црногораца у Југославији. На дневни ред су дошли и Албанци:

Стаљин: – А како иде са Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?

Кардељ: – То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.

Стаљин: – Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: – Они су потомци Илира.

Стаљин: – Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.

Кардељ: – Да, то је тачно.

Стаљин: – Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.

Поповић: – Али су врло храбри и верни.

Стаљин: – Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако верни били Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу.

Кардељ: – Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин: – Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?

Кардељ: – За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.

Стаљин: – Како да тако примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?

Кардељ: – И околна племена су била примитивна, као на пример, црногорско.

Поповић: – Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима су живели Срби.

Стаљин: – Која је вера у Албанији највише заступљена?

Симић: – Највише има муслимана, па католика, а има нешто и православних.

Енвер Хоџа је у својим „сабраним делима“ објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији, „чим прије, пошто мало примири српске националисте“. Југословенски дипломата Јосип Ђерђа, који је од 1945. до 1948. године био амбасадор у Тирани и преводилац приликом разговара Тита и Хоџе, пред смрт 1990. године потврдио је да је тврдња првог човека Албаније била тачна.

По свему судећи, предаја Косова Албанији није се тих година десила захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албанија.

 

Одломак из текста Ивана Миладиновића „Стаљин, Мусолини и Тито о Косову“: Вечерње Новости

Мартовски погром – да памтимо и обележавамо

17. марта 2004. године догодио се погром српског и неалбанског цивилног становништва на Косову и Метохији. Обележја погрома који су организовали ОВК албански екстремисти била су убиства, отмице, пљачке, протеривања, уништавање приватне и јавне имовине Срба и неалбанаца, историјског, културног и духовног наслеђа, односно – највеће организовано етничко чишћење у Европи у 21. веку, праћено неадекватном реакцијом и необјашњивом пасивношћу међународних снага на Косову и Метохији, задужених да управо такве догађаје спрече.

Фотографија цркве Светог Николе, непосредно након Мартовског погрома 2004. године; фото: ТАНЈУГ

Мартовском погрому 2004. претходила су бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. О погрому је било доста најава и сазнања, како за међународну заједницу, тако и за Републику Србију, али они нису озбиљно схваћени.

Непосредан повод за реализацију погрома било је објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче. Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били нетачни, те да на основу понуђених доказа није постојала основана сумња о почињеном кривичном делу од стране било ког појединца или појединаца. Портпарол УНМИК-а, Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је насиље било планирано.

Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији састојало се од масовног прогона Срба, најмасовнијег од 1999. године.

Погром и насиље су успешно изведени великом брзином на целој територији Косова и Метохије, а прве су погођене српске енклаве, близу важних путева. С обзиром на врло прецизно изведену хајку, може се говорити о врло организованом насиљу, које су екстремисти покренули у сврху потпуног етничког чишћења, Косова и Метохије од Срба, као и ескалација насиља ради вршења притиска за добијања статуса Косова и Метохије као независне државе, као коначног решења за сукобе.

Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији.

Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.

Косово, Погром

Карта погрома на Косову и Метохији 17-19 03. 2004.; фото: Википедија

Према изјави портпарола УНМИК-а Дерека Чепела, у немирима је учествовало преко 50.000 Албанаца, док је један функционер Стејт департмента изјавио да мартовски догађаји нису били спонтани, да су их започели екстремисти, а да је у њима на крају учествовало око 70.000 људи.

Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, прво село до тада најстабилнија српска енклава јужно од Приштине, је убрзо постало велико албанско приградско насеље. Срби су протерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошеваца, Штимља, Подујева, Гњилана (које је до 1999. године имало процентуално највише Срба), Липљана (до тада најбољи пример мултиетничке вароши), Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, исто као из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац.

Током погрома, појединци из албанске заједнице, руковођени сопственом савешћу, су показали примере солидарности према својим неалбанским комшијама и колегама, склањајући их са улица, позивајући полицију или помажући у њиховој евакуацији. У руралним срединама је било примера албанских лидера који су зауставили албанске протесте, спречили улазак у српска села и уништавање њихове имовине. Међутим, има случајева у којима су и они сами постајали мета напада.

Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и као „спонтану рекацију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставило.

Упркос јавним осудама насиља, у позадини мартовског погрома 2004. су стајале две далекосежне и успешно изведене намере:

Убрзавање решавања статуса Косова и Метохије. Непосредно након погрома, убрзан је рад на преношењу надлежности привремених институција на Косову и Метохији, започети су преговори о коначном статусу Косова и Метохије, након чега је уследило самопроглашавање независности.

Даље етничко чишћење Косова и Метохије од Срба, као главне препреке на путу ка независности и свеалбанском уједињењу. Након етничког чишћења, један део прогнаних, чије су куће и станови уништени су добили смештај у импровизованим колективним центрима или приватно на Косову и Метохији, док се добар део одселио у централни део Србије. У свести српског становништва су урезани страх од неизвесности и бесперспективности живљења на Косову и Метохији. Мада су неке куће обновљене, већина прогнаних се није вратила у њих из страха да ће бити поново нападнута, а њима намењене обновљене куће су убрзо поново девастиране. Започело се са планском и организованом узурпацијом, експропријацијом, масовном купопродајом српских кућа и имања, те изградњом нових објеката и инфраструктуре на њиховом месту.

Извор: Википедија

Готовуша – симбол опстанка Срба на Косову и Метохији

Између брда и долина прошараних рекама и потоцима, шумама и ливадама, протеже се шарпланинска варошица Готовуша са 1300 становника српске националности. Налази се у саставу општине Штрпце, на југу српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, на североисточним падинама Шар-планине, са обе стране горњег тока реке Лепенац и Готовушке реке. Насеље је добило име по готовим, разрађеним пољима на која су дошли преци садашњих становника Готовуше.
Готовуша

Поздрав из Готовуше; фото: Готовуша

ИСТОРИЈА МЕСТА

Према досадашњим археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Ту су, пре свега, остаци утврђења „Градиште“ (Зидовница), где постоје трагови да је насеље имало водовод и канализацију, као и скоро откривени мозаик старе цркве из VI века нове ере.

Водопад код Готовуше; фото: Готовуша

У писаним документима, Готовуша се први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана Силног. Као и цела средњовековна Србија и Готовуша највећи процват доживљава управо за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут који је повезивао царске градове Призрен и Скопље.

Тим путем је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а заузврат су добијали вино и винову лозу која је била веома заступљена у том крају. Српски средњовековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему најбоље сведоче народне песме и сачувана имена неких предела као што су “Цареве ливаде“ и „Царева глава“.

У Готовуши постоје и две цркве, из 14 и 16 века: Црква Пресвете Богородице и црква Светог Спаса на чијим зидовима су најлепше и најочуваније фреске у Сиринићкој жупи. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Србије као вредно културно-историјско наслеђе. По народном предању, у Готовуши су неко време биле чуване мошти српског цара Уроша Нејаког, али су касније пренесене у манастир Јазак на Фрушкој гори.

Готовуша није потпала под турску власт одмах после Косовске битке. То се десило тек 66 година касније, када је извршен и попис становништва. У опширном катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића. Према том попису, Готовуша је имала 79 домаћинстава која су била задужена да на име пореза измире 6.014 акчи и плаћају ушур на приход од винограда – 30 чабара вина.

Живот Срба под турском влашћу био је веома тежак, па се велики број људи одселио према центалној Србији и Аустроугарској, у сеоби под вођством српског Патријарха Арсенија III Чарнојевића, али су Готовушани, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру, своја вековна огњишта и народне обичаје.

Српска војска је ослободила Готовушу од турског ропства 13. октобра 1912. године. Победу српске војске и ослобођење су огласила црквена звона на готовушким црквама, позивајући народ на окупљање и проповеди. Српској војсци су приређени свечани дочек и славље које је трајало неколико дана. Петовековни турски јарам је збачен и највећи сан је остварен: Косово се поново нашло у саставу Србије!

РАЗВОЈ ОБРАЗОВАЊА

Иако је у Готовуши постојало неколико црквица, свештеници нису, као у осталим деловима Србије, водили рачуна о описмењавању народа, већ само о проповедању православне вере, па се јављају идеје о оснивању школе. Прва школа у Готовуши почела је са радом 1897. године, за шта је најзаслужнији њен први учитељ Рајко Урошевић, по коме и школа данас носи назив.

Уз образовни рад са децом, учитељ Рајко се бавио и општим просвећивањем људи у Готовуши, учио је народ гајењу и калемљењу воћа, гајењу пчела, био је саветник у сеоским и правним пословима, развијао добре односе медју људима, помагао у лечењу мештана народним лековима. Био је иницијатор изградње првог модерног водовода у Готовуши, који је саграђен 1912 године. Учитељ Рајко је редовно слао извештаје из Готовуше тадашњем конзулу Краљевине Србије у Приштини Браниславу Нушићу.

РАЗВОЈ ПРИВРЕДЕ

Прва задруга у Готовуши основана је 1931. године, захваљујући залагању учитеља Милана Јевтића. Пре оснивања задруге, у Готовуши су постојале три бакалске радње. Председник ове кредитно-продајне задруге био је Стајко Добросављевић,а благајник Стеван Максимовић. У задругу је ступио велики број домаћинстава из Готовуше али и околних села.

ТУРИЗАМ

На узвишењу Чука налази се симбол и заштитни знак Готовуше – крст висок 6 метара. По народном веровању, у давна времена у селу су се рађала здрава деца која су се касније разбољевала. Мештани су због тога тражили савет од локалног свештеника и он им је саветовао да упрегну два вола близанца која ће вући плуг, да на месту где буду заорали ту и заврше круг, да изору бразду око целог цела и да у центру круга направе крст. Мештани су тако урадили и направили крст од камена који су довлачили из реке. Тако је крст сачувао Готовушу и њену децу у њој.

Крст данас представља симбол и заштитни знак Готовуше који посећује велики број људи из свих крајева Србије и света. Зачетник и најзаслужнији човек за развој туризма на Шар-планини био је Стојко Добросављевић из Готовуше и по њему први туристички објекат на Шар-планини носи име „Стојкова кућа“.

ПРИРОДА

Околина Готовуше обилује изузетним природним лепотама. Одмах изнад места су обронци и врхови Шар-планине. На југоистоцној страни су: врх Љуботен висок 2498 метара, Црни врх, Гавраник, Главе, Кокошиње, Жељкина вода као и излетиште “Бела вода”.

УРБАНА СТРУКТУРА

Готовуша је састављена од неколико махала (насеља): Ново насеље, Ђурђеви, Стојчеви, Петкичини, Зангини, Костићеви, Репиново и Кевкине.У Готовуши се одржава и низ фолклорних манифестација и народних обичаја који се цувају од заборава: Маскенбал „Вучари“, који се одржава на празник Беле покладе, Процка, Мавање кумбара, Лазарице и Велигдан.

КУЛТУРА

Готовуша нимало не заостаје за већим срединама у погледу културе. Одмах после другог светског рата саграђен је Дом културе у којем се организују разне културно-уметничке манифестације. Чувари народне традиције Готовуше су КУД „Младост“ и Певачка група, који проносе славу Готовуше и Србије широм света са низом награда освојеним на разним такмичењима.

Лазарице; фото: Готовуша

СПОРТ

Најзаступљенији спортови у Готовуши су фудбал, кошарка, рукомет и одбојка. Најпознатија екипа је ФК Готовуша – једна од најбољих екипа малог фудбала на простору Косова и Метохије, са великим бројем освојених турнира и трофеја. Најпознатије спортске манифестације које се организују у Готовуши су: Турнир генерација „Цветница“; Ноћна лига у малом фудбалу; кошаркашки, одбојкашки и шаховски турнири.

ДАНАС…

Готовуша је данас модерна шарпланинска варошица која представља симбол опстанка Срба на својим вековним огњиштима на Косову и Метохији.

Извор: Готовуша

Свети владика Николај Велимировић: Косово и Видовдан

Беседа одржана на 550. Видовдан у манaстиру Раваници, 1939.

Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може.

Кад ме је као дете водила моја мајка цркви, па кад би се с брда угледала црква, опомињала ме мајка да ћутим: „Пред светињом треба ћутати!“ А ова царска црква и овај велики дан тако су узвишене светиње пред лицем Бога и народа, да је заиста побожно ћутање већа утеха души од сваке речи. Но позват да говорим, и не смејући изневерити ваше очекивање, ја се молим Богу да мој говор буде колико толико на утеху и радост свима који ме слушате.

Из богате ризнице предмета, што нам данашњи дан пружа, ја сам изабрао један сасвим обичан предмет, једну сасвим просту тему која гласи: Чији си ти, мали? Чији си ти, мали? То питање поставља ли су нам често људи кад смо деца били. И ко од нас није осетио досаду од често понављаног питања: Чији си ти, мали? Нарочито кад смо декламовали на Савиндан или кад смо добијали награде на Видовдан, питање се понављало и понављало: Чији си ти, мали?

Ово питање постављено је и целој нацији нашој. У прошлом седмогодишњем рату, када је српски народ пролазио кроз тунеле мрака од неправде и страдања и када је српска војска задивљавала свет својим победама и жртвама, питао се сав свет: Ко је тај мали народ? Ко су му преци? Каквог је порекла? Каква му је историја? Једном речју: Чији си ти, мали народе српски?

И ми смо одговарали како смо умели. Причали смо историју нашу, певали песме о свецима и херојима нашим, износили мудрост народа нашег. Ми смо били откриће, као нека нова руда, за велике и мале народе света. Велики енглески народ толико је био задивљен, да је неколико година свечано прослављан Видовдан по свим школама енглеским а српска народна химна певана по свим храмовима њиховим. Неизмерну благодарност дугујемо ми великом енглеском народу и за то као и за великодушну помоћ у свима правцима у оним тешким годинама када смо били нападнути од неколико Голијата истовремено.

Раваница

Манастир Раваница; фотографија из 1910. године

Но на овоме месту и у овај дан ми нећемо одговарати странцима, чији смо ми, него сами себи и за себе. Да би себе боље упознали, и кроз то познање разведрили се и охрабрили, оснажили и сложили. Да би пронашли историјски, непогрешиви метар, којим ћемо себе мерити и знати какви смо и колики смо у сравњењу са оцима нашим.

Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.

Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја и потомци оних тежака и сточара, који се заједно са својом браћом Хрватима, Бугарима и Словенцима доселише из далека света на ово Балканско полуострво, озарено философијом и поезијом јелинском и прослављено јунаштвом јелинским. Доселише се с намером да на њему угодније живе не знајући каку им је улогу судба предодредила; не знајући да их је судба поставила за чуваре најопаснијег друма и за стражаре најсудбоносније капије. Потомци смо њихови по свему па и по занимању. Јер и ми у двадесетом веку ево смо у главном тежаци и сточари.

Чији си ти, малени народе српски?

Ми смо деца Христова и духовни потомци светога Саве Немањића, онога несравњивог мужа, који за свој народ учини све, све; не што један велики човек може учинити него што ни легиони великих људи у другим народима нису умели ни могли учинити. Неколико столећа нашег жупанског времена проведено је у колебању између црквене власти византијске и црквене власти римске. Сваки жупан српски ценио је и мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папаз управља животном судбом српског народа, него је установио трећу власт – националну, и за државу и за цркву.

Манастир Љубостиња Кнез Лазар и кнегиња Милица

Манастир Љубостиња Кнез Лазар и кнегиња Милица

Чији си ти, малени српски народе?

Ми смо потомци светих духовника и светих краљева задужбинара и свечара из свете лозе Немањића. И најсилнији владари наши као и убоги пустињаци и богомољци називаху себе слугама Господњим и поимаху мирно време као службу Богу а рат као жртву Богу. Отуда задужбинарство њихово; отуда и свечарство. Својим дивотним задужбинама окитише они и освешташе сву земљу своју, а прослављањем крсних светитеља прославише небеснога Оца и Творца тих светитеља. Како други владари наши, тако и славни Лазар Косовски, задужбинар ове цркве Раванице, данашње наше домаћице и слављенице, која нас је својим светим магнетизмом к себи привукла са свих страна.

И још једном да одговорим на питање: чији сте ви, мали Срби?

Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за крст часни и слободу златну; самоникле и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер царство небесно, које витези крста изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране.

И последњи пут да одговоримо на питање. Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа, који је после Косова живео на свом огњишту без слободе, у својој земљи под туђином, без земаљског царства и без земаљског сјаја; онога народа који је путовао кроз пустињу ропства без свога Мојсеја, но са надом несаломљивом да ће му Бог отаца његових, Бог Немањин и Савин, Бог Стеванов и Милутинов, Бог Лазарев и Милошев, опет даровати земљу обећану. Ти сељачки преци наши, преодевени из везених долама у кудељу и сукно, с уздахом су гледали Косово не као у долину него као у планину. Са те планине народ је очекивао потоке бистре воде, да му опере ране и сузе; да му запоји дух и душу; да га надахне небесним надахнућем, те да би се одржао и све издржао.

И заиста народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и цркви. Црква му је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе. Схватио је, да је слобода дар Божји; да је светиња, и да је нераздвојна од часнога крста. Ко се огреши о часни крст, огрешио се о слободу, и обратно, ко се огреши о слободу, огрешио се и о часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква. Или златна слобода, нераздвојна од часнога крста, или никаква. У дубоком покајању народ је вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала.

Свети ратници, Милешева

Свети ратници, Милешева

Ми смо потомци тих покајника, од којих се родише устаници; потомци смо тих устаника, од којих се роди други и трећи појас устаника, док и ми најзад не стигосмо на позорницу живота, да завршимо дело устаничко и да сагледамо у наше дане лепо лице слободе на целој земљи југословенској.

Ето нам одговора на питање, чији смо ми.

Ако је ценити по духовној и моралној аристократији предака, онда ми спадамо у народе најбогатије таквом аристократијом. Ако се ико у свету може поносити великим карактерима, светим душама, славним витезима и многобројним мученицима за крст и слободу, то ми можемо. Но поносити се својим великим прецима а бити мањи и гори од њих, изазива презрење а не дивљење. Величати се ослободитељима а прљати слободу, купљену крвљу њиховом, недоследно је и смешно; не, него и више – кажњиво као злочин.

Ево најстрашнијег дана и најподеснијег места, где морамо дати завет, да ћемо свету слободу свето држати. На Видовдан, пред Раваницом!

Позната је целом свету слабост свих Словена, да своју слободу помрачују неслогом. Под таквим помрачењем сунца слободе живимо и ми Јужни Словени. Докле ћемо тако?

Докле ћемо давати материјала онима који презиру Словене као нижи сој људски да нас још више презиру? Докле ће зујати по свету рђав глас, да Словени нису дорасли за слободу; да су добре слуге а рђави господари? О, нека би нам дао Бог да будемо добре слуге, али слуге један другом из љубави, слуге своме народу у слободној народној држави. И син божји није дошао, како рече, да господари, него да служи. Нека нам пак не да Бог да будемо ни добри ни рђави господари над другим народима, на туђим огњиштима. У претке наше ми не убрајамо ни једнога султана, ни једнога кесара. Боље да нам владари буду наши сељачки кнежеви и краљеви, него султани и кесари. Но, ако се ми детињасто играмо слободом, може опет неки султан или кесар да се појави и пободе свој жезал у наше тле. Није ли боље да представљамо малу али слободну целину, него да постанемо део туђе империје? Није ли боље с братом Хрватом живети у својој скромној кући, него у палати туђинској?

Помислите шта би чинили они млади ратници краља Петра и краља Александра, да су 1918 године, борећи се на снежним планинама македонским, могли прозрети и видети оно што ће се дешавати у Југославији после двадесет година? Да су, рецимо, могли видети на неком филму неслогу између Срба и Срба, између Хрвата и Хрвата, између Срба и Хрвата? Шта би они чинили? Клонуле би им мушке руке, испустили би мачеве из руку, и ми данас били сви сложни – робови. Докле ћемо ми као слободни људи презирати слогу, ту дивну врлину робова, којој дугујемо слободу своју?

Докле ће брат брата стављати под знак питања и називати један другог питањем? Докле ће се као лажан новац просипати речи о хрватском питању, о муслиманском питању, о српском питању? Оно што је питање или под питањем, народ схвата као нешто сумњиво и нестварно. Међутим и Хрвати и Срби свакако су стварност а не питање.

Зар не видите, да стављајући све под питање, ми доводимо све у питање? Доводећи све у питање, ми спремамо ново Косово, али не славно Косово него срамно. На славном Косову честити ктитор ове свете обитељи дао је живот свој за крст часни и слободу златну. Срамно Косово значиће слом и пропаст, без икаквог узвишеног гесла или са неким геслом недостојним наше славне историје и нашег славног народа. Да не да Бог!

Да нам да Бог више вере, поштења и родољубља. Јер кад је то троје у питању, све је у питању. Кад ова три невидљива мотора ослабе, цела видљива машинерија људског живота неправилно ради. Несвесни издајници ове свете земље светих отаца наших могу бити они људи који хоће да исправе спољашњу машинерију нашег живота, међутим презиру она три невидљива мотора: веру, поштење и родољубље. Можда је тако несвесно и Вук издао на Косову. Ко је издао? Није издао ни честити кнез, ни честити народ. Издао је велики господин Вук. Нека се сете овога и наша господа, српска и хрватска. Да на њима не остане народна клетва. Благо њима пак ако у духу народа послуже своме народу у овом времену. Благослов народни остаће на њима и на деци њиховој. Данашњи петсто и педесети Видовдан ставља им на избор – народну клетву или народни благослов.

Но одговорност лежи и на нама свима Ако сви немамо довољно политичке памети, сви можемо имати два друга моћна средства, а то су молитва и љубав. Спаситељ света није ни учио људе политичкој памети, него молитви и љубави. Ако се политичка памет даде брзо исцрпети, молитва и љубав неисцрпне су: молитва која брда покреће и баца у море, и љубав која смрт побеђује и мртве васкрсава. Молитвом ћемо бацити у море брдо мржње међу браћом, а љубављу ћемо васкрснути све оне, које сваки дан мржњом убијамо. Нова политика, спасоносна по сав Божји свет, неће значити јачу политичку памет, него нове методе, а то су молитва и љубав. Варају се Словени, ако мисле да помогну човечанству јачом политичком памећу. Њихова је мисија, оригинална и узвишена, да молитвом и љубављу, а не политиком, створе и отворе нову епоху у историји човечанства.

А кад је реч о молитви и љубави, онда сви ми морамо примити одговорност и сви се дати на посао Не само господа, него сви. У осталом, нисмо ли ми сви господа и господски синови? Не изређах ли ја мало час сву ону огромну војску праве правцате господе Божје, чија смо деца ми?

Нису ти господски преци наши мртви. Душе су њихове близу нас. Ја сав треперим од осећања да су душе свију оних који бише присутни освећењу Раванице пре неких 560 година сада окупљене и помешане с нама на овом истом месту. Ту је душа светога Лазара и славне царице Милице. Ту је душа Милоша Обилића, Страхињића, Југовића, и осталих косовских витезова. Ту је душа и Рада Боровића, неимара ове свете задужбине, и душе његових верних зидара. Ту су хиљаде душа онога народа који се беше окупио да се заједно са ктитором Богу моли и срце весели. Све ове свете душе биле су пуне и препуне молитве и љубави Нека им је слава, и хвала!

Ако ћемо да се хвалимо прецима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; и у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост.

Заветујмо се дакле на сталну љубав и молитву. Да би са овога светога места сви пошли домовима својим бољи и чистији, свежији и ведрији, храбрији и снажнији. И да у домовима својим продужимо сталну молитву Богу:

Помози нам, Боже,Да се браћа сложе,
Срби и Хрвати и Словенци, и остали честити поданици нашег младог краља.

А сада, када сте се, слушајући мене, уверили да никаква реч људска није у стању да изрази славу овога места и овога дана – Раванице и Видовдана – ја вас позивам на побожно ћутање, на молитвено ћутање, које Бог чује исто онако јасно као и речи. Нека у дубинама нашег ћутања трепери само једна мисао:

Помози нам Боже,
Да се браћа сложе!

 

Моје кумство једном Арнауташу на Косову

У 1890. години упознао сам се са Бајрамом Авдићем из Добрева на Косову. На многобројно наваљивање, да му једног дана будем гост, ја му обећах да ћу 23. августа исте године доћи. И тога дана одем ја са свима својима Бајраму у госте.
Призрен

Призрен 1967, улица која води ка римокатоличкој катедрали; фото: Ludo Kuipers

На по пута Бајрам нас је у пратњи десет Арнауташа на коњима дочекао и до своје куће у селу Добреву допратио. При улазу у село дочекали су нас сви Арнауташи из истог села. Код куће Бајрамове све беше спремљено за наш дочек и ручак. На позив Бајрамов ту беху дошли и неколико Срба из оближњих села, које је Бајрам позвао као своје пријатеље, да у дочеку учествују. Они су и ручали са нама заједно. Од ових један беше Лазар Крстић из села Брејсе.

После свршеног ручка Бајрам ми донесе своје трогодишње мушко дете са речима: „До данас смо били познаници и пријатељи, а од данас, ако Бог хоће, бићемо кумови, зато те молим, да ми дете по обичају пострижеш“, и спустив дете на моје крило три пута се самном пољубио. На ову понуду радо сам пристао и дете постригао и потом га обдарили новцем. За овим је Бајрам узео дете и радостан и прерадостан унео га у кућу. Сва ова церемонија извршена је пред кућом у дворишту под нарочитим хладњаком, а у присуству преко стотину Арнауташа и неколико Срба. А чим сам узео маказе и приступио извршењу тога кумовског чина, сви присутни запуцаше из пушака, што наставише и сви остали у селу, а све у знак радости и обзнане кумства.

У повратку за Приштину испраћени смо још одушевљеније од свију Добреваца и у пратњи преко 30 Арнауташа свратисмо да видимо враголиски мост и одосмо до арнауташког села Враголије, где нас Арнауташи нудише, да им бар једно вече будемо гости. Обећасмо то учинити другом приликом.

Бајрам ме је после тога чешће посећивао, а кумом је називао и свакога онога, који из Србије дође. Он ми је казивао, како је досељен у село Добрево из села Гунцата у призренском округу, где му и сада браћа живе и где постоји српско гробље и у њему гроб његовог деде Стола, који је ту сахрањен као православни Србин и који гроб сви у његовој породици и сада зову деда Столин гроб. Стола је био отац Бајрамовом оцу Авдији.

Из књиге „Путне белешке по Старој Србији 1871—1898“, Тодор П. Станковић

Извор: КМ новине

Време када је цео свет славио Видовдан

Не тако давно, српски празник Видовдан, који симболизује храбру борбу српске војске против Турака у Косовском боју, обележавао се у свим тим моћним земљама Запада, и то уз највеће почасти.

Током Првог светског рата, Видовдан су прослављали и Британци, Французи и остали савезници сила Антанте, као знак захвалности храброј српској војсци и њеном доприносу у Првом светском рату.

У свим школама у Великој Британији стајале су фотографије српских војника уз наслове „Херојска Србија 1389-1916: Дан Косова – Српски национални дан“.

Тај период може се назвати и најискренијим добом српско-британског пријатељства. О томе сведочи и велики број британских добровољаца, лекара и војника који су дошли у Србију како би јој помогли да се опорави од страшне штете коју су јој нанеле силе Аустро-Угарске.

Превођене су српске јуначке песме, објављиване су збирке и антологије, штампани су плакати захвалности и одржавани скупови подршке.

У току 1916. године, посебно 28. јуна Британија је прославила Косовски дан (Kossovo Day), одржавањем низа манифестација. Циљ манифестација био је приближавање српске културе и вере Великој Британији и упознавање британског јавног мњења са потребама пружања даље подршке санитетским, хуманитарним и војним мисијама које су деловале у Србији током 1915. године. Тим поводом, формиран је Одбор за Косовски дан на челу са др Елси Инглис, а једна од чланица била је и леди Пеџет.

Готово све британске дневне новине посветиле су пажњу Косовском дану, а у Тајмсу је 28. јуна 1916. славни археолог Артур Еванс објавио уводник о косовском епу на насловној страни. У преко 1000 биоскопа широм Британије приказивани су филмови о Србији, а у 12 000 школа читан је текст „Србија – јуче, данас, сутра“ Ситона-Вотсона.

Британски Гардијан је том приликом написао: „In all the strange developments of wartime there can hardly be anything of such curious significance as Kossovo Day as it is being kept this year. That in London and Manchester and other English cities people should meet and demonstrate in memory of a battle which occurred in The Balkans 527 years ago – here surely is an extraordinary thing.“

Не треба заборавити и велико поштовање које је Србија уживала у САД. Мало људи зна да је једина застава која се завијорила на крову Беле куће (сем америчке), била управо застава Србије, и то као знак захвалности за српски допринос борби у Првом светском рату. Те 1918. године, српска тробојка вијорила се и на крововима свих државних институција у САД. Председник Вудро Вилсон тада је позвао амерички народ да искаже солидарност са Србијом, и ода јој почаст за херојску борбу против далеко надмоћнијег окупатора.

извори: Блиц, Народна библиотека, Гардијан