Комунистички злочини

Сарадња комуниста и усташа 1930-их

Након дрезденског конгреса 1928. године КПЈ је подржавала разне националистичке организације које су се бориле против српске превласти, укључујући Косовски комитет, ВМРО и усташе.
Пролетер

Пролетер из децембра 1932.

Комунисте и усташе зближавала је чињеница да су били политички револуционари, извргнути жестоком прогону диктаторског режима. Раних 1930-их година, заједничка тема комуниста и усташа била је борба против „великосрпске диктатуре“. Тих година званично партијског гласило „Пролетер“ агитује против српских чиновника, жандара и полиције („Напоље са српским чиновницима, жандарима и полицијом!“) и тражи хрватску националну слободу „против сваког облика националног угњетавања са стране српских зулумћара“.

У септембру 1932. усташе организују тзв. „Лички устанак“, односно напад на неколико жандармеријских станица. Тада КПЈ прогласом у партијском органу Пролетер »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.

„У посљедње вријеме почиње да се шири особито у Лици и сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их собом као таоце. Влада је, да угуши покрет прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1,400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројнихпушака (митраљеза) и једну брдску батерију. […]

Из околности да усташки покрет започиње у Лици и сјеверној Далмацији – најсиромашнијим крајевима Југославије – може се закључити да социјално-економски моменти играју велику улогу у том покрету. Али значење националног момента такођер је велико, јер је покрет највише развијен у хрватским дијеловима Лике и сјев. Далмације. Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организирају и предводе.“

– „Усташки покрет у хрватским крајевима“, службено гласило КПЈ Пролетер из просинца 1932.

КПЈ у истом прогласу поручује да се комунисти боре против националног и социјалног потлачивања, за самоодређење потлачених народа до отцејепљења. Због тога они узимају активног учешћа у усташком покрету, везујући национално ослободилачку борбу усташа са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу.

Службени орган Пролетер за вељачу-ожујак 1933. потврђује раније ставове ЦК КПЈ у односу на усташки покрет, и позива чланове КПЈ да помогну „национално-револуционарном покрету“

КПЈ је покушала да се стави на чело хрватског националног револуционарног покрета. Од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист „Хрватски пут“, који је био орган тзв. национално-револуционарних група формираних у земљи. Лист је тискан у емиграцији а био је намијењен претежито хрватском селу. По директиви ЦК, овај часопис је уређивао Ђука Цвијић.

Полицијски терор који је услиједио након покушаја устанка зближио је хрватске комунисте и усташе. Пролетер из вељаче 1933. објављује велики чланак под насловом „За помоћ и ослобођење политичких и војних осуђеника“ у којем се залаже за ослобађање свих политичих затвореника из „великосрпских затвора“, укључујући бројне заточене усташе.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“, у циљу заједничке борбе против краљеве „војнофашистичке“ диктатуре. Међу истакнутим комунистима, члановима Затворске заједнице били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић и други. Заједница је тада прихватила Резолуцију, у којој се осуђује „злочиначки режим војно-фашистичке диктатуре (…) тако зване Југославије“, који угњетава сељаке, раднике и потлачене нације.[9] Заједница политичких осуђеника је деловала у наредном периоду. О сурадњи свједочи и публикација Робија – записци хрватских народних бораца, издана у Загребу 1936.

У затвору су неки од „националних револуционара“ пришли комунистима, као нпр. новинар Шиме Бален. Било је и супротних случајева, па је тако хрватски комуниста и новинар Миливој Магдић пришао усташама. Према сећањима, највећи углед међу усташама од комунистичких затвореника уживао је први вођа Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг, „због својих чврстих хрватских уверења и људске постојаности“, који је био осуђен на 12 година робије.

Извор: Сарадња комуниста и усташа 1930-их

Споразум усташа и комуниста из 1935 године

Свесни тешкоће у борби, без обзира на подвојеност у погледу на друштвени поредак, вођство хрватског народног усташког покрета и вођство југословенске комунистичке странке у Краљевини Југославији,

+++

овлашћено и споразумно са свима првацима легалних и илегалних формација склапа следећи

СПОРАЗУМ

1) Вођство хрватског народног ослободилачког усташког покрета с једне стране и вођство комунистичке странке с друге стране свесни су тежине свога положаја који долази од заједничког непријатеља, сваке југословенске владе и српског народа као носиоца српске хегемоније (надмоћност) и подржаваоца сваког режима који спутава, смета и тупи наде:

а) код хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма,

б) код комунистичких маса да траже савезнике у рушењу постојећег стања, ма какве погледе тај савезник имао на поредак и форму државе по постигнутом успеху.

2) Вођство југословенске комунистичке странке свијесне своје улоге, признаје да до комунизирања Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српству и православљу, јер је познато да су то два фактора која су омела продирању Османлија на Запад и комунизма и Аустрије на Исток. Споразумни су да уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострава.

Вођство хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да би без промене постојећег стања хрватски народ подлегао југословенској лукавости и српској хегемонији и нуди сарадњу свима поробљенима Југославије и комунистичкој странци посебно, да убрзају ток догађаја средствима и начинима према упутима свога вођства.

3) Вођство хрватског усташког покрета обавезује се да ће све штрајкашке демонстрације, манифестације и све разне изгреде које изводе комунистичке формације потпомагати и у њима учествовати. Вођство комунистичке партије сматрајући хрватски усташки покрет јаким чиниоцем и помагачем урушењу постојећег стања, обећање сваки подржак и потпору у остваривању усташких идеала.

Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати, све свађе и задевице између једних и других; у написима, личном разговору и итд…, а у случајевима демонстрација, револуција и ратова, једне друге без приговора помагати, нарочито уништавањем свега што је српско и православно, као што је истакнуто у тачци два овог споразума.

4) У случају локалних неспоразума дужност је локалног вођства усташког покрета и комунистичке странке да све сукобе одмах ликвидирају, а свака формација о томе своје старије јединице обавјестнти. Нескладност начелне нарави решава вођство хрватског усташког покрета и вођство југословенске комунистичке партије.

ЦИЉ

Југословенска комуннстичка странка којој је Закон о заштити државе од 1922. год., онемогућена акција слободног кретања и рада са једне, и вођство хрватског ослободилачког покрета с друге стране, примају на себе заједнички и споразумо ДУЖНОСТ заједничке борбе и међусобног помагања у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадања југословенске државе и уништавање свега што је српско и православно.

Сремска Митровица, јуни-липањ 1935. године

За комунистнчку странку: Моша Пијаде, с.р.

За усташки ослобод. хрв. покрет: Др. Миле Будак, с.р. адвокат

Оригинал се налази: Војно историјски институт ЈНА, архива непријатељских јединица Бр. рег. 3/2; Кутија-116/1638

Споразум комуниста и усташа у Сремској Митровици 1935. године

+++

Реферат Милана Банића, Београд, 17. децембар 1943.

Дана 4. децембра ове године радио Лондон донео је вест да је Врховни законодавни одбор партизанске војске у Југославији, на својој конференцији, образовао Комитет за национално ослобођење, заправо нову партизанску владу.

О овом догађају много је говорено и писано, те би понављање било сувишно.

Овде ће се изнети оно о чему нико до сада није ни писао ни говорио, позадину целе ове по српски народ трагичне игре, коју воде наши суседи из Независне Државе Хрватске.

Ограђујући се унапред чињеницом да је по овом политички врло смишљено, вешто и обазриво вођеном послу тешко пружити конкретне и сигурне доказе, изнеће се онолико колико то дозвољава логично везивање појава и запажања.

Од свог постанка хрватска држава са својим режимом води у историји беспримерну политику мржње и злочина према српском елементу. Ниједан народ никада није у борбу са другим народом унео толико бруталности као вође данашње Хрватске. И не само данашњи властодршци Независне Државе Хрватске, већ има много чињеница да у овом нагону уништавања Српства постоји нешто опште и духовно, што обухвата хрватски народ као целину.

Прва етапа ове акције уништавања, као што је познато, извршена је углавном током 1941. и 1942. године, а завршена капитулацијом Италије, која је из својих империјалистичких циљева, заједно са католичком црквом, помагала и распиривала дело уништавања. Резултат је поразан за Србе. Стотине хиљада побијених Срба са подручја Независне Државе Хрватске круна је овог рушилачког хрватског беса.

Напуштањем хрватског подручја од стране Италијана, а захваљујући немачкој интервенцији, изгледало је да ће се односи ублажити, а прилике побољшати. Међутим, нагон је остао и даље, само му се дао лепши и лукавији израз. Употребљено је једно друго средство и пут, овом приликом са два циља.

Први циљ, наставити са биолошким истребљивањем Српства и православља, и то што већим проширењем подручја дејства, по могућности изван хрватских политичких граница, и преношењем акције на саму матичну српску територију. Други циљ, врло лукав, најбрижљивије и вешто скривен, састоји се у томе, да се из целе ове игре извуче политичка корист за финале, да се осигура мост преко кога ће се моћи у случају потребе одступити.

Средство за остварење овога циља, иако на први мах изгледа парадоксално, усташки режим нашао је данас у комунистичкој оружаној акцији вођеној од Хрвата Јосипа Броза Тита, и његовим најближим сарадницима у привременој влади „ослобођене територије”, Хрватима др Ивану Рибару, Антуну Аугустинчићу, др Јосифу Смодлаки, Сулејману Филиповићу, Фрањи Фролу и Божидару Маговецу.

Оваква политика усташких властодржаца поразна је на првом месту за нас Србе, и то како за оно мало српског живља које је преживело покоље, тако и за само подручје Србије. Штетна је и по немачке војне и политичке интересе, јер целокупна партизанско-комунистичка акција чији је епицентар у Хрватској, поред тога што апсорбује велики део снага немачке војне силе, онемогућује истовремено и сређивање и политичких а самим тим и привредних прилика на целом Балканском полуострву.

Полазећи са овог становишта наша је дужност да скинемо вео са овог усташког, односно хрватског политичког маневра, а не можемо ли то да бар укажемо немачким факторима на појаве које потврђују ова запажања, а која се могу конкретно резимирати у овоме:

1. Познато је да је комунистичка како пропагандна тако и оружано-револуционарна акција врло еластична, и да се према Лењиновом учењу никада не сме држати крутих шаблона, већ треба да увек опортунистички искоришћава сваку дату ситуацију хватајући „актуелну карику револуционарног ланца”. Пактирање и сарадња са свим елементима који могу припомоћи да се дође до циља, не само да су дозвољени по комунистичким доктринама, већ је то заповест комунистичке праксе.

Позната је још од пре рата на нашем југословенском подручју сарадња између КПЈ и толиких многих иредентистичких покрета, међу којима само да споменемо ВМРО, црногорске федералисте, хрватски франковачки покрет, па и саме словеначке клерикалце. Да би ова сарадња на рушењу постојећег облика државе била што тешња и успешнија, КПЈ основала је чак и посебне КП за Македонију, Црну Гору, Хрватску и Словенију. Теоријски, духовни и политички јаз који је постојао између Комунистичке партије и ових покрета ништа није спречавао КП да верна учењу Лењинизма у овој сарадњи „хвата актуелну карику”.

Зашто да Комунистичка партија и сада не поступа по истом начелу опортунизма налазећи у усташком покрету односно режиму доброг сарадника и помагача у борби против Српства и православља. Комунистичко гледиште овде је јасно. Искористити погодну ситуацију, а после се оборити и на самог савезника, по начелу „ко кога”.

2. Србин са својом народном црквом, која је везана за свој национални простор, по својој духовној структури одан родној груди и непријатељ сваког интернационализма, запрека је, и то врло јака и озбиљна, бољшевизирању Балкана. Покушаји Комунистичке партије да од Србије створе базу свог револуционарног деловања на Балкану пропали су 1941. године, а и последњи покушаји концем ове године ломе се о уједињени национални отпор Срба, у коме учествује скоро цео српски народ. Према томе, гесло комуниста мора бити уништити Србе и православље. Програм усташког режима је исти. Ако се томе дода политика католичке цркве и њена мисионарска пенетрација на балкански простор, за коју има доста доказа да већ годинама води борбу против православља, онда је истоветност програма сва ова три партнера уколико се односи на истребљење српског елемента још очигледнија.

3. Усташки режим водећи овакву политику не одступа ни за длаку од своје основне политичке линије изражене у тежњи биолошког уништавања Српства и православља.

Овоме треба додати још један, колико нечастан и недостојан толико и опасан моменат, а који је својствен хрватском менталитету. Имати Јосипа броза, Хрвата католика, макар и по нужди за сарадника, значи осигурати себи будућност за случај победе савезника. Поглавник је ту за сада, а Јосип Броз за сваки случај. Оваква политика и њен успех гарантовани су и чињеницом да уз Тита седе и хрватски политички корифеји др Иван Рибар, др Јосиф Смодлака (бивши посланик код Ватикана), Сулејман Филиповић, усташки пуковник, коме његово комунистичко уверење да је уистину из идеолошких побуда приступио Титовом штабу не би могло дозволити страховити покољ српских жена и деце у Босни, те Фрањо Фрол, дугогодишњи сарадник и истомишљеник др Влатка Мачека и бивши предстојник при Банској власти у Загребу. Ово неколико Хрвата, чланова Титове владе, допушта веровање да се шарено хрватско друштво окупило „у влади ослобођене територије” са посебним политичким циљевима, иза којих стоји и поглавник и цела Хрватска заједно са др Влатком Мачеком.

4. Ако се макар и једним делом приме ове претпоставке, зар се само по себи не намеће уверење да цео комунистичко-партизански покрет на југословенској територији морално и материјално помаже званични Загреб. Већ две године у хрватској држави вршљају Титове банде и све до садашње казнене експедиције нису успели да их униште. У Србији, где је комунистички пламен најпре букнуо, и то у разрованој и окупираној Србији, партизанска акција уништена је за неколико месеци, а угнездила се на територији суверене земље, која располаже регуларном војском, тамо се шири, организује и јача, претећи да поново захвати Србију, а преко ње да се прошири и на цео Балкан.

Постоје, наиме, обавештења да се спрема сеоба Титовог главног штаба на планину Пасјачу (округ лесковачки), одакле би се на домаку бугарске границе руководило партизанском балканском акцијом наредног пролећа.

5. Усташко комунистичка сарадња, чије перспективе сада запажам, није нова појава. Познато је да ово пријатељство датира још из бивше Југославије, и да је на бази борбе против Српства, православља и„српске хегемоније” добила свој реалан изражај у протоколу споразума између вођства хрватске усташке организације и вођства Комунистичке партије Југославије. Споразум је закључен у Казненом заводу у Сремској Митровици, а потписан од стране Моше Пијаде и др Миле Будака. Његова идеолошка основа сажета је у члану 2 и 3 који гласе:

2) Вођство југословенске комунистичке партије, свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирање Османлија на запад тако и Аустрије и комунизма према истоку. Ради тога, ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега онога што је српско и православне вере.

Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свим подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготово комунистичкој партији, како би се убрзао ток догађаја, свим средствима, а према упутама овога вођства.

3) Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.

Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, ј у постизању усташких идеала обећава сваку своју помоћ.

Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд,и те да ће се обострано безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуције или рата, а особито што се тиче уништења свега онога што је српско или православно, као што је то наглашено у тачки 2 овога споразума.

Дакле, управо оно што је у овом реферату напред детаљније изложено и образложено.

6. Из облика досадашњих партијских акција на територији хрватске државе, види се да махом страдавају српска насеља и да се уништава српски живаљ, а да је оштрица на првом месту уперена против српског свештенства. Случај поступка „партизанске ослободилачке војске” у Шибенику еклатантан је и убедљив. И у самим партизанско-комунистичким редовима убијају се и уништавају Срби, а водећа места поверена су Хрватима. И ове чињенице указују на усташки дух у овим редовима и остваривање усташког програма преко Титових банди.

Као што се из предњих излагања види, иза целе ове тајанствене игре крије се невидљиви режисер, који глуму вешто режира, а на штету Српства. Ово раскринкати, или бар указати на ове перфидне механизме усташког режима, хрватских политичара и католичке цркве наша је дужност. Овај реферат прилог је и помоћ на путу испуњења ове дужности.

Прилаже се препис комунистичко-усташког споразума.

Београд, 17. XII 1943.

 (Архив VII, Недићева грађа, К.1А, Ф.1, Д.9-9а)

Извори: Новинар Онлајн, Слике Партизана

Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу

У току минулих векова вршено је однарођивање Срба – турчењем, албанизовањем, мађаризовањем, хрватизовањем (преко унијаћења и католичења), а у XX веку и македонизовањем. Расрбљивање Црногораца у XX веку јесте, у својој суштини, најподлији чин у целој лепези разнородних видова асимилације Срба, јер се ради о однарођивању оног дела српског народа, који су учени Европљани сматрали за најсрпскији.
Котор

Котор

Митрополит Данило, родоначелник династије Петровић Његош, написао је својом руком на рукописном јеванђељу, израђеном на пергаменту, следеће:

„Данило, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи, купи ово светоје јевангелије ценоју златну 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, пренесено од земљи молдавскије њекоторим купцем. И сему ми од нашега труда управисмо сребро – образ Хритов и 4 јеванђелиста и с друге стране почех од сребра пет – у све печах 10 и приложих га у Патријаршији пећкој храму Вознесенија Христова…“ (Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд, књига II, страна 91).

У цетињским „Записима“, за октобар 1939, објављен је препис следећег текста, писаног руком митрополита Данила:

„Ва љето 7207 (1698) мјесеца јулија 17 на неђељу Светих отец, да јет вједомо како купих сију душе спаснију књигу Житије Светого Сави, прваго архиепископа и учитеља србскаго аз грешни и смирени Данил, наречени владика цетињски…“

На Митровдан 1714. године, митрополит Данило је упутио ову поруку Црногорском збору и главарима:

„Мила би ми била смрт да сте ви хтјели да сви уједињени изгинемо часно и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца – што нас Црногорце довело у ове крше – оставивши послије себе славу и част… Као што сами знате, у ваше вријеме, за тешког бечког рата, колико је храбрих Срба, Грка и Бугара, Угара и Њемаца пропало..“ (Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Владике Данила, Цетиње, 1955).

Митрополит Данило пише у Бечу, 2. децембра 1714, Гаврилу Головкину, представнику руског цара Петра Великог, код цара Аустрије:

„А сада мене су овђе зауставили… Не знам шта ће бити од мог живота у туђем царству, јер бих ја прво себе обешчастио, а затим наша српска племена, када бих молио помоћ од других држава, и ругале би нам се друге вјере…“ (Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Владике Данила, Цетиње, 1955).

Митрополити Сава и Василије. У писму патријарха српског Атанасија и црногорског митрополита Саве Петровића Његоша, датираном 25. маја 1752, на Цетињу у „Резиденцији цетињских митрополита“, које је у Русију носио архимандрит (потоњи митрополит) Василије Петровић Његош, уз остало, пише:

„… Нарочито је сваког саучешћа достојна српска земља која не само да је сваког свог права лишена, него и стално лежи под ногама противника, и њена страдања и уздахе тешко је описати…

Једина слободна књажевина црногорска која је своју вјеру и храброст, као и раније, увјек готова показати цијелом нашем словеносрпском народу…“ (Политички и културни односи Русије са југословенским земљама у XVIII веку, Москва, 1984, стр. 159).

Митрополит Василије Петровић Његош, у својој „Историји о Црној Гори“, која је одштампана у Москви, на руском језику, 1754, уз остало, каже:

„За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се је разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српским царством…

… Црна Гора насељена је већином досељеницима, који у ове горе добјежаше послије пропасти царства српскога. Свако такво племе памти и свог родоначелника који се је преселио у Црну Гору, свако племе има, у народном предању, своју историју; свако прича кад су се доселили у Црну Гору његови стари, ко су они били, одакле су се доселили итд. Привешћу неколико примјера. Његош на примјер причају како су испод Његоша планине, из Херцеговине (то је сада никшићки крај – Б.Ј.), дошла два брата – Ерак и Раич, па се населили у Његуше од којијех се је и прозвало мјесто Његуши, а од ова два брата постала су два јака села: Ераковићи и Раичевићи…

… При избору књаза Лазара за цара српскога, били су сви српске велможе, осим зетскога и црногорскога ерцога, који је у то вријеме био Балша, син Страцимиров, који је наслиједио ерцогство, послије Јована И ерцога, који је произилазио од фамилије књаза Вукана, Симеона Немање сина, и звао се Јован И Црнојевић…

Балша, којега сам прије споменуо, дошао је на Косово трећи дан послије оне несрећне битке 897. од створена свијета, од рођења Христова 1389. јунија 15. Балша је био одвећ жалостан што није стигао да буде у боју на Косову…“

После тога се у овој историји говори да је митрополит Василије „ступио у политичку и братску свезу са околнијема Црној Гори српскијема племенима. Он је ступио у братску свезу са Србима Боке Которске, некијема племенима Херцеговине, са јуначкијема Брђанима…

This slideshow requires JavaScript.

ПИСМО ЦАРИЦИ МАРИЈИ ТЕРЕЗИЈИ

Одмах кад су главари околних српских племена примили ову књигу од владике и главара црногорскијех, скочили су на ноге јуначке те почели војску окупљати, да хитају у помоћ Црној Гори, својој узданици, на коју гледаху сви Срби као на земљу одакле ће им засијати сунце, као на свјетилник који свијетљаше у тами, која бјеше покрила српске земље, и казиваше им да још није све небо српско покривено тамом, да није све сунце српско облак притиснуо, но да има још на небу српскоме једна свијетла точка која свему српскоме народу уливаше зрачак надежде на опште народно ослобођење.

Браћа се браћи братски одазваше и притекоше им у помоћ у муци и невољи љутој..“ (Марко Драговић, Митрополит црногорски Василије Петровић Његош или историја Црне Горе од 1750. до 1766. године, Цетиње, 1884).

Митрополит Василије је у посвети своје „Историје о Црној Гори“ грофу М. Воронцову, руском државнику, написао:

„Налазећи се при најсветлијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словеносрпског црногорскога народа, очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о светим царевим а српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети вашој грофовској свјетлоти као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру“. (Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић Његош и његово доба, стране 123, и 124).

Митрополит Василије је изјавио руском књазу Александру Гаљицину, 1765, да је у вези са захтевом Турака да им Црна Гора плати харач, рекао овима да је Црна Гора одвећ сиромашна. „Ви сте, Турци, узели Црногорцима и осталим Србима царство, простране земље и градове, шта хоћете од нас који живимо у овим горама“. (Глигор Станојевић, н. дело, стр. 126).

Митрополит Василије у својој „Оди Немањи“ пише:

„Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отачество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но сву ношт Бога Молите,
Царство сербско паки ваставите,
Правдају и благочетвји прославите

(Милорад Павић, Историја српске барокне књижевности, Београд, 1970).

Митрополит Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски)

Архимандрит Петар Петровић (потоњи митрополит Петар I), гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, пишу аустријској царици Марији Терезији, 1779:

„Желимо да Митрополит црногорски зависи од пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ („Записи“, за март 1939, Цетиње).

Уочи боја на Мартинићима против Турака, 1796, Петар I позива Црногорце и Брђане да докажу да „у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије“, а пред бој на Крусама, такође 1796, тражи од својих ратника да ударе на Турке, непријатеља „нашег предрагог имена србског и наше драге слободе“. (Др Ђоко Пејовић у дебати о Кулишићевом раду „О етногенези Црногораца“, јуна 1981, у Подгорици).

У посланици Белицама, из Манастира Стањевићи, 20. децембра 1807, Петар I, уз остало каже:

„… Ја мислим, да нијесу ови Озринићи у то дјело сдоговорници и ништа више не жалим него срамни глас, који по свијету иде, да Црногорци помагају Турцима клати и давити христијане. У Вријеме, када је Бог сојединио српски народ, да се од турског јарма ослободи… Али се надам да остали Црногорци неће то име и срамоту на себе носити него да ће бити што и остали поштени јунаци србски, који су себе ослободили, пак иду да и друге Србље помогну ослободити…“ („Записи“, 1935).

У писму Петра I београдском митрополиту Мелентију, од 5. августа 1812, поред осталог, каже се:

„… Подвизајте се и у напредак, брате мој, о ползи љубезњејшег отечества, а највише радите својим благоразумним совјетами и науками на саждат на срца господе србске прежде поменуту љубав и согласје, да би они не пустили себе род человјеческаго непријатељницу завист, која не зна предпочитати полезнаја и која силна и пространа царства обраћа у поробошченије и у невољу под туђи јарам, као што је и наше царство обратила. Ја знам како је у греческом народу царствује гордост и киченије тако у нашему, за несрећу својих, завист и памјкатозлобије, на којих када помислим ништа ме овеселити не мо, бојећи се ове непријатељнице, јербо она свако зло и несрећу и погибељ не повремену, већ вјечну, производи. Ми знамо шта је учинила неслога од нашега царства, а видимо шта је произвела слога. Има не мали дио народа, који се назива Србин, а не весели се србској слози, него га она мучи и гризе више него јарам, под којим се находимо, иако који из таквога народа дође и прилијепи се при којему господину србскоме трудно бих повјеровао да ће полезан бити општему благополучију народа србског…“ („Записи“, јул 1938).

Батрић Јовановић

Текст је део фељтона овог аутора (1. и 2. део) под насловом “Расрбљивање Црногораца“ објављeног 2003. у “Гласу јавности“ на основу његових књига “Црногорци о себи – од владике Данила до 1941“ и “Расрбљивање Црногораца – Стаљинов и Титов злочин“

Понори зла – стрип у коме је описана бурна историја Херцеговине

Српска историја 1941–1945. најпре би се могла описати, по оцени Жарка Видовића, као „логорашка историја“ и то је српски народ, тада настањен на подручју Независне државе Хрватске, понајпре осетио. Јасеновац је за сва времена постао симбол свих ужаса које су Србе погодили кроз геноцид у Банији и на Кордуну, кроз покоље у Лици и Славонији, кроз масовна бацања српске нејачи под нож на Дрини, или у јаме у Херцеговини.

Стрип “Понори зла“, Јован Братић

Српски народ у исто време, посебно у матици, погодиле су и деобе из грађанског рата – и оне су, првенствено кроз поделе на „четнике“ и „партизане“ остале трајне. Ти догађаји нису оптеретили само прошлост, већ су се одразили и на будућност нације. Можда њихов спој нигде није био видљивији, него што је то био случај у Херцеговини. Управо на том простору смештена је и радња стрипа, рекли бисмо и илустрованог романа, „Понори зла“ који је настао из пера Јована Братића.

Братић, иначе истакнут у овом пољу стваралаштва, који је разрадио многе мотиве из националне историје, овога пута се одлучио да прикаже одјеке светске историје у Невесињу и околини током Другог светског рата. Зналачки, са добрим историјским предзнањем, аутор нам овим путем приказује најважније ратне епизоде и једноставно осликава све сложене појаве особене у његовом крају.

Он дословно црта све оно што смо раније могли да читамо код Сава Скока, Драге Мастиловића или пак Алексе Тепавчевића, а то су збивања која су се тада смењивала као на филмској траци: слом југословенске државе 1941, на чијим рушевинама се формирају власти НДХ; усташки терор, изражен већ у првим месецима, уз важан ослонац у локалном муслиманском становништву; „другу невесињску пушку“ и масовни устанак Срба који је, у јуну 1941, као такав букнуо међу првима у окупираној Европи; стварање слободне територије под контролом до тада јединствених устаника и нов талас усташких злочина којих су се заиста грозили и италијански официри…

Посебно упечатљиво, Јован Братић приказује геноцидне злочине у Коритима и Пребиловцима, који и данас имају важно место у колективном сећању српског народа. Међутим, као истинољубив човек, он поред слика страдања својих сународника неће избећи да се суочи и са њиховим злочинима у осветничким походима. Следеће епизоде Братић плете око расцепа у устаничком табору и почетка грађанског рата у Херцеговини 1942; ништа мање убедљиво него претходне, он нам даје на увид и слике српско-српског судара, „лијева скретања“ и злочине херцеговачких партизана, те наду четничких команданата да ће у колаборацији са Италијанима спречити усташки геноцид – и њихову превагу на терену. Ако су нас прве епизоде подсећале на филмске кадрове „Ножа“ и „Браће по матери“, онда ове дефинитивно наличе сценама из „Глувог барута“.

Што током рата, што у послератним прогонима, у братоубилачком рату један за другим страдају његови јунаци, вођи херцеговачких ројалиста: Дамјан Крстић, мајор Бошковић, Јован Ћетковић, Лазар Орловић… Иако су њихова имена наведена под псеудонимима, иоле виспрени читалац препознаће у њима стварне историјске личности – Крста Ђерића, Бошка Тодоровића, Ћетка Петковића, Петра Самарџића. У личности капетана Лоловића, чија судбина овде није видљива, а који ће погинути 1945. када се буде нашао у усташко-партизанском обручу, огледа се легендарни Милорад Поповић. Посебна важност Братићевог стрипа лежи управо у чињеници да је њиме извршио визуелизацију ликова историјских личности од којих су до данас остале тек по једна или ниједна фотографија и тако их приближио новим генерацијама и савременом читаоцу.

Затим, аутор нас води у фебруар 1945, у поновни продор партизана у ове пределе, када су већ постали победници у грађанском рату и формирали нове власти. Пратећа појава њиховог учвршћивања били су злочини над пораженом страном, који су у Херцеговини, поново, били посебно сурови. Такав је и описани злочин над невесињским девојкама, који се заиста догодио у то време и на том месту. Снаге ЈВуО („четници“) доживеле су погибељ у одступању кроз Босну и кроз Словенију, а њихови преостали припадници на терену нашли су се као вукови у хајци. У послератним годинама, у једној потери гине и његов главни лик Алекса: пуцао је себи у главу да не би пао жив у руке својој небраћи под петокраком.

Било је то доба када су за комунистичке власти народни непријатељи била и деца њихових непријатеља. Поделе из грађанског рата наставиле се да бубњају и деценијама касније. Ко је пак био на којој страни и ко чији, ко злочинац и ко жртва – тешко се заборављало међу херцеговачким памтишама. Људи попут Јована Братића са снажним српским идентитетом тај период доживљавали су као ново ропство. У том контексту, треба посматрати и његов ефектни закључак: васкрсењем имена забрањених и умало заборављених, после скоро пет деценија, васкрсавала је и истина.

„Поноре зла“ карактеришу леп језик (српско ћирилично и ијекавско писмо) и квалитетне илустрације. Прича изложена у њима је динамична и поучна и чита се готово у даху. Аутор није професионални историчар, али се види да је заљубљеник у историју. Он је у овом стрипу просто забележио народно предање, невесињско. Притом, његов угао гледања је српски, у колективном трагању за српским становиштем и српским интересом. Јован Братић је један од оних часних појединаца који се том суђењу, у својој моћи и на свој начин, овим делом успротивио.

У Београду, 18. 6. 2017.
Немања Девић, МА

Сви заинтересовани за набавку стрип албума Јована Братића ,,Понори зла“ могу се јавити аутору на адресу: jovobratic@gmail.com

Извор: Слободна Херцеговина

Посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години

У једном од најтежих тренутака српске историје на чело Српске православне цркве долази патријарх Варнава (Росић). Рођен је у Пљевљима 1880. године у честитој и побожној породици,. После завршене Призренске богословије бива послат у Русију, где завршава Духовну академију, монаши се и бива рукоположен у чин јеромонаха. Почетком Првог светског рата тадашњи епископ Варнава се прикључује српској војсци и дели судбину српског народа. После солунског фронта 1917. послат је у дипломатску мисију у Русију где га затиче Октобарска револуција. После смрти патријарха Димитрија 1930. године епископ Варнава изабран је за новог српског патријарха. 

Патријарх Варнава

Посебну пажњу патријарх Варнава је придавао друштвеним темама, тако да је 1936. и 1937, године много писао и говорио о опасностима комунизма и римокатоличког прозелитизма. Убрзо након ових иступа патријарх је мистериозно тешко оболео и умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године. Одмах се сумњало се на тровање, а то је и обдукцијом доказано. И поред саопштења ванредног Сабора СПЦ у којем се наводи да је патријарх отрован, и поред изјаве доктора који је вршио обдукцију. до данас се узрок његове смрти званично води као непознат.

Патријархова посланица о српској новој 1937. години

Ево свиће нам Нова година. Ја бих желио да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднијели над нас, и не само наднијели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумјети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недосљедност и противрјечност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто вријеме. Може ли то бити? Како се те двије супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света ријеч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To свједочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као свједоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савјесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога, ja не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на посљедњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсијеку сасвим коријен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (папом, прим.прир.). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најприје византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну вјеру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за вјеру и поштовали као вјеру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцијели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цијели мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају прије свега окови на нашу јадну браћу католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда вјерска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигдје у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све вијекове мука очувала у српском народу кандило вјере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цијели организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овдје против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред посљедњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савјесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вриједностима одвуче у пропаст.

Ja чујем уздахе народне, чујем гдје се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на свјетлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увијек се умио сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, вријеме je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповијест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга Божји и насљедник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вјере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради дјеце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова година нити и један дан, нити и један сат. A с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

+Патријарх Варнава

 

Приредио: Расен

Зашто је убијен патријарх србски Варнава

У ноћи између 23. и 24./11.7.1937. године је преминуо свештеномученик Патријарх србски Варнава (Росић). Иако је Свети архијерејски сабор СПЦ већ наредних дана, 7.8/25.7. 1937. издао саопштење о тровању као узроку смрти, како је сматрао и св. Владика Николај и цела црквена и народна јавност, како је потврдио и руски лекар који га је прегледао, до данас се тај узрок сматра незваничним, док је званични – непознат. У његову част ћемо у следећих неколико чланака објавити текстове о овом великану Светосавља који је незаслужено заборављен и запостављен.

Патријарх Варнава

„Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“

– Изјава СА Сабора СПЦ од 25. јула/7. августа 1937.

“Овде први пут изјављујем, јер пре рата нисам смео, да је патријарх Варнава отрован! То знам јер сам са мојим асистентима обдуковао покојног патријарха Варнаву и неопозиво утврдио да је патријарх Варнава отрован.

– Проф. др. Ксенофон Шаховић (Милош Мишовић – Српска црква и конкордатска криза, Слобода, Београд 1983.).

Патријарх Варнава (Росић)

У једном од најтежих периода српске историје на чело Српске православне цркве долази патријарх Варнава (Росић). У свести српског народа патријарх Варнава је остао упамћен као велики мученик. Митрополит скопски Јосиф је о њему записао следеће: „Oн је носио целу нашу прошлост у себи. Та прошлост говори ко смо и да смо умели бити упорни како, рекао бих, само Србин може бити, да умемо бити истрајни, да умемо са препуним срцем љубави према своме народу жртвовати се када треба за народ, за веру у Христа.“

Патријарх Варнава је рођен у Пљевљима 1880. године у честитој и побожној породици, од оца Ђорђа и мајке Крсмане. У младости је често походио манастир Свете Тројице. Основну школу завршава у родном граду са одличним успехом. Године 1892. уписује Призренску богословију. После завршене богословије бива послат у Русију, где у Санкт Петербургу завршава Духовну академију. Ту се и монаши и убрзо бива рукоположен у чин јеромонаха.

Одмах по доласку у Србију бива послат у Цариград где врши велику мисионарску делатност. Потом бива постављен за епископа у Јужној Србији (данашња Македонија), где је имао великог успеха у епископском раду.

Почетком Првог светског рата тадашњи епископ Варнава се прикључује српској војци и дели судбину српског народа. После солунског фронта 1917. послат је у дипломатску мисију у Русију где га затиче Октобарска револуција.

После рата бива постављен на место митрополита скопског где столује све до 1930. године. Те године је преминуо патријарх српски Димитрије и било је потребно изабрати новог првојерарха СПЦ.

Најозбиљнији кандидати су били митрополити дабробосанки Петaр, црногорско-приморски Гаврило и скопски Варнава. Већином гласова за другог патријарха обновљене српске патријаршије је изабран митрополит Варнава. Интронисање је извршено у београдској Саборној цркви и у Пећкој Патријаршији. У својој приступној беседи патријарх Варнава је рекао: „Трон српске патријаршије издваја се од свих других патријаршија обзиром на његову славну историјску прошлост и ону улогу коју је патријаршијски трон имао у животу српског православног народа, у животу свих хришћана на Балкану, обзиром на ону силну и моћну средњевековну Србију на челу које су стајали благочестиви наши владари, архијереји, архиепископи, митрополити, патријарси.“ Делатност патријарха Варнаве је обележена великим градитељским подухватима. Пошто је седиште српске патријаршије пренето из Сремских Карловаца у Београд, било је потребно изградити нову зграду српске патријаршије. То је за време његове првојераршке делатности и урађено. Значајно је и поменути да је патријарх Варнава покренуо иницијативу за подизање храма Св. Саве.

Године 1931. је на његову иницијативу донесен нови Устав Српске православне цркве. Хиротонисао је осам епископа који су доцније постали велика светила наше Цркве.

Био је велики пријатељ краља Александра Карађорђевића и веома га је погодила његова погибија у Марсеју. Посебну пажњу је придавао друштвеним темама, тако да је 1936. овако писао о опасностима комунизма: „Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова ‘наука’ нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, ‘јер лаковерни свет гута лепе приче’. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља.“

Конкордатска криза у времену патријарха Варнаве изазвана је потписивањем споразума између Југословенске владе и Ватикана. Конкордат је Римокатоличкој цркви давао посебне повластице на уштрб СПЦ. Поводом овога питања патријарх Варнава је сазвао два ванредна Света архијерејска сабора. Закључак и једног и другог сабора је био да је конкордат неприхватљив. После тога влада ступа у отворени рат са СПЦ. Баш у то време патријарх је мистериозно тешко оболео. Сумњало се на тровање. Овоме је допринела чињеница да су и два брата патријарха Варнаве умрла исто од тровања, као и да су два патријархова послужитеља нестала тога дана. Међутим, ни до дан данас није званично утврђено да ли је патријарх Варнава отрован.

Забринут народ је са свештенством одржао два молитвословља за патријархово здравље. Литија после другог молитвословља је била забрањена од стране власти. Ипак, народ је одлучио да се она одржи. Жандарми су народ и свештенство почели да ударају пендрецима псујући им мајку српску (били су већином Хрвати) и кидали свештеницима одежде. Тешко повређен је био епископ Шабачки Симеон. Тај догађај је доцније назван „крвава литија“.

У јеку борбе око конкордата патријарх Варнава умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године. Вест о упокојењу патријарха болно је одјекнула у свим српским градовима и селима. Народ је непрекидно долазио да се поклони остацима патријарха Варнаве који су били изложени у Саборној цркви. Сахрана је обављена пет дана после смрти патријарха у малој цркви Светог Саве на Врачару. Под великим притиском после смрти патријарха, влада Милана Стојадиновића је повукла спорни потпис са документа о конкордату.

Патријах Варнава се својим великим радом и мученичком жртвом уписао у ред највећих српских духовних и националних јунака. Преподобни Јустин Ћелијски је о њему рекао: „Мистерија Божанских речи кружи око личности Патријарха Варнаве: Он је умро, и умревши родио многи род, јер је родио и препородио род Српски за нова еванђелска прегнућа и постигнућа, за нове светосавске подвиге и подухвате. (…) Пре годину дана, ми смо на данашњи дан послали небу нашу савест – душу Патријарха Варнаве. Тајанственим смислом догађаја, он је постао савест наша. То смо сви ми осетили, нарочито на дан његове смрти. Да, на дан његове смрти прогледале су све очи наше душе и у мртвом Патријарху угледале Новог Христовог Бесмртника.“

Будимир Кокотовић

Извор: Глас са Цера

Зашто је убијен патријарх Варнава?

Атентат и убиство Краља Александра у Марсељу 1934. године је историјски догађај који памтимо као почетак југословенског урушавања Србије, увод у геноцид над српским народом у Другом свјетском рату. Али, мали број Срба памти, нема чак ни историјску асоцијацију, убиство патријарха Српске православне цркве Варнаве (Росића), 23. јула 1937. године, у афери југословенско-ватиканског конкордата. Уморство тровањем српског патријарха, врхунац је политике југословенског антиправославног пира, и почетак новог погрома Српске православне цркве и српског народа у 20. вијеку.

Три године прије Другог свјетског рата и распада Краљевине Југославије, док се хрватски клеронационалисти наоружавају за успоставу независне државе, док се спрема распарчавање Србије, југословенска Влада потписује, а Скупштина изгласава, двије деценије припреман конкордат са Ватиканом. Од Видовданског устава 1921. године, изгласаног тијесном већином, управо прегласавањем на вјерском основу, било је више предлога за остваривање конкордата. Већ 1924. године је покушавано да се између Ватикана и Југославије склопи Конкордат. Влада Милана Стојадиновића, образована јуна 1935. године, затекла је припремљен текст конкордата, који је, у договору са Ватиканом припремила влада Бошка Јевтића. Југословенски министар правде, римокатолик, Људевит Ауер, потписује конкордат у Риму 1935. године.

Црквени Сабор је 11/24. новембра 1936. године тим поводом саопштио да се противи стављању Српске православне цркве у подређени положај, и давању права некој другој вјерској организацији која СПЦ није имала ни као државна црква. Сабор је донио закључак да ће сваки посланик који припада Српској цркви бити из ње искључен ако гласа за конкордат, а свештеник који подржи конкордат лишен чина. На дан када је Народна скупштина почела расправу о конкордату, 19. јула 1937.године, Црква је заказала литију, која је била забрањена од министра унутрашњих послова – римокатоличког свештеника Антуна Корошеца. Упамћена као Крвава литија, због бруталне силе којом је жандармерија насрнула на њене учеснике, у којој су претучени епископи и свештеници, најавила је пропаст српско-југословенског државног вавилонског пројекта, као и теже ропство Српске цркве и народа у новој вавилонској тамници.

Патријарх Варнава, писаном и живом ријечју, и свим средствима грађанског протеста, се супроставио политичком плану југословенског прозелитизма, полажући на крају и живот свој за Цркву и отачаство. Већ прве године по устоличењу (1931), патријарх Варнава је у Васкршњој посланици изнио антиримокатоличке ставове, што је радио и у наредном периоду, критиковањем ватиканског прозелитизма у православном свијету. Поред многих саборских саопштења, указивања на духовну и политичку погубност конкордата, најзначајније свједочанство је патријархов говор на дочеку православне нове 1937. године.

Предсједник Владе је забранио објављивање патријарховог говора, а из скраћене верзије текста објављеног у “Политици“ није се могло закључити да је патријарх био против конкордата. Патријархова посланица је илегално штампана и дијељена као летак, под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“. И од тада до данас, по југословенском усуду аутоцензуре, посланица патријарха Варнаве се, како у националним и вјерским тако и у другим гласилима, објављује у скраћеним верзијама.

Када сам први пут прочитао посланицу патријарха Варнаве нијесам имао недоумица о узроцима патријархове смрти. Послије такве ријечи тешко је било избјећи чашу отрова у тадашњој Србији, умреженој у југословенко-ватикански, и систем свих могућих тајних и јавних друштава жуте, црвене и црне интернационале. Попут ријечи византијских светих царева и патријараха, посланица патријарха Варнаве против југословенског конкордата спада у незамјенљива православна богословска али и политичка штива; као анализа историјских, геополитичких односа православља и римокатоличанства на Балкану; а прије свега као историјски примјер пастирског свједочења православног опредјељења и пута – подвига и жртве незамјенљивих личности епископа и свештеника Српске Цркве, страдалих у револуционарном пламену Другог свјетског рата и јасеновачком геноциду.

Саопштење

Да је патријарх Варнава умро од последица тровања свједочи саопштење ванредног Сабора СПЦ који се састао 25. јуна/8. јула:

„Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“

Доказ о тровању као узроку патријархове смрти је и трагична судбина патријархове два рођена брата, који су из Пљеваља дошли у посјету болесном брату, а који су се по повратку у Пљевља нагло разбољели и послије једномјесечног боловања умрли, због чега су били спријечени да присуствују сахрани брата.

Говор и посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години

Ево свиће нам Нова година. Ја бих желио да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднијели над нас, и не само наднијели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумјети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недосљедност и противрјечност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто вријеме. Може ли то бити? Како се те двије супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света ријеч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To свједочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као свједоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савјесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога, ja не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на посљедњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсијеку сасвим коријен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (папом, прим.прир.). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најприје византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну вјеру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за вјеру и поштовали као вјеру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцијели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цијели мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају прије свега окови на нашу јадну браћу католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда вјерска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигдје у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све вијекове мука очувала у српском народу кандило вјере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цијели организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овдје против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред посљедњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савјесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вриједностима одвуче у пропаст.

Ja чујем уздахе народне, чујем гдје се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на свјетлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увијек се умио сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, вријеме je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповијест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга Божји и насљедник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вјере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради дјеце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова година нити и један дан, нити и један сат. A с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

Огњен Војводић

Извор: Васељенска тв

Прочитајте и како је убијен српски патријарх Лукијан Богдановић: Убиство патријарха Лукијана Богдановића 1913. увертира за Први светски рат

Радослав Грујић – спасилац српске деце и баштине 1946. проглашен издајником

Неправедно оптужен и заборављен академик, професор Београдског универзитета протојереј и оснивач музеја СПЦ, човек који је пронашао земне остатке цара Душана, заслужан за спашавање више хиљада српске деце и најдрагоценијих реликвија фрушкогорских манастира током другог светског рата. Радославу Грујићу са разлогом је посвећена једна од емисија у серијалу „Заборављени умови Србије“. Приликом свечаног отварања Музеја Српске православне цркве, после завршене реконструкције у мају 2013. године на приређеној изложби није поменуто име оснивача и првог управника музеја Радослава Грујића, иако је део непроцењивих експоната спашен од уништења управо захваљујући њему. У то време професор Грујић још увек није био рехабилитован и то би могао да буде разлог његовог непомињања. Због тога што као народ каснимо са исправљањем идеолошких неправди нанетих нашим великанима дешава се да се неправде понављају. 

Радослав Грујић (1878-1955) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац.

Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930-1933. и 1935-1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године. 

Проналазак земних остатака цара Душана

У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. У тренутку када су земни остаци пронађени нико није знао шта би тачно са њима нити које би то било место достојно цара, да се оне сахране. А године су пролазиле…

Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, прича каже, у обичној дрвеној кутији која је стајала у фиоци његовог писаћег стола. Из страха да не буду уништене током бомбардовања, Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара. Кости су касније пренете у капелу Патријаршије, а тек од 1968. у цркву Светог Марка на Ташмајдану у којој и данас почивају.

На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. 

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.

Црквено благо нестало током рата

По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира. Почетком 1946. године предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Допис Синода СПЦ. 8. децембра 1945. Верској комисији Србије уз захтев да се благо врати Патријаршији у Београду.

Професор др Радослав Грујић известио је да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије

„да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама – као иконостаси – враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Кажњавање професора Грујића

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је пресудом Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. У пресуди се као кључни доказ колаборација с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су изрекли ову пресуду било је његових ученика и студената.

Пресуда је гласила:

„По расматрању свих аката и саслушања др. РАДОСЛАВА ГРУЈИЋА, редовног професора Теолошког факултета у Београду Суд је нашао:
1) Да је др Грујић за време окупације окупаторовом министру Јонићу послао низ извештаја и предлога за Српски циљни план и то:
а) за организацију Завода Српске православне културе;
б) за организацију Завода за упоредно проучавање религије и философских система;
в) за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа;
г) за организацију Одбора за старе српске штампане књиге;
д) за организацију Одбора за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време другог светског рата;
ђ) за организацију Одбора за биографију Светог Саве;
е) за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве;
ж) за организацију Одбора за историју Српске Цркве;
з) за организацију Теолошког факултета;
и) примедбе на пројект општег државног плана.
2. Да је био члан тако зване факултетске матице;
3. Да је био на пријему код Нојербаха, после прославе свечаног отварања од окупатора реорганизованог Универзитета и
4. Да је за време окупације спремио за Коларчев Универзитет и окупаторску радио-станицу два предавања и то:
а) «Основи Српског национализма» и
б) «Привилегије немачких владара Српском народу од 16. до 18. века».

После ових таксативних навода Суд наводи и следеће: „Из свега изложеног види се да је активност др. Грујића за време окупације велика“. Да би то потврдили наводе и делове из изјаве у којој проф. Грујић каже да је „осећао снажан императив целог свог духовног бића, да нашем тешко унесрећеном народу и Универзитету, и у најтежим временима под бездушним окупатором, треба пружити бар онолико духовног освежења и ободрења колико год се то, према приликама буде дало“.

То образложење Суд части није могао уважити па је „одлучио да др Радослава Грујића, професора теолошког факултета, казни удаљавањем са универзитета. Ову пресуду донели су 3. априла 1945. године и својеручно потписали чланови Суда части Београдског универзитета и душебрижници нове идеологије: Иван Томић, Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац и Ђ. Николић.

Одлуком Народног одбора IV насеља НО Рејона 1 од 1. септембра 1945. Радослав Грујић је избрисан са списка грађана, лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић.

У свом одговору Суду части Београдског универзитета, који је достављен у року од три дана, прота Грујић, поред осталог наводи:

„1. Да, по строгом испиту своје савести и поступака, слободно могу пред свим форумом рећи: да никада, ни пре рата, као ни током окупације, нисам ништа учинио што би могло бити, «на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно». И «2. да ми лично нису познати у поменутом смислу поступци осталих чланова Универзитета, сем неколико опште познатих написа и чланака које су појединци под пуним именом и презименом објавили по дневним и недељним листовима за време окупације – а нису могли служити на част не само онима који су их писали, него ни народу ни Универзитету. У Београду 15. децембра 1944.» (ОРГ – архивалије 1333)

После ове две пресуде долази и трећа од стране „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ која га је прогласила за „злочинца који је радио на фашизирању српског народа“.

О тим данима упечатљиво сведочи академик Војислав Ђурић који га памти још из ране младости: „Грујић је био човек изгубљене националне части коме су били забрањени јавни наступи, није имао право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао. Сачувао је ведар дух захваљујући својој природи и богословском образовању“.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици, радећи у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци, где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Мало његових радова је до сада објављено.

Његови савременици, они ретки, искрени, о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Углавном истичу три доминантне особине проте Грујића: ученост, жељу да сваком помогне, посебно младима, и поштовање личности. Никада ни о коме ништа није ружно рекао и написао. У свакоме је видео човека и у њему обрисе људскости и богостворења. Академик Дејан Медаковић, ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, у Ефемерису III за њега каже: „Био је пун неке доброте и духовне смирености проистекле не само из његовог историјског, већ теолошког образовања…“.

Две племените страсти нису га никада напуштале – наводи академик Светозар Радојчић – његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спашава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности. Са истим жаром Грујић спасава последње крпице старог антимиса, ситне фрагменте натписа; са истом стрпљивошћу он је у одмаклим годинама, једини међу нама, стрпљиво пребројавао драгоцености фрушкогорских манастира – у данима када је имао разлога да се брине о својој егзистенцији», истиче проф. Радојчић, један од водећих историчара уметности Европе.

У послератним годинама тиховања проф. Др Радослав Грујућ своди свој животни салдо. Остао је као човек сам. Животна сапутница Милица преминула је још 1937. године. Нису имали порода. Своју богату библиотеку са великим бројем рукописних и старих штампаних књига, затим архивске грађе, црквено-уметничких и других предмета завештава Српској цркви, односно Музеју СПЦ. Ова Оставина данас чини једну засебну ризницу унутар Црквеног музеја.

Радослав Грујић умро је у 77. години током лечења на Хвару и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице према њиховој жељи пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.

Историографски рад

Грујићева историјска истраживања била су усмерена у два правца: Карловачка митрополија, односно живот и деловање Српске цркве на простору преко Саве и Дунава, и истраживање црквеног живота на просторима Пећке патријаршије.

Oбајвио je око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку).

Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радове манастира Светих арханђела код Призрена.

Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.

За проту Радослава Грујића могло би се у најкраћем рећи да је био народни свештеник и универзитетски професор; прогоњени катихета и један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије; оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитетски центри и научни институти. Дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, искрено предан својој Цркви, учени Радослав Грујић био је током целог свог живота најеминентнији представник Српске цркве и свог народа за који се несебично жртвовао. Он није само сведок, он је и учесник многих догађаја који су омеђили српску историју и културу током прве половине 20 столећа.

Рехабилитација др Радослава Грујића

Група београдских интелектуалаца, међу којима је и министар културе, након серије текстова о овом великану који су објављени у Вечерњим Новостима, поднела је… захтев за рехабилитацију једног од највећих српских умова. Захтев за рехабилитацију поднео је Владимир Давидовић, опуномоћеник Богословског факултета и један од иницијатора исправљања седмодеценијске неправде према богослову, научнику и хуманисти.

Историјском пресудом коју је донео Предраг Васић, судија Вишег суда у Београду, 07. марта 2014. је у Палати правде рехабилитован протојереј СПЦ и академик проф. др Радослав Грујић, 

Нема никакве кривице професора Грујића. Одлукама „Суда части Универзитета у Београду“ и „Одбора народноослободилачког рејона“ он је лишен права на рад и на националну припадност само због другачијег мишљења и жеље да заштити културна и уметничка добра српског народа и СПЦ, као и да спречи прикривање злочина почињених од НДХ према српском културном наслеђу. Др Грујићу није дато ни основно грађанско право на одбрану. Све је учињено из идеолошких и политичких разлога. Одлука „Државне комисије ДФЈ“ је потпуно незаконита и по прописима из тог периода. Она је формирана одлуком АВНОЈ са овлашћењем само да прикупља доказе о злочинима, а не да проглашава кривицу. Зато се проф. др Радослав М. Грујић има сматрати неосуђиваним – рекао је судија Васић образлажући пресуду, после чега је уследио дуг апалауз декана и професора Богословског факултета, директора Архива САНУ, председника Матице српске, представника Министарства просвете и бројних студената.

Тако је окончан процес започет 25. јануара 2013, у ком су се променила тројица судија. Захтев за рехабилитацију поднео је Богословски факултет у Београду, чији је професор и декан био др Грујић. Правни заступник племенитог захтева био је Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ, и помоћник министра правде. Он је нагласио да је иницијатива за рехабилитацију потекла од новинара „Вечерњих новости“ и Николе Миркова, актуелног главног уредника РТС, који је још пре неколико година у серији „Заборављени умови Србије“ открио јавности заборављеног великана.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

С. Милеуснић, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997. (Грујић, Радослав )

Енциклопедија Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“ Загреб 1986. том 4 пп. 623

Слободан Милеуснић, Радослав Грујић – сведок времена, Београд, 29. мај 2003. (Манстир Лепавина)

Историјска библиотека

САНУ

Вечерње Новости

Заборављени умови Србије: Радослав Грујић

Заборављени великан проф. др Лазо Костић

Име Лазе Костића већини Срба још увијек ништа не значи. Припремајући се за ово предавање разговарао сам са више мојих пријатеља и познаника и већина је на помен имена мислила на пјесника Лазу Костића, а исто тако већина није ни знала да је Лазо Костић постојао, а ако су и знали да је постојао, знали су тек магловито понешто о њему, али нико није знао стварни значај овог човјека.
Лазо М. Костић

Лазо М. Костић

(Предавање одржано у Светоуспенском храму, у Швамендингену, Швајцарска)

Немам право да ја одредим ко је најзаслужнији Србин двадесетог вијека, али морам да нагласим да је дјело Лазе Костића, премда огромно, мало познато и мало искориштено. Сматрам га већим и значајнијим Србином од Николе Тесле којег познаје свако дијете или Милеве Марић коју смо такође били заборавили па смо је у скорије вријеме отргли од заборава. Кад кажем да је Лазо већи и значајнији Србин од поменутих, не чиним то са намјером да њих умањим, него да нагласим како би име и дјело Лазе Костића требало да буде опште познато у нашем народу. За разлику од двоје поменутих великих Срба Лазо Костић је цијели свој живот посветио нашем народу.

Када сам се прихватио задатка да припремим предавање о Лази Костићу нисам знао пред колико великим изазовом се налазим. Премда сам доста његових текстова прочитао, углавном објављиваних у штампи деведесетих година прошлог вијека, а касније и у интернету, нисам био у потпуности сагледао колико је његов рад велики и значајан. Спознавши величину овог човјека као и величину његове жртве за Српство учинило ми се да стојим пред океаном или у подножју велике планине, одједном сасвим мален и безначајан у односу на величину овог човјека и његовог дјела.

Од Лазе Костића који нам је оставио више хиљада штампаних страница из којих можемо и морамо много да научимо, а ја сам поред осталог научио да само човјек који се одрекне сујете и наоуружа стрпљењем може да створи велика дјела каква је створио Лазо Костић. Још нешто врло важно сам закључио, а то је да су већина великих Срба били у једном исти, крај живота су дочекали без материјалног богатства у најужем смислу тог појма, премда су имали прилику да се обогате. Најважније је свакако то да је овај човјек у себи носио огромну љубав према свом народу. Љубав која је била већа од свега осталог па је био спреман да похвали и оне Србе који су нешто значајно урадили и онда када није дијелио њихове политичке ставове. Кад ово кажем полазим од чињенице да је био антикомуниста и да државни оквир, Југославију, није сматрао добрим него погубним ријешењем за српски народ. Када је корио Србе, нпр., свештеника из Чикага који је бојкотовао његове књиге и отворено радио против истине о нашем народу на којој је Лазо истрајавао, није то чинио са бијесом него се благо, скоро наивно, чудећи. На другом мјесту кад говори о томе да су само три Босанца купила прву књигу о Босни, не љути се на Босанце него их жали због апатије у којој се налазе па се не брину за своју историју, а ко се не брине за историју не брине се ни за будућност.

Сматрам највећом грешком у оваквим предавањима набрајање биографских података, али пошто је то неопходно почећемо од оног што је значајније од самог датума рођења, а рођен је 15. Марта 1897 у Бокељском селу Врановићи. Лазо Костић се родио у свештеничкој породици, а његов отац Марко је био тринаести свештеник у породици. Можемо да замислимо шта то значи ако узмемо у обзир да је у то вријеме огромна већина наших сународника била неписмена.

Свештеници у прошлости нису били само свештеници него и учитељи, савјетници, народни трибуни и на крају вође у устанцима и борбама против окупатора. Један мој пријатељ је рекао, а тврди да је цитирао Лазу Костића, да смо у прошлости имали златне попове који су имали дрвене крстове, а да данас имамо дрвене попове са златним крстовима и пао у немилост владик

е зворничко-тузланског, надам се да ја нећу пасти у немилост јер га цитирам, али нисам могао да одолим пошто је ово приписао Лази Костићу, а основа за формирање Лазе Костића, је рођење у свештеничкој породоци са дугом свештеничком традицијом. Од 1776 је у једној од кућа Костића је била народна школа у којој су радили Костићи више од једног вијека, што говори о наслијеђу које је својим генима носио Лазо.

Родити се у породици у којој постоји традиција школовања је био одличан предуслов да се Лазо посвети науци, поготову што је и мајка Лазова Даринка Петковић била образована. Говорила је више језика и била кћерка капетана брода Саве Петковића, који је био познатији у Јужној Америци него у отаџбини. Дјед по оцу Лазар, свештеник и дјед по мајци капетан брода Саво су били одлични темељи за малог Лазу па није изненђујуће да је дјечак више од свега волио књигу. Саво Петковић је био познат и по томе што је први пут након средњег вијека на мору развио српску заставу. Наиме преузео је брод „Сан Мишел“ у Нанту од познатог писца Жила Верна који је купљен за краља Николу и допловио њиме у Боку.

Постоји у нашем народу обичај да се дјетету које полази на студије каже: „Пази да не преучиш“, што значи да човјек који студира мора да пази да не заборави ко је, шта је, чији је. Да не заборави своје коријене и често неписмене родитеље који га, одричући се често и најосновнијег, шаљу у школу. Дешава се, на жалост, често да тај млади човјек преучи и заборави на своје коријење и постане „грађанин свијета“ који са презиром гледа на своје сународнике и стиди се својих директних предака.

Лазо Костић није преучио, да јесте данас га не бих ни помињао. Предуслов да не преучи је свакако ово што сам поменуо да је у породицама, како оца, тако и мајке, имао дугу традицију школовања.

Родио се и стасавао у бурним временима, као да ми Срби имамо неко вријеме које није бурно, али посебност његовог стасавања су честе промјене мјеста школовања јер се све дешава на почетку и у току Првог свјетског рата. Школовао се у Котору и Задру и био избачен из школе. Ванредно полаже испите на Цетињу и у Сарајеву, да би коначно гимназију завршио у Сремским Карловцима Поред изабацивања из школе због својих српских ставова, успио је да је заврши премда је постојала одлука да је избачен из свих гимназија у тадашњој Аустро-угарској монархији па школовање. У току Првог свјетског позван је у војску, у школу резервених официра у Сарајеву. Отишавши на редовно одсуство није се више вратио него је побјегао у шуму и основао наоружану одметничку групу назвавши је „Српском гардом“.

По завршетку Првог свјетског рата уписује богословију, али чим је отворен правни факултет у Београду прелази на право и за четири године завршава два факултета; право и економску статистику и докторирао у Франкфурту на Мајни 1923 године. Постављен је већ 1921 за секретара Државне статистике Краљевине СХС. Вјероватно нико није могао ни да сања да ће овај млади човјек који им се назирала сјајна каријера морати да бјежи и крај живота дочека у материјалном сиромаштву премда му се духовно и душевно богатство не може оспорити.

Човјек који је са лакоћом завршио два факултета, одбранио два доктората, основао економски факултет у Београду морао је 1944 пред Гестапоом да побјегне у шуму, а одатле у Швајцарску јер се назирала побједа комуниста којима као ни Нијемцима Лазо није био по вољи.

Човјек који је толико изгарао на послу да је на предавања у Љубљану путовао возом ноћу и радио дању, послије Другог свјетског рата неће бити пожељан на факултету који је лично основао и то захваљујући својим предратним сарадницима.

Са непуне тридесет и двије године био је најмлађи члан Свјетског статистичког друштва и као такав пропутовао цијели свијет држећи предавања.

Оженио се. Добио троје дјеце, двије кћерке и сина и све је изгледало да ће овај човјек у миру наставити започето, а онда је дошао још један велики рат послије кога ће побјећи заувијек и можда баш захваљујући томе написати најзначајнија дјела српске историје, однос„но најзначајнија дјела која се односе на Други свјетски рат у Југославији. Премда није био историчар, био је научник од главе до пете и његова дјела су управо таква иако он на једном мјесту тврди да не пише историју у чисто научном смислу. Можда је то изјавио јер су његова дјела настала у одбрану Српства па су у њих укључена његова осјећања, а у науци нема мјеста за осјећања.

Шта је Лазу натјерало да побјегне из Југославије.

Знамо да му је дојављено да га тражи Гестапо па је побјегао у шуму, али због ровитог здравља, проблеми са срцем, није остао да се бори него је отишао у Швајцарску. Стигао је овамо првог маја 1945 што значи прије завршетка Другог свјетског рата. Како је прошао кроз Италију која је била дјелимично ослобођена док се у сјеверној Италији још увијек налазило два милиона њемачких војника и италијанских фашиста, није ми познато. Познато ми је да је тридесетог априла њемачки генерал Волф потписао капитулацију њемачких снага у Италији, али не знам да ли је то било од значаја прогнанику Лази Костићу да стигне до Швајцарске.

Побјегао је пред нацистичком тајном полицијом, а није се вратио због комуниста, јер се, како су тврдили његови вајни пријатељи профосори огријешио о народ у Другом свјетском рату. Па да видимо у чему је његов гријех.

Познато је да Лазо није цијено кнеза намјесника Павла Карађорђевића и његову политику, али није био одушевљен ни мартовским демонстрацијама. Ми који смо рођени у Југославији учили смо да је то организовала Комунистичка партија, а данас знамо да је број демонстраната које су комунисти извели на демонстрације био безначајан и да је енглеска тајна служба уложила много новца и рада својих агената да Срби одбију уговор који је влада потписала са Њемачком. Ми смо учили да је Југославија била приступила Трећем рајху, што није истина, и да уговор није био поништен преживјели бисмо Други свјетски рат као што га је преживјела Швајцарска.

Лазо није подржавао демонстрације јер је вјеровао да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да одазове на меобилизацију без чекања на позив. Пријавио се добровољно јер је сматрао и желио да професори дају лични примјер студентима. Априлски рат га је затекао у Крагујевцу као резервног официра.

Након капитулације, вратио се у Београд. Он није био члан нити једне квислиншке владе, иако је више пута позиван од стране генерала Милана Недића. Као правни теоретичар, знао је шта је „Влада“ под страном окупацијом. „Влада“ је институција која влада народом и државом. Њено оснивање под окупацијом признаје стање савеза са окупатором. Комесаријат за цивилну администрацију“ је нешто друго.

Према међународном праву комесаријат за цивилну управу није само могућ, већ и неопходно успостављање административне управе за олакшавање живота и спречавање изумирања поробљеног народа. Први Комесар није био Недић, нити било који појединац. Комесријат је основала група угледних личности из свих региона Србије, који се трезвено разматрали тешку ситуација и мјере које треба предузети да спаси оно што се још увијек могло спасити. Посебно када су Хрвати формирали своју монструозну НДХ и довели у питање биолошки опстанак српског народа.

Комесаријат се састојао од 5 особа из Србије, 2 Црногораца, један Херцеговац, један из Лике и један Бокељ (Лазо Костић). Онда није било могуће знати да ли ће доћи до избијања устанка против Нијемаца, а био је на снази, њемачко-совјетски пакт. Чим је пакт је престао да важи и Нијемци су напали на Совјетски Савез, Лазо је дао неопозиву оставку. Колико је Комесаријат олакшао муке народу и колико је урађено да се спасу избеглице из Словеније, Босне и Хрватске, који су похрлили да потраже уточиште у Србији, теба тек да се објективно утврди и објави.

Након тога, Лазо се повукао, али није имао мира. Изјавио је: За све вријеме рата је тражено од мене да напишем, нешто, или да одржим говор. Најмање стотину пута је Недић тражио то од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем … Током рата нисам желио да пишем нити да се јавно обратим народу. Нису ни многи други писали и говорили, али то од њих нико није ни тражио.

Милан Недић је имао никакву улогу у стварању Комесаријата, али пошто је формирао своју владу, у неколико наврата понудио Лази различите функције: министарство, савјетовање, предсједништво Државног савета, итд Све ово је Лазо одлучно одбио. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио његову понуду 1942. године да му се придружи у циљу развоја пројекта новог Устава послератне југословенске владе..

Државни суд ФНРЈ није нашао елементе кривце, па му је његов колега и пријатељ Милан Бартош неколико пута понудио добру позицију ако се врати у земљу. Али он је ипак оптужен, а то је урађено од стране његових драгих бивших колега.

„Суд части Економско комерцијалне високе школе“, у оптужници 150, од ​​26. марта 1945. оптужио проф. Др Лаза Костића, због културне, административне, економске и политичке сарадње са непријатељем и његовим домаћим помоћника. Оптужница га терети и да је имао намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем оснивању је учествовао). Расправа је одржана у одсуству оптуженог, без браниоца по дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од овог, наравно, није било ништа, јер није било доказа. Ипак, је Лазо и формално 28. јуна, 1945 отпуштен из државне службе. Остала је тамна мрља на лику проф. др Лаза Костића и његова угледне породице. Ову тамну мрљу не треба брисати, треба је само пренијети са Лазе на његове клеветника и „судије“. Али како то учинити када потомци истих и данас владају Србијом?

Било би логично да повјерујемо да је човјек који тако много радио имао и много пара. Лазо се није обогатио премда је имао прилику, поштен какав је био, поштен као и његов имењак др. Лаза Пачу није посегнуо за могућностима које су му нуђене па није имао ни ауто ни вилу на Дедињу, као његове мање успијшене колеге. Није имао своју кућу или приватни стан. Он је живио на четвртом спрату зграде у Мутаповој улици. Није имао несрећу па му је два пута опљачкан стан и зграда погођена авионском бомбом у априлском рату 1941. године. Највећа несрећа га је задесила прије рата, у јануару 1939, када му је са само десет година старости умро син Марко. Још једна велика несрећа га је задесила у новембру 1943, када су Немци обесили његовог млађег и јединог брата Мирка.

Поред несрећног сина Лазо је имао двије ћерке: Гроздану, мајку познате рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професорку књижевности, дугогодишњег лектора у листу „Политика“.

Лазо у Швајцарској

Као што сам већ рекао Лазо је стигао у Швајцарску прије завршетка Другог свјетског рата и остао без намјере да се врати док год су комунисти на власти. Није дочекао њихов одлазак са сцене умро је 1979 године, а да је нешто данас жив не вјерујем да био отишао у Србију јер владају потомци комуниста, а и ако би отишао не би био примљен раширених руку јер поново нису пожељни искрени родољуби, нарочито они који држе до историје и епске поезије. Кажем ово јер ми паде на памет приједлог проф.др Ролфа-Дитера Клугеа директора славистичког семинера Универзитета у Тибингену, а предложио је да се српској дјеци забрани у школама учење српске националне поезије и историје. Његов приједлог изречен 1997 изгледа као увод у оно што ће се дешавати послије 2000 године када ће Гашо Кнежевић и Тинде Ковач Церовић дати све од себе да униште школство у Србији. Колико су били успијешни казује чињеница да је у 2015 године у уџбенику за шести разред писало да су Срби отели Косова од Албанаца.

Морам да се задржим на овом мало премда се не односи непосредно на Лазу Костића, али се односи на моју тврдњу да ни данас у Србији не би био пожељан јер владају дјеца комуниста. Покојни супруг Тинде Ковач Церовић је био сестрић Милована Ђиласа, дугогодишњни новинар листа Време, а својевремено је у Америци давао умоболне изјаве против сопственог народа. Његов брат Станко Церовић је написао књигу „У канџама хуманиста“, бацивши тако камен на оне за које годинама радио као у осталом и његов брат Стојан и снаја Тинде, али се није ослободио комунистичких идеја које владају његовим умом и душом.

Лазо је знао да је комунизам погубан за српски народ и да је Југославија као оквир за српски народ погубна у истој мјери, а знао је такође да ће комунисти дозволити да злочини почињени над Србима падну у заборав па се већ 1945 бацио у истраживање свега оног што се дешавало у монструозној усташкој држави НДХ.

По ономе што је написао имао је тада примања у швајцарским францима у вриједности педесет долара што свакако није било много, једва да је било довољно за живот, али он и са тако скромним финансијским могућностима путује у Италију и Њемачку да би дошао до њихових ратних архива и тако документовао све оно што се дешавало у НДХ.

Свјесно у је други план стављао архиве „савезника“ јер се могло и смјело сумњати у њихову пристраност па је највећи дио своје пажње посветио архивама непријатеља. Тек из изјештаја њемачких и италијанских официра могу се сагледати размјере монструозности НДХ, као и огромне жртве српског народа. Након свега што сам прочитао рекао сам: „Добро је да уопште постојимо“.

Лазо је највише цијенио документе, односно извјештаје њемачких официра који су писали из НДХ јер каже, Нијемци то раде без осјећања, па и кад се згражвају над оним што се дешава, извјештаји су им крајње прецизни, док су Италијани као темпераментан и осјећајан народ склони да у извјештај уносе и личне емоције.

Као што сам већ рекао у науци нема мјеста осјећањима па су зато извјештаји њемачких официра за науку свакако кориснији.

Лазо истражује и пише вјероватно у почетку не знајући да га чекају Сизифове муке тек кад књигу заврши. Покушавам да замислим ситуацију када човјек његовог калибра напише књигу и обрати се Србима који тада као и данас живе расијани по свим континетима, са једном разликом што су тада знали ко им је непријатељ и ко их уништава, док данас то не знамо, или барем већина не зна, да ту књигу купе у претплати или да му помогну да је објави.

Тек тада се сусреће са мукама јер књигу објављује плаћајући из свог џепа штамапње и за издање од 500 прмијерака потребно му је у просјеку пет година да је распрода, односно поклони. Наравно он не чека да прода књигу да би писао другу, он истражује и пише неуморно и тако настаје између 70 и 80 дијела од непроцјењивог значаја за нас као народ, али на жалост те књиге још нису дошле до нас премда су штампане послије 1991 године.

Ако знамо да у годинама послије Другог свјетског рата америчке и британске тајне службе узимају све по нечему посебне и способне људе који не могу да се врате у државе свог поријекла, зачудиће нас свакако да један генијалан човјек какав је био Лазо Костић остаје у швајцарском селу Ветингену, а да није запослен и добро плаћен јер почиње хладни рат и сви антикомунисти су добродошли. Човјек који говори пет страних језика, научник је свјетског гласа, декларисани антикомуниста остаје непримјећен? Не чуди ли вас то мало?

У вријеме када Американци кроз пројекат Спајалица спасавају 15 000 нацистичких злочинаца, међу њима и хрватске усташе, румунске и украјинске квислинге, а све то уз помоћ Ватикана односно кардинала Крунослава Драгановића који управља канцеларијом Светог Јеронима, и води пројекат „Пацовски канали“, Американци нису заинтересовани за научника какав је био Лазо Костић.

Одговор је једоноставан Лазо је био превише частан човјек да би радио за тајне службе које су у својој основи криминалне организације, а друго и важније Лазо није вјеровао западу. Био је антикомуниста и патио што је наш народ као и руски у канџама комуниста, али је инсистирао на томе да Срби морају да његују односе са својом православном и словенском браћом, Русима и Бугарима и да се не надају ничем добром од запада.

Прозрео је много прије свих осталих да се запада претвара у луциферијанско друштво и инсистирао да је за Србе једини спас Православље као и савез са словенском односно првославном браћом.

Поред тога што је знао да је Руска православна црква добро начета пројектом „Лењинове живе цркве“ и да је на исти начин нарушена Српска православна црква, вјеровао је да ће вријеме учинити своје и да ће се цркве, једина и друга очистити од зла и бити оно што су биле у прошлости, кичма нације.

Лазо живи у Швајцарској а његове књиге стижу до Сједињених држава, Канаде и Аустралије. У Европи једва да се продају јер је очигледно да у Европи не постоје јаке српске организације и да постоји страх од југословенске тајне службе. Ипак помаже га колико може Српска читаонице из Цириха, као и ријетки храбри појединци.

Лазо је оставио записано у уводима својих књига са којим се препрекама сусретао као и од кога је добио помоћ, па се сад враћам на то како је корио нас из Босне да су само тројица купила његову књигу „Српска Босна“, али истовремено хвали Милана Босанца који је дао двије трећине новца за штампање наредног издања. Милан Босанац није право име, него псеудоним јер је дародавац желио да остане анониман. Величина хуманог човјека је стварна само онда када остане анониман јер чим дозволимо да се нашим именом маше као именом хуманог човјека, попуштамо пред сујетом, па онда наше добро дјело ма колико је добро није више чисто, као оно што учинимо анонимно.

Међутим ја вјерујем да код овог Милана Босанца којег треба да хвалимо и да му будемо захвални, био могућ страх од одмазде од стране југословенске тајне службе, па је желио да остане заштићен анонимношћу. Не треба да заборавимо да је у вријеме живота и стварања Лазе Костића југословенска тајна служба, односно криминалци ангажовани за ту сврху, убијали политичке емигранте и то све оне који су представљали могућу опасност. Да ли је Лазо Костић представљао опасност по Југославију? Наравно, али човјек чија се дјела објављују у само 500 примјерака није опасност у мјери у којој је био рецимо Драгиша Кашиковић који је своје антикомунистичке афоризме успијевао да прошверцују у Београд. Драгиша Кашиковић је убијен од стране УДБА-иних џелата и до данас не знамо ко је то учинио.

Лазо Костић је срећом живио довољно дуго да остави иза себе дјела од непроцијењеиве вриједности. На нашу несрећу нисмо их прочитали, како ми обични мали људи, тако ни они који би требало да се брину за судбину нашег народа. Да смо могли да их читамо прије деведесетих година двадесетог вијека, вјероватно не бисмо правили погрешне кораке, или барем не бисмо деведесетих наивно вјеровали да имамо савезнике из Другог свјетског рата јер испоставило се да су нам стари савезници гори непријатељи до оних на чије смо непријатество навикли.

Од свих дијела Лазе Костића највише пажње сам посветио књизи „Српска Босна“.

Као и све своје књиге Лазо је и ову објавио уз помоћ племенитих Срба, већ поменутог Милана Босанца и Михаила Милановића из Багрдана. Лазо помиње, али не кори строго четничка и витешка српка удружења којих у Америци има на десетине, од којих му нико никад нико није помогао нити купио и једну књигу, за разлику рецимо од Српског културног клуба Свети Сава из Канаде који су објавили једно издање ове књиге.

Као у и у свим својим књигама Лазо пушта друге да говоре, то јесте цитира најчешће стране научнике доказујући кроз њих да је становништво Босне и Херцеговине скоро искључиво српског поријекла. Ова књига је састављена од седам засебних цјелина, односно књига што ја лично сматрам грешком јер тешко је данас пронаћи читаоца који ће посегнути за овако обимним дјелом. Вјерујем да би књиге лакше дошле до читаоце да су штампане свака за себе.

Лазо у овом обимном дјелу односно дјелима утврђује и историјски доказује да сеу Босна и Хрецеговина односно становништво искључиво српски без обзира што је дио становништва муслиманске односно католичке вјере.

Било би предуго да говорим о садржају књиге, па ћу препустити вама да је сами прочитате, а ја ћу да се позабавим са неколико занимљивости. Сви документи босанских владара писани су ћирилицом и српским језиком. Преписка је била искључиво на српском језик, а када је питању преписка са странцима нпр., са Венецијом онда је писано писмо како на српском и ћирилцом, тако и на латинском латиницом.

Послије коначног пада Босне и Херцеговине под турску власт један дио народа је примио ислам, али се никад нису одрекли језика и писма па ћирилицу називају Беговским писмом или Старом Србијом. Поред увођења арпаског писма беговске породице, нарочито жене пишу ћирилоцом.

По доласку Аустријанаца форсира се латиница коју прихватају једино католици, док Срби православци остају вјерни свом писму. Муслимани прихватају латиницу тек после Ататуркове реформе у Турској.

До деветнаестог вијека католици у Босни нису себе смаптрали Хрватима и тек уз велике напоре које је уложила католичка црква и Људевит Гај почињу да се сматрају Хрватима, а до тада се себе називали, Словнима, Кршћанима или чак Латинима, али никад нису спорили да говоре српским језиком, а писали су Ћирилицом.

Занимљиво је да када Лазо говори о Босни седамесетих година прошлог вијека, врло прецизно говорио како о Србима православне вјере, тако и о онима муслиманске и католичке. Кроз тројицу писаца, Андрића, Ћопића, Селимовића и њихова дјела, говори о Босни у којој живе Срби са три различите вјероисповјести.

На нашу несрећу, а на срамоту оних чија дужност је била да име Лазе Костића заузме мјесто у историји које му припада, ми и данас 38 година послије његове смрти знамо о њему и његовим дјелима врло мало.

У прошлости, идеологија (комунизам) и државни оквир (Југославија) биле су двије непремостиве препреке дјелима Лазе М. Костића. Ко би усудио да се донесе неку његову књигу чекало га је најмање пет година затвора. Један мој Мајевичан се дрзнуо да нешто такво уради па је добио шест и по година затвора у Фочи.

Са Лазиним дјелима почињемо у бившој Југославији да се сусрећемо тек почетком деведесетих година прошлог вијека. Издавачка кућа Досије из Београда је 1990. године објавила два наслова: “Спорни предјели Срба и Хрвата“ и “Све су то лажи и обмане“. Одломци из “Спорних предијела…“, обимне и важне књиге, излазили су као фељтон почев од децембра исте године у крагујевачким Погледима, тада врло добром и тиражном листу. Током прољећа и љета 1991, такође у Погледима, у шест наставака сазнали смо “Чија је Босна“. Сасвим је могуће да су ово били први сусрети др Костића са сународницима у Отаџбини.

“Неугашено Српство – Зборник радова српске политичке емиграције о националном питању 1945 – 1990“, издало је Друштво Српска Крајина 1992. године у Београду. Можда је др Лазо М. Костић у овој врло доброј књизи заслужио више простора, али то не умањује њен значај, као ни заслуге приређивача др Драгана Суботића, политиколога и научног сарадника у Институту за политичке студије у Београду.

Када човјек остари и (…) кад је изгнаник, бол га хвата при помисли на своју Отаџбину, говорио је Лазо М. Костић. Материјал за књигу о родној Боки сакупљао је деценијама са неким нарочитим жаром, са неким скоро религиозним расположењем. Прво издање књиге “О српском карактеру Боке Которске“ појавило се у Цириху 1961, а фототипско 1994. године. Симболично, на заједничком послу нашли су се издавачи из Београда (Сфаирос), Подгорице (Октоих) и Херцег Новог (Град писаца).

Прву књигу о др Лази М. Костићу написао је Васко Костић, син Лазиног млађег брата Мирка, којег су Нијемци објесили у децембру 1943. године. Ова биографија и библиографија изашла је 1995. под прикладним насловом: “Црногорац – свесрпски великан“. Са ознаком Црногорац хтио сам да нагласим да сам најчишћи и најнесумњивији Србин, више пута је написао др Костић. Ипак, љут на усташоидне зеленаше, своје уже земљаке, јавно се одрекао црногорства.

Великом дјелу професора Л. Костића први је плански пришао г. Добрислав Ђуровић из Новог Сада, оснивач и власник издавачке куће Добрица књига. Ступио је у контакт са млађом Лазином ћерком Даринком (носи име по баби), пензионерком из Београда, и од ње откупио ауторска права покојног оца. Током 1999. и 2000. године објављено је петнаестак наслова, врло лијепо опремљених и украшених са неколико ријетких фотографија из породичног албума.

“Српска национална литература“ изашла је 1999. године у Београду, као нека врста водича – приручника свима онима који хоће да се упознају са правим српским духовним темељима, како стоји у уводу. Приређивач и издавач ове књиге г. Владимир Максимовић, филозоф из Београда, за читање нам је препоручио дословно све емигрантске наслове Лазе М. Костића, са све годинама и мијестима издавања сваке књиге посебно. Врло комплетан и тачан списак!

Др Лазо М. Костић је између два свјетска рата припадао Народној радикалној странци. Тај податак је сигурно био додатни мотив др Војиславу Шешељу да 1999. године напише и изда књигу “Емигрантски опус професора Лазе М. Костића“. Костићева интелектуална заоставштина овдје је обрађена у шест тематских поглавља, а већи дио тог материјала излазио је и као фељтон у радикалском страначком листу Велика Србија, током те ратне 1999. године.

Био је то добар увод у десет књига “Сабраних дела“ Л. М. Костића. Издавачи, Земунски информативни пословни систем и Српска радикална странка су на око 10.000 страна обухватили и предратне радове др Костића, махом из уже струке – права и статистике. Објављен је врло обиман материјал – 237 дијела – књига, брошура, текстова, приказа, осврта и рецензија. Без обзира на страначка опредељења, овај радикалски напор из 2000. године нико не може и нема права да оспори. Једино данас можемо да се питамо да ли би се неки који су били у редакционом одбору данас вољели да се то заборави.

Скоро сви листови и часописи са српским предзнаком, посвећивали су дужну пажњу Л. М. Костићу и његовом дејлу. Више пута је објављивана његова биографија, прикази књига и прикладни текстови о Босни, српству Боке Которске или значају ћирилице за наш народ. У његовој родној Црној Гори нису га заборавили берански Србобран и которска Монархија, у којој је редовно сарађивао његов братић Васко, иначе познат и плодан писац историјских и бокељских књига. Круна, Образ, Национална култура, Нова искра, Велика Србија, Српско наслеђе, Српске органске студије – ово је сигурно непотпун списак београдских националних листова који су, једном или више пута, писали о др Костићу и његовом раду.

Набројах све ово што сам пронашао али и даље тврдим да је Лазо Костић заборављени великан.

Зашто?

Зато што име Лазе Костића већина Срба ништа не значи јер припремајући се за ово предавање разговарао сам са више мојих пријатеља и познаника и већина је на помен имена мислила на пјесника Лазу Костића, а исто тако већина није ни знала да је Лазо Костић постојао, а ако су и постојали знали су тек магловито понешто о њему, али нико није знао стварни значај овог човјека.

Када школе у Србији буду у оквиру историје имале дјела Лазе Костића као дио обавезне литературе, када школе и факултети, барем онај који је оснивао, понесу његово име, и када национална телевизија посвети њему серију која ће имати епизода барем онолико колико је Лазо написао књига смјећемо да повјерујемо да је његово име и дјело барем дјелимично ушло у народ.

Да ли ће се и кад то десити не знам. Надам се премда сумњам, пошто је код нас, као и у свијету наметнута клима заборава, па сви они који су писали историју на начин Лазе Костића нису пожељни.

Када ће држава и државне институције Србије на прави начин почети да његују сјећање на Лазу М. Костића не знам, али знам да ми можемо и требамо да то овде учинимо. Биће најбоље да оснујемо друштво чији ће искључиви задатак да његује сјећање на овог великог човјека у његово дјело.

У Ветингену 10. фебруар 2017.

Миодраг Лукић

извор: Фејсбук Репортер

Повезани чланци:
Оклеветан и забрањиван: проф. др Лазо М. Костић

Оклеветан и забрањиван: проф. др Лазо М. Костић

Стотину књига и две хиљаде студија носи његово име. Нека његова дела, писана у одбрану Српства, сврставају се међу капитална, а данас се, боље него икад, види с коликим даром предвиђања су била написана. Па ипак, много је познатији у иностранству него у Србији. Ко је проф. др Лазо Костић?
Лазо М. Костић

Лазо М. Костић

Једини грех младог и брилијантног научника, великог Србина и родољуба, било је чланство у „Комесаријату за цивилну управу“, формираном под немачком окупацијом. После раскида совјетско-немачког пакта поднео је оставку, неколико пута одбијао предлог да уђе у Недићеву владу, побегао из Београда пред потером Гестапоа… али га то није спасило да га, после ослобођења, у одсуству не изведу на Суд части и прогласе за ратног злочинца.

Ипак, у избеглиштву, наставио је да неуморно ради на аргументованој, научној одбрани српства. Ни данас није до краја рехабилитован, нити су у земљи издата његова дела (осим неколико). Остаје питање: да га нису забрањивали него објављивали и читали…

Чиме је он толико задужио отаџбину да га она не би смјела заборавити? Довољно је рећи да је објавио 98 књига и преко 2.000 студија и расправа научног садржаја у разним публикацијама. Међу књигама има и капиталних дјела и универзитетских уyбеника, а све остало су дјела у одбрани Српства, српских територија и о српско-хрватским односима кроз вјекове.

Из његових дјела се види колико је имао дара за предвиђање догађаја. Својим књигама је панично упозоравао на оно што ће се десити и пружао огромне количине докумената и аргумената који су могли преокренути токове догађаја, да су узети у обзир. Нажалост, његове књиге су биле забрањене у СФРЈ, а у свијету их није могао свак читати јер су писане на српском и ћирилицом.

Свештеничка кућа из Доњег Грбља

Лазо М. Костић

Лазар Марков Костић

Лазо је рођен 15. марта 1897. у бокељскм селу Врановићи (Доњи Грбаљ), гдје му је службовао отац, поп Марко Костић, 13-ти по реду свештеник из те свештеничке куће, која је дала још и три монахиње. У оно доба свештеници нису били само богомољци и чувари вјере прадједовске. Попови су били на челу популације у сваком погледу: у рату војсковоће, у миру савјетници, у политици лидери и чувари националног идентитета, у просвјети учитељи, у култури носиоци свих активности.

У једној од кућа Костића у истоименом засеоку радила је најстарија народна школа на српском језику у Боки и Црној Гори (па и даље), основана 1776. године. Више од једног вијека држали су је и у њој били учитељи свештеници из куће Костића, која је изњедрила и Лаза Марковог.

Лазова мајка Даринка била је кћерка капетана Сава Петковића, поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм свијета. Још у дјетињству је научила неколико страних језика. Помагала је мајци у подизању млађе браће, која су се такође рађала на броду. По удаји, као попадија, била је главна савјетодавка женама, проводаyија и бабица. Родила је шесторо дјеце: два сина и четири кћери.

У то вријеме је њен отац био заповједник на неколико бродова црногорског књаза Николе. Јахту „Сан Мишел“ за књаза Николу преузео је у француској луци Нант капетан Саво лично од бившег власника, романописца и визионара Жила Верна, и са њом уз много невоља допловио до Боке. На њој се завијорила прва српска застава на мору послије пропасти средњовјековног српског царства, па је и због тога било неприлика.

Након смрти Лазовог дједа, протојереја Лазара Ђуровог, поп Марко је примио очеву парохију (Кртољску), па је Лазо завршио основну школу у Кртолима. Класичну гимназију је, због разних невоља и ратних прилика, похађао у Котору и Задру, приватно полагао испите на Цетињу и у Сарајеву, а матурирао у Сремским Карловцима. У међувремену, када је почео рат, од аустроугарских власти је био мобилисан и као гимназијалац упућен у Школу резервних официра у Сарајеву. Октобра 1918. је дошао у Боку на краће одсуство, али се није враћао у јединицу по ратном распореду. Дезертирао је, крио се по Луштичким шумама и формирао наоружану одметничку „Српску гарду“.

Франкфуртски доктор, секретар Државне статистике

Мијењање разних школа и приватно учење и полагање испита имало је и добрих страна. Лазо је тако више научио него што се научи током редовног школовања. По очевој жељи, у марту 1919. примљен је на Богословски факултет, али чим је чуо да је у Беогарду отворен Правни факултет, прешао је на тај факултет још у току школске 1919/20. године и завршио га са високим оцјенама за мање од двије године.

Већ 1921. године је задовољио строге критерије и постављен је за секретара Државне статистике Краљевине СХС. То му је било судбоносно да се почне бавити демографским односима, па је уз рад ванредно завршио и Економско-социолошке студије, на чему је и докторирао августа 1923. у Франкфурту на Мајни.

Дакле, за свега 4 године завршио је два разнородна факултета и докторирао, од чега је пола времена истовремено радио у државној служби на сложеним пословима, без одговарајућих стручних помоћника. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Краљевини Југославији и први је увео економску статистику на факултете и у привредну праксу.

Упоредо са компликованим статистичким истраживањима и сређивањима обиља података, Лазо се бавио и правним наукама. Постепено је обрадио цјелокупно административно право (три књиге великог формата са преко 1.200 страна), прво и једино у Краљевини Југославији, ако се не рачунају два недовршена покушаја. То су били и једини уџбеници из те области. Написао је и уџбеник Уставног права, такође први и једини у Краљевини Југославији.

Упоредо са пословима у Београду, Лазо је од 1926. био ванредни професор Јавног права и на Правном факутету у Суботици. Није имао на располагању ни службено ни приватно возило. Два пута седмично је путовао у Суботицу парном жељезницом.

Исте године је изабран и за ванредног професора Економске политике и Статистике на Правном факултету Љубљанског универзитета. И тамо је био професор-путник. Да не би губио вријеме, ноћу је путовао, а дању радио. Имао је и других понуда, али их је морао одбити. Толико тражен, а тако млад! Тада још није имао ни 30 година.

Два факултета, пет језика

Од 1929. године па надаље био је редовни члан Међународног статистичког иснтитута у Хагу, и то веома активан. Учествовао је на научним засједањима тог института у Риму, Лондону, Варшави, Прагу, Берлину, Атини, Москви и Токију. Чланство у овом међународном институту била је велика част, резервисана само за мали број свјетских експерата. Када је постао члан, имао је свега 32 године и био читаву деценију млађи од до тада најмлађег члана овог института.

На засједањима није био пасиван посматрач. Подносио је реферате и учествовао у дискусијама и то на страним језицима. Одлично је владао њемачким, италијанским и француским, а добро се служио руским, чешким. Без тешкоћа и рјечника се служио литературом на латинском, старогрчком, старословенском и црквенословенском.

Године 1937. Лазо је био иницијатор и један од три оснивача Економско-комерцијалне високе школе у Београду. Та школа је убрзо достигла висок углед, а имала је ранг факултета. Касније ће прерасти у Економски факултет. Наравно, Лазо је био професор и ове високе школе, упоредо са свим осталим обавезама.

Између два свјетска рата проф. др Лазо је два пута биран за декана Економско-комерцијалне високе школе и један пут за декана Правног факултета. Многи ће помислити да је толико рада доносило и много пара. Упркос свему, Лазо је скромно живио. Не само да није имао аутомобил и вилу на Дедињу, као његове колеге, него није имао ни властиту кућицу или приватни стан. Становао је на четвртом спрату стамбене зграде у Мутаповој улици.

Имао је несрећу да му два пута буде опљачкан стан и да ту зграду погоди авионска бомба у априлском рату 1941. г. и све му уништи. Највећа несрећа га је задесила прије рата, јануара 1939, када му је умро десетогодишњи јединац Марко. Друга велика несрећа га је задесила новембра 1943, када су му Нијемци објесили млађег и јединог брата Мирка.

Осим несрећног сина, Лазо је имао и двије кћери: Гроздану, мајку познате и рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професора књижевности, дугогодишњег лектора листа „Политика“.

„Грех“ из Другог светског рата

У чему се, и да ли се уопште огријешио Лазо Костић у Другом свјетском рату?

Лазо није много цијенио кнеза Павла Карађорђевића и његову политику, али га нису одушевљавале ни мартовске демонстрације. Вјеровао је да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да се јави мобилизацијском пункту по ратном распореду не чекајући позив. Желио је дати лични примјер студентима. Априлски рат га је затекао у Крагујевцу као резервног официра.

По капитулацији, вратио се у Београд. Није био члан ниједне квислиншке владе, што му је било приписано. Као правни теоретичар добро је знао што значи „влада“ под туђинском окупацијом. „Влада“ је институција која влада народом и државом. Њено оснивање под окупацијом признаје стање савезништва са окупатором. „Комесаријат за цивилну управу“ је нешто друго.

По Међународном праву није само могуће него је и обавезно оснивање адмнистрације за олакшање стања и спречавање истребљења поробљеног народа. Први Комесаријат није био ни Недићев, нити било којег појединца. Основала га је група истакнутих личности из свих српских крајева, које су трезвено разматрале незавидну ситуацију и мјере које би требало предузети да се спаси што се још спасити може. Поготово кад су Хрвати основали своју НДХ и довели у питање биолошко одржавање Српства.

Ближи Дражи него Недићу

Комесаријат је чинило 5 личности из уже Србије, 2 Црногорца, по један Херцеговац, Личанин и Бокељ (Лазо Костић). Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, ни што смјерају Нијемци, а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, Лазо је поднио неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избјеглица из Словеније, Босне и Хрватске, које су похрлиле да потраже спас у Србији, тек би требало објективно утврдити и објелоданити.

Након овога се Лазо повукао, али није имао мира. Ево њгових ријечи: „За цело време рата је тражено од мене или да нешто напишем или да одржим неки говор. Бар сто пута је то тражено од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем… И тако цело време рата ни слова публиковао нисам, ни реч јавно проговорио нисам (док нисам 1944. пошао у шуму). Ни многи други нису писали ни говорили, али нико то од њих није ни тражио…

Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, а од када је формирао своју владу, у више махова је нудио Лазу разне функције: министарство, савјетништво, предсједништво Државног савјета итд. Све је то Лазо одлучно одбијао. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио и његову понуду 1942. да му се придружи ради израде пројекта новог Устава посљератне југословенске владе. Тек кад су му пријатељи сигнализирали да му Гестапо припрема хапшење, побјегао је у шуму, али не да се оружјем бори него да се склони. У Швајцарску је стигао 1. маја 1945, што значи прије завршетка рата, и издржао вишегодишње тешке избјегличке муке.

Државни суд ФНРЈ није имао елемената да га проглашава кривим, па му је његов колега и предратни пријатељ др Милан Бартош неколико пута нудио добар положај ако се врати у земљу. Ипак су га оптужили, али то су урадиле његове друге бивше колеге. „Суд части Економско-комерцијалне високе школе“, оптужницом бр. 150, од 26. марта 1945. отужио је проф. др Лаза Костића због дела културне, административне, привредне и политичке сарадње са непријатељм и његовим домаћим помагачем.

Оптужница га је теретила и за намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем је оснивању учествовао). Расправљало се без присуства оптуженог, без браниоца по службеној дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од тога, наравно, није ништа било, јер није било никаквих доказа. Ипак је на предлог ове високе школе Лазо и формално 28. јуна 1945. отпуштен их државне службе. Остала је црна мрља на свијетлом лику честитог проф. др Лаза Костића и његове угледне породице. Ову црну мрљу не би требало брисати него само пренијети са Лаза на његове клеветнике и „судије“.

Три деценије у одбрани Српства

Лазо је тешко преболио и на овај начин нанесене боли, утолико прије што су сви клеветници, „тужиоци“ и „судије“ били високошколовани Срби. Ипак га то није поколебало да читав остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посвети научној одбрани Српства. Што је све радио за Српство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Овдје ћемо поменути само нека међународна признања.

Почетком 1945. г. изабран је за редовног члана Њемачког статистичког удружења у Минхену. До тада, он је био једини експерт у том удружењу из јужнословенских земаља и један од свега десет странаца у том удружењу.

Почетком 1955. г. изабран је за редовног члана Америчког статистичког удружења „American Statistical Association“ у Вашингтону (6. D.S. 1108-16. Street HB) као једини из јужнословенских земаља.

Од 1960. године био је редовни члан Економског института Универзитета у Чикагу „The Econometric Society He Univerzitum“ (Чикаго 37 III).

Године 1964, када још није била објављена ни трећина Лазових дјела, основан је Српски народни универзитет „Др Лазо М. Костић“, чиме је он још за живота био посебно почашћен (1022. Vest Neishnel, Aveni Milvoki). Двије године касније почео је излазити лист „Српство“, као орган СНУ „Др Лазо М. Костић“, у коме је уступан значајан простор Лазу и онима који су писали о њему и његовом дјелу.

Не нажалост, него на бруку и срамоту, Лазу Костићу није било мјеста у поратним енциклопедијама, како загребачког тако и београдског издања. А те енциклопедије су надграђиване на предратно „Свезнање“, које је максимално експлоатисано, а да аутори „Свезнања“, међу којима је и проф. др Лазо Костић, нису ни поменути. Многи аутори поткрадају Лаза објављујући своје књиге и фељтоне, у којима није тешко препознати Лазова дјела, а да њега и не помену. Чак ни велика и најновија „Историја српског народа“ у 6 књига са 10 томова (1994) не помиње ни Лаза ни његова дјела.

Хоће ли свеколики српски народ имати снаге да ову неправду исправи?

Сахрањен на католичком гробљу

Лазо Костић је умро 17. јануара 1979. у самоћи, у туђој земљи, у којој је и сахрањен у католичком гробљу. Том великом и бескомпромисном борцу за Српство, српску ћирилицу и православље, на надгробној плочи, уз изразито католички тип крста, стоји латинични текст: Проф. др. јур. Лазар М. Костић 1897-1979. Ако има душе, Лазова душа неће имати мира док под том плочом леже његови земни остаци (а леже већ двије деценије).

Ако живи људи, које је Лазо задужио својим дјелом, имају душу, испуниће Лазову посљедњу жељу. А како је она изражена, види се у чланку „Канадског Србобрана“ од 25. октобра 1985, који овако почиње: Др Лазо М. Костић… закупио је гробницу на 50 година са жељом и надом да ће га захвално Српство једнога дана пренети у ослобођену његову љубљену Боку Которску.

Васко Костић

извор: Српско наслеђе, бр. 14. фебруар 1999.

Повезани чланци:
Заборављени великан проф. др Лазо Костић