Гаврило Принцип

Бранио сам Младу Босну – Филм о сарајевском атентату

28. јун 1914. године – Гаврило Принцип и његови другови, младићи који снивају о слободи, извршиће атентат на престолонаследника Аустроугарске монархије Франца Фердинанда. На суђењу које следи, у најважнијем судском пороцесу XX века, браниће их млади правник Рудолф Цистлер. Кад упозна заносе и идеале својих брањеника, наћи ће се у вртлогу емотивне драме, спреман на највећи ризик. Ово је прича о Сарајевском атентату из његовог угла…
Гаврило Принцип

Бранио сам Младу Босну

Бранио сам Младу Босну – Филм Срђана Кољевића заснован на важним историјским догађајима, премијерно приказан баш у години када се обележава век од почетка Великог рата. Имајући у виду значај годишњице и потентност теме, било је неопходно да овај филм добије одговарајућу финансијску потпору како би се реализовао на одговарајући начин. То се, нажалост, није догодило.

Сценарио је заснован на судској документацији, личној преписци оптужених и записима Рудолфа Зистлера, адвоката који је по службеној дужности бранио Гаврила Принципа и његове другове оптужене за велеиздају и убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге Софије.

Акценат је са Принципа померен на Зистлера и Вељка Чубриловића који је помагао приликом припрема за атентат. Чубриловићева прича је акцентована вероватно зато то је у себи садржи и потентну породичну драму – над Вељковом судбином стрепела је његова млада супруга Јованка, а њен однос са Зистлером је сценаристи/редитељу био посебно инспиративан.

Бранио сам Младу Босну је српски филм из 2014. године у режији и по сценарију Срђана Кољевића.

Филм је своју премијеру имао 14. октобра 2014. године.

Улоге: Никола Ракочевић, Вук Костић, Небојша Глоговац, Ваја Дујовић, Милош Ђуровић, Марко Грабеж, Марко Павловић, Борис Исаковић, Бранислав Лечић, Драган Петровић, Радослав Миленковић, Новак Билбија, Бранислав Томашевић, Вучић Перовић, Љубомир Бандовић, Марко Јанкетић

 

Нека свако од нас макар каже: Хвала вам, бесмртни јунаци!

Тачно 1949. године, у Ђаковици је по наредби комунистичких власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније, а велича онај који се сакрио и од војске и од народа!

Милунка Савић, шест пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица.

Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње!

Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер.

Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник. 

Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован!

Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт.

Да је другачије, да ли би сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун? 

Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била готово забрањена у отаџбини? 

Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа.

Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли некога међ’ нама ко би као мајор Тодоровић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе?

Они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци.

Али, да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или: да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к’о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек’ се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже: хвала вам, бесмртни јунаци!

Аутор: Милош Станковић

извори: Србски ФБР

Стихови Гаврила Принципа

Пред аустроугарски суд у Сарајеву изведено је — поводом Принциповог атентата на аустријског престолонаследника двадесет и пет махом младих људи који су били оптужени за убиство Франца Фердинанда. Суђење је почело 12. октобра 1914. а осуда изречена после шеснаест дана. Када је завршена главна расправа, председавајући је позвао оптужене да устане онај ко се каје за учињени чин. Сви оптужени су устали осим пркосног Гаврила Принципа. Председник суда га је упитао зашто не устане и зар се не каје, Принцип је рекао да је њему само жао што су деца изгубила оца и мајку а посебно што је убио надвојвоткињу Софију која је била Чехиња; тај хитац је био намењен аустријском генералу Поћореку, поновивши да му није жао што је убио аустро-угарског престолонаследника који је мрзео све Словене.
Gavrilo Princip

Графит у Крагујевцу, у насељу Бубањ; аутор фотографије: Србољуб Миловановић, 2014.

Осуда је изречена 28. октобра 1914. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору 3. фебруара 1915. у Сарајеву; Јакову Миловићу ублажена је казна на доживотну робију а Неђи Керовићу на 20 година робије. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж били су још малолетни те су добили по 20 година тешке тамнице. Остали су такође осуђени на тешку тамницу: Васа Чубриловић, 16 година робије, Цветко Поповић 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић по 10, Цвијан Степановић 7, Бранко Загорац и Марко Перин по 3 године.

Гаврило Принцип и другови спроведени су у чувену по злу аустро-угарску тамницу у Терезиенштату.

Док је тужилац читао оптужницу, сви оптужени су се гуркали и готово смејали. Када их је судија опоменуо речима: „Господо, умирите се, ради се о вашој судбини а ви се понашате као деца“, Принцип му је инаџијски “одбрусио: “Ми се одавно нисмо видели међусобно, а знамо ми шта нас чека. Само ви читајте то ваше писаније..”

Песничка успомена на тамновање

Сатрвен мучењима и батинама, проводећи своје последње дане као сужањ у тамници у Терезину, ,сада већ епска личност светске историје — Гаврило Принцип је оставио једну лепу, готово песничку успомену на своје тамновање. На лименој порцији у којој му је затворски стражар кроз прозорче протурао дневни оброк, Принцип је загребао стих који говори о херојском пркосу над трпљењем невоље:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Цела песма коју је Принцип написао у Сарајеву 1914, у затвору током Сарајевског процеса, гласи:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

И место да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.

Први пут је у целини објављена након Првог светског рата, 17. марта 1919. године у Звону.

 

У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође записао поруку свог вечитог трајања:

“Наше ће сенке ходати по Бечу
лутати по двору
плашећи господу”

Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип исписао десном руком, јер му је лева била одсечена пошто је сагњила од батина и туберкулозе још у току тамновања.

Сава Вујић, Политика 21. јул 1980.

Гаврило Принцип

Суђење; фото: Википедија

Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.