Деспот Стефан Лазаревић

Српска историја под велом харемских тајни

Оливера, Бајазитова миљеница служи Тимура (Тамерлана) полунага и боса. Слика, као и мотив нису ништа необично за доба барока, када су биле популарне слике са темама легенди, да не крије једну од највећих тајни српске историје, наиме на слици су Бајазит који је затворен у кавезу, Оливера, њихове ћерке Аруз, која је можда имала седам година, у бордо хаљини са турбаном и Малика која се окреће тражећи помоћ од татарске принцезе ћерке султана Ахмеда. У то време, у целој Европи, Русији и Дубровнику је познато да је Оливера заробљена са две старије ћерке, док је најмлађа Аруз заробљена са харемом.
Бајазит, Оливера

Бајазит и Тимур (Тамерлан), мотив слике је „Мучење Бајазита“. Андреа Целести, око 1700 год.

Кемал Мустафа Ататурк краљу Александру I 1928: „За неке тајне је боље да остану тајне, легенде нека остану легенде. Наша велика нада, Ваше Величанство је, да ћете и Ви као и ми све да учините да неке историјске чињенице везане за одређене догађаје, личности и османску владавину никада не угледају светло дана. То питање је од екзистенцијелне важности за опстанак како Турске, тако и Српске нације.“

Оливера Хребељановић, најмлађа ћерка Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, десета жена амира Бајазита И, је била мајка петоро деце, по реду:

1) Милива (Милева) ханим (углавном неименована код турских и арапских историчара) рођ. 1390/1, удата за Мирзу Абу Бакра, сина Мираншаха, Тимуревог унука, са њим је имала једног сина,који је рођен кратко пре његове смрти 1408.

2) Паша Мелек хатун (Малика) рођ.1392, удата за Шемсед- ул-дин Мехмеда, сина Тимуревог генерала, умрла је у Самарканду.

3) Син Челебија (Мустафа?) рођ. 1393, нестао у заробљеништву 1402. Год код Ангоре.

4) Аруз (Оруз) Ханим рођ. 1396, удата после 1405 за …Бега, Бајазитовог синовца, сахрањена у Бурси поред оца, имала је ћерку Ајше и сина непознатог имена;

5) Касим Челебија рођ.1397, послат 1403 у Цариград као таоц, ожењен једном нећаком или унуком Манојла II, имао је сина Орхана (1415-1453), умро је 1417 у Цариграду, пренешен и сахрањен 1420 поред Бајезита у Бурси.

Легенде о Оливерином животу у харему, нарочито о њеној улози у бици код Ангоре, заробљеништву и смрти су створиле неколико драме у средњем веку и биле вековима мотив монументалних слика и таписерија. Да би понизио Бајазита, Тимур је наредио да га Оливера служи са вином, а онда јој је разрезао хаљине до појаса. Бајазит се убио од срамоте и туге. То су углавном приче које су развили хроничари из Византије, а касније преузели и османски хроничари, од којих је легенду чуо и Михајло из Островице.

Шта је историјски доказано, а шта измишљено, шта кажу хроничари и очевидци из тог периода?

Османски Извори

У османским изворима се Оливера помиње углавном као развратна неверница, која је амира научила да пије вино, слави оргије и да је због ње заборавио државне послове, поред тога стално је шапутала Бајазиту у корист брата. Доказ за те легенде не постоји, јер је Бајазит на славље са пијанком, музиком и плесачицама позвао цара Манојла II 1392. Год. где Оливера није била присутна, а вино су пили скоро сви татарски и монголски владари. Да је Оливера шапутала у корист брату је измислио Ашикпашазаде, јер је ту причу побио већ Константин Филозоф, који пише, да је кнегиња Милица морала 1393 да иде да правда Стефана Лазаревића код Бајазита, што не би било нужно, да је Оливера имала било какав утицај на његове политичке одлуке.

Бајазит

Станислав Хлебовски, Султан Бајазит I у Тимуровом заробљеништву, 1878, приказује држање Бајазита као таоца од стране Тимура.

О деци има само неколико податка, наиме Хадидијева хроника, настала 30. година 16. Века, где пише да је Оливера Бајазиту подарила једну ћерку. Садетин хоџа скоро идеализовано пише о браку и љубави између Бајазита и Оливере, и да је Оливера родила две ћерке анђеоског лица, од којих је старија била Паша Мелек (Анђео).

1) a) Hadîdî (1991). Tevârih-i Al-i Osman (1299-1523). Haz. N. Öztürk. İstanbul: Marmara Üniversitesi Yay.; b) Hoca Sadeddin Efendi (1974). Tâcü’t Tevârih I. Haz. İ. Parmaksızoğlu. İstanbul: Kültür Bakanlığı Yay. c) Mustafa Elden (2018), Padişahın Hristiyan annesi, doktora tezi, Marmara Üniversitesi.;

Персија/Самарканд

Битка код Анкаре, Мугхал илустрација

Најстарија биографија Тимура, коју је написао Низам ад-Дин Шами Тимурев секретар, учесник битке и очевидац догађаја после битке, писана је у периоду од 1402-1404 и није потпуно сачувана у оригиналу, али делови који су кориштени (Ḥāfiẓ-i Abrū), међу њима и препирке Бајазита и Тимура, као и догађаји око Битке код Ангоре, заробљавање харема, његове миљенице Оливере и њених ћерки, која је прво смештена у харем, а после затворена заједно са Бајазитом у „кафез“, мада кафез на средње персијском значи „затвор“, а не дословно „кавез“, помиње три ћерке оне жене каурке: Милива (арапски за Милева) која се зове као њена мајка, Паша Малика и Уруз. Каснији преписи ове хронике се разликују у рецепцији о понашању Тимура према Оливери, док су једни додали, да су Бајазитове жене и Оливера морале да служе Тимурове конкубине, најстарији препис овог дела, не помиње ништа слично већ само, да је Тимур послао Оливеру Бајазиту, и да су Тимур и Бајазит постигли договор да се Абу Бакр Мирза ожени са старијом ћерком (Миливом), док је млађа удата за сина Шемсед- ул-дин Мухамеда, чији је одред заробио ову жену. Ослањајући се на Шамија, непознати хроничар око 1502 год. најстарију ћерку назива Милитза (Милица), која се зове као њена (Оливерина) мајка, а млађу Уруз (турски Аруз), док је Малика предата мајци у руке, јер је још хранила на грудима. Занимљиво је да се у овој хроници помињу и синови те невернице Мухамед (Мехмед), Моше (Муса) и Кусим (Касим) који су били још необрезани, што значи да су били испод 12 година, јер је то била горња граница за обрезивање, од којих је Муса умро у заробљеништву, Касима је брат дао у Франке, а Мехмеда је Али паша Чандарли на леђима изнео са бојног поља, и да је он касније побио браћу и постао османски цар. (Историјски тачно што се догађаја тиче, осим да је он заменио Мусу I Мустафу. После заробљавања, како пише Јазди, Бајазит је замолио Тимура да се распита о његовим заробљеним синовима Муси и Мустафи. Муса је пронађен и Тимур је наредио да га одведу код Бајазита, док Мустафу не помиње.) Овај хроничар пише да је Бајазит веома поштован од Тимура, да су седели на истом тепиху, и да је имао намеру да му врати царство, али Бајазит је умро од неке грознице. „Умро је на рукама његове миљенице.“ После Бајазитове смрти, Тимур је послао његов харем у Бурсу султану Иси.

Бајазит

Заробљавање Бајазита I од стране Тимура; Рекламна карта из 1903.

2) а) Тизенгаузен В.Г., Сборник материалов, относящихся к истории Золотой Орды, М. – Л., 1941.; б) Felix Tauer, “Continuation du Ẓafarnāma de Niẓāmuddin Šāmī par Ḥāfiẓ-i Abrū. Editée d’après les manuscrits de Stamboul,” Archiv Orientální 6, 1934, pp. 429-65; repr. with a preface by B. Karimi, Tehran, 1328 Š./1949.

Тимурев биограф Али Јазди (Sharaf ad-DīnʿAlī Yazdī), пише веома опширно о овој теми. Укратко препричано: Пет дана после битке код Ангоре, Тимуреви унуци Мухамед султан и Абу Бакр Мирза су са неколико заповедника, међу њима генерал Шемсед- ул-дин Мухамед и 30 000 војника стигли у регион Бурсу, где је отишао Муселман (Сулејман Челебија). У међувремену Сулејман и Стефан (ђаволска војска) су напустили Бурсу и повлачили се према Једрену. Султан Мухамед је Абу Бакра послао за Сулејманом, који је бежао према Изнику, где су се налазили Бајазитови најмлађи синови Касим и Јусуф, једна група са око 1000 војника је покушала да препречи пут Стефану и Вуку, који су били на путу на превлаку Галипоље, али Стефан и Вук су се извукли, касније су отишли код Сулејмана у Изник. Изник је освојен, а Сулејман је оставио харем у граду који је такође заробљен. Том приликом је изгубљено небројено војника, који су углавном убијени, као и велики број турских бегова. Султан Мухамед је са 4000 војника ушао у Бурсу из које су избегла важна лица са златом и харемима. Мухамед је послао чете Ул за њима, па су похватани, међу њима и Молла Фенари, кадија, који је касније постао први Шејик Ислама. Абу Бакр је освојио неколико места. Чешљајући за богатством по приватним кућама, монголски војници су у једној кући пронашли Оливеру, која је ту била сакривена. Оливера је заробљена у Јенишехиру, граду тада око 50 километара од Бурсе, у кући неког човека, заједно са две старије ћерке. Са њима је заробљена вереница принца Мустафе, ћерка султана Ахмеда Џелајира, чије је венчање било заказано за јесен. (Ахмед Џелајир, арапски владар Багдада је од Тимура побегао у Османско царство.) Заједно са женама из харема, које су заробљене у Бурси и Изнику су одведене у Тимурев логор, па у његов харем са робињама, који се премештен у град Кутахију, ког је у међувремену заузео Тимур. Кад је Тимур сазнао, да је Оливера Бајазитова миљеница, послао је са ћеркама и слушкињама Бајазиту, кога је Мирза Шах водио са собом од ратишта до ратишта. Али Језди пише, да је Оливера која је дотле била у невери пред Тимуром преступила у ислам. Убрзо је уговорен брак између Оливериних и Бајазитових ћерки и Тимура, јер је Абу Бакр тражио дозволу да узме њихову најстарију ћерку. Та у овој хроници неименована ћерка је удата за Абу Бакра Мирзу, Тимуревог унука. После освајања Акшакира, Тимур је послао султана Мухамеда да тамо одведе Бајазита и Оливеру, јер је имао намеру да га пусти, кад освоји целу земљу, међутим Бајазит се разболео и није могао да путује. Бајазит је умро у пролеће 1403, 3. или 8. марта, од гушења и високог крвног притиска, а боловао је од неке врсте маларије, од које се разболео и султан Мухамед Тимурев унук, који је умро 10 дана касније. Лекари који су лечили Бајазита, лечили су и султана Мухамеда. После смрти Бајазита, Тимур је Муси који је био заробљен са оцем дозволио да га сахрани у Акшахиру, и да се врати у Бурсу. Кад се Тимур повукао из Анатолије, после јуна 1403, принц Иса Челебија је послао делегацију са великим поклонима и од Тимура измолио да га пренесе у Бурсу. По Јаздију Бајазитове жене су се вратиле вероватно тек крајем 1403 у Бурсу, када су заробљеници Тимура пренели његов сандук у маузолеј. Ово је сигурно најверодостојнија прича о заробљеништву Оливере и Бајазита, јер је написана измећу 1410-20. године, по налогу Тимуревог сина Шаха Рука Мирзе, који је и сам био учесник битке и отац поменутог принца султана Мухамеда, који је умро на походу. Али Језди веома живописно пише о догађајима у вези битке и после ње, тако да је сигурно, да је информације добио из прве руке, а не од осталих хроничара, иако је раније биографске информације преузео од Шамија. Он тачно зна поименично све заповеднике војске, формацију пред битку, да је Стефан командовао са 20 000 хришћанских војника и био први заповедник поред Бајазита, на десном крилу, док је принц Мухаммед заповедао левим крилом, то јест татарском војском. (Само овде је направио грешку, заменио је имена, јер је Татарима заповедао Сулејман, а не Мехмед, Мехмед је био дете и остао је у логору као позадина.) Јазди турску војску назива Румељанима, а Стефана „син Лаза Франка, старији брат његове жене“, хришћанску војску Францима .пише да су били одевени у црне униформе, делимично од метала, од главе до пете и да су им се само очи виделе кроз мали прорез. Очито, персијски и арапски хроничари целу Европу сматрају „земљом Франка“, док руске територије називају „источна Франкија“. Он потврђује Стефанову биографију коју је написао Константин Филозоф, да је Стефан неколико пута пробио обруч до Бајазита, пре него што је као задњи напустио бојиште. Стефан је одустао тек кад је Тимур послао појачање, Мухамед султан је успео да се пробију између Стефанове војске и Бајазита и да отцепи Бајазитове јаничаре од њега. Иако Јазди не пише ништа конкретно о Стефану, он помиње и делегацију која је заједно са Исином делегацијом отишла Тимуру, да би ослободио заробљенике, крајем 1402, али тада нико није пуштен. 2) „Државну касу цара, коју је узео шеик Нур- адин- бег натоварио је на небројене камиле, и сместа је са женом и ћеркама Јилдирима Бајазита из Бурсе послао Сахибкирану (Тимуру). Господар Сахибкирану је жену са ћеркама одмах са слугама послао Јилдириму Бајазиту. Захваљујући снази Сахибкирана, та жена која је до тада била у невери, постала је муслиманка.“

3) (ШЕРЕФ АД-ДИН ЙЕЗДИ, Книга побед, Публикация 2008 г.)

Кнез Лазар

Портрет владарске породице кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице Немањић чешког сликара Јарослава Чермака (1831-1878).

У трећој биографији Тимура која је настала око 1430-35, коју је написао Ибн Арабшах, нема речи ни о Оливери, нити о њеним ћеркама, осим, да су Монголи заробили Бајазитов харем, иако је Сулејман Челебија покушао да их спасе, али, да их је оставио на цедилу и побегао са државном касом. Ибн Арабшах оцењује Бајазита веома позитивно, док је Тимура негативна особа, јер је од њега побегао из Самарканда у Османско царство и живео у Бурси, а од 1412 године у Једрену, где је провео 10 година на двору Мехмеда I, вероватно отуда и та прича о бекству Сулејмана. О битци пише веома мало, помиње хришћанске војнике, али, не именује Стефана, сву кривицу сваљује на Сулејмана, који је напустио Бајазита, када су татарски бегови под његовом командом прешли Тимуру, отишао у Бурсу, понео целу државну касу, уз пут оставио део харема и део касе и побегао у Константинопољ. Као и све по муслиманским правилима у рату заробљене жене, Оливера и њене подруге су постале обичне слушкиње у харему, те су морале да служе Тимуреве конкубине, радећи најниже послове. У његовој причи, Тимур је једног дана позвао Бајазита, који је био везан у његове просторије, ослободио га страха и понудио му место између његовим највишим сарадницима, понудио му вино, које су пили у круг све док није пала ноћ. Кад је пала ноћ и сви су били мало припити, Тимур је наредио да се доведу и жене на славље, да служе. Завеса се подигла, ушле су и жене, служиле вино, после неколико времена, Бајезит је видео да су међу њима биле и његове жене, конкубине, и ћерке. Бајазит се после тога разболео, његове ране су почеле поново да крваре, добио је температуру и убрзо умро. Арабшах објашњава то са тиме, да је Бајазит у једном писму написао Тимуру, да ће кад га победи да га зароби и прослави са његовом женом, па му је показао, да је то највећа увреда, коју је могао да му да, јер код муслимана није обичај да се у увреде уплиће породица. Али, тако пише Ибн Арабшах то није био главни разлог Бајазитове болести, већ да је Тимур ослободио синове Карамана. Караманска династија се дуго борила против Османске за превласт међу Турцима. У ствари он прећуткује, да се је Бајазит разболео, јер је био разочаран понашањем својих синова, осим Исе, који се једини потрудио да га ослободи, док су његова браћа захвално заузели територије које им је дао Тимур, међу њима и Мехмед.

4) (Tamerlane or Timur the Great Amir, by Ibn Arabshah, Oxford 1947)

Ова прича је касније прешла у легенду о Оливери, која је морала да служи Тимура, а први о томе пише Лаоник Халкокондил (око 1470), а легенда се као ватра шири Византијом, Османским Царством и Италијом, и другим европским земљама и додају све новије теорије и измишљотине, да би почетком у 16.века настале легенде о томе да је Оливера морала полунага да служи Тимура и да се Бајазит због тога убио. Ту легенду је вероватно од Турака чуо и Константин Михајловић, јер је тако препричава, да је Оливера заробљена на ратишту и да је Тимур наредио да се Оливера изведе пред њега, да га служи вином.

Оливера Лазаревић

Оливера Лазаревић

Негативна рецензија Бајазита код османских хроничара тог доба, коју повезују са Оливером има у ствари сасвим другу позадину, наиме да се је Бајазит више ослањао на хришћане, него на турске бегове и да није био „гази“, борац у име ислама, већ веома толерантан према хришћанима. Поред тога, Ашикпашазаде му замера, да је на врховна места турске кадије и имаме заменио персијским. Да је Тимур са Бајазитом заратио баш због хришћана потврђују и други хроничари, међу њима и Клавихо али, сигурно не због Оливере, већ због тога, што Бајазит није дозвољавао насилну исламизацију, а са друге стране није имао поверења у Татаре, који како је рекао Тимуру „Пролете као олуја, попале и опљачкају све и то лежи у њиховој нарави, да се нигде не задржавају и нису верни ни једном господару“. Пораз Бајазита код Ангоре су искористили, нарочито Ашикпашазаде, да за све недаће које су претрпели од Тимурида окриве хришћане, а Оливера, која је наводно имала велики политички утицај на Бајазита постаје симбол хришћанства, а појам кефур, кјафур, ћаур, каур симбол неверника, иако кефур у ствари само значи издајник, неверни савезник, а не неко без вере, или друге вере. Оливера и њено понашање је, како с правом пишу модерни турски историчари код Ашикпашезаде покушај да се објасне две ситуације, које је описао Арабшах: Да су муслимани Бајазит и Тимур пили вино заједно, и да је Тимурева војска не само заробила неколико харема, што код муслимана није смело да се деси, већ и да је заробљене муслиманске жене султана изложио јавности. Оливера као заробљена хришћанка је била предестинирана за ту улогу, да би се заташкала чињеница да је цео Бајазитов харем осрамоћен, тиме што су све жене, па и муслиманке служиле Тимуреве госте.

Дипломати на двору Тимура

Страни дипломати, који су боравили од 1403 -1404 у Самарканду код Тимура, као на пример Шпанци Пако Гомез де Сотомајор и Руи Гонзалес де Клавихо не помињу нити Оливеру, ни ћерке, само државну касу и харем, иако је доказано, да су од Тимура добили или откупили три хришћанске конкубине Бајазита, Марију ћерку угарског војводе, неименовану ћерку угарског или бугарског војводе и Ангелину ћерку „грчког племића“. Разлог је вероватно срамота коју су направили уз пут, наиме, те њима поверене жене које су требали да одведу у Константинопољ су остале трудне од ових католичких верника, па је краљ Енрике (Хенри) III од Кастилије наредио да се разведу, и ожене са њима. Та коју називају Јоана (Марија) од Угарске је била удата за Сотомајора и са њим имала троје деце, док је Ангелина удата за дон Дијега Гонзалеса де Цонтерерас, имали су четворо деце. Клавихо је Самарканд напустио у новембру 1404. год. заједно са турском делегацијом коју је послао султан Муса, па се намеће, да је Оливера тек тад пуштена и заједно са муслиманским женама Бајазита отишла у Бурсу, док су хришћанске конкубине и робиње подељене гостима. У то време је Тимур већ био болестан, па је због тога распустио Бајазитов харем, као и неке друге заробљенике, на пример, великане из Бурсе. Оливера сигурно није оставила дете и вратила се код брата у Србију, како наши историчари тумаче. Клавихо на једном месту, где објашњава ко је Мурат I, помиње Лазара, бугарског грофа, који је у једној бици лично убио цара Мурата, пробовши га копљем које је ушло напред а изашло позади, а Бајазит се осветио тиме што је у борби лично убио Лазара. Његов син се помирио са Бајазитом и сада живи заједно са Сулејманом (крајем 1403, када је Клавихо то написао, код Сулејмана је боравио Вук). Клавихо је те приче чуо, када је преко Константинопоља и Трабзона путовао у Самарканд увек пар недеља иза Тимуреве војске, која је напуштала Анатолију.

Деспот Стефан Лазаревић

Деспот Стефан Лазаревић на композицији Рај и пакао под Богородичиним плаштом из XV века

Он описује велико славље које је трајало две недеље поводом женидбе и свадбених весеља за Тимуреве унуке, између осталих вероватно и Абу Бакра Мирзе са Оливерином ћерком, које је приредио Тимур, као и његова снаха, на које су били позвани и страни дипломати, септембара 1404. Поред Тимуревих жена, на слављу су биле присутне и жене Тимуревих унука. Можда је Оливера чак доживела да у заробљеништву присуствује свадбеном весељу њене ћерке и Абу Бакра, међутим о томе ништа не стоји у његовом путопису. За разлику од Ашикпашезаде који Оливери пребацује развратност и да је Бајазита научила да пије алкохол, због чега се Тимур наљутио, па и чак и рат започео, и на крају га понизио, Клавихо пише да, не само да Тимур пије вино, већ и његове жене и да се њихова славља тако одвијају да се вино служи толико дуго, док се сви не напију и мушкарци и жене, јер се у пијаном стању боље слави. Осим тога Тимуреве жене, снахе и жене њихових синова не служе слушкиње, већ мушки рођаци Тимура, као и самог Тимура. Што би се успротивило свакој легенди да је Оливера служила Тимура, али потврдило Ибн Арабшаха, да су Тимуреве жене и конкубине присуствовале слављу заједно са њим, па је могуће да је пред Бајазита извео и његове жене, што је за османске владаре био табу, јер се по турском обичају ни име владаревих жена и ћерки не помиње, већ им владар да надимак, као на пример „Ђулбахар“- пролећна ружа, а исто тако кад им се роди ћерка они је назову, „она која је под велом “ (Арабшах). То објашњава зашто су жене султана имале обично два имена, једно под којим су зване, као на пример Мариам, или Милева за Оливеру, Фулдане -Олга, Хурем – Роксана, Махпејкер -Кусима (Косем), Аруз (Оруз) чије име на османском значи „Једна од њих“, Паша Малика- „Анђеоског лица“, а друго крштено или муслиманско име (Хатиџа, Ајше итд.).

5) a) Estudio Histórico Sobre Algunas Familias Españolas, Tomo III, Alfonso de Figueroa y Melgar, (Madrid, 1967), Página: 468 (Confiabilidad); b) Ruy González de Clavijo. „La embajada a Tamorlán“. ed. de Francisco López Estrada. (Madrid: Castalia, 1999).

Наша историја, хроничари и писци нигде не помињу Оливерину децу, осим Константина из Островице (непотврђено), као и један-два бугарска хроничара, а највише о тој теми причају бугарске легенде из околине Једрена. Легенда да је кнегиња Милица спречила Оливерину трудноћу тиме што јој је извадила материцу је свакако највећа лаж у српској историји, јер су такви подухвати у средњем веку били неизводиви. Српски историчари, који се баве том темом, покушавају да то објасне теоријом, да је Оливера била само династичка жена, која са султаном чак није имала полне односе, што је још већа измишљотина, јер је Оливера 12 година била, не само миљеница, већ ако је веровати османским хроничарима и персијским биографима и једина Бајазитова жена, јер после ње није ни једну „угледао“, што је појам који се користи за опис полних односа, тако да није ни са једном другом легао у кревет. Персијанци пишу, да је Бајазит са њом живео, као каур са само једном женом и да су имали много деце, број се од хронике до хронике разликује 2-7 детета. Ову теорију потврђује и Нешри, цитирам: „Кад је погледао ону каурку у очи, више није угледао ни једну другу жену.“

Mehmed Neşrî (1995). Kitâb-ı Cihan-Nümâ (Neşri Tarihi). II Cilt. Yay. F. R. Unat ve M. A. Köymen. Ankara: Türk Tarih Kurumu Yay;

Историјски доказ за ову теорију би могла да буде тужба, коју су 1393. год. пред кадијом у Бурси против Бајазита поднеле две његове венчане (никах) жене, јер су тражиле, да их Бајазит по закону све равноправно испоштује, да свакој да засебну кућу, пошто се окренуо само једној миљеници (Оливери), којој је дао ту привилегију.

4) а) Molla Fenari, Fuṣūl al-Badāʼiʻ fī uṣūl al-Sharāʼi, Istabul 1948; 6) (Mola Fenari, Zbirka presuda po šariji i komentari); b) Uzunçarşılı, İsmail H, Kütahya Şehri, İstanbul Devlet Matbaası, 1932, sayfa, 55;

Са тиме, и ту се персијски и арапски хроничари слажу, сва деца која су Бајазиту рођена после 1391 су са Оливером, са чиме би се број деце попео на седморо, поред ових пет, за које постоје записи хроничара и теорије да је султан Мехмед I био евентуално Оливерин син, рођен 1391, њена деца би били и принцеза Фатима и принц Јусуф. Други тумаче превод тако, да се ради само о Бајазитовим ћеркама, јер би Оливерина деца, ако их је имала била превише млада, на пример Фајфрић, Пурковић, који Оливерину удају смешта чак 1392. год, што је нетачно јер је Стефан, као Бајазитов шурак (брат његове жене) познат већ у септембру 1390. год. када је први пут учествовао у борбама Бајазита у Анатолији. Оливерине ћерке су биле 11 и 10 година старе и са тиме довољно одрасле за никах брак, који је дозвољен од 9 година, те је по томе логично, да најмлађа Аруз није удата, јер је са 6-7 година била брачно неспособна.

Пурковић, Миодраг. Кћери Кнеза Лазара: Историјска Студија. Мелбурн: Српска Мисао, 1957.

Међу списима из Трновске школе је пронађен лист непознатог хроничара, који је на основу воденог печата датиран крајем XV века, у коме је реч о мајци Мехмеда I, где се негира да је мајка Мехмеда била бугарска принцеза Олга, ћерка владара Велебужда, већ да се из поузданих извора зна, да је његова мајка ћерка светог кнеза Лазара, која се зове Оливера. „Светият княз Лазар имал три дъщери, най-старият Мара, дадена на господин Вук владетелят на Ситница за жена си, тя родила деспот Георги, а Драгана на син на император Иван, тя родила две дъщери, най-малката дъщеря Оливера, взел турски амир в харем, тя родила Амир Мохамед, принц Мустафа и още три дъщери.“ (Олга- Фулане хатун, коју многи називају бугарском принцезом је дата 1372 године Бајезиту за жену, а била је ћерка „бугарског“ деспота Велебужда, Константина Дејановића, по неким изворима она се убила у Тимуревом харему 1403, а имала је са Бајазитом једног сина вероватно Ертогула и шест ћерки.) Елден претпоставља, да се овај текст ослања управо на Константинову биографију, јер је Константин Филозоф после смрти Стефана отишао у Врање и одатле је његово дело допрело у Трново.

5) Collection Piccio, Bulgarian leaves, (Yale University Slavic Languages and Literatures, 2011)

У Чешкој и Пољској још у оригиналним листовима из XVI века који се на основу писма приписују Константину из Островице, има доказа да је Оливера имала децу. Константин у чијем се делу већ у чешком издању из 1565, коју је превео Јанко Шафарик изоставља крај реченице: „И после је отпустио све заробљенике и Деспину и са поклонима је отпратио у Бурсу, у њену земљу и ту је живела, док није удала најмању ћерку.“ Јиречек који је такође имао увид у хронику из 1549, из које је овај пасус, негира ту вест, сматрајући, да је дописана. Док се у западним издањима реченица завршава са: „И после је отпустио све заробљенике и Деспину, у Бурсу, у њихову земљу.“ у неким српским преводима се тај пасус чак ни не појављује, осим код Шафарика. Ако се са најмлађом ћерком мисли Аруз, онда је Оливера остала у Бурси до после 1405. год. када је Аруз удата, или до 1420, до удаје Фатиме Султан, да се не замени са Фатимом, најстаријом ћерком која је удата пре битке код Ангоре 1402.

6) Јанко Шафарик-Мијаила Константиновића, Србина из Острвице, Историја или љетописи турски, писани око године 1490, Гласник Српског ученог друштва, књ. XVIII, стр. 25-188

И поред тога, наши историчари прећуткују сваку могућност, шта више изричито негирају, да су Оливера и Бајазит имали децу, игноришући три поуздана извора, две биографије Тимура писане по његовој наруџбини, као и његовог сина Шаха Рука, хронику Хадидија, као и Константина из Островице, мада већина превода и тако игнорише овај пасус, како српска, тако и пољска и чешка издања. Да Константин Филозоф ту вест изоставља, ако је уопште изоставио, јер његов рукопис није сачуван у оригиналу, или је можда неко то намерно „прескочио“ кад је преписивао, остаће под велом тајни. До сада није објављено Филозофово комплетно дело, мада он многе ствари прећуткује што се Стефана и Оливере тиче, иако је сигурно био најбоље обавештен. Због тога он помало нејасно пише, и на погрешном месту, да је Оливера убрзо пуштена из заробљеништава без откупа, јер је Тимур био задивљен Стефановом храброшћу. Оливера се ускоро вратила у његов двор у Београду. Стефан је крајем 1403 године, добио Београд на зајам од краља Жигмунда, а двор и „Деспотова кула“ су завршени 1405, што се опет поклапа са персијским и шпанским изворима. Са друге стране, ни један српски хроничар не наводи, да је Оливера била на сахрани кнегиње Милице, што једино може да значи да новембра 1405. још није била у Србији, што би се опет поклопило са удајом Аруз после 1405. Легенде које круже да је Оливера живела у неком манастиру код Кладова није доказана, нити постоје подаци када се је стварно вратила у Србију. Први пут се у Србији помиње 1423. када је добила дозволу да путује у Дубровник. Једини путоказ где је можда Оливера живела, је да у близини Деспотовца постоји село Милива (Милева), јер се помиње, да је 1433 само била у гостима код Ђурђа у Некудиму, али до сада то нико није истраживао.

Још чудније је да и Хрвати, то јест Дубровчани и Которани знају да је Стефан у сродству са Абу Бакром, јер у једном писму које су му упутили преко Паве Гундулића у марту 1405, после Тимуреве смрти, да се распита о заробљеницима, када је Абу Бакр Мирза кратко преузео власт у Самарканду, изјављују наду, да ће Стефан да добије вест, јер се „ородио“ са новим татарским царем. Гундулићи су од времена цара Душана, па до смрти Катарине Бранковић 1492, били не само у дипломатској мисији између Дубровника, Србије и Угарске, већ и у служби турских владара у дипломатији Угарске са Османским царством, тако да и поред свих негирања модерне историје, може са сигурношћу да се каже, да су били добро обавештени и о приватном животу српских владара и њихових ћерки. Иван Гундулић, у драми Осман саветује султана да се мане влашке чобанице Марице (како се звала његова миљеница), већ да узме племкињу српског или грчког порекла, као његови преци Орхан, Бајезит I и Мурат II: „Твоји дједи тога цића унуци су били царâ славна Ивана Палкошића, Ђурђа деспота и Лазара.“

7) (Archiv Vienna, Rasz. Dok., 114a);

Кристофер Марлоу (Tamburlaine The Great) који је упознат са хроникама, у његовој драми не даје улоге Оливериним ћеркама, јер су већ дате у хареме Монгола, већ помиње само једну слушкињу. Он помиње свађу Бајазита и Тимура због тога што Тимуреве жене морају да служе слушкиње његових конкубина и у тој свађи му Бајезит каже, да му је Оливера родила и три сина, три Херкулеса, као од брда одваљена, док Тимурева миљеница, како је познато нема деце са њим. Можда је из те драме настала каснија легенда о неплодности Оливере, да су личности обрнуте. У драми Марлова, Забина, хришћанка, је турска царица, она је на првом месту, иако Бајезит има 15 жена.

8) C. F. Tucker Brooke (Hrsg.): The Works of Christopher Marlowe. Clarendon Press, Oxford 1910.

Познато је да је Бајазит имао 12 жена, четири никах (венчане) жене, Девлет Шах, Султану, Хафисе и Караман, ин Киз и осам невенчаних жена, конкубина, Лаз, ин Киз (Оливера), Фулдане Константин, ин Киз (Олга Дејановић- Драгаш), три Гркиње од које је именом позната само Ангелина Рум кафур, ин Киз, Yenişehir’de evlendiği Kiz, V. İoannis,in Kiz, две Угарке, које су се обе звале Марија и једну непознатог порекла. Легенда да су се Оливера и Бајазит венчали у Крушевцу у џамији, је заиста само легенда, јер до данас није доказано, нити да је та џамија постојала, нити да су султани правно женили хришћанке. Појам, „узео за жену“ и направио свадбено весеље, је углавном користи када су у питању хришћанке и нема везе са никах браком, који је склапан пред кадијом са слободном муслиманком. Иначе султани се нису женили у џамији, то је мода настала у народу тек у 19. веку, када се султани уопште нису више женили, јер је у исламу женама и мушкарцима забрањено да заједно седе у истој просторији док нису венчани, шта више женама је забрањено да присуствују венчању, уместо њих је присутан само њихов тутор. Хатун- госпођа је у периоду од 1218-1521 придев за венчану жену султана, али и за конкубину која је родила принца. Поред тога, иако Турци то радо другачије тумаче, Бајазит ни са једном венчаном женом није имао синове, већ су му све синове родиле конкубине, како поздано пише биограф Бајазита II, Нешри.

9) a) Meram, Ali Kemal (2011). Padişah Anaları ve 600 Yıl Bizi Yöneten Devşirmeler. İstanbul: Güz Yay.; b) Mehmed Neşrî (1995). Kitâb-ı Cihan-Nümâ (Neşri Tarihi). II Cilt. Yay. F. R. Unat ve M. A. Köymen. Ankara: Türk Tarih Kurumu Yay;

У 19. Веку кућа Османовића први пут помиње Оливерину децу, али само ћерке:

2) Princess … Khanum. b. 1391 (d/o Despina). m. 1403, Damad ‘Abu Bakar Mirza (d. 1408), son of Jalal ud-din Miran Shah bin Timur of Iran. She d. at Samarkand.

3) Princess Pasha Malika Khanum. b. 1392 (d/o Despina). m. 1403, Amir Damad Jalal ud-din Islam, son of Shams ud-din Muhammad, a General in Timur’s service.

5) Princess Oruz Khanum. b. 1386 (d/o Despina). m. after 1405, … and had issue, one son and one daughter.

Од пре неколико година се три ћерке Оливере набрајају и у турској Википедији, јер више та чињеница не може да се сакрије ни у Турској.

Руска википедија, ослањајући се на Сакаоглу, наводи Пашу Мелике и Аруз.

9) Bahadıroğlu, Yavuz, Resimli Osmanlı Tarihi, Nesil Yayınları, 15inci baskısı, 2009; Sakaoğlu N. Bu mülkün kadın sultanları. — İstanbul: Oğlak Yayıncılık, 2015.

После шест века и у српској википедији, под појмом Бајазит I стоје Оливерине ћерке!!

За Расен:  Jasmina Böttcher-Đurić

 

Натпис погинулим ратницима с каменог стуба на Косову (деспот Стефан 6897.)

У пролеће или лето 1404. године подигнут је на Косову у близини цркве Самодрежа, велики камени стуб на коме су биле уклесане речи у спомен битке на Косову. Споменик је највероватније поставио деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју. О постојању овога стуба сачувано је сведочанство из око 6897. (1496.) које је оставио Константин Михаиловић из Островице код Новог Брда. Овај једини препис текста са Мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. Данас се овај текст налази уклесан на малом каменом стубу, који се налази уз Споменик на Газиместану.
Газиместан

Газиместан; фото: Мапио

Натпис представља похвалну песму написану у форми апострофе и у њој се види утицај црквене поезије, али и далеки одјеци витешке епике.  Текст је упућен путнику намернику, а његов почетак је преузет из античког епиграфа и гласи: „Човече који српском земљом ступаш“.

У њему се величају храброст и духовност кнеза Лазара, који представља врхунац људске духовности. Његови људи блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени.

Овакав приказ српске војске у Косовском боју, јавиће се касније у народној епици (у песми Цар Лазар и царица Милица), али и у модерној поезији (код Ракића у песми На Газиместану)

Натпис на косовском стубу

Човече који србском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига србски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова.

И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

Стефан Лазаревић (1377-1427)

Превод: проф. Ђорђе Трифуновић

Украс 1

Стефан Лазаревић

Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића; Манастир Манасија, фото Галерија фресака, Београд

Натпис делује као сажет садржај живописа Марковог Манастира. По сведочењу овог натписа, кнез Лазар је као добар хришћанин, по слободном избору свом и српских коњаника, пошао у битку, и сви су били спремни да погину и постану узор жртвовања. Изабрали су учешће у небеској литургији, оној описаној у Марковом Манастиру, зато у натпису пише да су обучени у свечане одежде односно достојне свадбене хаљине.

Њихови коњи такође су спремни за жртвовање у борби… Кнез Лазар је мудро, подобно Добром пастиру (Христу), српске племиће ваљане душе и тврде вере, учинио причасницима вишњег славља, кроз мучеништво, као словесне агнеце (Агнец се на Литургији претвара у тело Христово), да заврше земаљски живот у Христу. И убили су Мурата и једног његовог сина, утемељивача Отоманског царства (он је увео данак у крви и јаничаре), великог противника, заправо самог Ада, смртоносног за душе оних који су се одрекли Христа.

То је био подвиг надахнут евхаристијом, а Тајна вечера и прво причешће апостола Великог четвртка слављено је у Марковом Манастиру. Ту је било и древно српско предање, стари завет: за испуњење Божије воље и слободу ваља се борити са непријатељем, погубити и бити убијен.

То није било пуко показивање јунаштва и силе, као код Германа. Зато Косовски избор Царства Небеског не може бити некаква накнадна хришћанска прерада историјског догађаја, јер је кнез Лазар као (православни) хришћанин заиста изабрао Царство Небеско, оно приказано у Марковом Манастиру, да би спречио преверавање.

Косовски стег, знамење, могао је бити обликован као крст, или као стуб и плоча са урезаним крстом. Споменик у виду усправљене плоче са великим урезаним крстом изнад опширног записа, постављен је на месту смрти деспота Стефана, данас Црквина у Марковцу код Младеновца

Из књиге Ђорђа Јанковића “Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије – Кратак преглед од почетка до турске окупације“, Хришћанска мисао, Београд, 2015.

Приредио: Далибор Дрекић

Командовање у средњовековној српској војсци

Ако је тачна Блихерова тврдња да је Наполеоново присуство на бојном пољу вредело исто толико колико и корпус од 40.000 војника, онда је тачна и теза да су српски војници, у походу на Дренопољ (Једрене) 1371. године (да коначно поразе Мурата и у корену сасеку Османову стратегију), унапред били осуђени да изгубе сваки бој због свести о проклетству Светога Саве и страха од божје казне, па је пораз на Марици био неизбежан.

Саветујући Мурата да не напушта своје командно место и да командује војском до краја боја на Косову 1389. године, потурчени Грк Михал Кезе (Евронес-бег) најзаслужнији је члан ратног савета за све султанове кључне одлуке, јер је открио слабу тачку у начину командовања средњовековним војскама, уочивши да треба да постоји разлика између официра (команданта или војсковође) чији посао није више у томе да лично убија, већ да води и усмерава формације борбеног поретка

Да је Стефан Лазаревић, док је боравио на Бајазитом двору у лето 1398. године, послушао турског султана и понашао се као државник и војни командант, вероватно да Срби не би пали под вишевековну турску окупацију. „Ја тебе држим као старијега и милога ми сина и то не кријем ни од кога. У мене је много синова и они ће устати један на другога, и један ће по један слати к теби људе и да траже од тебе помоћ, или да те моле да останеш на миру и да не будеш непријатељ. Кад ти то време дође, ти ћеш не само одржати твоје земље, него ћеш присајединити и друге земље унаоколо, и назваћеш се велики и славан владалац“, саветовао је Бајазит Стефана.

То време је дошло 20. јула 1402. г. после пораза Бајазита у бици с Тамерлановим (татарским) трупама код Ангоре (Анкаре). И сам Стефан, вазал, садејствујући Турцима са 5.000 српских коњаника, био је сведок Бајазитовом поразу. Али, он ту прилику није искористио, или није разумео смисао стратегијског нивоа командовања војском једног народа, на што му је Бајазит указао. Насупрот њему, Бајазитов трећи син Мехмед схватио је оца: решио се тројице браће, не баш на начин како се његов отац решио брата Јакуба у јеку битке на Косову 1389. године, и тако очувао стечене основе за даље ширење турске империје.

Драгош Калајић, Витез

Драгош Калајић, Српски Витез (XV век)

Дакле, после Бајазитове смрти (9. марта 1403), Стефан Лазаревић је за 10 година требало „не само да одржи своје земље, него и да друге унаоколо присаједини“ и створи војску под својом врховном командом. Међутим, уместо да је истрајао на оживотворењу, очигледно, добронамерног Бајазитовог савета, Стефан се активно укључио у турску (међубратовску) борбу за власт. 1) Саветујући дакле, Стефана, шта да уради па да би био велики државник и командант војске, Бајазит је, у ствари, потенцирао прву функцију командовања: обезбеђење извора за попуну (егзистенцију) војске. Друга функција – акција (да војска, извршавајући основни задатак, нанесе максималне губитке непријатељу) очигледно није недостајала ниједном српском владаоцу. У исто време док је, захваљујући Османовој стратегији 2) поступног освајања Источног Римског Царства, прва функција командовања турском војском тежила неком свом максимуму, и достигла га у другој половини 15. века, дотле је код Срба почела нагло да опада (максимум досегнут у првој половини 14. века), а затим да стагнира све до почетка 19. века.

Победе српске земаљске и стајаће војске

Судећи према двема експедицијама српске војске, коју је на позив византијског цара Андроника краљ Милутин (1282-1321) слао у окршај с наступајућом турском силом, Србија је у то време имала две војске: најамничку (гарду) и земаљску (властелинску). У Цароставнику је, поред осталог, записано: „Он (краљ Милутин), као мудар и вешт човек, који пушта јастребове на оне што беже, посла тамо своје сроднике и дворане. Они, као покорни синови, слушајући својега чедољубивог оца и господина, одоше у ту Романију (тим именом називани су јужни делови Источног Римског Царства) и хотећи да не постиде овога блаженога, и тамо учинише што су хтели од ових поганика, тако да од њих ни живе душе на слободу не умаче“. Према том казивању, у експедицији су учествовале мање снаге (2.000 војника) које су више личиле на краљеву гарду, или краљевску дворску властелу којом је командовао неки Милутинов рођак.

Ја сам онај што научи мрак да сија.
– Натпис на мачу деспота Стефана Лазаревића

О другој експедицији српске војске на Истоку писао је и сам краљ Милутин: „И краљевство ми, чувши од својега таста, цара грчкога кир-Андроника, скупи наново војводства и војске благодаровне ми државе, и све домочедце и љубазне наше, и дадосмо им место себе нашега великога војводу Новака, названог Гребострека, примивши благослов од господина ми и оца архиепископа и од свега сабора српскога, те их отпустих на те безаконике Персијанце (Турке).“ Даље каже да је војска, на лађама, прешла Црно море и ушла у „саму ту Анатолију“, у држави безбожних Персијанаца, и ту се отворио „велики рат не једанпут, или двапут, него много пута.“ Други војни поход српске војске имао је задатак да од Турака ослободи витинијске жупе око Брусе, Никеје и Никомидије и да Османове трупе порази и протера у Анадолију. Ратовало се готово годину дана. Турци су трпели поразе на сваком кораку, али тај ратни успех византијско царство није успело да очува.

О тим експедицијама (ратним операцијама средњовековне српске војске) и борбама с турском војском, у почетку реализације Османове стратегије за освајањем Источног Римског Царства, нема много података. Међутим, на основу чињеница и казивања Бертрандона де ла Брокијера, који је, враћајући се из Свете земље 1432. године, пролазио кроз Ниш и Београд, говорио Србима о тактици турске војске, могу се донети неки закључци: „Начин на који се Турци бију мења се према приликама. Кад год им се чини згодно, поделе се у више чета, па нападну са више страна и одједном. Ако заповеднику стигне извештај да непријатељ није на опрезу (слично се догодило у бици на Марици 1371), Турци одмах смисле план за напад. Нађу ли да је хришћанска војска у добром реду, онда је почну облетати на домет стреле… Ако би хришћани предузели напад, Турци би одмах окренули леђа и дали се у бекство… Сваки борац има на јабуци свога седла звечку. Кад који од турских старешина опази да је непријатељ дошао у неред, одмах три пута удари у своју звечку. Сваки коњаник који чује овај знак, одмах и сам три пута удари у своју звечку, тако да сигнал брзо до сваког доспе. Одмах се уставе, искупе се око старешине, па онда према приликама… Нема међу њима тога који би смео да преслуша заповест па ма како да ризикује живот…“

То све, дакле, говори о командовању, тактици ратовања и карактеру турске војске коју су у првој половини 14. века тукле српске стајаћа и земаљска војска „да од њих ни живе душе на слободи не умаче.“ С обзиром на то могу се извести следећи закључци о начину командовања српском војском на противничком тлу: подаци о непријатељевој војсци и амбијенту сукоба прикупљани су на лицу места извиђањем и саслушавањем месног становништва и заробљеника, потом је на војном савету (велики војвода и војводе – штапски рад) доношена одлука о почетном формирању борбеног поретка и тактици употребе његових елемената. Велики војвода би са погодног места (узвишења, брега) пратио ток боја и посредством трубних знакова, или слањем курира, издао нова наређења и маневрисао појединим елементима формације и, на крају, предводећи резерву, ушао би у завршницу боја. Само на тај начин велики војвода Новак Гребострек, као и друге српске војводе, могао је да порази, или, у више бојева, да туче турску војску, (осим ако се није радило о опседању градова) и да српско командовање учини премоћним над турским командовањем.

Пораз на Марици -проклетство Светог Саве

На питање зашто и на који начин су Срби били поражени од Турака и ко је томе највише допринео (или директно одговоран) у бојевима на Марици и на Косову могу се дати сасвим прецизни одговори. Без сумње, у оба случаја српско командовање је претрпело пораз. Како командовање подразумева људе (команданте, војсковође и војнике) и обезбеђење услова за егзистенцију и акцију војске (функције командовања), то се може рећи да је за пораз српске војске на Марици 1371. године непосредан кривац (самозвани) краљ Вукашин, који се није обезбедио од изненадног напада (ноћног препада), иако је имао све неопходне информације за доношење одлуке (иначе се једна таква мера подразумева, нарочито за војску у ратном походу, на непријатељевој територији).

Према неким изворима, Вукашин и Угљеша су знали да Мурат није у Дренопољу (Једрене), да је на ратном походу у Малој Азији, те да у граду нема много војника. Стога су, вероватно, планирали да јаким снагама, после освајања тог града, дочекају и поразе султанову војску. Према писању монаха Исаије, за ту операцију мобилисали су 60.000 војника. Грчки писац Халкокондила (15. век) пише да је Угљеша са својом војском кренуо из Сера, а краљ Вукашин да је у исти мах пошао средином Тракије, да заједно ударе на Турке. И српски патријарх Пајсија (17. век) вели да су Вукашин и Угљеша засебно скупљали војску и да је Вукашин „поручио брату да готов буде, означивши место где ће се састати.“ Српски патријарх је записао да су војске ишле засебно, свака својим путем, до места Чрноменски Лугови, дан хода пред Дренопољем. „Ту су се састали обоји, једни из српске земље, а други из грчких крајева Угљешиних, и ту се војска преброја, и нађе се да има 70.000 коњаника и више.“

И турски извори говоре о операцији српске војске која се примакла Дренопољу, у коме се Мурат није налазио, већ само главни војвода Лала-Шахин са мало војника, па није ни помишљао на отпор.

Патријарх Пајсије је написао „… И кад су дошли Турци до места где је била силна српска војска, проклетници уходише и видеше недостатак управе (извидницу је предводио Евронес-бег), и вратише се натраг к својему началнику… И дођоше до места где је била неуправљена војска и ударише на њу изненада. И разбише српске војнике, и беше дивно чудо како на њих нападе гнев божји и страховање и бекство, један другога претицаху, а један другога не стизаху…“ Деспот Угљеша, сав у ранама, напустио је сукоб, па је код места Харманлије издахнуо. За краља Вукашина се каже да га је убио његов слуга Хрсојевић (сматрало се да је Вукашин крив за смрт – убиство цара Уроша) приликом бекства а, према народној песми, после битке је извађен из Марице и посечен.

Турски писац Леунклавијев описује како је Лала-Шахин ноћу, изненада, напао Србе: „Мамурни од вина, Срби су, овде-онде, почели по стану из свог гласа викати да су Турци ударили… а кад је почело свитати, Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио.“

Наведене чињенице говоре да Евронес-бегу по мрклој ноћи није било тешко да пронађе „Српски главни стан“ и да обезглави српску војску. Лала-Шахин је, вероватно, рачунао само на успутну жртву потурченог Грка, који се још није афирмисао као велики војвода, и неколико стотина Турака, и одлагање напада српске војске на престоницу. Међутим, никако није могао закључити да ће Срби одустати од циља. Ипак, то се догодило. Због чега? Одговор лежи у томе да је онај трећи елеменат од утицаја на командовање „Господин отац архиепископ (морал) био одлучујући, будући да се у народу, а тиме и у војсци, формирало мишљење да је двовековна немањићка династија, која је Србију од мале жупаније претворила у краљевину, и потом у царевину, да је краљевско достојанство благословом божјим и Светога Саве везано само за Немањиће и да је од „бога проклетство Светога Саве на ономе ко би га самовољно присвојио“. У Цароставнику писац је својом белешком о подели Урошевог царства осудио Вукашина да се „на краљевство дрзнуо, ништа не марећи за проклетство Светога Саве“. То је, свакако, био разлог да се српска војска, после погибије команданта, краља и деспота, готово разбежи и одустане од циља, јер ју је стигла „божја казна и проклетство Светога Саве“.

Узрок Српског пораза на Косову – командовање

До боја на Косову 15. јуна 1389. године, историја је већ забележила шест крвавих сукоба српске и турске војске. За непосредан тријумф турског командовања над српским, у том познатом боју, огромна заслуга припала је потурченом Грку, Евронес-бегу. С друге стране, томе је допринео и сам кнез Лазар који је, борећи се, лишио војску командовања.

За одлучујући сукоб са српском војском, Мурат је мобилисао сто хиљада војника од „својих азијских вазала, па су му дошли и европски вазали, само се не зна који су од њих у самом боју учествовали.“

Према писању турског историчара Нешрија, после концентрисања у пловдинској равници, турска војска је за 18 дана марша, крећући се преко Ћустендила, Куманова и, вероватно, источним обронцима планине Црне Горе, даље низ Моравицу и Мораву, стигла на Косово 14. јуна 1389. године. „Око подне, утаборила се на угодно место, где не бејаше ни брда, ни камена, ни клисуре.“ Нешри каже да је Мурат рекао Евронес-бегу: „Сад се морамо побити“, али га је он одвратио, говорећи да је војска уморна. С обзиром на то да се командовање реализује и путем прикупљања информација о противничкој војсци, земљишту и времену (извиђање), занимљиво је видети како је Мурат реализовао другу функцију командовања – акцију.

Косовски бој

Илустрација могуће употребе топова у 14. вијеку. Фото: TrebinjeLive

После три дана марша, Мурат је са војском дошао у Ихтиманску равницу. Ту је заседао ратни савет, договарајући се којим путем даље: преко Софије и Пирота или Ћустендила и Куманова? Саслушавши све аргументе, Мурат је одлучио да наступа преко Ћустендила, јер на путу за Пирот, до избијања у равницу, има много клисура. Тај податак Мурат је сазнао од вође извиђача Евронес-бега који му је, вероватно, и саветовао да не полази тим путем. Од Ћустендила Мурат је редовно слао Евронес-бега у извидницу са 40 војника. У Кратову га је посетио Иван Косанчић, гласник кнеза Лазара, који му је рекао да Србија одриче покорност и објављује рат. У то време вратио се и Евронес-бег са извиђања из правца Скопља, доводећи заробљене Србе. Од њих је Мурат сазнао да се српска војска већ налази на Косову. Из Куманова Мурат доводи Евронес-бегу и Јигит-пашу и поставља их на чело групе за „чишћење“ терена. Муратово нерасположење изазвано разговорима са српским извиђачима пренело се и на војнике, те је претила опасност да се турска војска деморалише. Да би подигао морал војсци и пригушио свој унутрашњи немир и страх, наредио је да се развију заставе јединица, свирају зурле и лупа бубњевима. И тако, прешавши више од 400 км, турска војска је стигла на Косово 14. јуна, на дан Амоса пророка, после подне. Турски историчари Нешри и Сеадедин пишу да је Мурат, „као способан командант“, „око пола дана што је имао на расположењу употребио на проматрање земљишта и непријатеља. Изашао је са својим сином Бајазитом на једно узвишено место одакле се могла видети сва српска војска и околно земљиште. У то време ветар дуваше и носаше турској војсци прашину у очи“. После прикупљања (извиђања) информација о противничкој војсци и земљишту уследио је ратни савет са својом проценом и штапским радом.

Штит од камила

Према казивању Нешрија, Мурат се бавио мишљу да испред груписаних трупа истури камиле, као штит војницима, а препреку српској војсци. Против те идеје били су Бајазит, Али-паша и беглер-бег Тимурташ, који су говорили да би се камиле могле поплашити од противничке коњице, јурнути назад и пореметити борбени поредак. Бајазит се позвао и на муслиманску част, говорећи да правоверни бију бој са непријатељем прса у прса. Зато је Мурат одустао од те идеје и одлучио да испред фронта почетног груписања формација истури стрелце. Евронес–бег, као најбољи познавалац хришћанског начина ратовања, га је саветовао: „Срби се увек отпочну правилно да боре, али доцније дођу у неред и лако их је победити. Тек у последњем тренутку треба их жестином напасти и тада је успех известан“. Даље је објашњавао да се у почетку боја ваља држати одбране, па, према нападу непријатеља, распоредити трупе тако да се на једном месту налази велика снага, па предузети напад чим се укаже повољан тренутак. Другим речима, потурчени Грк је саветовао Мурата да пусти Србе да „дођу у неред“, као последица праксе ратовања средњевековне војске коју команданти воде у бој и сами ратују и онда не могу командовати, а да се Мурат не поведе тим поступком, него, насупрот тој устаљеној пракси, да командује до краја боја. То је и био разлог пораза српског командовања у боју на Косову. Уместо наређења за мобилизацију, кнез Лазар се послужио апелом: „Ко не дође на бој на Косово“…

Кнез Лазар је одлучио да концентрише војску у Крушевцу, јер је била престоница и што је одатле могла да се усмери ка Пироту или Скопљу,зависно од противникове. Тек када је кнезу Лазару било јасно којим путем се креће Мурат, он је донео одлуку о правцу наступања, иако се сва војска још није искупила. Српска војска је из Крушевца пошла путем уз Расину ка Куршумлији и преко Мердара и Лаба и Косова стигла у Приштину. У почетку је Лазар формирао борбени поредак пред Грачаницом, претпостављајући да ће Турци напасти из правца Скопља, кроз Качанички теснац, где би их српска војска, напала користећи погодности терена. Међутим, када је Мурат предузео марш источније, низ Моравицу, Лазар је морао да одустане од замисли и да заузме нови борбени поредак, иза Лаба, наслонивши десно крило на Ситницу, лево на јужне обронке Копаоника и на Пруговац, а центар према Цркви Самодрежи. То значи да је српска војска на бојишну просторију стигла неколико дана пре турске и имала је довољно времена за извиђање и организовање борбеног поретка.

Командовање

Турски историчар Нешри (1481-1512) вели да су по заповести Мурата стрелци отпочели бој: „На једном неверници насрну на стрелце с леве стране, потерају их назад, и од напред их нападну, те им редове удвоје располове. Исто тако разбију и Орду-Пазарску… Тако неверници победе цело лево крило… На једном, позивачи, бозонџије, стану викати – ој ви, борци за веру, што ви ту стојите. Неверник је потучен и бежи! Тада изненада насрне Бајазит, силно и напрасно… Чим то виде Али-паша, нападе, а томе су примеру следовали и остали турски команданти“.

Немачки историчар Хамер каже: „Битка је већ беснила, и већ се повуче лево крило турске војске, кад му Бајазит у помоћ долети… Међутим, Мурат при свему томе што је смртно рањен опет је имао довољно присуства духа, па је издао даље заповести за довршење победе.“

Француски историчар Докзе: „Стрелци отоманске војске, који беху у првој линији, отворише бој… Срби нападоше жестоко турско лево крило, и оно не могаше да издржи удар и поче се повлачити… Мурат поплашен, да несрећа овога крила не распростре општи пораз, заповеди Бајазиту да са једним делом својих снага оде брату у помоћ. Цар Лазар који је ово пажљиво пратио, погодио намеру Бајазитову, и да би довршио пораз Јакубов, нареди Влатку Вуковићу, да са једним делом Бошњака, спречи пут сипасима (коњици), који у галопу нападаху. И они се сукобише, али Бошњаци не могаху издржати… Срби нападнути с крила и с лица, морадоше се повући и отоманци их гонише, а султан, иако смртно рањен, заповеди Али-паши да нападне њихово лево крило, и кад га буде разбио, да се окрене против центра… Велики везир одмах изврши овај покрет, али краљ Твртко, извештен о ономе што се на десном савезничком крилу догодило, и узимајући да је српска ствар пропала, поче да одступа у борењу.“

Грчки историчар Јован Дука: „Не знајући ништа за смрт Муратову, нити за славно дело Милошево, Лазар не без страха, разви заставе и заповеди војводи Влатку да са својом војском први уђе у борбу. Влатко храбро јуриша на Турке и разбије их, али кад је по други пут хтео ући у борбу, разнесе се глас по целом бојном пољу, да је Драгослав Прибишић, Лазарев војвода, издао. На тај глас Влатко одмах окрене леђа и побеже журно у Босну.“

Дубровачки писац Лудвиг Туберон, с краја 15. века: „Турске вође сакрију смрт Муратову и од Срба и од својих и одмах ударе на Србе. Бој је био жесток. Турци су се једва одупирали српском нападу. Једни су мало уступали, а други су се спремали да беже. Турске војводе беседом охрабре и једва поврате Турке, те ови, по други пут, с виком навале на Србе. Кад то виде Лазар, који је и сам био одличан ратоборац, са својим коњаницима полети на сусрет Турцима. Али му се коњ беше већ уморио, јер је битка трајала од изласка сунца па скоро до осам часова. Видећи да се бој изнова започео, Лазар остави уморна коња, па уседне на одморнијега, а ово целу ствар упропасти, јер његови људи изгубивши га из очију, помисле да је погинуо, и веома се збуне. Тада Турци још жешће навале… Кад Лазар виде заблуду својих, полети кроз редове њихове, трудећи се да их поврати у бој… Да би умакао непријатељима, скрене с друма, али падне заједно с коњем у прућем покривену јаму, где је била ископана за хватање зверова, где га гониоци полумртва склептају.“

Бој на Косову, руска минијатура из 16. века

Знајући да је надмоћнији (однос снага био 3:1 у турску корист), Мурат је још пре осам часова наредио стрелцима, а потом и сину Јакубу, да отпочну напад. Због погодности терена доњег тока Лаба, турско лево крило сукобило се са српским десним крилом којим је командовао војвода Димитрије Војихновић. С обзиром на погоднији терен за српску војску, Срби су лако одбили напад Турака, који су прешли Лаб, и кренули у противнапад, што је одговарало тактичкој ситуацији. За то време кнез Лазар је са свог командног места, посматрао ток боја. Српски противнапад је био толико силовит да је убрзо запретио и самом Мурату. Тада кнез Лазар прави прву грешку: не наређује напад свом левом крилу, чак ни демонстративан, тако да су Бајазитове формације остале у резерви, будући да од Мурата није добио наређење за напад. Левим крилом српских војника формација са шест до осам хиљада војника командовао је војвода Влатко Вуковић. Процењујући да ће изгубити бој, око десет часова, Мурат наређује Бајазиту да делом снага веже српско лево крило и да изненада удари у бок српске војске, која је и у силовитом противудару прешла реку и скоро доспела до турске резерве. Тада је смртно рањен Мурат. Са свог командног места, кнез Лазар видевши да ће Бајазит бочним нападом озбиљно угрозити српски противнапад, понавља грешку: на челу резерве креће у помоћ угроженом крилу, чиме, практично, лишава српску војску командовања и потврђује предвиђање Евронес-бега, који је у ратном савету говорио Мурату да је лако победити српску војску „када се доведе у неред“.

Борбени пореци

Српски: Почетни борбени поредак који је Лазар применио на Косову 1389:

–  у средини је био кнез Лазар са гардом. Ту је, вероватно, био старешина Југ-Богдан са својим синовима, сестрићи Стефан и Лазар Мусић, Крајмир и Дамњан Оливеровић – најближи Лазареви сродници;

–  на десном крилу, којим је командовао војвода Димитрије Војихновић, били су Милош Обилић са Миланом Топлицом и Иваном Косанчићем, затим Павле Орловић, Дамњан Шахиновић и други;

–  на левом крилу налазио се босански војвода Влатко Вуковић,

–  у резерви – Вук Бранковић, Лазарев зет, са 8.000 војника. Испред целе формације били су истурени стрелци, према писању Нешрија, као и коњица испред пешадије.

Укупно око 35.000 војника.

Турски: Почетни борбени поредак, који је Мурат применио у Азији против војске Алаедина, кнеза Караманије, готово је постао образац за касније поретке током 14. и 15. века што је, вероватно, било познато и Лазару. Сличан почетни борбени поредак Мурат је применио и у боју на Косову:

–  средину поретка држао је Мурат са својом гардом,

–  десно – велики везир Али-паша са сипахом формације,

–  лево – беглер-бег Тимурташ са силихдаром формације,

–  испред – јањичари,

–  на левом крилу – азијска војска, под командом Јакуба,

–  на десном крилу – европске трупе, под командом Бајазита,

–  испред целог фронта распоређено је 2.000 стрелаца, а у резерви (спомиње је Нешри) трупе којима су командовали Агрига, Јокијан и Орда Пазарски.

1) Описујући бој између два последња Бајазитова сина (Мехмеда и Мусе) 5. јула 1413, на Чамурлији, Константин Филозоф каже да је Муса са својом војском фронтално напао главно (српско) одељење савезничке војске (Стефанова и Мехмедова), којим је командовао Радич, а затим је Ђурађ Бранковић напао у бок. Видећи да ће бити поражен, Муса је побегао према реци Искар, где је затим ухваћен и погубљен. Турски историчари описујући овај бој, кажу да је лево крило савезничке војске држао деспот Стефан, а десно Евронес-бег (најбољи турски војвода, потурчени Грк из Кирменкије) са својих пет синова.

2) Чим би Осман освојио нову територију, одмах би је у војничком смислу обезбедио, земљу је између својих команданата делио на спахилуке и наређивао им да према сваком становнику буду праведни и благи и да их у њиховим правима не вређају, да се развија трговина, подижу градови и насеља и да се једнака и непристрасна правда подједнако дели, како хришћанима, тако и муслиманима.

 

Потпуковник Новица Стевановић (Нови Гласник 3-4, Мај-август 1995.)

Литература:

1.  Мартин ван Кревелд, Командовање у рату, ВИНЦ, Београд, 1992.
2.  Стојан Новаковић, Срби и Турци 14. и 15. века, Просвета, Београд, 1933.
3.  Др Јован Ковачевић, Бој на Косову, Просвета, Београд, 1953.
4.  Војна енциклопедија 5 и 9, ВИЗ, Београд, 1975.
5.  „Ратник“ 1889, књ. 20 и 21.

Витешки ред Змаја и деспот Стефан Лазаревић

Витешки ред Змаја или Ordo Dragonis основан је 12. децембра 1408. године, а међу оснивачима поред угарског краља Жигмунда Луксембрушког и његове супруге Барбаре налазила су се и двадесет два најугледнија властелина из Угарске и њој суседних земаља. Ред је наводно створен с циљем да се поведе борба против шизматика и јеретика. Како су присталице Џона Виклифа биле сувише малобројне, а Јан Хус још није отпочео ширење свог учења, једини шизматици против којих је борба била могућа били су православни хришћани. Ипак као први на списку чланова реда налази се српски деспот Стефан Лазаревић што отвара питања о мотивима његовог приступања, али и о томе какав је заправо стварни смисао имало оснивање и деловање Змајевог реда у ширим политичком околностима прва половине 15. века.
Ред Змаја

Симбол витешког реда Змаја био је змај са крстом на својим леђима, репом обавијеним око сопственог врата, а част да се носи такво обележје на својој витешкој опреми и застави био је, и остао, симбол највећег могућег господства (достојанства).; фото: Манасија

Застава деспота Стефана Лазаревића; фото: Манасија

Након битке код Никопоља у којој је као османски вазал учествовао и кнез Стефан Лазаревић дошло је до промена у угарској политици на њеним јужним границама. Наиме, до тада изразито офанзивна са смелим замислима и понета крсташким ентузијазмом она је након катастрофалног пораза код Никопоља почела да тражи савезнике на својим границама и да постаје све дефанзивнија. Крајем 1403. или почетком 1404. године дошло је до помирења између угарског краља и српског деспота. Угарски краљ постао је сизерен српског деспота а Стефан Лазаревић је добио и Мачву са Београдом. Тиме он није постао само Жигмундов вазал већ и угарски магнат који је у том својству био обавезан да учествује раду Сабора. Вероватно је тада увршћен и међу бароне угарског краљевства па је добио право да нoси титулу magnificus. У то време напети политички односи у Угарској довели су до груписања магната у међусобно супростављене скупине. 

Група магната окупљених око палатина Угарске Николе II Горјанског (1403—1433) била је чврсто повезана родбинским везама и заједничким политичким интересима и подржавала је краља Жигмунда на положају угарског краља. Из ове групе настао је Змајев ред. Горјански је пре 1389. године био ожењен кћерком кнеза Лазара, Теодором, па је посредовао у измирењу кнеза Лазара са Угарском пред Косовску битку.

Теодора вероватно није дуго живела јер се већ 1403. године Горјански појављује као супруг Ане, ћерке грофа Хермана Цељског, која је била сестра краљице Барбаре. Цељски су тако добили изузетан положај јер је Херман био истовремено таст и угарског краља и угарског палатина а 1408. године чланови Змајевог реда истовремено су постали и отац и син Цељски, Херман и Фридрих. Осим родбинских веза будуће чланове Змајевог реда везивали су и истоветни политички интереси усмерени ка задржавању највећих положаја у Угарској у оквирима властитих породица.

У другој половини 14. века основан је велики број витешких редова. За разлику од ранијих времена када су они били оснивани као монашки витешки редови а под утицајем крсташких ратова, редови из друге половине 14. сa почетка 15. века били су елитистичке организације најугледније властеле која се на тај начин окупљала да би заштитила властите политичке интересе.

Главни интерес краља Жигмунда била је одбрана Угарске. Једна од мера учвршћивања одбране било је и формирање Реда, заправо политичког савеза, угарских и страних магната који су имали поседе на границама Угарске ка Немачкој, преко Србије и Ердеља до Галиције.

Чланови Змајевог реда су потписивали оснивачку повељу оним редом који је истовремено одражавао унутрашњу хијерархијску структуру реда али и значај појединих области за одбрану Угарске. Зато се на првом месту налазио деспот Стефан Лазаревић, потом грофови Цељски, јер је Херман Цељски био бан Хрватске и Славоније, затим ердељске војводе, мачвански бан, тамишки жупан, северински бан, крбавски грофови и други магнати који су држали територије ка јужним и југоисточним границама Угарске. Већ 1409. у ред је примљен и Хрвоје Вукчић Хрватинић, а 1431. и влашки претендент Влад II Цепеш, који је вероватно због чланства у реду и прозван Дракул.

Церемонијални мач Реда Змаја, Музеј уметности у Бечу

Солидарност чланова реда требало је да буде основни механизам његовог деловања. Већ 1409. ово начело је опробано и у пракси када је Вук Лазаревић напао деспота Стефана уз помоћ Турака. Стефану Лазаревићу су тада у помоћ притекли краљ Жигмунд са члановима Реда, Филипом де Сколарисом и Јованом Маратијем. Иако није донео никакве практичне резултате показао је начин функционисања Жигмундовог одбрамбреног система. Делатност Реда се може пратити само кроз делатност појединих чланова јер протоколи Реда, ако су и постојали, нису сачувани. Саветодавна помоћ и учествовање у јавним свечаностима биле су једне од основних обавеза према владару, а деспот Стефан их је доследно извршавао. Он је пратио краља Жигмунда на преговорима са пољским краљем Владиславом (1412) и литванским војводом Витолдом (1423. у Кежмарку). Стефанови витезови су такође учествовали у витешким турнирима па је познато да је један од њих 1412. године добио победнички венац. Неки други деспотови одласци у Угарску не могу се са извесношћу повезати са деловањем Змајевог реда, али се претпоставља да су и они имали сличан карактер.

Деспот Стефан ревносно је испуњавао и обавезу да пружа војну помоћ угарском краљу, па је 1421. године један одред српске војске учествовао у неуспелом крсташком походу против хусита. Чланство у Реду доносило је и неке привилегије, попут права да се известан број личности произведе у витезове Реда, а познато је да је деспот Стефан ово право и користио. Сматра се да је деспот Стефан користио и обележја Реда у виду хералдичких симбола, али како је изгледао његов грб и да ли су у њега били укључени симболи Реда није познато.

Чланови Реда су такође имали и одређен начин понашања, одевања и обавезу давања милостиње. Поред симбола змаја који се носио око врата, чланови реда носили су плави плашт од сомота са златном инсурекцијом пламеног крста у коме је била исписана девиза реда. Симболи реда налазили су се и на другим одличјима витешког сталежа, на пример мачевима. 

Миодраг Пурковић сматра да је у вези са правилима понашања чланова Реда и наглашено деспотово милосрђе. Једини предмети са ознакама Реда пронађени на територији Српске деспотовине су делови оплате каљаве пећи из Београда на којој је приказан змај. Иако је број налаза скроман, а деловање Реда тешко докучиво због малобројних извора, несумњив је његов велики значај у политици деспота Стефана и српској историји с почетка 15. века.

Литература

М. Антоновић, Деспот Стефан Лазаревић и Змајев ред, Историјски гласник 1—2 (1990—1992), 15—23.
М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978.

Извор: Историјска библиотека

Ја сам онај што научи мрак да сија.
– Натпис на мачу деспота Стефана Лазаревића

Први чланови су били: Деспот Стефан Лазаревић, гроф Херман Цељски, палатин Никола Горјански, Јанош Томаш, Стибор од Стиборице, Јаков од Сент-Лаца, Јован Моровићки, Филип Сколари, Никола Сечењи, Карло Крбавски, Јанош Олшан, Петар Левој, Никола Чаки, Павле Бесењи, Павле Печујски, Михаило Надежди, Петар Перењи, Иван Горјански и Имре Перењи као секретар, канцелар.

Извод из Житија деспота Стефана – О позицији деспота Стефана у витешком реду:

… кад је утврдио право пријатељство са западним (владарима), кад је у град по имену Будим ишао, где су се сабрали западни краљеви и друга господа код краља угарског, (који је требало да иде) у Констанцу и Рим на крунисање, деспот Стефан је изнад свих и пред свима најсветлији био и више од других видео се као месец међу звездама, и из далека свако га је (могао) опазити; сви његови савети (беху) чврсто на (свом) месту…

…Овај (деспот Стефан) имаше право да и благородним краљевима и славним витезовима додељује (витешка) одличја, тако да су се они поносили, (сматрајући да су изнад) краљевих (витезова), говорећи: „Мени деспот даде витешки чин.”

Константин Филозоф

Београд за време деспота Стефана Лазаревића – 3Д анимација

Уздигнути стеновити брег који наткриљава састав две моћне европске реке, Саве и Дунава, био је као створен за подизање града. Током векова тај град је мењао многе становнике и господаре, изглед и величину, али никада свој доминантни положај. Његове зидине белиле су се из даљина придошлицама и зато је коначно добио име Београд. 

Путник који би бродом из далека допловио под београдске бедеме, остајао би задивљен чврстином тврђаве, висином кула и складношћу дворца на самом врху брега. Гоњен поветарцем са ушћа, брдо би клизило поред града, откривајући све нове и нове грађевине, улице и тргове да би се на крају смирио у једном од градских пристаништа. А путник са тог брода, којег бисмо данас назвали туристом, могао би да види у градском календару да је година 1403. – сам почетак петнаестог века.

Јер тада, пре равно 600 година, Београд је први пут постао престоница Србије. У то време господар Србије био је деспот Стефан, син кнеза Лазара. Тражећи, због опасности са југа, место за главни град своје државе што даље на северу, вештим дипломатским преговорима успео је да од Угара добије Београд и да од прилично запустелог и урушеног насеља у кратком периоду од свега 23 године изгради потпуно нов и блистав град.

У својој повељи издатој у самом граду деспот каже: „Нађох најкрасније место од давнина, превелики град Београд који је по слуачају разрушен и запустео, саздах њега и посветих Пресветој Богородици.“

Као образован и профињен човек, писац најлепших редова старе српске књижевности, страствени читалац и поседник библиотеке, деспот Стефан је првенствено желео да од Београда створи економско, културно и црквено средиште земље. Многим значајним повластицама записаним у свечаној повељи која је имала златан печат са сликом града, деспот Стефан је привукао бројне трговце, занатлије и друге становнике, како из своје земље, тако и странце. Да би свим досељеницима и гостима омогућио безбедан боравак у граду, деспот је по запоседању Београда прво обновио стара утврђења, одбрамбене куле и бедеме.

Утврдивши зидине, Стефан је затим изградио горњи град и, као посебну целину, унутрашњи град са комплексом двора заштићеног моћном кулом названом Небојша и вратима са покретним мостом. Ту је становао сам деспот, његова родбина и властела. Али, главни живот одвијао се у доњем граду где је замах трговине и занатства, захваљујући деспотовим повластицама, био толико силан да се град десетоструко увећао тако да је морао бити непланирано дозиђиван. Осим српских трговаца, деспотових поданика Београд су понајвише насељавали и посећивали Дубровчани и Угари, а у нешто мањем броју Французи, Италијани, Млечани и остали. Данашњим речником могло би се закључити да је, између осталог, Београд у време деспота Стефана био прилично развијено туристичко место и да се долазило у шопинг, а  понуда на београдској тржници била је богата и разноврсна. Највише су се извозиле руде: олово, бакар, жива и племенити метали сребро и злато, затим коже, восак и сир. Увозили су се со, зачини, слаткиши, скупоцене тканине, одећа, накит и бисери.

То значи да је куповна моћ Београђана и Београђанки била на високом нивоу чим је владала толика потражња за луксузном робом. У тако богато насељеном граду налазило се црквено средиште српске државе – столица београдског митрополита, ексхарха свију српских земаља. За те потребе деспот гради митрополитску цркву Успеније Пречисте Владичице на источној страни града у пространом врту украшеном сваким насадима. Поред ове било је још неколико цркава, па чак и католичка епископија коју су користили странци. Овакав развој Београд је достигао захваљујући мирном раздобљу које је својом вештом и мудром политиком обезбедио деспот Стефан тако да моћне куле и силне зидине нису морале да служе за одбрану од непријатеља.

Путници са свих страна, са истока и са запада, са севера и југа, могли су безбедно да посете престоницу Србије. Београд их је срдачно примао и остајао им у лепој успомени. Београд је и данас такав, гостољубив и срдачан и зато посетите Београд, град који је пре шест стотина година први пут постао престоница Србије и до данас остао њено културно, економско и туристичко средиште.

3д анимација, производња – Туристичка организација Београда: