Аустроугарска

Хасан М. Ребац – Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини

Хасан М. Ребац – Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини (политичка прошлост)

У нашем јавном животу настале су групације не баш онаке какве је себи замишљала наша омладина у својим дебатама о југословенској идеологији у Бечу пред Видовдан 1914. год, када се окупила да прослави педесетогодишњицу друштва „Зоре“. При стварању групација играли су улогу многи моменти, које је бујна машта наших омладинаца просто превидела. Ми имамо данас врло чудноватих политичких група, али је свакако најчудноватија група наших муслимана у Босни и Херцеговини, дакле муслимана наше расе, крви и језика.
Срби муслимани

Сцена из филма “Нож“

Док су се наши Хрвати, под утицајем свога донедавног живота и сватања, груписали чисто племенски, а исто тако и Словенци, само са нарочито подвученом верском политичком нотом, наши муслимани нису извели своје груписање ни по племенској припадности ни по некој нарочитој својој верској политици него по својој заосталости у старим навикама, по своме тешком привикавању европској цивилизацији, и по своме још задржаном романтичарском менталитету, али је то све заогрнуто једним врло танким верским плаштом, из чисто дуго уобичајене навике. Да бисмо потпуно сватили став наших муслимана, најбоље ће бити да се упознамо с неким елементима њихове вере, који заправо и чине главну разлику између ње и хришћанства.

Исламска вера дели цео свет на двоје, на „дари ислам“ и на „дари харб“, т. ј. на свет где господари Ислам и на свет против кога муслимани треба да воде рат, или, кратко, на муслимански и немуслимански свет. Само монотеисти не-муслимани могу живети у исламској држави ако плаћају кораном предвиђен порез на главу и ако се покоравају законима, а оним који то неће и свим политеистима најављен је рат до истраге. Цела замисао ислама је да он буде господар, а нема нигде ни помена нити о апсолутној једнакости, а камо ли о подређености с другом којом вером. Поред овога, у корану је изричито наглашено да у исламу нема клира („ла рухбанијете филислами“), а то значи: муслиману ни у којој прилици, од рођења до смрти, није потребан свештеник, па тога уопште и нема, него је сваки муслиман сам себи свештеник; али, кад их има више, заједно бирају једног између себе да буде први међу једнакима, и овај их предводи, а сви остали у једнакој мери сарађују.

Ова два момента су врло важна за разумевање муслимана и њихове психе. Кад муслимани имају своју самосталну државу, они, руковођени тим двама начелима, имају иницијативу за акцију на свим пољима људског настојања, тада су они позитивни у свом правцу, и као такви дали су у своје време арапску и перзиско-муслиманску цивилизацију, и турску војну организацију, базирајући све своје творевине на коранским прописима. Међутим, други је случај кад муслимани изгубе своју самосталну исламску државну заједницу и хегеминију; онда изгубе компас, престаје њихова активност, завуку се у саме себе постану потпуно дефанзивни, и систематски пропадају у средини некоранске концепције.

Наши муслимани српске крви и језика били су под Турцима носиоци турске државне идеје у нашим крајевима, јер је то била у исто доба муслиманска државна идеја. Имали су турског султана, који је био први верник међу њима, који је био халифа и који их је водио у свете ратове против свих неверника. После окупације настала је неугодна измена: наши муслимани, који су се дотад управљали по коранском сватању државе, били су присиљени да живе у држави по законима који им не само не дају првенство него их чак и унижавају и стављају у други ред грађана. То их доводи до очајања и стотине хиљада њих напуштају своју Босну, коју су толико волели и коју у туђини и сада још воле, селе се у бели туђи свет, али онамо где се корански појима држава. Они који су остали пустили су се животу као тиква низ воду, не дају од себе знака јавног живота: животарили су и стално ишчекивали неки рат и, помоћу њега, повратак муслиманске државе; а други су пропадајући стално ишчекивали кад ће осванути судњи дан, јер у простом муслиманском свету живи предање да ће пред судњи дан превладати неверници, а муслимани ће ићи Меки и Медини одакле је и почело проповедање праве вере у Бога – Ислама. Нико није хтио да учи модерне школе „неверничке“, нарочито нико од кољеновића; тек после дужег времена почела их је посећивати сиротиња, па и она само намамљена стипендијама и помоћима већ у основној школи.

Срби муслимани

Авдо Карабеговић Халидбегов

Тако се то животарило до 1899. год, кад се десио један ситан и незнатан догађај, али који је дао врло велике последице по наше муслимане. Те године, у околини Мостара, католичке свештенице — часне сестре украду муслиманску сеоску девојчицу, неку Фату Омановић, покатоличе је и венчају за неког младића. Кад се за ово сазнало у Мостару, масе муслиманске, узбуне се и образују одбор, којем ставе у дужност да најенергичније тражи од власти да пронађу отету девојку и да је врате вери и родитељима. Аустриске власти нису узеле озбиљно овај покрет, и на захтеве ладно су одговориле да је „крив слаб верски одгој муслимана у Босни и Херцеговини да се оваке ствари могу дешавати“. Овакав одговор и овакав став власти узбуни целу Босну и Херцеговину, и мало по мало покрет за враћање отете девојке родитељима и вери претвори се у покрет и борбу за аутономију верских и верско-просветних вакуфских добара и установа муслиманских у Босни и Херцеговини. Борба је била врло упорна с обадве стране, и трајала је пуних десет година, док се није окончала свршетком анексионе кризе кад су аустриске власти, царском санкцијом од 15 априла 1909. год., одобриле „Статут за аутономну управу исламских вјерских и вакуфско-меарифских послова у Босни и Херцеговини.“

Анексија Босне и Херцеговине је најпоразније деловала на наше муслимане. Кад је проглас о анексији освануо по зидовима босанских вароши, Срби православне вере били су бледи и ћутљиви, и давали су утисак људи који неизмерно пате, али ипак савлађују бол и уздају се да ће им неко притећи у помоћ и ублажити бол, Међутим. Срби муслиманске вере изгубили су били потпуно главу; изгубили су сваку наду и уздање и јавно су плакали као деца.

Православни Срби имали су у својим најширим народним слојевима дубок национални осећај, знали су да имају браћу и изван Босне, који имају своје самосталне државе и чекали су од њих акцију, уз припомоћ Русије те су своју снагу чували за тај моменат. Зато су они могли да очувају свој национални морал и отпорност.

Срби муслиманске вере, међутим, кроз четири века удаљавани од националног идеала, борећи се за чисто верски исламски идеал, нису осећали своју браћу у Србији и Црној Гори, а још мање у Русији, и све су очекивали од браће по вери, Турака. Анексија им је порушила све наде и сва очекивања заувек. Место поруке „биће дана од мејдана“, они сазнају горку истину да су их Турци продали Аустрији јефтиније но што се овнови по глави продају. Ради тога је завладало очајање међу њима, и почела је нагла сеоба у бели свет, ближе Меки и Медини. Услед тога им је отпорност у борби за верску аутономију потпуно ослабила. Аустрија искористи овај повољни тренутак, те убрзо иза анексије долази до компромиса, и борба за верску аутономију завршава се споменутим аутономним статутом.

Осман Ђикић

Осман Ђикић

Вакуфско-Меарифски Аутономни Статут организује све муслимане у Босни и Херцеговини верски, како нису били никада организовани, ни за турско доба. Најмања јединица је џемат (слично парохији), где џематлије бирају председника (џематбашу) и шаљу делегата у среско место. Делегати џемата у среској скупштини бирају среско вакуфско поверенство и делегате за окружну скупштину у окружном месту где опет ови бирају чланове за вакуфско-меарифски сабор у Сарајеву и чланове изборне хоџинске курије. Вакуфски сабор је централни и врховни аутономни орган за управу свих верских и верско-просветних имања, и за решавање свих верско-имовних и верско-политичких питања, а има своје редовно и ванредно заседање. Изборна хоџинска курија састоји се из верски учених људи, и састаје се кад треба изабрати Реисулулему (поглавицу верских зналаца), или чланове улима меџлиса, (највише верске установе), који се брине о чисто теолошким и теолошко–просветним проблемима и узима видна учешћа и у вакуфском сабору. Вакуфско-меарифске и верске аутономне власти решавају самосталао све ствари које по статуту припадају њиховој надлежности, а против тих решења не може се тражити никаква правна заштита од земаљских власти, сем ако су дошла у противност са којим општим законом. Нижи органи улема меџлиса су, муфтије, којих има толико колико има у Босни округа односно области, са седиштем у окружном месту.

Вакуфско и верско-просветном аутономијом муслимани су добили да сами управљају свим питањима своје догматске и материјалне природе. Могли су дакле да се побрину за бољи „верски одгој“, да се не би могле десити крађе и католичење муслиманскнх девојака и уопште младежи, и да им се не руше џамије, нити њиховим имањем дижу католичке богомоље. Деловање верске аутономије имало је многоструке последице. Одмах је престала сеоба муслимана у свет. Чим је почела борба за верску аутономију осетила се потреба школованих људи, већ тада је разбијена предрасуда да се у „швапским“ школама ђауре муслимани, и било је довољно муслиманске деце у школама. Кад је добивена аутономија, и кад је анексијом дефинитивно скинут с дневног реда државно-правни положај Босне наш муслимански свет бацио се најпреданије на школовање младежи у свим правцима; да би се омогућило школовање и сиротој деци, основано је културно просветно друштво „Гајрет“.

Меша Селимовић

Меша Селимовић

Године 1899., кад је почела борба за верску аутономиу, муслимански наш свет имао је у борби и у опозицији добра савезника и друга у својој браћи православним Србима који су се исто тако борили за своју верску аутономију. Иако је и православни и муслимански свет тада све гледао кроз своју верску призму, ипак је заједнички непријатељ, аустријска власт, учинио да су се прваци и једних и других нашли заједно, често заједнички иступали, и у свему се међусобно помагали. Наш муслимански свет, иако је то неоспорно део српског народа у својој вековној концепцији исламске државе изгубио је осећај своје националне припадности па и сада, у заједничкој борби с православном браћом против католичке Аустрије за верску аутономију, није се називао формално Србима него само Србофилима, нешто ради тога што је био нагао прелаз од имена чисто верског карактера, а највише ради тога што је православним Србима име Србин било синоним верском називу православном, Ипак су тадањи прваци муслимана запливали били у струје које би их неминовно довеле да постану присташе и борци праве српске националне мисли како то најбоље сведочи већ тада покрет муслиманске омладине окупљене око Османа Ђикића, која се већ престала називати србофилском и усвојила прави назив Срба муслиманске вере. Овако буђење и развијање српске свести код наших муслимана било је за аустријску политику врло незгодно, и њезине власти су биле упрле све силе да спрече тај развитак. Све могуће су употребиле у ту сврху, али им је то врло слабо успевало, све до анексије и до оне чувене босанске уставности, где се у парламенат бирало по верама и по куријама, а одлуке саборске постајале правоваљане тек кад их одобри и Беч и Пешта. Тек кад је почео „парламентарни“ живот Босне и муслимански свет добио своју верску аутономију, и кад га је дуга борба изнурила и анексија разорила, изнурен дугом борбом и разочаран анексијом, тек тада је успела Аустрија у својим намерама. Она је на разне начине умекшала прваке наших муслимана, а верским системом аутономије развила је, место српске националне свести верску муслиманску свест, па је изгледало да ствара муслиманску нацију. Систематски се протурало кроз штампу „Српски народ“ за наше православље, „Хрватски народ“ за наше католике, а „муслимански народ“ за наше муслимане. Ово је толико успело да су и најинтелигентнији Срби православни ову поделу примили и у својој штампи практиковали. Аустрији је дакле успело да од првака наших муслимана, некадањих опозиционара и србофила, направи гувернаменталне људе, а ускоро затим аустрофиле и србофобе. Једино није успела у овом код групе омладине која се окупила била око Османа Ђикића; она је већ тада носила праву српску националну заставу, па ју је пронела и кроз Светски Рат, све до наших дана. Поред ова два типа наших муслимана има и трећи: они који су за време десетогодишње борбе за верску аутономију били на страни Аустрије, они су се називали Бошњацима и Хрватима, а народ их је називао „мехкишима“ или „прдектерима“, јер су били за народну ствар сумњиви (ferdehtig). Кад су борци за аутономију постали владини, аустриске власти издале су наредбу својим дотадањим хизмећарима, названим прдектерима, да се повуку и ћуте до даље наредбе, што су ови најпослушније и учинили.

У оваким приликама и околностима затиче наше муслимане и Балкански Рат, који врло отежава нашу националну ноту међу нашим муслиманима. Балканским Ратом наново се буди код наших муслимана успавани исламски инстинкт поделе целог света на муслимански и немуслимански део и појавила се нада да може доћи до победе муслимана не само над балканским Савезом, него их је њихова припроста наивност довела и до маштања да ће муслиманска држава, Турска, отерати чак и Швабу из Босне. Колико је и како деловао Балкански Рат на наше муслимане, најбоље ћемо показати једним примером. У Мостару је био млад и богат трговац Мухамед Велић, који је само основну школу свршио; био је познат као толики србофил да се готово признавао Србином. Прва вест о Балканском Рату изазове нешто неочекивано у души тога човека. Нестане га из Мостара, а доцније се сазнало да је погинуо у борби бранећи Скадар од Црногораца.

Омер паша Латас

Омер паша Латас

Било је доста наших муслимана који су мање узимали учешћа у народном покрету, а који су отишли у турске добровољце. Додуше, аустриске власти чиниле су им у томе све могуће олакшице. Брзе ратне операције испале су потпуно обрнуто надама наших муслимана. То је учинило да нестане сваке љубави између маса наших муслимана и православних а вешта аустриска штампа је одлично искористила овај повољни момент за њу; место љубави свуда је сејала најбесомучнију мржњу између та два наша народна елемента. У ову акцију Аустрија је била ставила цео свој службени и неслужбени (прдектерски) апарат. За илустрацију навешћемо један пример, Један тадањи професор муслиман, у своме крају познат као „прдектер“, писао је у „хрватском дневнику“ таке оде Турцима а погрде о Србима да је то приметио чак у Бечу професор г. Милан Решетар. Овај поступак бившег његова ђака толико је разгњевио старог професора да је поред све своје удаљености од политике, сматрао за своју дужност да на те срамне чланке свога неваљалог ђака одговори низом чланака у листу „Дубровник“ под својим потписом. А какви су тек били они који су били стално под утицајем аустриских језуита и нису имали прилике ни да виде поштеног, и честитог Г. Решетара, а камо ли да добију његове симпатије.

Мехмед паша Соколовић

Мехмед паша Соколовић

После свршеног светског Рата, кад је и најшира јавност увидела, шта је Аустрија намеравала за време Балканског Рата, јасно је постало зашто је Аустрија онако грозничаво радила да што више завади Србе православне са Србима муслиманске вере. Од Балканског Рата до Сарајевског Атентата дакле до грозног повода рату, није престајала организована и бесомучна пропаганда завађања православних и муслимана. Последица ове пропаганде било је необично запето стање између ова два елемента, а дошло је до ерупције погромима против Срба православних и дела национално свесних муслимана одмах иза Видовданског Атентата, у којима је узео учешћа сав службени апарат и сав олош католички и муслимански, нарочито некадањи „прдектери“. Тој пропаганди имају се приписати сва доцнија шуцкорска недела и свирепства „Босанаца“ у Србији. Услед ове пропаганде муслиманске масе желеле су победу аустријског оружја, а кад је и Турска ступила у рат као савезник Аустрије, онда су свом душом биле за победу аустријског и турског оружја. Рат су назвали светим Ратом, и по џамијама су држали молепствија за победу над Србијом и њеним савезницима. Тада су широки слојеви муслимана тврдо веровали да је султан халифа направио уговор с Аустријом да, у случају победе, Босна припадне Турској, дакле муслиманској држави. Док су побожни старци муслимани молили Бога за победу, млађи и јачи су гонили православне Србе, а нарочито су показивали бес над Србима муслиманима из групе Османа Ђикића.

Рат је трајао дуго, и нико није био поштеђен од жртава, нарочито у нашој Босни. Аустрија је узимала све, чак и од ,,својих верних и драгих католика и муслимана“. Зато су и ови попустили у својој ревности, и напослетку чезнули за миром, па макар и с поразом Аустрије па чак и Турске. Долазак ослободилачке војске дочекан је истински радосно од огромне већине, јер је то значило мир и повратак на огњиште али кривци очекивали су опроштење а велики су се предали судбини, смишљајући како ће се оправдати кад их позову на одговор. Ослободиоци нису никога повукли на одговорност; кривци су поштеђени, правда није удовољена, и због тога су одмах наступиле рђаве последице. Место да се прави кривци казне, почеше да горе куће недужних сиромашних сељака муслимана по селима, од којих је власт била далеко, а уз то није имала у прво време ни ауторитета. Ови догађаји, ширећи се, необично су порасли, и међу муслиманима се појавила паника. Осетише се незаштићени, и због тога су почели да збијају редове, да се групишу за одбрану. Како је зло долазило од православних, за вође им се натурише махом они који су требали бити кажњени за своја недела. Тако се, скоро спонтано, формирала фаланга муслиманских редова; тако је постала политичка странка која носи име организације, и у којој су се окупили по вери али не да бране веру него иметак и живот, а верско обележје натурено је силом околности.

Срби муслимани

Авдо Карабеговић Халидбегов: У очи Видова; Босанска вила, 1898.

Ни у једном делу наше отаџбине није био народ толико неспреман за управу и позитиван рад као у Босни и Херцеговини. Узрока овоме има више. Српска интелигенција није знала да се снађе одмах по ослобођењу, јер она која је била способна да жртвује, прегара и пати за своје идеале, при наглом преокрету није умела да догађајима даде правац, који су народни и државни интереси захтевали. С друге стране, некажњавање опште познатих ратних криваца и злочинаца, затим парламентарни демократизам, и опште тајно право гласа, учинише да су се окупљеним муслиманским масама ставили на чело све изразити и окаљени србофоби, који не само да нису никада били уз народне идеале него су увек били против њих.

У почетку главно питање нашег државног живота Босне било је аграрно питање, које су форсирале православне партије, а које је било уперено најаче против муслимана. Католици су у овом питању приправили улогу посматрача, а кад је прим

Мехмед-паша Соколовић; Пивски манастир

Фреска у Пивском манастиру на којј је осликан Мехмед-паша Соколовић. представља једину фреску у свету на којој је осликан муслиман; фото; Стндард.рс

љена и узакоњена теза православних, користили су се на штету муслимана свакако у истој мери као и православни. Ово питање уноси један нов елемент за заоштравање односа између православних и муслимана. У политичком животу Босне од ослобођења само се говори о житањима која против муслимана заступају православни; а католици су били увек као узгредни. Овакав однос је био дакле од ослобођења до скора. Међутим, у последње време јавља се промена. Свуда је заведен ред и безбедност, дакле престале су паљевине и убиства муслимана. Аграрно питање у Босни готово је потпуно скинуто с дневног реда, јер је у главном решено. У Турској, муслиманској држави, која је била све до недавна звезда водиља за наше муслимане, протеран је халифа и укинуто то звање; Турска држава престала је носити муслимански верски карактер, постала је само национална турско-османлиска република, која се потпуно модернизује, која укида шеријатске судове, укида верске школе медресе, одбацује не само чалме и турбане свих боја и димензија него чак и фесове, и уводи облигатно ношење шешира као и друге „неверничке“ одеће. Најпосле, десило се и последње чудо, велико чудо, барем за наше верски груписане муслимане, – измирили су се и споразумели Београд и Загреб. Све то учинило је да је муслиманска југословенска организација као партија остала без програма. Због свега тога данас се у Босни љуљају муслиманске масе. Међу њима је право врење и оне и њихове вође траже пут којим да крену.

Муслиманске масе су партиски дубоко деморалисане услед свих досадањих неуспеха, и тако дуге опозиције и економске изнурености и оне траже себи склоништа.

По своме васпитању у фамилији и у својој средини, ослањајући се на своју бурну прошлост и на своју борбеност и јак темпераменат, наши муслимани нерадо трпе промене. Сви догађаји око њих, међутим, таки су, да их све сили на промену и они се данас смишљају и таласају. Ако неувиђавност православних Срба буде и даље потрајала, треба рачунати с тим да ће муслимани отићи на другу страну, куда их маме и где су им широм отворили врата.

Хасан М. Ребац

(Летопис Матице српске, књ. 306, 1925, св. 2-3, стр. 109-118)

Тајна конвенција 1881 – Видовданско понижење Србије

Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.
Милан Обреновић

Милан полаже заклетву пред крунисаним сином Алексанрдом

Непосредно пре потписивања Конвенције, закључен је Трговински уговор, којим је Србија могла своју робу да извози само у Аустроугарску, чиме је своју привреду потчинила вољи Монархије. Потписивање ова два документа је договорено пред Берлински конгрес; тачније, српски дипломата Јован Ристић је обећао потписивање ова два уговора, изградњу српске железнице за Монархију, као и одрицање од Новопазарског санџака у замену за заступање српских интереса на заседању Берлинског конгреса.

Србија и аустроугарска 1899

Србија и аустроугарска 1899

Тајна конвенција

Тајни уговор или Тајну конвенцију потписали су Чедомиљ Мијатовић и барон Херберт 16/28. јуна 1881. У Београду.

Његово Величанство Цар Аустрије, Краљ Чешке итд. и Апостолски Краљ Угарске и Његово Височанство кнез Србије, надахнути жељом за одржанјем мира на Истоку и да гарантују односе савршеног пријатељства који постоје међу њиховим владама поред свих случајности, одлучили су закључити споразум ради овог циља и именовали су опуномоћенике:

Његово Царско и Краљевско Величанство:

Господина Габријела барона од Херберт – Раткеала, свог капелана, посланика у Србији итд.,

Његово Величанство Кнез Србије:

Господина Чедомиља Мијатовића, свог министра иностраних дела итд. итд,

Који су, пошто су разменили своја пуномоћја и нашли да су у ваљаној и одговарајућој форми, договорили следеће чланове:

1. Биће трајни мир и пријатељство између Аустро – Угарске и Србије. Две владе се обавезују следити узајамно пријатељску политику.

2. Србија неће толерисати политичке, верске или друге сплетке које, узимајући своју територију за тачку поласка, управљају против Аустро–Угарске монархије, подразумевајући ту Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак.

Аустро – Угарска узима исту обавезу на себе у погледу Србије и њене династије чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем.

3. Ако би кнез Србије сматрао неопходним, у интересу своје династије и своје земље, да узме за себе и своје наследнике титулу краља, Аустро–Угарска ће признати ту титулу чим прокламација буде учињена у законитим облицима и искористиће свој утицај да би Србија добила признање и од осталих сила.

4. Аустро–Угарска ће искористити свој утицај да би заступала своје интересе Србије код великих сила.

Осим претходног споразума са Аустро–Угарском, Србија неће преговарати нити  ће закључити политички споразум ни са једном другом владом и неће прихватити на својој територији ниједну страну војску, било регуларну или нерегуларну, чак  ни под називом добровољаца.

5. Ако Аустро–Угарској буде запретио какав рат или се буде нашла у рату с једном или више сила, Србија ће према Аустро–Угарској монархији, рачунајући ту Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак, заузети пријатељску неутралност и учиниће јој, према њиховом тесном пријатељству и духу овога уговора, све могуће олакшице. Аустро–Угарска прима на себе исту обавезу према Србији у случају ако јој буде запретио рат или се буде налазила у рату.

6. У случају да обе уговарачке стране буду сматрале за потребну једну војну кооперацију, питања која се тичу те кооперације, нарочито питања врховне команде  и  евентуалног преласка трупа преко територија једне или друге државе биће уређена једном војном конвенцијом.

7. Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети данас, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски санџак), Аустро–Угарска се неће томе протививити и заузеће се да и друге силе приклони држању повољном по Србију.

8. Овај уговор остаће на снази десет година рачунајући од дана измене ратификације. Шест месеци пре његовог истека уговарачке стране споразумеће се, ако буде потребно, о његовом продужењу или о изменама које би прилике могле учинити потребним.

9. Уговарачке стране обавезују се да ће овај уговор држати у тајности и да без претходног споразума неће саопшитити било којој другој влади ни његово постојање ни његову садржину.

10. Ратификације овог уговора биће измењене у Београду у року од петнаест дана или раније, ако буде могуће.

Украс 1

Када је тајни уговор био потписан кнез Милан је тек онда Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина упознао са садржином уговора, али још увек сакривајући да је уговор већ потписан. Пироћанац и Гарашанин сматрали су да уговор не одговара у довољној мери српским интересима, јер доводи Србију у политичку зависност од Аустроугарске. Посебно су приговарали о члану 4. уговора, који је обавезивао Србију да никакав уговор не може да закључује са другим државама без пристанка Аустроугарске. Сматрали су да то лишава земљу самоопределења и независности. Страховали су да ће тај уговор када постане јаван упропастити Напредну странку. Дали су оставке, али кнез је остајао непоколебљив да им не уважи оставке.

Кризу владе покушао је да реши Чедомиљ Мијатовић лажним обећањем да неће потписати уговор без њихова пристанка, али иза њихових леђа ратификовао је уговор 4. јула 1881. Аустроугарски дипломата Херберт, који је ратификовао уговор са аустријске стране, није знао да председник српске владе не зна да је уговор потписан и ратификован, па је Милан Пироћанац у разговору са њим сазнао да је све то урађено иза његових леђа.

Годину дана касније, дошло је до тзв. Бантуове афере, тј. до оптуживања кнеза Милана Обреновића за проневеру сељачких обвезница и поткрадање народа. Будући да су, самим спомињањем његовог имена у афери, његови углед и власт били веома пољуљани, он је затражио помоћ од Аустроугарске. Године 1882, као „награда“ за потписивање Тајне конвенције, Милан Обреновић је крунисан за краља, а Монархија је обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину.

Године 1887. Тајна конвенција је продужена и проширена једном ставком: да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Аустроугарској обезбедило већу везаност и зависност Србије, а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са противницима.

Србија је била присиљена да испуњава тешке одредбе Берлинског уговора из 1878. Србија је тим уговором стављена у економску зависност од Аустроугарске. Била је обавезна да изгради железницу и да склопи трговинске уговоре са великим силама.

Са Аустроугарском је Србија 9. априла 1880. склопила железничку конвенцију. Када је током преговора о трговинском уговору Србија одбила захтев Аустроугарске о статусу најповлаштеније нације, тада је Аустроугарска забранила извоз стоке из Србије.

Влада Милана Пироћанца именована је 31. октобра 1880. и затекла је затворену границу са Аустријом, а пошто су државне финансије биле исцрпљене због ратова требала је да позајми новац за градњу железнице. Влада је у нужди послала Јована Мариновића, који је успео да поправи односе са Аустријом и да обезбеди отварање аустријске границе за српски извоз стоке

Извори:

Момир  Стојковић,  Балкански  уговорни односи  I.  1876  –  1918,  Београд, 1998,  177 – 179.
Аlfred Francis Pribram, The Secret Treaties of Austria – Hungary I. 1879–1914, Cmbridge, 1920, 50 – 55.
Момир Самарџић: Политика Србије према Бугарској и тајна конвенција 1881. године
Гргур Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, број књига 2, Београд,1934
Ian D. Armour (2014). Apple of Discord: The „Hungarian Factor“ in Austro-Serbian Relations, 1867-1881. Purdue University Press.
Alfred Francis Pribram; Austro-Hungarian Monarchy (1920). The Secret Treaties of Austria-Hungary, 1879-1914: Texts of the treaties and agreements, with translations by Denys P. Myers and J.G. D’Arcy Paul. Harvard University Press.
Jan G. Beaver. Collision Course: Franz Conrad Von Hötzendorf, Serbia, and the Politics of Preventive War, 1 September 2009.
Robin Okey; Senior, Eastern Europe 1740-1985: Feudalism to Communism. Routledge. 2 September 2003
Edgar Hösch: Geschichte der Balkanländer. Auf dem Weg zum Nationalstaat. Verlag C. H. Beck, München 1988,
Holm Sundhaussen: Geschichte Serbiens. Böhlau Verlag, u. a. 2007,
Енциклопедија Југославије (1968). Енциклопедија Југославије, Вол. 7, Совјетско-југословенски односи, Загреб,
Тајна конвенција — Википедија
Српска енциклопедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића?
Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Кад су Срби препливали Саву да оставе поклон Аустроугарима

Само што је почело бомбардовање Београда, чиме је отпочео и крвави Први светски рат, петоро Срба (не петорица, било је ту и „слабијег пола“) побринуло се за један неочекивани поклон Аустроугарима.
Први светски рат

Српска војска на Дунаву у августу 1914.

Сви детаљи ове командос-акције нису баш познати, али неке важне смернице за кратку причу о „Знаш ли на кога си пош’о?“ – јесу.

Сцена: Београд, јул 1914. Мрачна сцена, загушљива од дима. Свуда и често експлозије. Падају гранате не само близу обале, већ и широм града. Оштећена „Грчка краљица“ у Кнезу, погођено енглеско посланство (амбасада), универзитет београдски такође, једна граната пробила кров Дом ученица средњих школа па експлозијом разорила више одељења приземља и првог спрата. И тако редом. И тако свуда.

Атмосфера: Прост народ се уплашио. Како и не би, бомбе падају. Било је и бежања. Да се из оскудних кућа и тотално небезбедних страћара, пре свега деца одведу што даље од домета аустроугарских топова са оне стране две реке. Али, идеја освајача „мало ћемо да их рушимо, а много ћемо да их заплашимо, па ћемо их лако прегазити, ако се већ дотад и сами не предају“, почела је да пада у воду јер је народ видео да огромна већина, заправо, не мрда. И, да чак и они најимућнији, остају на своме. Видео народ да су ту и даље и Ђорђе Вајферт, и Никола Спасић, и Шуменковић, и Браћа Бајићи, Павловићи… Угледна имена тог доба, па почео народ да се сећа да се страх побеђује тако што не бежиш од њега, већ се окренеш, суочиш, и схватиш да је тог часа нестао. Е, али једно је бити на своме. Требало је показати и онима „преко“, Аустроугарима, колико смо близу предаје.

Акција: Ноћ. Река – Сава. Са ове наше стране, старобеоградске, петоро решених да доставе поклон. Са оне друге стране, преко, („прек“ се и називало све што је преко Саве и Дунава), аустроугарски топови. Ту у близини, тачно прекопута српског савског пристаништа, али мало даље, иза непријатељске артиљерије – аустроугарска касарна. Четворица комита, специјалних снага наше војске, које су још и четницима називани, а ту је и комита-девојка. Софија Јовановић. Препливали су Саву под окриљем ноћи, прошли неопажено кроз аустоугарске артиљеријске јединице које су бомбардовањем Београда хтеле да изазову предају, а онда се та петорка домогла касарне освајача.

И, баш ту, иза првих непријатељских борбених линија, у срцу аустроугарске војне поставке према престоници Србије, баш у средини касарне, попели су се на највиши врх зграде, па на јарбол ставили поклон.

Био је то поклон који је садржао одговор на питање „Предајете ли се, Срби, већ једном?“.

Када је сванула зора, Аустроугари су усред своје касарне, на њеном најистакнутијем месту, видели огромну српску тробојку.

„Предајемо се… ал’ мало морген“, отприлике је гласила та акција.

Дарко Николић/Гвоздени пук

Извор: Глас Србије

Српски заробљеници у Загребу 1914.

“Илустровани лист“ су хрватске илустроване новине које су излазиле за вријеме Првог свјетског рата, а које су биљежиле догађања везана за рат и објављивале фоторепортаже. Новине су излазиле суботом од јануара 1914. до децембра 1918. године, када мијењају назив у “Освит“. У броју 41. од 10. октобра 1914. “Илустровани лист“ на насловној страни доноси слику српских заробљеника у Загребу, а на једној од страна и причу о томе, коју вам преносимо у цијелости.

Цивилне српске заробљенике из пограничних села у Србији и заробљене српске официре воде у загребачки посадни затвор.

СРБСКИ ЗАРОБЉЕНИЦИ У ЗАГРЕБУ

Све чешће сретамо у Загребу групе заробљених српских јадника што их под бајунетом тјерају у њихова одредишта, дакако у затвор. То су већином жене, старци и дјеца, догнани с пријека са границе, да не сметају војску у њеном дјеловању. Такови транспорти броје и до 50 глава. Разумије се, да у Загребу сваког таквог ухапшеника, особито ако носи пуштене хлаче и шубару, сматрају комитом, па је публика силно разочарана изгледом тих тобожњих комита. Ти су људи тако јадна изгледа, да прије побуђују самилост, но срчбу. Ваља наиме знати, да прави српски комите, затечени на дјелу, буду на лицу мјеста стријељани, ради тога све што може бјежати, бјежи пред војском, а што остане отпрема се на сигурно мјесто.

Дакако да се у знатижељном опћинству, које прати улицом те транспорте, чују разне примједбе: “To су ти вражи Влахи!“ – добацује један грађанин – “требало би их обесити!“.

“Ах, кај обесити, ем згледију прије как’ богци нек как раубери“ – упада нека шестичанка.

Уапшеници међутим ступају шутећи, погнуте главе, са оно мало имовине што им је остало иза пожара, на леђима. Сви они ступају тешко и забринуто иза оружника, а на лицима им се види страх и тјескоба пред неизвјешношћу. Сигурно се надају најгорему, ма да им се, нијесу ли криви, ништа неће догодити. У једној таквој групи нашло се и седам српских официра. Све су то стројни и лијепи људи. Види им се, тешко снашају ропство, они, који су вични владати и заповиједати. Главу су погнули, но лица су им отворена и пркосна.

Бог зна, шта се догађа у душама тих људи, заробљених од оних, које су највише мрзили. Они ступају страга, иза цивилних заробљеника. Не побуђују самилости, јер у њиховим тврдим војничким лицима и одорама нема ништа јадна, што би могло побудити самилост. Дакако да многа кумица, која има сина на ратишту гласно грди и проклиње заробљенике, могуће увјерена, да су баш ово они, који су њеног сина изранили шрапнелама. 

Приредила: Сања Бајић

 

Први српски балони

С краја 18. и у 19. веку, у појединим ратним сукобима све се чешће користе балони као корисна средства за извиђање и корекцију артиљеријске ватре. У Србији је могућа примена овог техничког средства била разматрана тек крајем 19. и првих година 20. века. Али и пре званичног разматрања, захваљујући домаћим ентузијастима и заљубљеницима у балоне, у Србији се о овој теми писало.

Први балон конструисала су 1783. године браћа Joseph-Michel и Jacques-Etienne Montgolfier од хартије пуњен топлим ваздухом, који су назвали монголфијера. Балон је полетео 5. јуна 1783. године у француском градићу Анонеу (Аннонаy).

Пионири балонарства у Србији

У првом уџбенику физике на српском језику аутора Атанасија Стојковића, издатом 1801. – 1803. године, на крају поглавља о ваздуху и гасовима, посебан одељак од седам страница, посвећен је „дивним машинама посредством којих се ми у ваздух дизати и по ваздуху лешћети можемо“.

Да би означио саму справу, осмислио је термин „шар аеростатически“ који је представљао комбинацију руске речи „шар“ (лопта) и тада највише коришћеног француског термина аеростатика, којом се означавао лет справа лакших од ваздуха.

На неколико места у тексту, Стојковић за „справу“ користи и реч балон, која ће у српском језику бити коначно прихваћена и усвојена тек крајем 19. и почетком 20. века.

Ђорђе Станојевић

Ђорђе Станојевић: Шетња по облацима, 1884.

Матија Бан, Дубровчанин настањен у Србији, средином 19. века објављује прве чланке о балонству на овим просторима у оновременом  листу „Новине Сербске“. Крајем истог века 1884. године у издању Краљевско-српске државне штампарије у Београду издата је  књига Ђорђа Станојевића (велики популаризатор астрономије, електротехнике, физике и науке уопште) који је превео, обрадио и допунио прву стручну књигу о балонству под називом „Шетња по облацима“. Оригинални назив књиге је „Promenades Dans Les Nuages“ (Француз Шарл Делон) издате у Паризу 1881. године.

Пред Београђанима (изнад Калемегдана) први балон је летео 1873. године, док је изнад Панчева летео 1880. године (Француз Никол Беде, балонист – артист). По непотврђеним записима, један балон је 1875. године полетео са Врачара.

Коришћење балона у војне сврхе почетком 20. века

Да би обезбедило стручњака за ову област, Министарство војно је фебруара 1901. послало у Русију Косту Милетића, да у ваздухопловно-техничкој школи код Петрограда изучи техничке аспекте у вези са коришћењем балона. По повратку из Русије, он је настојао да се формира једно ваздухопловно одељење, али није наишао на разумевање надређених.

Иницијатива за увођење балона у српску војску поново је покренута 1905, али је тек Анексиона криза, која је довела Краљевину Србију на ивицу рата са Аустроугарском дала довољно снажан подстрек да се ова иницијатива и оствари.

Коста Милетић је на школовању у Русији боравио до новембра 1902. Он је септембра исте године учествовао на маневрима руске војске у близини Петрограда, где је слободним балоном прелетео 180 километара, досегавши висину од 1.100 метара. Притом је слао извештаје о извиђању уз помоћ голубова писмоноша.

Када се вратио у Србију, Милетић је поднео један предлог Инжењерско-техничком одељењу Министарства војног. Ипак, због недовољног интересовања надлежних, ово ново техничко средство није се увело у српску војску.

Генералштабна комисија је током 1905. године састављала план за наоружавање српске војске и притом је истакла потребу да се при свакој команди оформи и једно ваздухопловно одељење, које би у рату имало задатак да врши извиђања непријатељских трупа, а у миру да се користи за метеоролошка мерења и друге научне и привредне потребе. Ипак, одлуке ове комисије које су се тицале наоружања српске војске балонима — нису спроведене.

Припајање Босне и Херцеговине Аустроугарској ставило је Краљевину Србију пред тешка спољнополитичка искушења. Лоши односи између Аустроугарске и Краљевине Србије доживели су врхунац избијањем Царинског рата, 1906. године, који, ни поред бројних настојања, није био окончан до избијања Анексионе кризе. Сама криза је две државе довела до ивице рата, а ратоборно расположење је нагло порасло на обе стране.

Српска влада и војне структуре биле су свесне да је српска војска још далеко од нивоа модерних европских армија. Недостатак средстава онемогућавао је брзо наоружавање, али је Анексиона криза ипак довела до тога да се хитно издвоје средства за најбитније оружје и опрему. Међу ову опрему улазила је и инжењеријска опрема, укључујући и балоне.

После процене многих понуда крајем 1908. године, одлучено је да се у фабрици Аугуста Ридингера из Aугзбурга наруче два балона и кола потребна за чување и превоз водоника, који је коришћен за пуњење балона. Станица за производњу водоника наручена је у Швајцарској, а у Русији чекрк за подизање и спуштање везаног балона. Крајем 1909. испоручени су балони и станица за производњу водоника, а наредне године приспела су и гасна кола и чекрк.

Од два балона која је Краљевина Србија набавила, један је био предвиђен за слободан лет, и назван је Србија, а други, типа парзефал, који је током извиђања био везан за земљу, назван је Босна и Херцеговина, што је имало јасну спољнополитичку конотацију. Капетан Коста Милетић је приликом пријема балона 19. априла 1909. године летео на балону „Србија“ са српском заставом. То је био први лет једног српског ваздухоплова са српским пилотом и српским обележјима.

Када је прошла Анексиона криза, темпо војних припрема је смањен, па су и средства потребна балонском одељењу такође била битно смањена. Није изграђена зграда за водоничну станицу, без које није могао да се производи водоник, а самим тим ни да се изводе летови балона. Опрема је размонтирана и смештена у војне магацине, прво у Београду, а потом у Нишу. Током припреме маневара у околини Ниша у јуну 1911, Министарство војно је наредило да се балони припреме за летове, али због материјалних потешкоћа до тога није дошло.

Литература: Српска авијатика 1912—1918, Београд 1993.

Извори: Историјска библиотекаBalloonserbia

повезани чланци:
Како су комунисти стрељали 72 пилота Краљевине Југославије
Витезови београдског неба: Шести ловачки пук
Зачеци српског војног ваздухопловства