Албанија

Војислав Мистовић – Трагом једне карте

У времену суровог отимања Косова и Метохије ваља се присјетити чија је била земља Албанија која је одлуком великих сила настала 1912. године,  те је уз свесрдно мајсторство Аустроугарске, Ватикана и Велике Британије направљена и албанска нација. 
Албанија

Албанија

Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина  и др. они се врло вјешто свијету приказују као Илири и старосједиоци.

Коликo је велик раскорак између њихових жеља и реалности говори и примјер археолошког  налазишта илирске културе Каменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи Албанци зову Tuma e Kamenicës.

Na карти Европе картографа и краљевскога хидрографа Thomas Kitchin-а (1719 -1784) са многим допунама и побољшањима од стране Jean Baptiste Bourguignon d’Anville-a (1697-1782) издатој на свијет 12. маја 1795. (објавили Laurie & Whittle) видимо два Београда на простору данашње Албаније. Ту се налази и Албатон/Albutono (по композицији личи на Балатон који је несумњиво српски топоним – језеро у данашњој Мађарској, а имамо нпр. Блато како се некада звало Скадарско Језеро итд.) који је данашњи Елбасан. И њему је коријен имена алба-бело (добијен метатезом: манастир-намастир, сав-вас итд). 

У житију српског краља светог Јована Владимира се каже:

„Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от благочестиваго и владјетелнаго корене, во градје Бјелградје (Албији) првјевшаго владјеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше“.

Тај град је данашњи Берат, на карти Белиград испод Албатона/Елбасана.

На овоме мјесту кратко подсјећање (важно за наставак текста) да је манастир Тавна/Тамна у Републици Српској управо задужбина светога Јована Владимира, доцније краља Драгутина. Обнављан је и од цара Лазара и царице Милице.

Да споменемо и неке српске аутохтоне топониме који и данас постоје у Албанији: Новоселе, Борове, Завалан, Каменице, Дренова, Трстеник, Верник, Стрелце, Пестан, Воскопоље, Блаце, Подгорје, Леска, Поградец, Требиње, Стравај, Сус(ш)ице, Орење, Клење, Краста, Сопот, Ковачице, Радомире, Селипте, Лузни, Морине, Голај, Добруне, Селце, Загоре, Топлане, Рец, Добрац, С(ш)ирока, Карице, Велипоље, Паток, Радес, Дивјаке, Топоље, Козаре, Градист, Кроја, Валона (Авалон) , Грабјан, Селенце, Братај, Драч, Лежа(Љеш), Лукове, Њивице, Леснице, Ливађа, Маја Језерце, Јабланица…

И у сусједној, данашњој Грчкој имамо топониме као што су Његуш, Загора, Рођакиња и сл. што нам само говори да су аутохтони становници на тој територији исто тако били Срби. 

Трагајући за коријенима моје породице наишао сам на необичну подударност топонима у Републици Српској и БиХ са централном и јужном Албанијом. Нашао сам и подударности са презименима. У средњовјековним документима су спомињу презимена којих има и у тадашњој Босни а има их и данас у Албанији. Карактеристично је презиме Рама које се до данас сачувало у траговима у Чешкој, Русији и данашњој Албанији.

Из разних историјских докумената знамо да се дио Босне називао Рамом. Налазимо називе типа Горња Рама и сл. Данас постоји ријека и пар топонима са истим именом.

О многим сеобама Срба ми знамо много а о некима не знамо ништа. Рецимо, историјске хронике су забиљежиле три сеобе Срба из Босне у Далмацију у периоду  између 1375. и 1418. О томе су нам записе оставили далматински провидур А. Контарини, млетачки ђенерал Петар Лоредан, Луције, и други… Код Луција(Лучића) налазимо и записе како су ти досељеници били одушевљено прихваћени од домородаца, што нас упућује да су то били једноплеменици. Иако су млетачке власти забрањивале насељавање у градовима ускоро су Срби постали незобилазни како у пословима тако и у војсци. Лоредан пише како су пет хиљада новопридошлих поразили Мађаре у једном боју. Сав простор Цетине, Сплита, Трогира, Шибеника, Книна, Задра и другдје је био насељен тим Србима из Босне. По ослобођењу Далмације, Љетопис из 1390. биљежи да „краль Стефанъ Твердко бяше орудіе Божіяго Промысла ради утвержденія нашея святыя православныя вьры въ нашемъ отечествіи“ те да је поново отворио многе православне цркве које Млечићи на превару узеше.

На жалост о везама Албаније са Босном (сличност топонима и презимена) се зна мало. Да ли је постојала каква сеоба, у којем је правцу ишла, рођачке везе, за сада мени остаје непознато. Моје презиме се помиње у документима средњовјековне Босне, спомиње се Твртков великаш Прибој Мистовић. Потом исто презиме налазим у Поградецу (касније се биљежи и у Скадру) у данашњој Албанији. А близу Поградеца се налази село Требиње!? 

Остаци Мистовића у Албанији славе и данас Велику Госпојину (као и исељеници у САД и Канади, као и остали на подручју Балкана-Хума).

У сваком случају сви ови документи и сазнања нам говоре о тадашњој компактности српскога народа. Нама и будућим генерацијама предстоји и даље дубоко копање по питању ових тема. На жалост, у потоњих 200 година овдје је историја исполитизована и кривотворена, али као што каже пословица „Заклела се земља рају да се тајне све одају“.

Зато бих на крају позвао све који знају нешто више о овој теми, за коју сам лично везан јер се тичу коријена моје породице, да проговоре о томе и изнесу на свјетло дана своја сазнања.

Да вас све чува драги Бог.

П.С.

Српској власти која преговара о статусу Космета само један мали савјет да се опомену концентрационих логора и 50 000 убијених Срба на Космету од стране балиста у току другог свјетског рата.

Војислав Мистовић

Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску

Студија Иве Андрића, нашег јединог нобеловца, о албанском питању, први пут је обелодањена 1977. године у загребачком „Часопису за сувремену повијест“. Непосредно после тога стигао је захтев Албанаца са Косова и Метохије да се Андрићева дела избришу из програма за наставу књижевности.

Иво Андрић, поштанска марка из 1983. године

Јануар је 1939. године. Иво Андрић је заменик министра иностраних послова. Пошто је Милан Стојадиновић истовремено председник Владе и министар иностраних послова, Андрић је, као дипломата од каријере, био први човек Министарства.

Тих дана гроф Галеацо Ћано, Мусолинијев министар иностраних послова, посетио је Југославију. У сусретима с Миланом Стојадиновићем вођени су званични и незванични разговори у Београду и Бељу. На тапету су била многа питања из односа двеју земаља. У Бељу, Стојадиновић и Ћано ће водити тајне преговоре, а Мусолинијев зет је понудио поделу Албаније (тај предлог кнез Павле ће доцније одбити). За ту пригоду, на Стојадиновићев захтев, сачињен је службени подсетник о албанском питању за интерну употребу у Министарству. Аутор је наш једини нобеловац Иво Андрић. На првој страни тог подсетника, који се налази у Архиву Србије и има 20.734 словна знака, пише: „Реферат г. Андрића 30. I. 1939.“

У том документу, који се бави хронологијом историјских прилика и односа, Андрић пише: „При процени целог овога питања (подела Албаније), треба имати у виду да на сваки начин морамо гледати да избегнемо било отворен, било прикривен сукоб са Италијом. Исто тако треба избећи и то да Италија сама окупира целу Арбанију и да нас угрози на врло осетљивим местима, према Боки Которској и према Космету…“

„Поделом Арбаније“ – пише даље Андрић – „нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 200.000-300.000 Арбанаса, али су они већином католици, чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава.“

У закључку се каже: „Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбанија у оквиру Југославије допустила би стварање нових саобраћајних веза северне и јужне Србије са Јадраном“, писао је Андрић.

 

Из текста Ивана Миладиновића „Стаљин, Мусолини и Тито о Косову“: Вечерње Новости