20. и 21. век

Сарадња комуниста и усташа 1930-их

Након дрезденског конгреса 1928. године КПЈ је подржавала разне националистичке организације које су се бориле против српске превласти, укључујући Косовски комитет, ВМРО и усташе.
Пролетер

Пролетер из децембра 1932.

Комунисте и усташе зближавала је чињеница да су били политички револуционари, извргнути жестоком прогону диктаторског режима. Раних 1930-их година, заједничка тема комуниста и усташа била је борба против „великосрпске диктатуре“. Тих година званично партијског гласило „Пролетер“ агитује против српских чиновника, жандара и полиције („Напоље са српским чиновницима, жандарима и полицијом!“) и тражи хрватску националну слободу „против сваког облика националног угњетавања са стране српских зулумћара“.

У септембру 1932. усташе организују тзв. „Лички устанак“, односно напад на неколико жандармеријских станица. Тада КПЈ прогласом у партијском органу Пролетер »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.

„У посљедње вријеме почиње да се шири особито у Лици и сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их собом као таоце. Влада је, да угуши покрет прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1,400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројнихпушака (митраљеза) и једну брдску батерију. […]

Из околности да усташки покрет започиње у Лици и сјеверној Далмацији – најсиромашнијим крајевима Југославије – може се закључити да социјално-економски моменти играју велику улогу у том покрету. Али значење националног момента такођер је велико, јер је покрет највише развијен у хрватским дијеловима Лике и сјев. Далмације. Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организирају и предводе.“

– „Усташки покрет у хрватским крајевима“, службено гласило КПЈ Пролетер из просинца 1932.

КПЈ у истом прогласу поручује да се комунисти боре против националног и социјалног потлачивања, за самоодређење потлачених народа до отцејепљења. Због тога они узимају активног учешћа у усташком покрету, везујући национално ослободилачку борбу усташа са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу.

Службени орган Пролетер за вељачу-ожујак 1933. потврђује раније ставове ЦК КПЈ у односу на усташки покрет, и позива чланове КПЈ да помогну „национално-револуционарном покрету“

КПЈ је покушала да се стави на чело хрватског националног револуционарног покрета. Од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист „Хрватски пут“, који је био орган тзв. национално-револуционарних група формираних у земљи. Лист је тискан у емиграцији а био је намијењен претежито хрватском селу. По директиви ЦК, овај часопис је уређивао Ђука Цвијић.

Полицијски терор који је услиједио након покушаја устанка зближио је хрватске комунисте и усташе. Пролетер из вељаче 1933. објављује велики чланак под насловом „За помоћ и ослобођење политичких и војних осуђеника“ у којем се залаже за ослобађање свих политичих затвореника из „великосрпских затвора“, укључујући бројне заточене усташе.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“, у циљу заједничке борбе против краљеве „војнофашистичке“ диктатуре. Међу истакнутим комунистима, члановима Затворске заједнице били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић и други. Заједница је тада прихватила Резолуцију, у којој се осуђује „злочиначки режим војно-фашистичке диктатуре (…) тако зване Југославије“, који угњетава сељаке, раднике и потлачене нације.[9] Заједница политичких осуђеника је деловала у наредном периоду. О сурадњи свједочи и публикација Робија – записци хрватских народних бораца, издана у Загребу 1936.

У затвору су неки од „националних револуционара“ пришли комунистима, као нпр. новинар Шиме Бален. Било је и супротних случајева, па је тако хрватски комуниста и новинар Миливој Магдић пришао усташама. Према сећањима, највећи углед међу усташама од комунистичких затвореника уживао је први вођа Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг, „због својих чврстих хрватских уверења и људске постојаности“, који је био осуђен на 12 година робије.

Извор: Сарадња комуниста и усташа 1930-их

Хасан М. Ребац – Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини

Хасан М. Ребац – Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини (политичка прошлост)

У нашем јавном животу настале су групације не баш онаке какве је себи замишљала наша омладина у својим дебатама о југословенској идеологији у Бечу пред Видовдан 1914. год, када се окупила да прослави педесетогодишњицу друштва „Зоре“. При стварању групација играли су улогу многи моменти, које је бујна машта наших омладинаца просто превидела. Ми имамо данас врло чудноватих политичких група, али је свакако најчудноватија група наших муслимана у Босни и Херцеговини, дакле муслимана наше расе, крви и језика.
Срби муслимани

Сцена из филма “Нож“

Док су се наши Хрвати, под утицајем свога донедавног живота и сватања, груписали чисто племенски, а исто тако и Словенци, само са нарочито подвученом верском политичком нотом, наши муслимани нису извели своје груписање ни по племенској припадности ни по некој нарочитој својој верској политици него по својој заосталости у старим навикама, по своме тешком привикавању европској цивилизацији, и по своме још задржаном романтичарском менталитету, али је то све заогрнуто једним врло танким верским плаштом, из чисто дуго уобичајене навике. Да бисмо потпуно сватили став наших муслимана, најбоље ће бити да се упознамо с неким елементима њихове вере, који заправо и чине главну разлику између ње и хришћанства.

Исламска вера дели цео свет на двоје, на „дари ислам“ и на „дари харб“, т. ј. на свет где господари Ислам и на свет против кога муслимани треба да воде рат, или, кратко, на муслимански и немуслимански свет. Само монотеисти не-муслимани могу живети у исламској држави ако плаћају кораном предвиђен порез на главу и ако се покоравају законима, а оним који то неће и свим политеистима најављен је рат до истраге. Цела замисао ислама је да он буде господар, а нема нигде ни помена нити о апсолутној једнакости, а камо ли о подређености с другом којом вером. Поред овога, у корану је изричито наглашено да у исламу нема клира („ла рухбанијете филислами“), а то значи: муслиману ни у којој прилици, од рођења до смрти, није потребан свештеник, па тога уопште и нема, него је сваки муслиман сам себи свештеник; али, кад их има више, заједно бирају једног између себе да буде први међу једнакима, и овај их предводи, а сви остали у једнакој мери сарађују.

Ова два момента су врло важна за разумевање муслимана и њихове психе. Кад муслимани имају своју самосталну државу, они, руковођени тим двама начелима, имају иницијативу за акцију на свим пољима људског настојања, тада су они позитивни у свом правцу, и као такви дали су у своје време арапску и перзиско-муслиманску цивилизацију, и турску војну организацију, базирајући све своје творевине на коранским прописима. Међутим, други је случај кад муслимани изгубе своју самосталну исламску државну заједницу и хегеминију; онда изгубе компас, престаје њихова активност, завуку се у саме себе постану потпуно дефанзивни, и систематски пропадају у средини некоранске концепције.

Наши муслимани српске крви и језика били су под Турцима носиоци турске државне идеје у нашим крајевима, јер је то била у исто доба муслиманска државна идеја. Имали су турског султана, који је био први верник међу њима, који је био халифа и који их је водио у свете ратове против свих неверника. После окупације настала је неугодна измена: наши муслимани, који су се дотад управљали по коранском сватању државе, били су присиљени да живе у држави по законима који им не само не дају првенство него их чак и унижавају и стављају у други ред грађана. То их доводи до очајања и стотине хиљада њих напуштају своју Босну, коју су толико волели и коју у туђини и сада још воле, селе се у бели туђи свет, али онамо где се корански појима држава. Они који су остали пустили су се животу као тиква низ воду, не дају од себе знака јавног живота: животарили су и стално ишчекивали неки рат и, помоћу њега, повратак муслиманске државе; а други су пропадајући стално ишчекивали кад ће осванути судњи дан, јер у простом муслиманском свету живи предање да ће пред судњи дан превладати неверници, а муслимани ће ићи Меки и Медини одакле је и почело проповедање праве вере у Бога – Ислама. Нико није хтио да учи модерне школе „неверничке“, нарочито нико од кољеновића; тек после дужег времена почела их је посећивати сиротиња, па и она само намамљена стипендијама и помоћима већ у основној школи.

Срби муслимани

Авдо Карабеговић Халидбегов

Тако се то животарило до 1899. год, кад се десио један ситан и незнатан догађај, али који је дао врло велике последице по наше муслимане. Те године, у околини Мостара, католичке свештенице — часне сестре украду муслиманску сеоску девојчицу, неку Фату Омановић, покатоличе је и венчају за неког младића. Кад се за ово сазнало у Мостару, масе муслиманске, узбуне се и образују одбор, којем ставе у дужност да најенергичније тражи од власти да пронађу отету девојку и да је врате вери и родитељима. Аустриске власти нису узеле озбиљно овај покрет, и на захтеве ладно су одговориле да је „крив слаб верски одгој муслимана у Босни и Херцеговини да се оваке ствари могу дешавати“. Овакав одговор и овакав став власти узбуни целу Босну и Херцеговину, и мало по мало покрет за враћање отете девојке родитељима и вери претвори се у покрет и борбу за аутономију верских и верско-просветних вакуфских добара и установа муслиманских у Босни и Херцеговини. Борба је била врло упорна с обадве стране, и трајала је пуних десет година, док се није окончала свршетком анексионе кризе кад су аустриске власти, царском санкцијом од 15 априла 1909. год., одобриле „Статут за аутономну управу исламских вјерских и вакуфско-меарифских послова у Босни и Херцеговини.“

Анексија Босне и Херцеговине је најпоразније деловала на наше муслимане. Кад је проглас о анексији освануо по зидовима босанских вароши, Срби православне вере били су бледи и ћутљиви, и давали су утисак људи који неизмерно пате, али ипак савлађују бол и уздају се да ће им неко притећи у помоћ и ублажити бол, Међутим. Срби муслиманске вере изгубили су били потпуно главу; изгубили су сваку наду и уздање и јавно су плакали као деца.

Православни Срби имали су у својим најширим народним слојевима дубок национални осећај, знали су да имају браћу и изван Босне, који имају своје самосталне државе и чекали су од њих акцију, уз припомоћ Русије те су своју снагу чували за тај моменат. Зато су они могли да очувају свој национални морал и отпорност.

Срби муслиманске вере, међутим, кроз четири века удаљавани од националног идеала, борећи се за чисто верски исламски идеал, нису осећали своју браћу у Србији и Црној Гори, а још мање у Русији, и све су очекивали од браће по вери, Турака. Анексија им је порушила све наде и сва очекивања заувек. Место поруке „биће дана од мејдана“, они сазнају горку истину да су их Турци продали Аустрији јефтиније но што се овнови по глави продају. Ради тога је завладало очајање међу њима, и почела је нагла сеоба у бели свет, ближе Меки и Медини. Услед тога им је отпорност у борби за верску аутономију потпуно ослабила. Аустрија искористи овај повољни тренутак, те убрзо иза анексије долази до компромиса, и борба за верску аутономију завршава се споменутим аутономним статутом.

Осман Ђикић

Осман Ђикић

Вакуфско-Меарифски Аутономни Статут организује све муслимане у Босни и Херцеговини верски, како нису били никада организовани, ни за турско доба. Најмања јединица је џемат (слично парохији), где џематлије бирају председника (џематбашу) и шаљу делегата у среско место. Делегати џемата у среској скупштини бирају среско вакуфско поверенство и делегате за окружну скупштину у окружном месту где опет ови бирају чланове за вакуфско-меарифски сабор у Сарајеву и чланове изборне хоџинске курије. Вакуфски сабор је централни и врховни аутономни орган за управу свих верских и верско-просветних имања, и за решавање свих верско-имовних и верско-политичких питања, а има своје редовно и ванредно заседање. Изборна хоџинска курија састоји се из верски учених људи, и састаје се кад треба изабрати Реисулулему (поглавицу верских зналаца), или чланове улима меџлиса, (највише верске установе), који се брине о чисто теолошким и теолошко–просветним проблемима и узима видна учешћа и у вакуфском сабору. Вакуфско-меарифске и верске аутономне власти решавају самосталао све ствари које по статуту припадају њиховој надлежности, а против тих решења не може се тражити никаква правна заштита од земаљских власти, сем ако су дошла у противност са којим општим законом. Нижи органи улема меџлиса су, муфтије, којих има толико колико има у Босни округа односно области, са седиштем у окружном месту.

Вакуфско и верско-просветном аутономијом муслимани су добили да сами управљају свим питањима своје догматске и материјалне природе. Могли су дакле да се побрину за бољи „верски одгој“, да се не би могле десити крађе и католичење муслиманскнх девојака и уопште младежи, и да им се не руше џамије, нити њиховим имањем дижу католичке богомоље. Деловање верске аутономије имало је многоструке последице. Одмах је престала сеоба муслимана у свет. Чим је почела борба за верску аутономију осетила се потреба школованих људи, већ тада је разбијена предрасуда да се у „швапским“ школама ђауре муслимани, и било је довољно муслиманске деце у школама. Кад је добивена аутономија, и кад је анексијом дефинитивно скинут с дневног реда државно-правни положај Босне наш муслимански свет бацио се најпреданије на школовање младежи у свим правцима; да би се омогућило школовање и сиротој деци, основано је културно просветно друштво „Гајрет“.

Меша Селимовић

Меша Селимовић

Године 1899., кад је почела борба за верску аутономиу, муслимански наш свет имао је у борби и у опозицији добра савезника и друга у својој браћи православним Србима који су се исто тако борили за своју верску аутономију. Иако је и православни и муслимански свет тада све гледао кроз своју верску призму, ипак је заједнички непријатељ, аустријска власт, учинио да су се прваци и једних и других нашли заједно, често заједнички иступали, и у свему се међусобно помагали. Наш муслимански свет, иако је то неоспорно део српског народа у својој вековној концепцији исламске државе изгубио је осећај своје националне припадности па и сада, у заједничкој борби с православном браћом против католичке Аустрије за верску аутономију, није се називао формално Србима него само Србофилима, нешто ради тога што је био нагао прелаз од имена чисто верског карактера, а највише ради тога што је православним Србима име Србин било синоним верском називу православном, Ипак су тадањи прваци муслимана запливали били у струје које би их неминовно довеле да постану присташе и борци праве српске националне мисли како то најбоље сведочи већ тада покрет муслиманске омладине окупљене око Османа Ђикића, која се већ престала називати србофилском и усвојила прави назив Срба муслиманске вере. Овако буђење и развијање српске свести код наших муслимана било је за аустријску политику врло незгодно, и њезине власти су биле упрле све силе да спрече тај развитак. Све могуће су употребиле у ту сврху, али им је то врло слабо успевало, све до анексије и до оне чувене босанске уставности, где се у парламенат бирало по верама и по куријама, а одлуке саборске постајале правоваљане тек кад их одобри и Беч и Пешта. Тек кад је почео „парламентарни“ живот Босне и муслимански свет добио своју верску аутономију, и кад га је дуга борба изнурила и анексија разорила, изнурен дугом борбом и разочаран анексијом, тек тада је успела Аустрија у својим намерама. Она је на разне начине умекшала прваке наших муслимана, а верским системом аутономије развила је, место српске националне свести верску муслиманску свест, па је изгледало да ствара муслиманску нацију. Систематски се протурало кроз штампу „Српски народ“ за наше православље, „Хрватски народ“ за наше католике, а „муслимански народ“ за наше муслимане. Ово је толико успело да су и најинтелигентнији Срби православни ову поделу примили и у својој штампи практиковали. Аустрији је дакле успело да од првака наших муслимана, некадањих опозиционара и србофила, направи гувернаменталне људе, а ускоро затим аустрофиле и србофобе. Једино није успела у овом код групе омладине која се окупила била око Османа Ђикића; она је већ тада носила праву српску националну заставу, па ју је пронела и кроз Светски Рат, све до наших дана. Поред ова два типа наших муслимана има и трећи: они који су за време десетогодишње борбе за верску аутономију били на страни Аустрије, они су се називали Бошњацима и Хрватима, а народ их је називао „мехкишима“ или „прдектерима“, јер су били за народну ствар сумњиви (ferdehtig). Кад су борци за аутономију постали владини, аустриске власти издале су наредбу својим дотадањим хизмећарима, названим прдектерима, да се повуку и ћуте до даље наредбе, што су ови најпослушније и учинили.

У оваким приликама и околностима затиче наше муслимане и Балкански Рат, који врло отежава нашу националну ноту међу нашим муслиманима. Балканским Ратом наново се буди код наших муслимана успавани исламски инстинкт поделе целог света на муслимански и немуслимански део и појавила се нада да може доћи до победе муслимана не само над балканским Савезом, него их је њихова припроста наивност довела и до маштања да ће муслиманска држава, Турска, отерати чак и Швабу из Босне. Колико је и како деловао Балкански Рат на наше муслимане, најбоље ћемо показати једним примером. У Мостару је био млад и богат трговац Мухамед Велић, који је само основну школу свршио; био је познат као толики србофил да се готово признавао Србином. Прва вест о Балканском Рату изазове нешто неочекивано у души тога човека. Нестане га из Мостара, а доцније се сазнало да је погинуо у борби бранећи Скадар од Црногораца.

Омер паша Латас

Омер паша Латас

Било је доста наших муслимана који су мање узимали учешћа у народном покрету, а који су отишли у турске добровољце. Додуше, аустриске власти чиниле су им у томе све могуће олакшице. Брзе ратне операције испале су потпуно обрнуто надама наших муслимана. То је учинило да нестане сваке љубави између маса наших муслимана и православних а вешта аустриска штампа је одлично искористила овај повољни момент за њу; место љубави свуда је сејала најбесомучнију мржњу између та два наша народна елемента. У ову акцију Аустрија је била ставила цео свој службени и неслужбени (прдектерски) апарат. За илустрацију навешћемо један пример, Један тадањи професор муслиман, у своме крају познат као „прдектер“, писао је у „хрватском дневнику“ таке оде Турцима а погрде о Србима да је то приметио чак у Бечу професор г. Милан Решетар. Овај поступак бившег његова ђака толико је разгњевио старог професора да је поред све своје удаљености од политике, сматрао за своју дужност да на те срамне чланке свога неваљалог ђака одговори низом чланака у листу „Дубровник“ под својим потписом. А какви су тек били они који су били стално под утицајем аустриских језуита и нису имали прилике ни да виде поштеног, и честитог Г. Решетара, а камо ли да добију његове симпатије.

Мехмед паша Соколовић

Мехмед паша Соколовић

После свршеног светског Рата, кад је и најшира јавност увидела, шта је Аустрија намеравала за време Балканског Рата, јасно је постало зашто је Аустрија онако грозничаво радила да што више завади Србе православне са Србима муслиманске вере. Од Балканског Рата до Сарајевског Атентата дакле до грозног повода рату, није престајала организована и бесомучна пропаганда завађања православних и муслимана. Последица ове пропаганде било је необично запето стање између ова два елемента, а дошло је до ерупције погромима против Срба православних и дела национално свесних муслимана одмах иза Видовданског Атентата, у којима је узео учешћа сав службени апарат и сав олош католички и муслимански, нарочито некадањи „прдектери“. Тој пропаганди имају се приписати сва доцнија шуцкорска недела и свирепства „Босанаца“ у Србији. Услед ове пропаганде муслиманске масе желеле су победу аустријског оружја, а кад је и Турска ступила у рат као савезник Аустрије, онда су свом душом биле за победу аустријског и турског оружја. Рат су назвали светим Ратом, и по џамијама су држали молепствија за победу над Србијом и њеним савезницима. Тада су широки слојеви муслимана тврдо веровали да је султан халифа направио уговор с Аустријом да, у случају победе, Босна припадне Турској, дакле муслиманској држави. Док су побожни старци муслимани молили Бога за победу, млађи и јачи су гонили православне Србе, а нарочито су показивали бес над Србима муслиманима из групе Османа Ђикића.

Рат је трајао дуго, и нико није био поштеђен од жртава, нарочито у нашој Босни. Аустрија је узимала све, чак и од ,,својих верних и драгих католика и муслимана“. Зато су и ови попустили у својој ревности, и напослетку чезнули за миром, па макар и с поразом Аустрије па чак и Турске. Долазак ослободилачке војске дочекан је истински радосно од огромне већине, јер је то значило мир и повратак на огњиште али кривци очекивали су опроштење а велики су се предали судбини, смишљајући како ће се оправдати кад их позову на одговор. Ослободиоци нису никога повукли на одговорност; кривци су поштеђени, правда није удовољена, и због тога су одмах наступиле рђаве последице. Место да се прави кривци казне, почеше да горе куће недужних сиромашних сељака муслимана по селима, од којих је власт била далеко, а уз то није имала у прво време ни ауторитета. Ови догађаји, ширећи се, необично су порасли, и међу муслиманима се појавила паника. Осетише се незаштићени, и због тога су почели да збијају редове, да се групишу за одбрану. Како је зло долазило од православних, за вође им се натурише махом они који су требали бити кажњени за своја недела. Тако се, скоро спонтано, формирала фаланга муслиманских редова; тако је постала политичка странка која носи име организације, и у којој су се окупили по вери али не да бране веру него иметак и живот, а верско обележје натурено је силом околности.

Срби муслимани

Авдо Карабеговић Халидбегов: У очи Видова; Босанска вила, 1898.

Ни у једном делу наше отаџбине није био народ толико неспреман за управу и позитиван рад као у Босни и Херцеговини. Узрока овоме има више. Српска интелигенција није знала да се снађе одмах по ослобођењу, јер она која је била способна да жртвује, прегара и пати за своје идеале, при наглом преокрету није умела да догађајима даде правац, који су народни и државни интереси захтевали. С друге стране, некажњавање опште познатих ратних криваца и злочинаца, затим парламентарни демократизам, и опште тајно право гласа, учинише да су се окупљеним муслиманским масама ставили на чело све изразити и окаљени србофоби, који не само да нису никада били уз народне идеале него су увек били против њих.

У почетку главно питање нашег државног живота Босне било је аграрно питање, које су форсирале православне партије, а које је било уперено најаче против муслимана. Католици су у овом питању приправили улогу посматрача, а кад је прим

Мехмед-паша Соколовић; Пивски манастир

Фреска у Пивском манастиру на којј је осликан Мехмед-паша Соколовић. представља једину фреску у свету на којој је осликан муслиман; фото; Стндард.рс

љена и узакоњена теза православних, користили су се на штету муслимана свакако у истој мери као и православни. Ово питање уноси један нов елемент за заоштравање односа између православних и муслимана. У политичком животу Босне од ослобођења само се говори о житањима која против муслимана заступају православни; а католици су били увек као узгредни. Овакав однос је био дакле од ослобођења до скора. Међутим, у последње време јавља се промена. Свуда је заведен ред и безбедност, дакле престале су паљевине и убиства муслимана. Аграрно питање у Босни готово је потпуно скинуто с дневног реда, јер је у главном решено. У Турској, муслиманској држави, која је била све до недавна звезда водиља за наше муслимане, протеран је халифа и укинуто то звање; Турска држава престала је носити муслимански верски карактер, постала је само национална турско-османлиска република, која се потпуно модернизује, која укида шеријатске судове, укида верске школе медресе, одбацује не само чалме и турбане свих боја и димензија него чак и фесове, и уводи облигатно ношење шешира као и друге „неверничке“ одеће. Најпосле, десило се и последње чудо, велико чудо, барем за наше верски груписане муслимане, – измирили су се и споразумели Београд и Загреб. Све то учинило је да је муслиманска југословенска организација као партија остала без програма. Због свега тога данас се у Босни љуљају муслиманске масе. Међу њима је право врење и оне и њихове вође траже пут којим да крену.

Муслиманске масе су партиски дубоко деморалисане услед свих досадањих неуспеха, и тако дуге опозиције и економске изнурености и оне траже себи склоништа.

По своме васпитању у фамилији и у својој средини, ослањајући се на своју бурну прошлост и на своју борбеност и јак темпераменат, наши муслимани нерадо трпе промене. Сви догађаји око њих, међутим, таки су, да их све сили на промену и они се данас смишљају и таласају. Ако неувиђавност православних Срба буде и даље потрајала, треба рачунати с тим да ће муслимани отићи на другу страну, куда их маме и где су им широм отворили врата.

Хасан М. Ребац

(Летопис Матице српске, књ. 306, 1925, св. 2-3, стр. 109-118)

Споразум усташа и комуниста из 1935 године

Свесни тешкоће у борби, без обзира на подвојеност у погледу на друштвени поредак, вођство хрватског народног усташког покрета и вођство југословенске комунистичке странке у Краљевини Југославији,

+++

овлашћено и споразумно са свима првацима легалних и илегалних формација склапа следећи

СПОРАЗУМ

1) Вођство хрватског народног ослободилачког усташког покрета с једне стране и вођство комунистичке странке с друге стране свесни су тежине свога положаја који долази од заједничког непријатеља, сваке југословенске владе и српског народа као носиоца српске хегемоније (надмоћност) и подржаваоца сваког режима који спутава, смета и тупи наде:

а) код хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма,

б) код комунистичких маса да траже савезнике у рушењу постојећег стања, ма какве погледе тај савезник имао на поредак и форму државе по постигнутом успеху.

2) Вођство југословенске комунистичке странке свијесне своје улоге, признаје да до комунизирања Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српству и православљу, јер је познато да су то два фактора која су омела продирању Османлија на Запад и комунизма и Аустрије на Исток. Споразумни су да уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострава.

Вођство хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да би без промене постојећег стања хрватски народ подлегао југословенској лукавости и српској хегемонији и нуди сарадњу свима поробљенима Југославије и комунистичкој странци посебно, да убрзају ток догађаја средствима и начинима према упутима свога вођства.

3) Вођство хрватског усташког покрета обавезује се да ће све штрајкашке демонстрације, манифестације и све разне изгреде које изводе комунистичке формације потпомагати и у њима учествовати. Вођство комунистичке партије сматрајући хрватски усташки покрет јаким чиниоцем и помагачем урушењу постојећег стања, обећање сваки подржак и потпору у остваривању усташких идеала.

Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати, све свађе и задевице између једних и других; у написима, личном разговору и итд…, а у случајевима демонстрација, револуција и ратова, једне друге без приговора помагати, нарочито уништавањем свега што је српско и православно, као што је истакнуто у тачци два овог споразума.

4) У случају локалних неспоразума дужност је локалног вођства усташког покрета и комунистичке странке да све сукобе одмах ликвидирају, а свака формација о томе своје старије јединице обавјестнти. Нескладност начелне нарави решава вођство хрватског усташког покрета и вођство југословенске комунистичке партије.

ЦИЉ

Југословенска комуннстичка странка којој је Закон о заштити државе од 1922. год., онемогућена акција слободног кретања и рада са једне, и вођство хрватског ослободилачког покрета с друге стране, примају на себе заједнички и споразумо ДУЖНОСТ заједничке борбе и међусобног помагања у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадања југословенске државе и уништавање свега што је српско и православно.

Сремска Митровица, јуни-липањ 1935. године

За комунистнчку странку: Моша Пијаде, с.р.

За усташки ослобод. хрв. покрет: Др. Миле Будак, с.р. адвокат

Оригинал се налази: Војно историјски институт ЈНА, архива непријатељских јединица Бр. рег. 3/2; Кутија-116/1638

Споразум комуниста и усташа у Сремској Митровици 1935. године

+++

Реферат Милана Банића, Београд, 17. децембар 1943.

Дана 4. децембра ове године радио Лондон донео је вест да је Врховни законодавни одбор партизанске војске у Југославији, на својој конференцији, образовао Комитет за национално ослобођење, заправо нову партизанску владу.

О овом догађају много је говорено и писано, те би понављање било сувишно.

Овде ће се изнети оно о чему нико до сада није ни писао ни говорио, позадину целе ове по српски народ трагичне игре, коју воде наши суседи из Независне Државе Хрватске.

Ограђујући се унапред чињеницом да је по овом политички врло смишљено, вешто и обазриво вођеном послу тешко пружити конкретне и сигурне доказе, изнеће се онолико колико то дозвољава логично везивање појава и запажања.

Од свог постанка хрватска држава са својим режимом води у историји беспримерну политику мржње и злочина према српском елементу. Ниједан народ никада није у борбу са другим народом унео толико бруталности као вође данашње Хрватске. И не само данашњи властодршци Независне Државе Хрватске, већ има много чињеница да у овом нагону уништавања Српства постоји нешто опште и духовно, што обухвата хрватски народ као целину.

Прва етапа ове акције уништавања, као што је познато, извршена је углавном током 1941. и 1942. године, а завршена капитулацијом Италије, која је из својих империјалистичких циљева, заједно са католичком црквом, помагала и распиривала дело уништавања. Резултат је поразан за Србе. Стотине хиљада побијених Срба са подручја Независне Државе Хрватске круна је овог рушилачког хрватског беса.

Напуштањем хрватског подручја од стране Италијана, а захваљујући немачкој интервенцији, изгледало је да ће се односи ублажити, а прилике побољшати. Међутим, нагон је остао и даље, само му се дао лепши и лукавији израз. Употребљено је једно друго средство и пут, овом приликом са два циља.

Први циљ, наставити са биолошким истребљивањем Српства и православља, и то што већим проширењем подручја дејства, по могућности изван хрватских политичких граница, и преношењем акције на саму матичну српску територију. Други циљ, врло лукав, најбрижљивије и вешто скривен, састоји се у томе, да се из целе ове игре извуче политичка корист за финале, да се осигура мост преко кога ће се моћи у случају потребе одступити.

Средство за остварење овога циља, иако на први мах изгледа парадоксално, усташки режим нашао је данас у комунистичкој оружаној акцији вођеној од Хрвата Јосипа Броза Тита, и његовим најближим сарадницима у привременој влади „ослобођене територије”, Хрватима др Ивану Рибару, Антуну Аугустинчићу, др Јосифу Смодлаки, Сулејману Филиповићу, Фрањи Фролу и Божидару Маговецу.

Оваква политика усташких властодржаца поразна је на првом месту за нас Србе, и то како за оно мало српског живља које је преживело покоље, тако и за само подручје Србије. Штетна је и по немачке војне и политичке интересе, јер целокупна партизанско-комунистичка акција чији је епицентар у Хрватској, поред тога што апсорбује велики део снага немачке војне силе, онемогућује истовремено и сређивање и политичких а самим тим и привредних прилика на целом Балканском полуострву.

Полазећи са овог становишта наша је дужност да скинемо вео са овог усташког, односно хрватског политичког маневра, а не можемо ли то да бар укажемо немачким факторима на појаве које потврђују ова запажања, а која се могу конкретно резимирати у овоме:

1. Познато је да је комунистичка како пропагандна тако и оружано-револуционарна акција врло еластична, и да се према Лењиновом учењу никада не сме држати крутих шаблона, већ треба да увек опортунистички искоришћава сваку дату ситуацију хватајући „актуелну карику револуционарног ланца”. Пактирање и сарадња са свим елементима који могу припомоћи да се дође до циља, не само да су дозвољени по комунистичким доктринама, већ је то заповест комунистичке праксе.

Позната је још од пре рата на нашем југословенском подручју сарадња између КПЈ и толиких многих иредентистичких покрета, међу којима само да споменемо ВМРО, црногорске федералисте, хрватски франковачки покрет, па и саме словеначке клерикалце. Да би ова сарадња на рушењу постојећег облика државе била што тешња и успешнија, КПЈ основала је чак и посебне КП за Македонију, Црну Гору, Хрватску и Словенију. Теоријски, духовни и политички јаз који је постојао између Комунистичке партије и ових покрета ништа није спречавао КП да верна учењу Лењинизма у овој сарадњи „хвата актуелну карику”.

Зашто да Комунистичка партија и сада не поступа по истом начелу опортунизма налазећи у усташком покрету односно режиму доброг сарадника и помагача у борби против Српства и православља. Комунистичко гледиште овде је јасно. Искористити погодну ситуацију, а после се оборити и на самог савезника, по начелу „ко кога”.

2. Србин са својом народном црквом, која је везана за свој национални простор, по својој духовној структури одан родној груди и непријатељ сваког интернационализма, запрека је, и то врло јака и озбиљна, бољшевизирању Балкана. Покушаји Комунистичке партије да од Србије створе базу свог револуционарног деловања на Балкану пропали су 1941. године, а и последњи покушаји концем ове године ломе се о уједињени национални отпор Срба, у коме учествује скоро цео српски народ. Према томе, гесло комуниста мора бити уништити Србе и православље. Програм усташког режима је исти. Ако се томе дода политика католичке цркве и њена мисионарска пенетрација на балкански простор, за коју има доста доказа да већ годинама води борбу против православља, онда је истоветност програма сва ова три партнера уколико се односи на истребљење српског елемента још очигледнија.

3. Усташки режим водећи овакву политику не одступа ни за длаку од своје основне политичке линије изражене у тежњи биолошког уништавања Српства и православља.

Овоме треба додати још један, колико нечастан и недостојан толико и опасан моменат, а који је својствен хрватском менталитету. Имати Јосипа броза, Хрвата католика, макар и по нужди за сарадника, значи осигурати себи будућност за случај победе савезника. Поглавник је ту за сада, а Јосип Броз за сваки случај. Оваква политика и њен успех гарантовани су и чињеницом да уз Тита седе и хрватски политички корифеји др Иван Рибар, др Јосиф Смодлака (бивши посланик код Ватикана), Сулејман Филиповић, усташки пуковник, коме његово комунистичко уверење да је уистину из идеолошких побуда приступио Титовом штабу не би могло дозволити страховити покољ српских жена и деце у Босни, те Фрањо Фрол, дугогодишњи сарадник и истомишљеник др Влатка Мачека и бивши предстојник при Банској власти у Загребу. Ово неколико Хрвата, чланова Титове владе, допушта веровање да се шарено хрватско друштво окупило „у влади ослобођене територије” са посебним политичким циљевима, иза којих стоји и поглавник и цела Хрватска заједно са др Влатком Мачеком.

4. Ако се макар и једним делом приме ове претпоставке, зар се само по себи не намеће уверење да цео комунистичко-партизански покрет на југословенској територији морално и материјално помаже званични Загреб. Већ две године у хрватској држави вршљају Титове банде и све до садашње казнене експедиције нису успели да их униште. У Србији, где је комунистички пламен најпре букнуо, и то у разрованој и окупираној Србији, партизанска акција уништена је за неколико месеци, а угнездила се на територији суверене земље, која располаже регуларном војском, тамо се шири, организује и јача, претећи да поново захвати Србију, а преко ње да се прошири и на цео Балкан.

Постоје, наиме, обавештења да се спрема сеоба Титовог главног штаба на планину Пасјачу (округ лесковачки), одакле би се на домаку бугарске границе руководило партизанском балканском акцијом наредног пролећа.

5. Усташко комунистичка сарадња, чије перспективе сада запажам, није нова појава. Познато је да ово пријатељство датира још из бивше Југославије, и да је на бази борбе против Српства, православља и„српске хегемоније” добила свој реалан изражај у протоколу споразума између вођства хрватске усташке организације и вођства Комунистичке партије Југославије. Споразум је закључен у Казненом заводу у Сремској Митровици, а потписан од стране Моше Пијаде и др Миле Будака. Његова идеолошка основа сажета је у члану 2 и 3 који гласе:

2) Вођство југословенске комунистичке партије, свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирање Османлија на запад тако и Аустрије и комунизма према истоку. Ради тога, ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега онога што је српско и православне вере.

Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свим подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготово комунистичкој партији, како би се убрзао ток догађаја, свим средствима, а према упутама овога вођства.

3) Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.

Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, ј у постизању усташких идеала обећава сваку своју помоћ.

Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд,и те да ће се обострано безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуције или рата, а особито што се тиче уништења свега онога што је српско или православно, као што је то наглашено у тачки 2 овога споразума.

Дакле, управо оно што је у овом реферату напред детаљније изложено и образложено.

6. Из облика досадашњих партијских акција на територији хрватске државе, види се да махом страдавају српска насеља и да се уништава српски живаљ, а да је оштрица на првом месту уперена против српског свештенства. Случај поступка „партизанске ослободилачке војске” у Шибенику еклатантан је и убедљив. И у самим партизанско-комунистичким редовима убијају се и уништавају Срби, а водећа места поверена су Хрватима. И ове чињенице указују на усташки дух у овим редовима и остваривање усташког програма преко Титових банди.

Као што се из предњих излагања види, иза целе ове тајанствене игре крије се невидљиви режисер, који глуму вешто режира, а на штету Српства. Ово раскринкати, или бар указати на ове перфидне механизме усташког режима, хрватских политичара и католичке цркве наша је дужност. Овај реферат прилог је и помоћ на путу испуњења ове дужности.

Прилаже се препис комунистичко-усташког споразума.

Београд, 17. XII 1943.

 (Архив VII, Недићева грађа, К.1А, Ф.1, Д.9-9а)

Извори: Новинар Онлајн, Слике Партизана

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс

Прочитајте како је изгледала прослава Видовдана у Солуну у време првог светског рата, виђена очима Рудолфа Арчибалда Рајса:
Први светски рат, коло, музика

Српски војници играју коло на Солунском фронту; фото: Југословенска кинотека

Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде.

То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа.

Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора.

Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.

Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

Писмо др Првослава Гризогона надбискупу Алојзију Степинцу

Алојзије Степинац

Алојзије Степинац (крајње десно), у септембру 1944, на сахрани председника сабора НДХ Марка Дошена.

У Земуну, 8. 2. 1942.

Др Првослав Гризогоно

Пишем Вам ово као човјек човјеку, као кршћанин кршћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати стизати ужасне вијести из Хрватске, како би се могао сабрати и мирније писати.

Пуних 10 мјесеци како се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби убијају и уништавају се милијарде њихова иметка, а црвенило стида и гњева облијева лице сваког поштеног Хрвата.

Покољ Срба почео је првих дана јадне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина, итд.) и траје без прекидања и ових дана.

Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, и то у убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, полијевали кључалом водом и тада поливено мјесто дерали и солили, копали живим очи, резали уши, језик, нос, свећеницима резали ножевима браде и обрве скупа са кожом и месом, отсијецали им споловило и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, дјецу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.

Хиљаде и хиљаде српских лешина носила је Сава, Драва и Дунав, као притоке ових ријека. Било је лешина са натписом: “Правац Београд – путуј Краљу Петру”: у једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском (може бити глава мајке те дјеце) са натписом “Месо за Јованову пијацу у Београду”! Страховит је случај Милеве Божинић из Стабанџе, из које су на ножу извадили дијете. Па грозни случај нађених печених глава у Босни. Нађене су посуде пуне српске крви, случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су небројене жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред кћерима и кћери пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одводене су у логоре усташа за блуднице. Чак су силовања вршена и у олтарима православних цркава. У Котару Петрињском натјеран је син да силује рођену матер! Покољ три хиљаде Срба у глинској православној цркви и убијање Срба у олтару цркве у Кладуши све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни и вјеродостојни записници.

Ужас ових недјела запрепастио је и Нијемце и Талијане. Они су фотографирали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба постала у Њемачкој изрека: “Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата”. Сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографирали посуду од 3,5 килограма српских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом, од нанизаних српских очију и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана српских језика.

Страхоте логора у којима су побијене хиљаде Срба или су пуштене да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Нијемци приповиједају о једном логору у Лици у ком је било на хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празна, натопљена крвљу и крвавим крпама рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио главу и један српски владика. У јасеновачком логору и данас се муче и пропадају хиљаде Срба који су тамо по овој страшној зими смјештени у подеране циганске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући дневно за храну по два кромпира.

У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана и Џингис кана или у Африку, у црначке државе њихових крволочних влада, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено на вјекове. Ништа нас не може потпуно опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо смјети споменути нашу хиљадугодишњу културу хрватску, јер нити Цигани нису оваквих звјерстава радили.

Зашто ја ово пишем Вама, када нисте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто: у свима овим беспримјерним дивљачким злочинствима који су више но безбожни, судјеловала је и наша католичка црква. Велики број свећеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судјеловали су у свему овоме; католички свећеници постали су логорници и таборници усташки, те су као такови наређивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је и један католички свећеник заклао једног православног свећеника. Они то нису смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили без ње, онда су морали губити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своју дозволу.

Друго, католичка црква је употребила све ово да покатоличи преживјеле Србе. Док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несрећника, свећеници, фратри, часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића тисканим у његовој тискарници у Ђакову у којима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру.

Наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, а усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња за то што су у исто вријеме срушене многобројне православне цркве, друге преобраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне вриједности, па чак није остављена на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском имену.

И ако се ми Хрвати нећемо моћи сасвим опрати од срамоте коју смо на се навукли овим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свјетом и својом савјести, ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног.

Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повијести човјечанства и велике казне. Шта ће бити од нас Хрвата ако се добије утисак да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали?

У првом реду дужна је црква да дигне свој глас, прије свега зато што је црква Исусова. А послије тога зато што је она моћна.

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дигну свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ниједан бискуп није дигао свој глас у корист прогоњених кршћана који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божију и људску која мора снаћи хрватски народ ако се на вријеме не покаје за овај страшни и неопростиви свој гријех.

Написао сам Вам ово писмо да спасим своју душу, а Вама остављам да тражите и нађете **** за спасење своје душе.

Један од многих који је прво човјек и кршћанин, а онда и добар Хрват.

У Земуну, 8.2.1942.

Др Првослав Гризогоно

Писмо патријарха Павла лорду Питеру Карингтону, октобра 1991.

 

Патријарх Павле

Патријарх Павле; фото: wikiwand.com

„По други пут у овом веку српски народ је суочен са геноцидом и изгоном са територија на којима је вековима живео. Први пут се то догодило током другог светског рата, под тзв. Независном Државом Хрватском, преко 700.000 Срба заклано је и уморено. Са поновним проглашавањем независности Хрватске и изричитим признањем њеног представника Фрање Туђмана да је тзв. НДХ њена претеча у том наводно непрекинутом хиљадугодишњем континуитету хрватске државности, започело је ново, а по могућим последицама можда и погубније страдање Срба у Хрватској.

Ти наши сународници, исте вере и крви, суочени су са следећим кобним избором: или ће се оружјем у руци изборити за опстанак у истој држави са матицом српског народа, или ће бити присиљени да се из те нове НДХ пре или после иселе. Трећег нема. Зато их српска држава и српски народ морају заштитити свим легитимним средствима, укључујући и оружану самоодбрану српских живота и свих српских крајина. Територије на којима је српски народ вековима живео и на којима је априла 1941. имао етничку већину пре геноцида извршеног над њим од стране хрватских квислиншких власти, не могу остати у саставу било какве независне Хрватске, већ се морају наћи под заједничким државним кровом са данашњом Србијом и свим српским крајинама.

Време је да се схвати да жртве геноцида и његови негдашњи, а можда и будући, виновници не могу више живети заједно. После другог светског рата нико није присиљавао Јевреје да живе заједно са Немцима у истој држави. Срби су, међутим, били присиљени да живе заједно са Хрватима, додуше у оквиру Југославије…

Границе те Хрватске нису ни историјске ни етничке, него одређене вољом Јосипа Броза Тита, вође комунистичке револуције у Југославији, а Хрвата по народности. Оног тренутка кад су Хрвати прогласили независност такве Хрватске, Срби у Хрватској су, користећи то исто право народа на самоопредељење до отцепљења, одлучили да живе у крњој Југославији, односно у држави у којој ће бити матица српског народа. У противном, пре или после били би изложени затирању свог националног идентитета, своје вере и имена, а можда и прогонству и физичком истребљењу. Онима који су вековима унијатили и покрштавали, а у другом светском рату и физички затирали Србе само због тога што су Срби и православни, више се не може веровати.

Српска православна црква овим се не залаже само за историјска и демократска права српског народа већ жели да стане на страну правде и истине, универзалних и хришћанских принципа, на којима би морали да се заснивају односи међу људима и народима.“

Повезани чланци:

Патријарх Павле: Будимо мудри и безазлени и опстаћемо међу вуковима
Писмо српског патријарха Павла британском лорду Питеру Карингтону, октобра 1991. године

Српска западна Македонија и настанак четничких одреда

Гаврило Принцип је био очајан када су му рекли да не може у четнике

Од 1903. године у Србији почиње комитска или четничка акција. У њу хрли омладина из целог Српства. Навешћемо само неке: млади Личанин П. Момчиловић дошао је у Београд и погинуо на Гуглину 1905. Милош Свилар, исто Личанин, напустио је права у Бечу и отишао у четнике. То је исто урадио и Љубиша Врсаровић из Сплита; М. Суботић гимназист из Шапца извршио је самоубиство кад га због слабог здравља нису примили у четнике. Београдска полиција вратила је масу гимназијалаца који су кренули у четнике, у њихова родна места. Гаврило Принцип је био очајан када су му 1912. рекли да није способан да буде четник. Два дечака погинула су 1914. на Дрини против Аустрије. Први је Србомуслиман Ризван Сафо а други Пера Петковић – Ћела.

Четници, Бабунски

Српске четничке војводе у Старој Србији и Македонији

Српске чете су у почетку биле образоване од мештана и просвећенијих људи. Чете су опремане у Београду, Врању, Лесковцу и Нишу а одатле пребациване у Стару Србију и Македонију. У четама је још била и омладина из Србије, Западне Македоније, Босне, Војводине, Херцеговине, Славоније, Лике, Словеније и Далмације.

Већина чета била је различита: бројале су од четворице до 50 људи. На челу си биле војводе. Дисциплина крута – непокорност и неверство значило је смрт. Чете су биле наоружане разним пушкама: од мартинки до репетирки. Комитске бомбе биле су исто тако различите. Од примитивних кутија за конзерве до најсавршенијих бомби-торпеда.

Четници су били обучени тако да не одударају од локалног миљеа: у сељачком оделу од белог или сурог сукна са доколеницама до опанака са уским чакширама и џемаданом, са официрском пелерином и шубаром – калпаком са двоглавим белим орлом. Нису смели дирати у туђе имање и туђ образ.

Турци су на српске чете нерадо ударали ако је био подједнак однос снага. У сукобима су се четници боље показали као стрелци од турских војника, али су Турци имали митраљезе и топове и њима гађали четнике када би се затворили у куле, манастире или обичне куће.

Пре Првог балканског рата у Врању су се скупили четници из свих крајева: 160 у Врању и 40 на Козјаку са војводама Бабунским Ћелом, Долгачем Трпком, Данетом, Ванђелом, Доксимом и Цакићем; било је још 60 четника који су се спремали за Пореч. Њих је водио Војвода Вук. Они су први прешли границу, чистили терен, оправљали мостове и спремали важније положаје: Козјак, Страцин и др. Пришли су им и наоружани сељаци тако да су имали четири групе са око 250 људи. Четници су први ушли у Прилеп, затим у првим линијама у биткама за Битољ и Кичево.

Њихов рад је остао до сад неоцењен у српској науци и култури.

Из портрета војвода види се као на воску да је Западна Македонија са изузетком албанских етничких острва била српска земља.

Мр Симо Живковић

Српско наслеђе број 12, 1998.

 

Овај нацистички генерал је починио велеиздају да би зауставио терор усташа над Србима у НДХ

Имена многих хероја  исписују линије и странице историје Другог светског рата. Многи хероји жене и мушкараци нису познати и признати у јавности током њихових живота – неки су били тајни агенти, неки су радили повезани са подземним групама отпора, а неки су спроводили своје тајне планове сакривене од очију јавности.
Едмунд Глејз-Хорстенау

Едмунд Глејз-Хорстенау

Један човек унутар Нацистичке партије се посебно истакао у борби против наци-партије покушавајући да је уруши изнутра,  извештавајући о злочинима. Тај човек се звао Едмунд Глејз-Хорстенау Edmund Glaise-Horstenau, генерал у оквиру аустријске војске и угледни нацистички вођа.

Иако су многи од његових колега нациста омогућили стварање концентрационих логора и разних других страхота које су спровођене  током рата, Glaise-Horstenau – није желео владавину терора, борећи се до краја за своје идеје чак и по цену сопствене смрти.

Војни живот пре рата

Edmund Glaise-Horstenau није провео већи део свог живота као цивил пре почетка Другог светског рата.  У ствари, рођен је у војној породици – његов отац је био официр у Аустријској војсци, а он је као младић брзо следио сличан пут. Рођен у Braunau am Inn –у,  Glaise-Horstenau је уписан у Теr esian Military Academy (Терезијан Војну академију).

По завршетку студија, радио је као пуноправни члан Генералштаба Аустро-Угарске војске. По завршетку рата он је остао у војсци, али је искористио време да се додатно образује. Узимао је часове на Бечком Универзитету фокусирајући своје студије на историју. Постао је Начелник одељења за штампу Врховне команде Оружаних снага 1915-те године.

Десет година касније 1925. године je прешао на нову позицију као Директор Аустријске ратне архиве. Остао је на овом послу до 1938. године, напредовао је током каријере и зарадио је чин Пуковника у аустријском Heeresnachrichtenamt у 1934. Са таквим достигнућима и годинама искуства у војсци, није било никакво изненађење када је  Glaise-Horstenau брзо напредовао у чиновима друге Организације: Нацистичке партије.

Аустријска нацистичка партија је током 1930-тих стекла велики значај и популарност а заједно са њом и Хорстенау. Међутим, део Аустрије није са добродошлицом дочекао Нацистичку партију; Влада је забранила нову странку (партију) и одбила њено постојање. То ипак није спречило њихове присталице, укључујући и  Glaise-Horstenau-а.

Током деценије остао је  члан партије, коначно зарадивши веома високу позицију у Аустријској Нацистичкој хијерархији – Glaise-Horstenau је постао други по рангу у партији иза  Arthur Seyss-Inquart који је био на челу партије. Он је постао нациста од великог значаја, чак је именован за члана Staatsrat of the Federal State of Austria – Савезне државе Аустрије. Добио је  ову позицију, зато што се Аустријска Нацистичка партија надала да ће он бити у стању да их доведе у боље односе са Немачком Нацистичком партијом.

План је успео, Glaise-Horstenau је поново био успешан, и стекао је чин Министра без портфеља у 1934. години и био је унапређен у Савезног Министра унутрашњих послова заједно са Канцеларком Kurt Schuschnigg’s у кабинету у 1936. У својој каснијој улози, Glaise-Horstenau је именован од стране Адолфа Хитлера (Adolf Hitler) – иако га Хитлер није директно именовао, вођа Немачке Нацистичке партије извршио је притисак на остале, на друге у организацији да га помере унапред на положај у кабинету.

Glaise-Horstenau није успео да импресионира више инстанце у оквиру Нацистичке партије; две године касније у фебруару 1938. године, присуствовао састанку између Хитлера и Schuschnigg на Berghof-u у Berchtesgaden-u. Иако је Хитлер захтевао од Аустријске Нацистичке партије да Glaise-Horstenau постави за Министра рата нове про-Нацистичке владе која је требало да се успостави. Schuschnigg је пристао на услове и Аустријска Нацистичка партија је успоставила јединство са Немцима.

Ово је означило крај подела између две партије; затим је Аустријска армија постала део Немачке војске.

Пред незамисливим ужасима

Како је расла и јачала Немачко-Аустројска веза, Glaise-Horstenau и остатак његових сународника наставио је да ради како би Нацистичка партија дошла до изражаја и моћи. Хорстенау се доказао на делу почетком 1940-тих стекавши још једну позицију као опуномоћени Генерал за Независну Државу Хрватску априла 1941. године. Међутим тај успех је био његов последњи напор као поносног нацисте.

У својој улози опуномоћеног Генерала био је одговоран за надгледање војних операција (активности) у Хрватској и живота цивила. Управо он је из прве руке видео оно што се догодило у нацистичкој држави – и био је сведок ужаса који су се десили у концентрационим логорима под Немачким режимом. За разлику од многих других територија које су Нацисти директно контролисали, Хрватском није управљала СС. Уместо тога Хрватски фашисти су имали паравојне снаге под називом Усташе који су били задужени за допуну полиције у држави. Чим је почео свој рад у Хрватској био је изненађен условима на терену.

Само два месеца касније по његовом избору за опуномоћеника Генерала дана 28. јуна, Glaise-Horstenau је послао извештај Немачкој Врховној команди (такође познатој као: Врховна команда Вермахта, или ОКВ) у коме се наводи забринутост због онога што су усташе радиле. Он је навео да су и цивили и припадници Немачке војске сматрали да су Усташе „потпуно полуделе“ – ипак ОКВ, Врховна команда Вермахта није учинила ништа да смањи и умири његову забринутост. Недељу дана касније, 10. јула, он је послао још један извештај ОКВ изражавајући своју забринутост поводом Усташа. Ови извештаји нису били типични за Нацистичку партију, јер је Glaise-Horstenau поделио стравичне и грозне детаље онога што су усташе радиле и починиле над својим противницима и затвореницима.

Након посете селу у Хрватској он је пријавио каквим све ужасима и страхотним стварима усташе третирају Србе – Хрватске „личне цивилне непријатеље“. Он је видео покољ, мучење и смрт које је од стране усташа учинио потпуковник који је сам својим рукама убио око 500 Срба узраста од 15 до 20 година. Поред тога убио је још стотине невиних цивила. Он је известио да је вођа усташа лично силовао сваку жену, зверски и свирепо је мучивши при том чину и терао их је док су још биле живе да гледају како им он убија њихову децу.

Хорстенау није могао да верује својим очима гледајући у осакаћена тела и лешеве и слушајући је приче оних који су били мета усташа, да ће се радије сами убити – него трпети и доживети судбину својих претходника.

Упркос свему томе Glaise-Horstenau је био сведок догађајима у српским селима по НДХ , он просто није био припремљен за Хрватске „концентрационе логоре“ где су били одведени заробљени Срби, Јевреји и Роми. Слично као у концентрационим логорима и логорима смрти у Немачкој, Пољској и другим окупираним земљама, ови логори су садржали незамисливе ужасе.

Након сазнања из прве руке да такви логори заиста постоје он је инсистирао да посети један такав. Хрватско руководство га је одвело у један типичан логор где су били интернирани заробљеници. Тај камп (логор) је био „припремљен“ очишћен камп, али га нису хтели одвести да види Јасеновац који се сматра за један од најгорих у Другом светском рату. Иако је овај логор био припремљен и очишћен Glaise-Horstenau је био ужаснут оним што је тамо видео и чега је био сведок.

Едмунд Глејз-Хорстенау

Едмунд Глез фон Хорстенау (десно) са шефом Абвера Вилхелмом Канарисом (лево) и мађарским министром одбране Карољом Бартом (у средини)

Како је касније објаснио у својој аутобиографији:

„Ми сада идемо у концентрациони логор који је претворен у фабрику. Услови су застрашујући. Неколицина људи, много жена и деце без довољно одеће на себи ноћу спавају на камену, чује се лелек и плач надалеко…“

Ипак, ове претрпане и нехигијенске просторије и ужасни животни услови нису били оно због чега је  Glaise-Horstenau био против Усташа и Нацистичке партије; већ оно што је видео у просторијама логора.

На врху гомиле сламе било је бачено око 50-торо деце, свеко од њих је било голо (без одеће, наго). Половина од њих је већ била мртва, а остали, њих неколицина који су још били живи борили су се очајничики да се преживе у последњим тренутцима њихових живота!

Glaise-Horstenau је назвао ову језиву сцену „Врхунцем одвратности овде у Хрватској  под Поглавником кога смо ми поставили“.

Био је и згрожен и осећао је непријатност и самим лечењем од стране Усташа свих затвореника и није могао да заборави те ужасне призоре.

У почетку он се плашио да ће брутално и страшно понашање Усташа да се лоше одрази на Немце и Нацистичку партију у целини. Он је чак отишао толико далеко да је упозорио ОКВ да, уколико се Усташки злочини наставе, не треба кривити Немачку војску него да би она требало да интервенише. Још једном ОКВ није ништа учинио, остављајући Глаиса-Хорстенауа са проблемом који жели очајнички да реши; Он је наставио да шаље детаљне извештаје упозорења упозоравајући Немачку на зверства која се дешавају  у окупираној Хрватској, за која је утврђено да постоје и да треба зауставити страхоте и ужасе да се даље не дешавају.

Није добио ни један одговор на његове многобројне послате извештаје. Глаис-Хорстенау је осећао фрустрираност због недостатака признавања његове жалбе – и критике Усташа, и то је изазвало проблеме у Хрватској. Анте Павелић, Хрватски диктатор није подноси и трпео Глајс-Хорстанауове критике негових СС полицијских усташких снага.

Како је расла напетост између њих двојице, Глајс-Хорстенау је постао још више незадовољан својим положајем. Када је дошао крај његовој првој години боравка у Хрватској, он је одлучио да уколико Немци не буду интервенисали и зауставили злочине којима је он лично био сведок, да би он требало да лично нешто предузме.

Одметнути нациста

Glaise-Horstenau као уважени члан Нацистичке партије коме је поверен истакнути положај, односно који се налазио на истакнутом положају, требало је да донесе промене тако очајнички потребне у Хрватској. Ипак, он није могао да отвори очи Нацистичких званичника да страхоте које се дешавају у делу који контролишу Усташе у Хрватској – са концентрационим и логорима смрти су само део злочина међу мноштвом таквих.

Главни план Хитлера је био насиље; Glaise-Horstenau је био свестан праве намере његове странке. Када је открио да Нацистичка партија и њене вође нису хтеле да окончају злочине које су починили у сваком логору, у сваком граду, почео је да се бори против ових неопростивих зверстава и – почео је правити заверу.

Glaise-Horstenau је 1944. године одлучио да оконча злочине који се дешавају у Хрватској улажући напор да збаци Павелића и његов режим. Овај тајни план је назван:  „Завера Лорковић-Вокић“, развијен је од стране Хрватског Министра унутрашњих послова Младена Лорковића и Министра Оружаних снага Анте Вокића. Лорковић и Вокић су се надали да ће зауставити усклађивање Хрватске са силама осовине (такође познате као: Rome-Berlin-Tokyo Axis, in World War II); они су хтели да збаце Павелића и његову Владу и да је замене са једном која би подржавала Савезнике.

Glaise-Horstenau се придружио напорима Лорковић-Воркићеве завере, постајући дубоко умешан. Ипак План завере Лорковић-Вокић није успео, они су повезани са покушајем побуне и погубљени су. На срећу, Glaise-Horstenau је избегао такву судбину – али Хрватска влада, њена Нацистичка партија нису превидели његову умешаност у заверу.

Не изненађује, Павелићева жеља да Glaise-Horstenau смени са функције како би  осигурао да Хорстенау не врши више сплетке против њега. У септембру 1944. године Павелић је удружио снаге са Siegfried Kasche-ом Немачким амбасадором. Удружено, њих двојица су успела да издејствују код Нацистичке партије да Glaise-Horstenau буде смењен.

У року од две недеље, Немци су сменили Хорстенауа. Нацисти су потпуно преузели контролу над Хрватском, а Партија над свим војним снагама у земљи – у наредним месецима.

Иако је остао без посла, Хорстенау није отказао чланство Нацистичкој партији или Немачкој контроли над Европским земљама. Уместо тога, он је остао уско везан за оба народа  и његове политичке партије. Добио је посао у the Führer-Reserve ( Фиреровој резерви), посебно високо рангираном и дизајнираном  програму за високо рангиране војне Официре где су га очекивали нови задатци, те је радио као Војни историчар на Југоистоку.

Долазак савезника (долазак савезничких снага)

Glaise-Horstenau 05. маја 1945. године  више није морао да брине за свој привремени посао у Нацистичкој партији. Тога дана,  Америчка војска је стигла и одвела у заробљеништво  Glaise-Horstenau-а. Скоро доживотни присталица Нацистичке Немачке, као такав, он је био уплашен да ће га Америчка армија (војска) послати у Југославију – и још више је био забринут да ће тамо бити мучен и убијен.

У року од два месеца од његовог хапшења од стране Савезничких снага, Glaise-Horstenau је узео судбину у сопствене руке и извршио самоубиство 20. јула 1946. године, док је био држан (заробљен) у војном логору Langwasser     (at Langwasser military camp).

Када је Glaise-Horstenau преминуо ускоро је откривено, да је током последњих година његовог живота почео да пише своју (његову) аутобиографију – и ти рукописи, списи садрже детаљне и опсежне чињенице, шта се тачно догодило у годинама пре него што је Аустрија пала под Немачку контролу, као и описи злочина који су се десили током година његовог боравка у Хрватској.

Иако он никада није био у стању да објасни начин своје борбе – шта је сам конкретно покушао у својој борби против Хрватске Савезничким снгама, недовршена  аутобиографија Glaise-Horstenau-а је остала да говори уместо и за  њега. Испуњена  непознатим детаљима владавине Хрватске и њених диктаторских правила онима изван њених граница Glaise-Horstenau је оставио и илустровао тако јасно своју одбојност према окрутности НДХ.

Из детаљних извештаја које је слао OKW (ОКВ) у првим годинама његове улоге као опуномоћеника Генерала на рефлексије и слике које је поделио на страницама своје необјављене аутобиографије, Glaise-Horstenau је дозволио свету изван нацистичке Немачке и њених територија да доживе искуство које је он доживео.

Иако је подржавао Странку (партију) већим делом свога живота,  Glaise-Horstenau је био спреман да ризикује своју безбедност и доживи исту судбину и прогон  као и многи други од стране Нацистичке Немачке – ако већ није могао да оконча владавину терора у Хрватској – и иако то није успео током његовог живота, његове речи и извештаји су веома значајни за појашњење овог дела историје.

Извор: warhistoryonline.com

Превод и извор Патриот

Француски мајор који је успео да одложи НАТО бомбардовање Југославије за пола године

Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО-а и његових сателита злоупотребљеног дела јавног мњења!
Пјер Анри Бинел

Пјер Анри Бинел; фото: Србин Инфо

Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.

Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос. Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.

Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време другог св. рата, савезници су себе оцрнили за вечност.

Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.

Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршки од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: српски и француски официри у првом светском рату, а испод тога:

Хвала команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис: проф. Бранко Васиљевић.

Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић штампао моју књигу „Злочини Нато“, најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе.

Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли.

Данас је Француска опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.

Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.

Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.

Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.

Нека је слава и дуговечност српском народу!

Ваш пријатељ и ваш брат, ПЈЕР АНРИ БИНЕЛ

Украс 1

Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998 померено за март следеће године.

Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је у затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада. Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.

Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.

Извор: Покрет „Жене ствараоци за Србију“

Српско чојство: Војвода Петар Бојовић

Ваше је само ово: војник на војника, ратник на ратника! Све што је преко тога, није од Бога! Ако ли неко од вас – не дао Бог – прекрши овај завет светих ратника српских, кунем му се, биће избрисан из књиге живота, како на овоме, тако и на ономе свету!
Петар Бојовић

Петар Бојовић; фото: Википедија

Откада је као момче закорачио изван родних Мишевића код Пријепоља, преко војне школе до командних позиција у српској војсци, војвода Петар Бојовић свагда је био први. Истакао се командујући у Балканским ратовима 1912–1913, а 1916–1918. обављао је дужност начелника штаба Врховне команде српске војске. Војвода Бојовић неговао је култ српског ратника и светлог оружја, истицао је јунаштво колико и чојство. Његов лик светлео је као узоран и у драматичним моментима 1941. Завршио је живот недостојно у дарованој слободи 1945, када га је група обесних младића блиских власти претукла.

У предвечерје пробоја Солунског фронта војвода Бојовић је постављен за команданта обновљене Прве армије, на чијем је челу септембра 1918. повео победоносни јуриш у Отаџбину. Уочи најкрвавијих окршаја обратио се војницима:

И, ево, војници, соколови моји, ратници моји!

Куцнуо је час да кренемо у пробој и да ослободимо напаћену, понижену и ојађену Србију – Отаџбину нашу!

Молим вас и заклињем живим Богом, Господом наших предака, да осветлате образ светлих ратника српских!

Ако су ваше мајке уцвељене; ако су ваше сестре обешчашћене; ако су ваше љубе осрамоћене; ако су ваши очеви осакаћени; ако су ваша браћа на крсту разапета; ако су ваша деца као оне сиротице у гори што пиште и лелечу, немојте, кад све то будете видели, дозволити да вас мржња и освета у злочин одведу! Немојте се светити њиховој нејачи, немојте искаљивати бес на њиховим женама, немојте убијати децу њихову, јер то није завет ваших дедова, нити се може једно зло другим злом да савлада!

Ваше је само ово: војник на војника, ратник на ратника! Све што је преко тога, није од Бога! Ако ли неко од вас – не дао Бог – прекрши овај завет светих ратника српских, кунем му се, биће избрисан из књиге живота, како на овоме, тако и на ономе свету!

Аутор: Немања Девић

Извор: Српски Академски Круг

Српске војничке приче Хенрика Ангела

Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. Видео сам на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. Никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу.
Хенрик Аугуст Ангел

Хенрик Аугуст Ангел – Српске војничке приче; слика (Eivind Engebretsen)

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова.

Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима.

Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. Борећи се против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним “зверствима” која су починили Срби над Турцима, Ангел је записао:

„Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. /…/ Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве“.

И остали норвешки посматрачи били су задивљени понашањем српске народне војске. Тако је, на пример, доктор Грен једном приликом рекао свом земљаку Ангелу:

„Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“.

А зашто је то тако и која је тајна српског хероизма, открио му је један српски војник:

„У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“.

По повратку у Норвешку, како би забележио све што је видео и доживео, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црној Гори: “Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“ и „Када се један мали народ бори за живот. Српске војничке приче“.

Извор: Србин Инфо

Другови! Косово! Косово!

Првим балканским ратом остварен је петвековни српски сан – ослобођено је Косово и Метохија. Прочитајте како су то доживели српски војници, у запису Хенрика Аугуста Ангела.
Ђурђеви Ступови, Први балкански рат

Српска војска пред манастиром Ђурђеви ступови у зиму 1912/13; фото: Српски манастири

„Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли.

Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.

Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.“

Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова.

Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима.

Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. 

Његова књига „Српске војничке приче“, драгоцено и јединствено сведочанство о српском народу из ратних времена (Балкански и Први светски рат) била је дуго година бестселер у Норвешкој. Ангел сведочи и о лажи светске штампе против Срба у оно време. Изванредан писац, који на врло сликовит начин, често потресан и дубоко проживљен, описује Србина и његову чежњу за слободом.

Четири бомбардовања Београда у 20. веку (14+41+44=99)

Занимљива је поставка збира година у којима је Београд бомбардован у двадесетом веку (’14+’41+’44=’99). Збир прве три године бомбардовања (’14, ’41 и ’44) као резултат даје четврту (99). И то није све што можемо да уочимо као занимљивост – већ на први поглед запажа се апсолутна симетрија ових бројева. Представљамо уочене „случајности“, а читаоцима остављамо да изведу закључке и са нама поделе своја сазнања и запажања.
1932 Beograd

Београд, разгледница из 1932. године

На први поглед пажњу привлачи симетрични карактер бројки представљених у овом збиру година бомбардовања Београда у двадесетом веку. Број ’44 и број ’99 су палиндроми (једнако могу да се читају од напред и од назад), а релацију бројева ’14+’41, такође можете прочитати једнако и од назад, с обзиром да један другоме представљају одраз у огледалу. Занимљиво је да је и резултат збира ова два броја (55) такође палиндром.

Додаћемо и запажање једног читаоца: “У поставци 14+’41+’44=’99 збир цифара са леве стране (14+’41+’44) даје број 18 (1+4+4+1+4+4=18) исто као и збир цифара са десне стране (9+9=18)“.

Број осамнаест је занимљив у религијском смислу јер се повезује са три шестице (6+6+6=18) које се јављају у осамнаестом стиху Јовановог откровења: „Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет и шест.“ (Јованово Откровење 13:18). Више о томе можете прочитати овде

Када томе додамо чињеницу да су се трагични догађаји који су задесили Српски народ крајем двадесетог века одиграли између две палиндромне године, 1991. и 2002., доћи ћемо до још једне „случајности“.

Претходна година са карактеристиком палиндрома била је давне 1881., а следећа ће бити тек 2112. Дакле, недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега једанаест година. Били смо сведоци бурних догађаја који су се десили између ове две године.

1991. године почео је распад бивше СФРЈ проглашењем независности Словеније, Хрватске и Македоније. 2002. године потписан је споразум о преуређењу односа између Србије и Црне Горе, чиме је почело разбијање и ове државне заједнице. 

Без намере да дубље улазимо у ову тематику, задржаћемо се само на палиндромима, уз подсећање да се Београд први пут под именом „Белиград“ јавља 878. године, која је такође палиндром.

Данте, Рај,

Данте Алигијери, Опис раја у Божанственој комедији начињен према Питагориној нумерологији; фото: Википедија

Што се палиндрома тиче, подсетићемо да је важност овог симетричног израза кроз историју посебно истакнута у нумерологији – збиру система, традиција и веровања у мистичку или езотеричку везу између бројева и материјалних ствари или живих бића. 

Мистичка и магична својства бројевима придавали су још стари Вавилонци, Египћани, Грци, Халдејци, кабалисти, ранохришћански мистици, рани гностици, езотерични култови, а у новије време бројни владари, војсковође, научници и уметници. Библија и многе свете књиге су документи шифровани кроз бројеве.

Питагора се сматра оцем данашње нумерологије, а идеје Питагорејаца биле су мешавина предвиђања и мистицизма. Нумерологија је дуго била цењена међу математичарима, док се данас сматра псеудоматематиком. 

Далибор Дрекић

У наставку можете прочитати укратко о сва четири велика кампањска бомбардовања Београда у двадесетом веку.

Аустроугарско гранатирање Београда (1914. године)

Први светски рат

Одбрана Београда 1914-1915

Први напади аустроугарске на Београд су отпочеле 28. јула када је и објављен рат. Ти напади требало је да демонстрирају силу и да задрже што веће снаге у Београду да би тиме главнина аустроугарских снага која би ушла преко Дрине наишла на што мањи отпор. Град је бомбардован од стране аустроугарске артиљерије са леве обале Саве, са Бежанијске косе и са монитора на Сави. Услед бомбардовања, већи део становништва је напустило град. За време Церске операције, која је трајала од 12. до 24. августа, Београд је био уништаван од стране артиљеријских јединица друге аустроугарске армије која се налазила у Земуну.

Више о Аустроугарском гранатирању Београда 1914. године

Нацистичко бомбардовање Београда (1941. године)

Шестоаприлско бомбардовање Београда

Стари Двор у рушевинама, 06. 04. 1941

Немачка бомбардовања Београда у Другом светском рату, такође познато и као Операција Одмазда (нем. Unternehmen Strafgericht), догодила су се 6, 7, 11. и 12. априла 1941. у уводним данима инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију. Шестог априла, у 6.30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца (укупно 484 авиона), 6. и 7. априла. Авиони су полетели из Беча, Граца и Арада. Град је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Више о нацистичком бомбардовању Београда 1941. године

„Савезничко“ бомбардовање Београда (1944. године)

Савезничко бомбардовање

Савезничко бомбардовање 1944.

Београд су англо-америчке ваздушне снаге током Другог светског рата бомбардовале 11 пута. Најтеже жртве забележене су током априлског бомбардовања 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Васкрса те године. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 3.000—5.000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала. Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 6. септембра 1944.

Више о „савезничком“ бомбардовању Београда (1944. године)

НАТО бомбардовање Београда (1999. године)

НАТО Бомбардовање

НАТО Бомбардовање

Бомбардовање Београда 1999. године се односи на дејствовања авијације НАТО пакта током бомбардовања СРЈ на подручју главног града. Током 78 дана рата, свега неколико дана у Београду није била на снази ваздушна опасност. Мада су на мети највише била приградска насеља (Раковица и Батајница), уже градско подручје се такође много пута нашло на удару. Цео град је претрпео значајну колатералну штету од последица снажних детонација. НАТО агресија је била четврто и последње кампањско бомбардовање овог града у 20. веку.

Више о НАТО бомбардовању Београда 1999. године

Извор за четири бомбардовања: Википедија

Повезани чланци:

Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми
Древна предвиђања и прорицања помоћу палиндрома
Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам
Палиндром и нумерологија
Круг се затворио за хиљаду година (1991-2002)

Смајо Феровић, стари српски четник

Највеће заслуге за миран прелазак Срба преко Албаније 1915. године припадају скопском Србину Смаји Феровићу
Мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић са саборцима

Мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић са саборцима – Миша Живановић, Ристо Тохољ, Влада Воскар, Јеврем Герасимовић, Ђуро Шарац, Мустафа Голубић, Смајо Феровић, Душан Дучић, Бошко Арежина, Милан Милошевић

Смајо Феровић, познати скопски Србин мухамеданске вере, потиче из породице диздара Омерагића из Гусиња, једне од најстаријих и најугледнијих породица у том крају. Његово право презиме требало је да буде Омерагић, али узео је презиме својих ујака. Преци су му били Срби хришћанске вере, исламизовани након пропасти српских средњовековних држава.

Смајо Феровић је национални радник још од „турског доба“. Војним вештинама обучавао се у четничкој школи у Прокупљу, а касније је био припадник Рудничког одреда под командом Воје Танкосића. Важио је за сталоженог и храброг ратника и, истакавши се у борбама, заслужено је добио чин наредника, а једно време био је и водник. Бројне су његове заслуге за српску идеју, а овде ћемо, према сведочењу Пунише Рачића [1], издвојити једну.

У пролеће 1915. године, српска влада имала је поуздане извештаје да Аустро-Угарска морем допрема оружје у Албанију, као и да шаље своје официре у намери да мобилише Арбанасе да с леђа нападну Србију.Због тога је Никола Пашић послао Пунишу Рачића и Смају Феровића са намером да одврате главешине северне Албаније. У Албанији је до Мата владао Есад-паша који је био наклоњен Србији, али је у Мату господарио Ахмед-бег-Зогу, над Миридитима Пренк-паша, а у северној Малесији Иса Бољетинац и Бајрам Цур. Ове истакнуте главешине нису се покоравале Есад-паши и били су наклоњени Централним силама, тј. били су спремни да нападну Србију за рачун Аустро-Угарске и да јој тиме додатно олакшају посао.

Смајо је добро говорио арнаутски, а поред тога, две његове сестре су биле удате за синове Исе Бољетинца, кога је Смајо 1911. и 1912. године, држао скривеног у свом дому. Све то је била гаранција да ће их Иса добро примити, али не и послушати. Међутим, Иса их је послушао, и то не само он већ и остале арбанашке вође, који су представљале потенцијалну опасност по Србију. Према Пунишиним речима, заслуге најпре припадају Смаји, а успех овог договора огледао се у томе што су демобилисане арбанашке групације, Црногорцима је пружена могућност да уђу у Скадар без борбе и да успоставе везу са осталим српским трупама и Есад-пашиним властима. Напослетку, осигурано је и повлачење српске војске кроз Албанију. То је била прва политичка мисија у којој је Смајо активно учествовао и при чему је целокупној националној идеји дао немерљив допринос.

Поред тога, Смајо се срчано борио и приликом одбране Београда и са пуним правом је носилац Карађорђеве звезде са мачевима. Од Народне скупштине проглашен је за националног радника. Након рата, 1928. године, новине су писале о инциденту који се догодио у скопској кафани Македонија, а чији је био актер. Наиме, Смајо се сукобио са скопским богаташем Ћани-бегом Алиловићем и том приликом га је упуцао. На полицијском испитивању рекао је да он као Србин и четник није могао да пређе преко увреде Алиловића, који му је опсовао „српску мајку“, те је брже-боље „узвратио револвером“.

Иван Петровић

[1] „Политика“, 15. фебруар 1928.

Извор: Стандард, Идентитет

Мариборске новине „Стража“ 1919. о стварању заједничке државе СХС

Износимо мишљење из мариборских новина „Стража“, августа 1919. у вези стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. У њему је јасно речено у каквим су се условима 1918, налазиле Србија, са једне стране и словенски народи изашли из поражене Аустроугарске, са друге стране. Наглашена је улога Србије као спасиоца тих народа, што сасвим негира Јосип Видмар у свом интервју Нин-у, осамдесет година касније.
Соколска друштва

Соколске прославе дана уједињења

Мариборске новине „Стража“, августа 1919. године:

Бесмислена су сва говоркања да смо ми могли да прогласимо своју републику или нешто слично… Природно је да смо после распада Антанте, у тим земљама били непознати или смо чак важили за непријатеље…

Нисмо могли да прогласимо сопствену републику. Морали смо да се приклонимо Србији која је члан Антанте и у њој има приличан углед, или да трпимо да Антанта ради са нама, као са својим непријатељима, шта хоће. У том случају морали бисмо да вратимо Србији сву штету коју су наши војници направили…

При распаду Аустрије није више било питање да ли се неком Србија свиђа или не, морали смо да приђемо њој, да спасемо што се спасти може. Ми нисмо могли да постављамо никакве услове. Срби су имали реч и морамо рећи да су нас прихватили као несрећну браћу, иако су могли да нас прихвате као издајнике југословенског народа, јер смо се са Аустријом борили против Србије.“

Скоро осамдесет година касније (1988) Јосип Видмар ће изјавити за НИН:

„Уверен сам са смо ми, Словенци, економски искоришћавани и да због тога много трпи наша култура. Питање шта би било са Словенијом да није ушла у састав Југославије изгледа ми, наравно, не само изазивачко, већ исувише неразумљиво да бих се њиме бавио. Ушли смо и – баста.“

Извори: Др Чедомир Антић: „СРПСКА ИСТОРИЈА“, Београд, 2013, стр. 24-25

Јадовно, Српски лист, Новине Стража 30 – 10. август 1919. Новине Стража 31 – 17. август 1919. Новине Стража 32 – 24. август 1919. Новине Стража 33 – 30. август 1919.

Велика битка за Стаљинград

Поводом државног обележавања годишњице велике Стаљинградске битке, у Русији

У сваком погледу, НАЈВЕЋА БИТКА у историји ратовања! Тринаест месеци после „Барбаросе“, нацистичка ратна машинерија ангажовала је најбројније оклопне, копнене и ваздушне армијске снаге да изврши „блиц-криг“ у продору на Исток. Многобројне снаге Вермахта поделиле су своју офанзиву у два основна правца кретања : на југ, са циљем да се заузму каспијска нафтна поља, и на исток, са циљем да се избије на Волгу и пређе иста. Отпор Црвене Армије чинио се нејаким кроз непрегледну руску степу… све до Стаљинграда.
Стаљинградска битка

Битка за Стаљинград; фото: myslo.ru

У том тренутку град са неких 800.000 житеља, представљао је оличење наглог индустријског развоја Совјетског Савеза 1930-их. Крајем августа 1942. г. велики град на Волги тотално је разорен бесомучним бомбардовањем до тада најмасовније ангажованим снагама немачког Луфтфафеа. Читав град је данима горео од немачких запаљивих бомби, а преживело становништво се преселило у подруме. Сами направивши од града велику рушевину нацистима је тако било отежано даље напредовање кроз град. Немачком Шестом армијом, задуженом за пробој Стаљинграда, командовао је генерал Фридрих Паулус.

Ипак, нацистима још не успева да пређу широку Волгу. Премда је и Волга у том делу изузетно широка… многи су помислили да је то некакво море у сред Русије, море за које им у Берлину пред полазак нису јавили да постоји код Стаљинграда (!). Руски отпор је све жилавији упркос огромним губицима. Снажном отпору према Паулусовој Шестој армији допринела је и чувена наредба самог Стаљина: Ни корака назад!. Наизменично и од једних и од других, освајала се улица по улица, зграда по зграда, спрат по спрат… Руске трупе су већ потиснуте до саме Волге… Током октобра у поседу ЦА практично се налазила само тзв. Павловљева зграда према речном насипу. Преурањено немачко задовољство због заузетог Стаљинграда прекидано је повременим ракетирањем града из руских Катјуша са леве обале Волге. Специјално за сурове уличне борбе опремљене руске трупе почеле су ноћу да прелазе Волгу.

Уз ово, унутар разрушеног града појавио се нови облик блиског ратовања – по први пут у историји – СНАЈПЕР. Иако се снајпер, у некој примитивној форми, јављао и у неким ранијим ратовима, ово је сад нешто што се први пут виђа у светској историји ратовања. Руски снајперисти су били психолошки посебно обучени борци који су напаћеном домаћем становништву уливали непоколебиву веру у коначну Победу. Најпознатији снајпер-ратник био је чувени Јуриј са Урала, до рата познати ловац на јелене и дивље свиње. Познато је да су житељи Стаљинграда малте не обожавали Јурија, док је за нацисте представљало ноћну мору само и кад чују за његово име.

Пакао Стаљинграда се продубио доласком зиме… и глади у граду.

У међувремену, у Москви је већ увелико и до танчина разрађен стратегијски план којим се, ни мање ни више, намерава уништити Шеста армија! Главни конструктор повесно чувене операције под називом Уран био је маршал Жуков. Велика офанзива ЦА, са бројним тенковским и пешадијским дивизијама, покренута је почетком новембра и кренула је из два правца, северно и јужно од Стаљинграда, са обала Волге према Дону. У виду потковице имало је за циљ да образује широки прстен и сатера Паулусове снаге у обруч. Састављањем северног и јужног крила ЦА на Дону, где је географски најмање растојање од Волге, одређен је и будући исход ове велике Битке. Велика офанзива Вермахта из правца југозапада, којом се настојао пробити дебели обруч око стаљинградске области и доћи до заробљене Шесте армије, умало није уродио плодом. Овако, Паулусовој војсци остављено је да се избори са две страшне немани : глади и руском зимом.

У децембру, ЦА уручује Шестој немачкој армији позив на предају. Изнурена немачка војска у све мањој мери добија из ваздуха помоћ у храни… јавља се и канибализам међу исцрпеним немачким војницима. Генерал Паулус тражи од Фирера из Берлина предају Шесте армије ; Хитлер категорички одбија капитулацију, наређујући да Стаљинград никако не сме пасти! Штавише, унапређује ген. Паулуса у највиши чин – у фелдмаршала. Хитлерова порука Паулусу била је сасвим јасна. С обзиром да до тада ниједан немачки фелдмаршал није жив пао у руке непријатељу, овим је показано да се од Паулуса очекује самоубиство. Међутим, командант Шесте армије наставио је борбу до краја.

Почетком јануара отпочиње страховита офанзива тенкова ЦА према граду, којом се све више стеже обруч и ломи последњи отпор од стране снага Вермахта у Стаљинграду. Црвена Армија разбија и потискује нацисте до саме Волге те уништава и последња непријатељска упоришта. Фелдмаршал, са својим официрима, врши предају ; првих дана фебруара 1943. предали су се и остали немачки официри и војници, који су били у више но очајном стању и највише личили на промрзле и изгладнеле одрпанце. За неколико дана у заробљеништво је пало између 95 и 160 хиљада немачких војника. Многи су убрзо после тога помрли од последица дуготрајног трпљења глади и зиме.

Најмасовнија и најкрвавија битка у историји, са свим својим последицама, укупно је однела близу милион и по жртава на совјетској страни (што војске што цивила) и преко милион на нацистичкој страни. Међу главним узроцима немачке војне пропасти под Стаљинградом, поред невероватно снажног руског отпора, треба налазити и у нередовном снабдевању немачких трупа, што је и сам Фирер индиректно признао у свом чувеном „дефанзивном“ говору с краја лета 1943. године.

Узроке нередовног снабдевања Шесте армије у логистици, ипак, највише треба тражити у кључној улози Срба у Другом светском рату. Да, баш тако! Ово је одлично разјашњено у књизи америчког војног обавештајца, тј. пуковника OSS-a, Роберта Мек Дауела (Robert McDowell). Објављивање књиге је забрањено у САД , а пуковник Мек Дауел наводи како су синхронизоване оперативне акције на европском југоистоку (Југославији и Румунији највише), од стране генерала Драже Михаиловића и равногорских савезника у околним земљама, умногоме допринеле отежаној логистици ка нацистичким трупама под Стаљинградом и у знатној мери допринеле коначном резултату пресудне Битке у великом Отаџбинском рату.

Истине ради, цела тадашња уједињена Европа, уједињена под Хитлером, заратила је против Совјетског Савеза. У војном смислу, цела уједињена Европа се налазила под Стаљинградом. Укључујући и две усташке дивизије… које се нису нарочито прославиле успесима на фронту, али зато су за собом оставиле пустош и масакриране православне цивиле. Има нешто необично у томе?

Дефинитивно, кола Трећег рајха су се поломила о Стаљинград. У резултату, исход Битке је био одлучујућ за даљи ток читавог Другог светског рата. Она је одредила и резултат самога Рата у коначници.

Криптоисторијски аспекат велике битке

Великом броју детаља би се могло приписати да су имали пресудну улогу око крајњег исхода највеће Битке у историји ратовања… Јуриј Воробјовски пише, зашто је Хитлеру толико било стало да освоји Стаљинград. А прво да га немачка авијација сравни са земљом. За прагмате гледано, избијање на Волгу је било потребно због заузимања и контроле над каспијском нафтом. Међутим, нацистички врх је сматрао да се испод Стаљинграда налазе остаци престонице старог Хазарског каганата. Није Хитлер без посебних разлога дуго вршио припреме за страховито јак „блиц-криг“ на Волгу, ангажујући невиђено огромну силу. Воробјовски даље наводи, нацистички врх је веровао да би им налажење остатака древне хазарске престонице улило неопходну магијску моћ којом би успешно освојили и уништили Русију. Очито да су нацисти практиковали магију, што је већ и сваком лаику јасно. Даље, погледајмо само на етничком плану ко су били управо најближи Хитлерови сарадници – Ајхман, Мартин Борман, Ева Браун… па и сам Адолф.

У Стаљинграду се одвијала и велика битка за Православље… ма како сад ово многе згрануло. Бројне снаге ЦА на левој обали Волге, у току припреме за антологијски прелаз Волге и херојске јурише на немачка утврђења у граду, шкропљене су светом Водицом из авиона који је надлетао армијске трупе. По чијем је ово наређењу могао авион да лети изнад руских армијских снага и да их прска светом Водом, просудите сами…. Онолика, рекло би се надљудска неустрашивост руских ратника који кроз ватру и кишу куршума јуришају у одбрану Родине, може се објаснити једино поседовањем неке натприродне енергије. И слика доле, симбол је руске срчаности и неустрашивости ( Павловљева зграда се два месеца држала под опсадом током Стаљинградске битке ).

Ево шта нам још Јуриј Воробјовски износи у свом врхунском криптоисторијском опусу :

“ Ево на који начин је у Другом светском рату спасена Русија. У тренуцима када је Стаљин озбиљно размишљао о предаји Лењинграда, одржана је преписка између митрополита Ливанских гора Илије и њега. Стаљин је прихватио поступке за спас Русије које му је саопштио митрополит. ‘ Да се Лењинград не сме предати, да се свештеници морају вратити са фронтова и из тамница, и да морају почети са вршењем службе Божије, да храмови морају бити отворени, да чудотворна икона Казанске Богомајке мора бити пронета у литијама око града, и тада ни један непријатељ неће ступити на ту освештану земљу… Пред Казанском иконом треба да буде служено Богослужење у Москви, а потом и у Стаљинграду, који не сме да се преда непријатељу! Казанска икона мора да прати војску све до граница Русије…’. Писма митрополита Илије и Стаљина се и дан данас чувају у московским архивима. Стаљин је испунио све захтеве – Русија је спасена. (…) Стављајући нагласак на посебне заслуге владике Илије, Филмски журнал је забележио његов долазак у Москву, на помесни сабор, 1945.г. „

Сваки рат је од Бога благословен ако је у питању одбрана Вере и Отаџбине.

 

 

Ауторски текст: Сале Коларевић

Извори и литература:

Јуриј Ј. Воробјовски, Пут запада у апокалипсу, 1999.
Роберт Харболд Макдауел, Стрељање историје,
Документарни серијал Совјет сторм, Англоязычная версия проекта „Великая война“, 2011
Јорг Милер, Себастијан Денхарт, Борба за Стаљинград, ЗДФ
Википедия – Сталинградская битва
Википедия – Дом Павлова

Крвава ноћ на Пагу и Велебиту 1941.

У ноћи између 14. и 15. августа 1941. године, уочи католичког празника Велике Госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидациjу преосталих логораша.
Паг

Јадовно -На мјесту масовне гробнице на Пагу, у предјелу Фурнажа поново је постављен спомен-крст (Фото: РТРС)

На Пагу jе побиjено наjмање 791, а на Велебиту око 1.500 жртава.

„Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и воjну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже предсjедник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић.

Додатни разлог за забринутост Италијана био jе масовни устанак Срба у Лици против усташке тираниjе.

„Желећи да униште трагове злочина и побиjу остатак заточеника у кратком року, усташки наредбодавци су мотивисали џелате са додатних 100 куна по сату клања. Ноћ уочи католичког празника Велике Госпе, злочинци су у ували Слана на острву Пагу поклали преостале заточенике, мушкарце жене и дјецу“, подсјећа Басташић.

Он каже да су усташки злочинци сутрадан уjутро, 15. августа, довршили крвави пир, након чега су се, пиjани и крвавих униформи, прикључили процесиjи коjа се кретала улицама Пага и завршила у католичкоj цркви у центру града.

„Готово у исто вриjеме, усташе су у логору Јадовно, на Велебиту, митраљезима стријељале 1.500 преосталих заточеника и затрпале их у jаме ископане у самом логору“, наводи Басташић.

Он додаjе да су италијански воjни санитарци на мјесту злочина на Пагу ексхумирали и спалили 791, како су забиљежили, „свјеже закопани леш“. Међу овим жртвама било jе 407 мушкараца, 293 жене и 91 диjете. Њихов пепео затрпан jе у пашком камењару.

Данас на острву Пагу, на мјесту некадашњег логора, нема споменика коjи би подсјећао на стравичну судбину наjмање 8.020 људи, недужних жртава – Срба и Јевреја, побијених у љето 1941. године.

Спомен-плоча у ували Слана, обновљена 2010. године, разбиjена jе након два дана, исту судбину доживила jе 19 дана, након поновног постављања 29. jула 2013. године. Потомци жртава су 2015. године на мјесту некадашњег логора Слана поставили и освештали Часни крст.

На мјесту логора Јадовно у протеклом рату порушено jе спомен-обиљежје, а тиjела жртава и даље леже неексхумирана. Потомци жртава су 2012. године на мјесту некадашњег логора поставили и освештали Часни крст.

Извор: СРНА

Поручник Тасић на Церу није одржао овај говор

Говор Бранислава Лечића, као мајора Тасића је заправо говор који ни један официр није користио током Церске битке, него је заснован на делу говора једног од официра Краљевине Југославије у Априлском рату.
Први светски рат

Српска артиљерија у Колубарској бици

„Затим, кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа – на бајонет! Кад ти сломе нож – на руке! Кад ти поломе обе руке – на зубе! Кад ти избију и последњи зуб, све док можеш да мрдаш, док те има – нападај! Кад те смртно погоде, гледај да им паднеш на сред пута, да те заобилазе, прескачу, склањају, да им мртав сметаш!

Затим, подофицира који викне „Јуриш браћо!“ – одмах ћу убити! Виче се само: „За мном браћо!“ Тако подофицир виче ако је испред стотину војника, тако виче и кад остане сам – и јуриша. Највише на свету мрзим да видим мртвог војника и живог подофицира…

Затим, част ми је обавестити вас, бићемо на положају који ће сачекати главни непријатељски удар. До тог положаја, одавде, са падина Цера, има равно 28 километара. Те километре ћемо, кад затреба… поднаредниче?

– Господине поручниче?

– Шта чемо радити с тих 28 километара кад викнем: „За мном, браћо!“?

– Господине поручниче, те километре ћемо претрчати!

– Нећемо претрчати. У жандармерији се трчи, у војсци лети! Прелетећемо их! Ми припадамо батаљонима „стратегијске резерве“, што значи летећим батаљонима. Бићемо тамо где је најтеже.

…Затим, ако сте икада чули за реч „повлачење“, од данас је заборавите. Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам куће и деца иза леђа, док су нам раке очева на поглед удаљене, ту реч из мојих уста нећете чути. Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо педаљ назад! За мене постоје две команде: команда Врховне команде и команда моје земље, а земља је изнад сваке друге команде и она наређује: ни корак назад! Ко се осврне, угледаће цев мога пиштоља и то ће му бити последње што је угледао.

Ја и ви смо, браћо, од наших кућа кренули мртви – то да вам увек буде на памети! Пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо. Ако Бог да да победимо, у овом рату ћемо се родити! У овом рату бранимо отаџбину – земљу отаца наших, боримо се за синовину – земљу наших синова. Између отаџбине и синовине нас нема!   Је л’ јасно?

– Јасно, господине поручниче!

– Кад питам: Је л’ јасно? – хоћу да чујем да је јасно! Је л’ јасно?

– Јасно, господине поручнице!

(Поручник упери прст у даљину, као да ће нешто додирнути.)

О нашој војсци аустроугарске новине пишу, на првим странама, да смо дроњави „опанчарски батаљони“. Исмејавају нас, ругају се сиротињи, јер смо вековима по рововима, у блату до гуше, на њиховим граничним положајима, као пси чувари; док се Европа градила, зидала, богатила, док је Европа играла, певала, крала, док је Европа пљачкала, отимала и уништавала мале и сироте народе као што је и наш!

Србија данас има 4 милиона душа, Црна Гора 280 хиљада, а АустроУгарска – 55 милиона! Оскар фон Поћорек седи у Тузли, пије коњак и сере како ће рат трајати две недеље. Решили су, вели, да нас прегазе, побију и мртве, на послужавнику, однесу у Беч 18. августа, на рођендан цара Фрање Јосифа. Ми смо, по Оскаровом плану, један од дарова главатом Јосифу, који ће се обрадовати мртвом поклону. Главати Јосиф има све ловачке трофеје изузев нас. Изнад камина му једино недостају главе „опанчарских батаљона“!

Годинама прете, годинама вриште како „Србија мора доживети челично купање.“ Ја никад ништа смрдљивије и поганије нисам чуо од претње да један народ буде окупан челиком! Зато вам сад понављам: други официри ће поштовати међународни договор о ратним заробљеницима, ја заробљеника нећу имати! Сви моји заробљеници биће побијени „при покушају бекства!“ Ко ми на децу крене, неће успети да дигне руке, да се преда, добиће метак посред чела! Ту!

Мирно! Зликовци су прешли границу. Јосифовци наступају према Љешници и Лозници. Артиљеријом руше Београд, Обреновац и Шабац. На удару су и сва погранична села. Почели су као што су обећали – купање челиком. Поћорек нам поручује да је кренуо у „војничку шетњу до Ниша.“ По његовом плану доручковаће у Лозници, а вечерати у Нишу.

Указана нам је част да сачекамо швапске дивизије, поздравимо их и угостимо; скромно, али – од срца! Ми смо задужени да му спремимо „ручак“. И спремићемо, ал’ ће бити мало загорео! После ручка служимо жито.

Као што сам вам рекао, С овога места, одакле се види цела земља, поздравићемо отаџбину са заклетвом и обећањем да овим путем – према нашим кућама и нашој деци – неће проћи ниједан непријатељски пас, ниједна монархистичка џукела!

На-ле-во! Ми-рно! Поздрав Врховној команди – мајци Србији!

 

 

Краљ Никола: Слава српском народу! Слава господару Црне Горе, владици Раду!

Jа се тврдо уздам да ће просвијећена Европа, која је до сада вазда уважавала жртве, које је књажевина Црна Гора приносила на олтар слободе и напретка, гледати у обновљеној краљевини на овој страни Српства јемство и залогу за одржавање мира у овим крајевима
Краљ Никола и краљица Милена

Краљ Никола и краљица Милена

У Црној Гори на снази је фалсификовање историје и историјских чињеница, бесомучна режимска кампања потпомогнута разним медијима, и НВО сектором, која има за циљ потирање духовне, историјске и једине истините вертикале у Црној Гори, а то је српство. Нити има Црне Горе без српства, нити српства без Црне Горе.

У том духу, са том мисли, владали су и Петровићи, иако их данас многи историчари, политичари, намјерно погрешно тумаче и кривотворе, или сматрају да су били у „заблуди“, јер су за себе и своју државу говорили да је оно што јесте, српска, и да смо Срби.

Преносимо вам значајна обраћања краља Николе I Петровића, које смо за потребе овог подсјећања преузели са профила Луке Радоњића

Проглас краља Николе поводом проглашења Црне Горе за краљевину

„Народно представништво, као израз твојих мисли и осјећања, занесено жељом да крунише дан педесетогодишњице мога владања дјелом које ће наградити мој добри народ за његове вјековне борбе, за његову храброст, пожртвовање и натчовјечанске напоре, а с погледом на славну прошлост наше отаџбине, која је дала Српству прву моћну и признату краљевину, донијело је једнодушно у данашњој својој сједници приједлог да се обнови наше старо краљевство и да се на данашњи дан Црна Гора прогласи краљевином, а ја да примим достојанство краља.

Пошто сам прихватио тај приједлог народног представништва и својим га потписом узаконио, проглашујем у име господа Бога нашу отаџбину краљевином, а себе, по милости божјој, насљедним краљем Црне Горе.” (Цетиње, 28. августа 1910)

Свечани говор краља Николе поводом проглашења Црне Горе за краљевину

„Драги моји Црногорци!

Прелиставајући листове наше ближе и даље прошлости, нашли сте пуно лијепих ријечи да за напредак Црне Горе за ово педесет година благодарите мени. Колико од тога мени припада, измјериће потомство, а ја ћу сада да кажем и вама и потомству да сам ја могао успијевати, колико сам успијевао, само са оваквим народом, а на темељу који су у овој земљи ударили мудри и славни господари, моји претходници.

И напредак у земљи и углед споља могао је бити постигнут само врлинама мојега народа. Он је дао руке које су сабљом сјекле: он је снага која је планине крчила: он је срце које је куцало сво за Српство: он је, најзад, рађао синове, који нијесу потамнили јуначку славу својих предака. Прецима нашим слава и вјечни покој! – Само с таквим народом могао сам успијевати, а уз братску припомоћ православне Русије.

Ја се тврдо уздам да ће просвијећена Европа, која је до сада вазда уважавала жртве, које је књажевина Црна Гора приносила на олтар слободе и напретка, гледати у обновљеној краљевини на овој страни Српства јемство и залогу за одржавање мира у овим крајевима.”

(Цетиње, 28. августа 1910)

Говор краља Николе уз стоту годишњицу Његошевог рођења

„Као краљ црногорски, као насљедник и синовац великога данашњег слављеника, захвалан сам овоме збору и цијелом српскоме народу на чувствима благодарности, љубави и дивљења, којима се одушевљава спрам његова спомена.

Као лав из грмена, из давно умрле, из давно претуљене вулканске котлине његушке, излетио је мој стриц Раде да српски свијет поткријепи у његовим идеалима и дужности за извршење великог народног задатка.

У душу му је вјеру уливао за успјех, сабљу му је оштрио, а пјесмом га је загријавао. Наш му се добри српски народ дивно одазвао. Косово, рану његовог великог срца, излијечио му је, јер у дане стогодишњице од његова рођења тај му је народ Косово осветио. 

Један духом велики народ није се могао љепше одужити духу највећега генија. Слава српском народу! Слава господару Црне Горе, владици Раду!”

(Цетиње, 1913)

Писмо брату погинулом у Великом рату

Вероватно је да се већ слегла твоја хумка. Не распознаје се, можда, ни твоје име на малом дрвеном крстићу којим су твоји другови што су те волели обележили место где ћеш вечно остати.
Први светски рат

Војник на гробљу у Београду одаје почаст погинулом саборцу

Ми смо се, сем твоје мајке, увелико утешили за тобом и сад, кад говоримо о теби ми, уз твоје име, кажемо покојни тако, као да ништа није природније било од тога да ти погинеш у двадесетим годинама на чукарима добропољским. И као што се нико, сем твоје мајке, није о теби интересовао док си био жив, тако исто и још мање ће се о теби неко распитивати после твоје смрти. Ти си био, ти си живео тако мало, с тобом је свршено, драги брате.

Кад си био мали ти си највише волео да играш „дућана“. У то време ја сам био у оном добу дечака који се поноси што у фамилији има и млађе деце од њега. И тада ми је увек падало у очи то да ти више волиш да играш „дућана“ него „војске“. А кад си мало поодрастао ти си као шегрт ступио у трговачку радњу са пуно воље. Посматрао сам те и у том времену како предано вршиш своје послове, да би твој господар био потпуно задовољан с тобом и да би о Ђурђевдану и Митровдану могао донети својој сиротој мајци, која је радила туђе, оно мало злехуде зараде. Твој отац био је државни чиновник и после свога вишегодишњег поштеног рада и своје смрти, оставио је твојој мајци и деци 24 динара месечне пензије. Ти ниси знао да кривиш ни државу ни друштво што се тако мало одужило твоме оцу који је, по причању свих који су га познавали, био савестан и врло вредан, али си разумевао да је оно чиме располаже твоја мајка врло мало и да је потребно да је ти са своје стране што пре помогнеш. То је био смисао твога живота, то је била сва твоја амбиција, то је био твој идеал и он би то остао да си ма колико живео.

Ти ниси служио војску јер је на тебе пао терет храниоца породице; ти си, уосталом, за њу био и неспособан према своме физиолошком саставу. О њој и њеном позиву ти никад ниси ништа ни мислио и војник те је интересовао само утолико уколико је имао нарочиту униформу. Сећам се како си посматрао кад смо се ми, твоји рођаци, вратили из турског и бугарског рата. Као поуздано могу да закључим да си се ти чудио: како људи могу бити одвојени од својих послова ради нечега што није њихов непосредни интерес. Тако је било твоје васпитање, јер ти осим организације коју си са друговима имао ради прославе Ђурђевског уранка других организација ниси ни познавао. Ти си знао само и искључиво за дуг који имаш својој мајци и ни за какав други дуг, и у ствари, ни према коме другом ниси ни имао какве било одређене обавезе; ти си био убеђен да само и искључиво припадаш њој и никоме другом и то ти се тешко могло оспорити.

У последњем рату, у јесен 1914, кад сам се враћао на фронт ти си пошао са мном као неборац у штабу једног допунског батаљона, који је ишао у састав свога пука. Дошли смо били до Вреоца, где је наш брат Омил био на предстражи према непријатељу, који је већ био стигао у срце наше земље. Знам да сам те тада био послао да се са Омилом видиш и поздравиш. Али после кратког времена од твог одласка ти си се вратио к мени блед, престрављен и без даха. Једна граната профијукала је преко твоје главе, неколико пушчаних зрна прозујала су поред твојих ушију и ти си се вратио. То је било први пут у твоме животу да ти осетиш сличан страх; помисао да си могао погинути ужаснула те је и ти си се препао приликом прве могућности да можеш унесрећити своју мајку. Те ноћи преноћили смо нас тројица у једној малој кућици пуној прљаве сламе и памтим да ти никако ниси могао заспати и да си први пут тада преда мном пушио цигарету за цигаретом нервозно и замишљено.

Од тада ми смо се видели само неколико пута а на Крфу тебе су узели за борца. Ја сам страховао за тебе и рђаве слутње никако ме нису остављале. А после прве борбе коју је твој пук имао Омил ми је јављао: „12. августа Звездан погибе. Били смо у истој чети.“

Ја те нисам видео онога дана кад си пао, мили брате. Али тачно могу да замислим какав си изгледао у борби и онда кад је твоје детиње срце престало да куца. То ми није тешко да погодим, јер сам познавао и твоју душу и твоје мисли.

Сирото јагње наше! Ти си морао бити изван себе кад си кроз убиствену ватру трчао у стрељачком строју. Ти си се унезверено освртао на све стране да нађеш место које би те заштитило, ти си ту заштиту очекивао од својих другова који су били поред тебе и на које си се уплашено обазирао; за тебе је несхватљиво било зашто се неко труди да те убије. Али ништа даље од тебе није било него помисао да ти другога убијеш. Ти си ишао међу својим друговима и не поимајући зашто ћеш међу њима. Све оне дужности о којима су ти твоје старешине раније говориле ти си моментално заборавио, ти их, уосталом, како ваља никад и ниси могао разумети. Твоја је пушка остала неогарављена, твој бајонет неокрвављен; и једног тренутка док си ти усплахирено тражио заклон од смрти које си се ужасно бојао, непријатељско зрно заклало те је. И док је из мале ране текла крв твојих младих година, а ти лежао на земљи окренут сунцу које се рађало, дотле су твоји другови на твоме избезумљеном лицу морали читати очајан и јасан израз: Јадна моја мајко!

10. септембар 1916.

Драгиша Васић, Сабране приповетке

Драгомир Васић – Драгиша (Горњи Милановац, 2. октобар 1885 — логор Стара Градишка, април 1945) је био српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. У међуратном периоду био је припадник Републиканске странке и потпредседник Српског културног клуба.

Почетком Другог светског рата је приступио четничком покрету Драже Михаиловића, где је међу присталицама био познат као Чича Драгиша. Био је један од најистакнутијих чланова четничког Централног националног комитета. При крају рата одвојио се од Михаиловића и пошао заједно са Павлом Ђуришићем према Словенији. Предао се усташама после битке на Лијевче пољу и убијен у логору Стара Градишка.

Објавио је један роман (Црвене магле, 1922) и три збирке приповедака (Утуљена кандила 1922, Витло и друге приче 1924. и Пад са грађевине 1932). Планирао је да друге необјављене приповетке скупи у збирку под насловом Бакућ Улија и друге приче, али то никада није учинио. 1990. Гојко Тешић је приредио Сабране приповетке Драгише Васића, књигу је поделио на четири дела, тј. збирке – четврта је Бакућ Улија и друге приче.

Драгиша Васић је био кум чувеном хрватском писцу Мирославу Крлежи. Писаћа машина коју је Крлежа поклонио Васићу данас је у власништву чачанског вајара Живорада Максимовића.