Данас су актуелне теме нарушавања националних заједница, напада на традиционалне вредности друштва, разбијања породице и свођење појединца на индивидуу без природних и традиционалних веза. У давној прошлости један братоубилачки рат између Аријеваца разрушио је дотадашње законе који су владали унутар породице и друштва. Каква се трагедија тада десила сазнајемо из разговора човека са богом, забележеног у великом епу Бхагавад-Гита, који је настао из најстаријих предања аријевске цивилизације која су се усмено преносила…
Илустрација битке код Курукшетре из рукописа Махабхарате; фото: Википедија
Данас су актуелне теме нарушавања националних заједница, напада на традиционалне вредности друштва, разбијања породице и свођење појединца на индивидуу без природних и традиционалних веза. Уместо свега тога што је проглашено непожељним пројектују се неприродне групе и заједнице на основу унапред створених образаца, у сврху апсолутне контроле појединаца и група.
Велика брзина наметања нових друштвених вредности последњих деценија говори нам да се пројектантима новог светског поретка много жури, односно да су проценили како им апсолутна моћ даје одрешене руке да своје експерименте из лабораторија и агенција примене у стварности.
Побуна душе и здравог разума против овакве врсте тоталитарзма оличена је у отпору који опажамо на свим меридијанима и паралелалама планете. Али тај отпор је парцијалан, недовољно организован и немоћан да се на глобалном нивоу супротстави сили која се дуго организује и припрема да наметне своју идеологију.
Такође, природни поредак подразумева одређене традиционалне моралне вредности, које свакога стављају пред дилему, на који начин и којим средствима се супротставити сили која не познаје и не признаје такве вредности. Исту дилему имао је Арђуна у тренутку када је процес разбијања породице код Аријеваца због грамзивости и лакомости почео. У разговору са богом он управо износи своје моралне дилеме, а од бога добија савете и упутства, како се треба борити и изборити.
Арђунине дилеме
Битка код Курукшетре; илустрација из Бхагавад Гите из 16. века; фото: Википедија
Са рушењем породице Закони се древни гасе; Без закона, породицом Безакоње влада целом.
Овлада ли безакоње, Стрампутиом жене пођу; А пођу ли кривим путем, Ето, Кршно, збрке каста.
Збрка каста у ад води И кривце, и породицу, Јер падају у ад преци Оставши без хране, воде.
Грехом тих што породицу Руше, збрку каста творе, И закони исконски се Породице, касте гасе.
А ми знамо, Ђанардано: Они људи што закона Породичних не имају У пакао нужно греду.
Куку, какав злочин грдни Наумисмо да чинимо. ради царства и наслада Крв лијући рода свога!
Не! Боље је за ме нек’ од Дхртараштровића мача , Без отпора, без оружја, На бојишту мирно паднем!…
Кришнини одговори:
Откуд сад та срамна слабост, Недостојна Аријевца, Што не води небу? Откуд У одсудном часу, реци!…
Не дај да те нежност свлада: Не доличи теби, краљу! Малодушност ниску збаци, Па устај, на трепет врагу!…
Жалиш оне што жалити Није, а о мудрости ми Збориш! Мудри, знај, не жале Ни умрле, нити живе…
Пролазна су тела ова, Ал’ је душа њина вечна Неразорна, неизмерна, И зато се бори, Краљу!…
Мрачни су почеци бића, Средњи њихов пут је јасан, Крај им опет тама скрива: Чему на то туговати?
Узмемо ли дужност твоју, Колебању места није, За Кшатрију нема другог Добра осим дужна боја.
Благо оним Кшатријама Којих такав рат допаде, Срећом, Краљу, задобише Отворене двери неба.
Погинеш ли, небо стече; Победиш ли – земна блага. Зато устај, Пртхин сине, Чврсто решен да се бориш!
Исто цени радост-патњу, Добит-штету, успех-пораз, Такав за бој сабљу паши: Онда у грех нећеш пасти!…
Бхагавад Гита, глава 1-2 (у преводу Мирослава Марковића)
Сведоци смо да Арђуна упркос примљеним саветима није успео да трајно сачува поредак, јер је процес разградње и декаденције, који је тада почео кроз историју много пута долазио до тачке апсурда и бесмисла, увек пред пропаст царстава. Данас је тај процес опет доведен надомак тачке апсурда и бесмисла, али овога пута као један од битних услова стварања новог царства.
Ако је судити према историји, поредак се увек изнова враћао у мање или више измењеним облицима, ма колико царства у тим тренуцима била моћна. Ако је судити према садашњем тренутку, никада планета није била под моћнијим нападом силе организоване на основама грамзивости и лакомости.
И овде можемо препознати мотив царства небеског, који се кроз историју сачувао и одржао у нашем народу до данашњег дана. У овом епу присутни су и многи други мотиви које налазимо у нашој народној књижевности, што и није необично, с обзиром на то да су многе наше песме, приче, пословице загонетке… велике старине, као и овај еп.
Приредио: Далибор Дрекић
Бхагавад Гита (санскрт भगवद्गीता, „Песма Узвишенога „) једна је од епизода епа Махабхарата (поглавља 23-30, шесте књиге), “Велика песма о племену Бхарата”. Овај велики еп од 700 стихова, који се сматра најопсежнијим делом у светској књижевности, настао је из најстаријих предања аријевске цивилизације која су се усмено преносила, а његов данас познат писани облик настајао је вековима, у раздобљу од 400. п.н.е. до 400. године. У садржај Махабхарате упредени су тако митолошки и обредни мотиви, елементи историје и политичке вештине аријевске цивилизације, брахманска и ратничка предања, теолошке и филозофске идеје, морално учење кроз легенде, приче, басне и параболе.
Војске Пандава и Каурава суочене на Курукшетра бојишту; Илустрација из Махабхарате, око 1700.; фото: Википедија
Бхагавад Гита почиње на бојном пољу: војске Пандава и Курава постројене су на Курукшетри. Обе су подједнако бројне и моћне и исход битке је неизвестан. У средини, између две војске, налази се Арђуна на својим бојним колима којима управља Кришна. У Арђуниним рукама је лук, а прва одапета стрела означиће почетак битке. Међутим, Арђуна посматра обе војске и у свакој од њих види позната лица, чланове своје породице, пријатеље из детињства, другове у игри, учитеље. Арђуна је испуњен моралном дилемом због насиља и смрти које ће рат проузроковати. Он размишља да ли да се одрекне своје улоге и тражи Кришнин савет и помоћ, (Кришнини савети и дискурс чине срж овог списа).
Тако почиње разговор између бога и човека. Кришна га саветује да испуни своју ратничку дужност да би постигао дарму кроз несебичну акцију. Овај дијалог обухвата шире теме попут духовних и етичких дилема, као и филозофских питања која немају везе с ратом који им је инспирација.
Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ. Сходно својој природи, светац својим наумом бира и посвећује друге свеце.
Ђорђе Крстић; Свети Сава благосиља српчад, 1891.
У једној причи Сава наложи у пећи велику ватру, стави у њу дете, држи га у ватри неко време и тиме га посвећује, јер је од тог детета касније постао Свети Никола.
Такође, светац благослови једну девојку да постане мајка Светог Василија. Свети Сава у више прича благосиља и пчеле, поучава како да се васпитавају деца, надмудрује се са ђаволима.
Светац и кад није жив чини чуда, те његова одсечена рука изнад бачве са вином чини да вино непрекидно тече, крушке стављене у украден свечев ћивот трају дуго и лепо миришу.
Свети Сава тако прожима целокупно народно биће, и у тешким временима под отоманском влашћу кад су замрле све народно-просветне активности био је морални учитељ сакривен у многим причама.
Тако водећи свога оца Светог Симеона кроз Косово, Свети Сава неће да поздрави ону браћу која се деле због очевине или оне људе што око казана по цео дан седе и пију ракију.
Свети Сава и хала
Праведна судба за неке грехе казни Светог Симеуна те уђе у њ хала прождрљива. Од тога доба обичан ручак Светом Симеуну бејаше печен во и у волу ован, и у овну кокош, а у кокошчици јаје – и од свега тога иза његовога ручка не остајаше ништа.
Један пут дође Свети Симеун у Хиландар, па у дугом разговору са Светим Савом огладни и стане хитати да иде да руча, али га Свети Саво вештим разговором задржи, док хала у њему сасвим не огладни и много га умори, Онда му Свети Сава пружи поскурицу, а из Светог Симеуна зину хала и обвину поскурицу. Свети Сава докопа тад халу рукама за врат, извуче је из њега и баци у море. И од тада не могаше Свети Симеун ни целу кокошку да поједе.
Народна легенда
Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.
Мајка Југовића није обична смртна жена, већ митолошко биће. Њена појава на разбојишту, њен интерес за пале јунаке и облик у којем се јавља довољно је карактеришу.
Југ Богдан и девет Југовића, Литграфија
У српској митологији за јунаке се интересују виле; с њима другују, помажу им у борбама, лече им ране, жале их и оплакују када им се деси несрећа. Вилинско и змајевско порекло епских јунака је факат са којим се свакога часа срећемо у срп. Митологији.
У песми „Милош Обилић змајски син“ то се тврди поименце за Милоша Обилића, Змај огњеног Вука, Рељу Бошњанина, Бановић Секулу, Бановић Страхињу, Љутицу Богдана, Краљевића Марка; па нема ништа природније да се то прича и о Југовићима, тим пре што су они чисто митолошке личности.
У песми мајка Југовића моли бога да јој да лабудова крила и бог јој их даје. Вила је и сама собом у стању да се претвори у лабуда… Вила је шумско божанство, божанство природе и природних појава; она је нераздвојно, физиолошки везана за шуму, за потоке и језера, за облаке… И тврдо срце мајке Југовића никако није срце српске мајке, него срце виле…
Српске виле могу бити покаткад добри помажући демони али су оне у основи свирепе, осветољубиве, каприциозне; оне одузимају људима памет, вуку их у дубине, да их ту удаве; Краљу Вукашину не даје вила да подигне Скадар; Милоша Обилића убија вила зато што има лепши глас од ње; виле јунацима очи копају а коњима ноге одсецају (Марко Краљевић и вила Водарица). Несрећник који нагази на вилинско коло, или на вечеру, или иначе нечим увреди виле… има да изгуби очи или обе руке или сам живот.
Смрт мајке Југовића, Миленко Д. Гјурић, Универзитетска библиотека у Загребу
Вила може бити верна пријатељица људима које сама изабере, или који је, јунаштвом или лукавством себи потчине; али њена љубав увек има у себи нечег одбијајућег, божански резервисаног, њена нежност пуна је скрупула.
Она милује своју децу, жали јунаке, али само кад они спавају, кад ничије око не може видети. Нико не види њену жалост и њену радост, никоме она не отвара своје срце – њени осећаји остају за смртне људе нерешена загонетка.
Веселин Чајкановић, „Студије из српске религије и фолклора“ (1910–1924)
О томе како су наши стари бирали место за зидање куће, о старим тајнама зидара и њиховим тајанственим савезницима, таласонима, домовојима и змијама чуваркућама, о обичају узиђивања људи и њихових сенки у темеље кућа, о играном филму „Вечна кућа“ и свом роману „Кал југа“ – аутор Младен Милосављевић, са којим ће читаоци моћи да се друже наредног петка на сајму књига.
Стара кућа у Г. Каменици; фото: Урбане стране
Наши стари су веровали да овај свет, поред људи, од вајкада настањују и разне бестелесне, видљиве и невидљиве силе, са којима је ваљало да се боре и надмудрују. Веровање у могућност да се, макар и на кратко овлада природом и њеним оностраним чуварима, у обичајној пракси наших предака створило је обиље правила, обичаја и табуа, којих је ваљало да се придржавају.
Сећам се да сам, као дете, од старијих људи често слушао како треба избегавати близину градилишта и како се ваља клонити зидара, нарочито док раде. Ова бојазан, како сам касније успео да сазнам, проистекла је из старог народног веровања да припадници зидарског еснафа, поред градитељских, поседују и одређена знања која сежу у домен оностраног и потенцијално опасног.
Тек годинама касније, нашавши се на студијама етнологије, имао сам прилику да сазнам и име тајанственог савезника коме су се неимари покаткад обраћали за помоћ, а који је требало да обезбеди да грађевина потраје што дуже. У мноштву божанстава, демона и бића које су наши преци поштовали и којих су се плашили, етнолози су понешто записали и о једном од најмање познатих митских бића из наших народних веровања и предања – таласону.
У свом најпознатијем делу, књизи „Митска бића српских предања“, етнолог Слободан Зечевић је покушао да направи прву типологију бића у која се веровало на овим просторима. Поделивши их у шест основних група, уз четири подгрупе, Зечевић је успео да издвоји 24 бића при чему је таласон, поред змије чуваркуће и услужног духа, сврстан у групу тзв. „домаћих демона“.
За разлику од вампира, вештица или некрштенаца, таласони су у основи сматрани за добронамерне, а њихова зла ћуд долазила је до изражаја једино када би се грађевини коју чувају приближио неко жељан да јој напакости. Пошто се веровало да свака градња представља неку врсту отимања простора од његових оностраних чувара, у народу је осмишљен читав низ обредних радњи које је требало обавити како би се ти чувари умилостивили или отерали.
Овај сукоб између представника два света, једног стварног и једног претпостављеног, почињао је већ самим избором места за градњу. У народу се верује да свако земљиште није добро за градњу будуће грађевине, нарочито куће, па се некада приступало читавом низу обредних радњи, како би се одабрало што боље место.
Наш чувени етнолог Сима Тројановић, у свом делу „Главни српски жртвени обичаји“, бележи једно занимљиво веровање из ондашњег бољевачког среза. По њему, у земљи која је одабрана да се на њој сазида кућа, требало је закопати флашу црног вина или посуду са пшеницом. Уколико би ујутру закопане ствари остале нетакнуте, могло се приступити копању темеља и потоњој градњи. У супротном, земљиште се сматрало „халовитим“ и веровало се да би кућа саграђена на оваквом месту, као уосталом и сви који би у њој живели, остали заувек незасити и гладни.
Након што би одабрали добру земљу, неимари су желели да будућу грађевину осигурају од потенцијалних лопова и осталих који би јој прилазили са каквим нечасним намерама. У ту сврху се приступало прибављању таласона, за кога се веровало да настаје од душе особе чију је сенку измерио неко од зидара, узидавши је касније у темељ. Оваква особа би, по народном веровању, умирала после одређеног времена, а њена би душа остајала трајно везана за зграду у чији је темељ узидана.
У етнологији се сматра да узиђивање људске сенке представља својеврсну замену за некадашњи обичај да се у будућу грађевину узиђују људи. Уосталом, трагови ове праксе записани су и у чувеној народној песми „Зидање Скадра“, а постоје и у записима и колективном сећању бројних народа широм света.
Веровало се да таласона могу видети само пси или особе рођене у уторак или суботу, хтонске дане за које се традиционално верује да припадају мртвима. У неким деловима Македоније, Бугарске и јужне Србије, верује се да ни једна грађевина не може опстати без талас’ма. У Грчкој се ово биће називало пергалио, а замишљано је као кепец са фесом, док се код германских народа он називао коболд.
Слободан Зечевић веровање у таласона као духа заштитника куће доводи у везу са култом змије чуваркуће или руског домовоја што, како даље наводи, могу бити трагови некаквог древног прамодела овог митског бића и његовог развоја од животињске ка људској форми.
Реч таласон вуче корене од старе грчке речи телос, што значи жртва. Ова реч је, највероватније посредством Турака дошла и у наше крајеве, а занимљиво је да и реч талисман, етимолошки гледано има исти корен као и реч таласон, као и значење предмета који обезбеђује заштиту.
Зато, будите благонаклони према старим кућама и грађевинама, те им прилазите са опрезом и поштовањем. Можда се баш у вашем комшилуку, заборављена од људи и препуштена зубу времена налази каква стара кућа чије деценијске а можебити и вековима наталожене успомене чува још једино таласон.
Плакат за филм „Вечна кућа“; фото: Урбане стране
дугометражни играни филм „Вечна кућа“ . Инспирисан причама о таласону пре неколико година сам, са својом тадашњом екипом филмаџија, снимио тизер за дугометражни играни филм под називом „Вечна кућа“, базираном на рукопису мог истоименог романа, који је у припреми. У жељи да привучемо потенцијалне продуценте из иностранства, те причу о нашим митолошким бићима поделимо са иностраном гледалачком публиком, материјал смо снимали на енглеском језику. Занимљиво да је овај тизер снимљен у кући која је, својевремено, послужила за снимање серије „Срећни људи“, а која је срушена неколико месеци након нашег снимања. . Тизер можете погледати испод:
Младен Милосављевић: етнолог и аутор историјског романа „Кал југа“ у коме се, поред историјских, налазе и подаци о мање познатим митским бићима из наших народних веровања и предања.
…
Поштовани пријатељи фантастике,
Чини се да прича о Лепенском виру и Србији с почетка 18. века, читаоце није оставила равнодушним, с обзиром на то да ће се на предстојећем сајму књига у продаји наћи друго издање романа Кал југа. То значи да је за нешто мање од пет месеци распродат претходни тираж, штампан у 1000 примерака . Историјски роман са елементима фантастике “Кал југа“, моћи ћете да набавите на 63. сајму књига, на штанду ИК Страхор (Изнад улаза у главну халу, на прстену). . Аутор романа Младен Милосављевић ће потписивати роман у петак 26.10. од 18 часова.
Хвала свима на подршци, лепим речима и интересовању за овај скромни првенац, посвећен мање познатим темама из наше националне историје, оплемењен дискретним дашком археологије и фолклорне фантастике
Нешто више о самом роману можете прочитати на страници Арт-Анима
Змија се постојано везује и за штап, веома стару – и вероватно најстилизованију – варијанту Axisа mundi. Међу најстаријим сачуваним симболима змија које се увијају око Светске палице (Аxial rod) јесу слике сумерског божанства подземља Нингишзид-е (Ningishzida, сум. dnin-ğiš-zid-da), чије име значи „господар доброг дрвета“, и богиње доњег Египта из прединастичког периода Wadjet у виду кобре која се увија око свитка папируса.
Асклепије – статуа изложена у музеју Епидаурус театра; фото: Википедија
Хендрик Голцијус: Меркур, са кистом, гласничким штапом и крилатом кацигом
Свети пророк Мојсије – фреска из Хиландара
Египатски бог Тот, којег су александријски неоплатоничари идентификовали с Хермесом Трисмегистусом и Меркуром, приказиван је како се ослања на штап око којег се увија змија.
Хермесов кадуцеус и Асклепијев и Мојсијев штап млађи су од поменутих представа више од миленијума. Симболика и иконографско решење су, међутим, исти: штап око којег се увија змија, често сликан или вајан с крилима на врху (кадуцеус), представљао је Светску осу (са змијом у дну и птицом/крилима на врху), а власника човеком или богом који је могао да се креће и посредује између доње и горње космичке сфере.
Природно је отуда што се овај атрибут везао с једне стране за Хермеса (Меркура, у римској варијанти), који је, као гласник богова, повезивао два света, људски и божански, „доњи“ и „горњи“, а с друге стране за Асклепија/Ескулапа, легендарног исцелитеља и бога медицине, јер је уобичајен шамански концепт лечења подразумевао одлазак „лекара“ по знање из другог, „вишег“ света.
Исти симбол преузели су у средњем веку различити езотеријски редови, јер су се окултне, мистичке доктрине и праксе заснивале на представи о стицању знања техникама екстазе и досезању виших нивоа знања и свести, а, посредством њих, у XX веку, и институције модерне медицине и фармацеутска индустрија.
Змија на штапу је, најзад, Мојсијев атрибут. …Интерпретатори се превасходно позивају на епизоду спасавања Јевреја од змија, које је разгневљени Бог послао на незадовољан народ који се, гладан и жедан, кретао пустињом… Бог претвара Мојсијев штап у змију и опет у штап; метаморфозом змије у штап (и обратно) Мојсије треба да увери оне који не верују да му се јавио Бог.
Хијерограм који се доводи у везу с Хермесовим кадуцеусом – уреус (Uraeon/Uraeus) – пронађен је на готово свим просторима и у готово свим древним цивилизацијама (Персија, Египат, Мексико, Кина, Грчка, Италија, Велика Британија, Хиндустан, Камбоџа итд.). Реч је о симболу соларног божанства, у којем наместо штапа, ознаке Аxisа mundi, фигурира круг – ознака Сунца, опет с препознатљиво позиционираном змијом у дну и крилима у горњем делу.
Хермес са мајком Мајом, детаљ са античке вазе из 500. године п. н .е
Приказ борбе Краљевића Марка и Мусе Кесеџије; Владислав Тителбах, око 1900.
Од најстаријих цивилизација до данас, у различитим културним и географским зонама, змија се… постојано везује за Космичку вертикалу, односно њено дно, било да је оно представљено у виду корена дрвета, подземља или подножја планине, позиције испод људских или богињиних стопала и сл…
У (реконструисаном) индоевропском „основном“ миту, змија/змај фигурира као противник бога Громовника. У епским интерпретацијама и сижеима који баштине нешто од те древне приче (комплекс о змајеборству) змија и њој изоморфна бића јесу демонски противници протагонисте и посредно се везују за доњи пол светске осе (мада ни протагонисти сами нису лишени змајевских атрибута). Тако се, на пример, антитеза између Марка Краљевића и Мусе Кесеџије успоставља не само у социјалном (краљица/„љута Арнаутка“), већ и у просторном коду – Марко је рођен на чардацима (горе), у свили и злату, а Муса на „плочи студеној“ (доле), код оваца (које се у словенској традицији везују за Волоса/Велеса, Громовниковог противника).
Иначе, у Новаковићевим варијантама (али то важи и за јужнословенски корпус у целини) нема реципроцитета између змије као денотата и њене замене у тексту. евентуално би се могло указати на постојање загонетака у којима се предмети у облику штапа означавају као „змија“ (на пример – чибук)
Заједничко је библијским причама и загонеткама симболизација зла у обличју змије и моћ Бога да уклони зло у чему му је озлоглашена животиња средство, као и исти контраст неживог, људском руком створеног (штап) и живог (змија).
Извор: Лидија Делић, Змија а српска, зборник „Гује и јакрепи“, Београд, 2012.
Једну коледарску песму велике старине добио је Милош С. Милојевић од призренског свештеника Јове Станимировића. Песму су вековима изводили коледари широм Средачке жупе, она се преносила с колена на колено и чува најстарије српско колективно памћење. У њој богиња Жива, која се поистовећује са голубицом, преноси Србима вољу Триглава из далеке Индије. А откуд Триглав у Индији? Откуд Индија наша земља? Где је корен српском страху од црних Тартарана?
Милош С. Милојевић: Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија Спасојевић учитељ, Средачке Жупе.
Сива Жива сива силна, Сива силна голубице! да куда си путовала? Одговара Сива Жива Сива силна голубица: „Ја сам тамо путовала У Инђију нашу земљу. Пролећела Хиндушана И ту Глобу Тартарију Црни Хиндуш и Тартару. Летила сам Господару Нашем силном Триглав бору Те гледала што нам чини Што нам чини заповеда.“ Шта чињаше наш господар, Наш господар Тригљав вељи, Наш Створитељ и Држитељ И велики Уморитељ? Одговори Сива Жива Бела силна голубица! „Наш господар лепо чини Трима кола у зучиње И четврто злато мери. Да правимо златне чаше Златне чаше и сребрне Да молимо младог Бога И Божића Сварожића Да нам даде свако добро Понајвеће дуги живот. Дуги живот добро здравље И богатство што га носи. Божић поје по сву земљу Не боји се Хиндушана Нити црног Тартарана Ни големе те пустаре А проклете Глобе црне Глобе црне Тартарије, И те гадне Манџурије. Слава му је до небеса. До престола Триглав Бога. Брада му је до појаса. До појаса среди земље Србске земље Рашке светле. Да се роде мушка деца Љути војни Даворови Даворови и Јарила Она силног Туривоја. Туривоја Ђуримами Да се роде јагањчићи Јаганчићи и јарићи И ти веља теланчићи. Женски више, него мушки. „О Кољедо ој, Мој Бого мој! Мој Божићу мој, Сварожићу мој!
Из далека преноси богиња Жива (1)
Коледарске песме спадају у групу најстаријих српских народних песама. Певане су око зимске краткодневице. Обред је чинила прослава и дочек новорођеног Сунца као малог Бога, који води порекло од Сварога, под именом Коледа, Колинда, Кољада и сл. дијалекатским разликама.
Читава песма је компонована као дијалог са богињом Сивом Живом, која овде има функцију известиоца о вољи богова. Она се поистовећује са голубицом, што није чудно будући да се голуб код Срба сматрао светом птицом. Богиња преноси речи Триглава, који је овде представљен као врховни бог, онај који издаје заповести. Он је смештен у удаљену имагинарну земљу Инђију, којој приступ имају само богови, будући да је од нашег света одвајају предели за човека непроходни и окарактерисани као црни и проклети.
Бога Триглава хришћанском поимању Бога приближавају атрибути Створитељ и Држитељ. Међутим, он је истовремено и велики Уморитељ. Из овог последњег ишчитава се старије, нехришћанско поимање света, човековог положаја у њему и смене живота и смрти као равноправних чланова непрекидног циклуса рађања и умирања, обнављања и уништавања. Три атрибута, од којих први означава творца постојећег, други онога ко одржава и чува створено, а трећи рушитеља који отвара пут ка новом стварању, одговарају имену божанства, које указује на тројство функција.
Тримурти/Триглав на србском артефакту у Индији
О којој Инђији песма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, “црни Тартарани“ и “гадни Манџури“ чврсто и сигурно опредељују радњу догађања на индијски потконтинент.
Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију.
Тартарија – Монголија: Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена… Као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X веку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Манџурци могу бити само Кинези.
Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе, те етнонима: црног Глобира. Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигде на Балкану и који радњу песме сигурно опредељује у Азију, вероватно у Индију или непосредно уз Индију.
Помињање “Србске земље Рашке светле…“ у Индији потврђује размишљања многих истраживача (Милојевића, Маретића, Луковић-Пјановић…) да је име Рашка донето из Индије и да се корени у санскртском језик: Ракши – Црвени. (4)
Марек Хапон, Триглав, 2016.: фото: Википедија
Порука божанства тиче се поуке људима како да живе у изобиљу. Као онај ко дарује благостање у овој песми, као и у осталим песмама које се везују за ово доба године, именује се млади бог, Сварожић. Сварожић је победник над злим и мрачним силама, што му даје особине бога Сунца и светлости. Он даје дуг живот и здравље људима и обезбеђује плодност. Занимљиво је запазити да се жељена мушка деца називају Даворовим и Јариловим војницима, што у песму уноси помен и на друга словенска божанства.
Богиња плодности Жива или Сива (2)
Богиња Жива или Сива је давнашња богиња плодности из словенске митологије. Име Жива говори о томе да је она та која даје живот. Kод Живе је атрибут мајке наглашенији него код других словенских богиња као што су Весна или Лада.
Пошто се Жива негде помиње и као Зизилеја ово име је описује и као заштитницу деце, која бди над малишанима. Уколико обратите пажњу на њен физички изглед, она је представљена као жена плаве косе попут жита, у једној руци држи јабуку, а у другој јагоде. То говори да је Жива право божанство плодности.
Ако, према легенди, пратимо раст, спаљивање и зацељивање Живине косе, то може да нам говори о циклусу жита које се у јесен жање, да би у пролеће поново било посејано и спремно за наредну жетву. Тако долазимо до тврдње да је Живино доба године јесен. То може да има неке логике ако вежемо Весну за пролеће, Ладу за лето, а Морану за зиму. То су четири фазе богиње – земље, која кроз четири божанска лика пролази годишњи циклус плодности.
Без обзира што је свака богиња била везана за одређено доба године, оне су се празновале и онда када није било време њихове владавине. Познато је да су постојали зимски ритуали везани за Морану и они који се и дан данас одржавају кад наступи пролеће. То су мачкаре. Попут Моране, и Жива се није славила само у јесен већ и у лето, а обред који је био везан за ову богињу познат је као русаље.
Јак-цар
Борак борили Серберичани У тој земљи Серберији У Инџији проклијетој. Борак борили млого дуго Сто тисућа дугих љета Двјеста тисућ кратких љета. Борак борили зло ћинили. Борич боре разљути се Тартарима земљу даде А Србима туџег станка. Туџег станка туџег данка На Србицу и Јак цара На тог Чуја вјељу рјеку, Борили се храбрили се Боје своје погубили Земље србске оставили И Инџију и Дунава. Хиндуш за њим насрнуо Дуга борба дуга рата И Крајине злопамтине. Кољед земљу оставио Над Босну се надмашио. Босном трјесну Србу свану Босна србска и одавна Од Србије постанула Кољед био прјеминуо. Кољедо мој, Божоле мој. Божичу мој, Сварожичу ој! Божича нам оставио, А Божића Сварожича. Сварог браду погладио Млого добро поћинио Сваком нами добро дао. Домачину понајвјече. А домачин Кољеџаном Свашта доста подарио: Коме злато, коме благо Цар Кољеду милу шчјерцу Колеџаном синовицје. Кољедо мој, Божоле мој. Божичу мој, Сварожичу ој!
Песму је записао Скендер, Србин мухамеданске вере из Босне.
Откуд Индија у колективном памћењу Срба? (3)
Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.
Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.
Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:
“КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ, КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ, И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ! У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…“
Али у “Инђији“ владају не само “тешко безакоње“ већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.
Стога се у наставку каже:
“…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА, ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ, ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ. ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ, У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ… А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ, БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ, ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!“
“Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије“, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она “боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара“.
Санскрт
Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, “ама дође још горе и црње, па мораше“.
А то “горе и црње“, како сазнајемо од једног другог аутора, били су “сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …
Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…“
Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су “још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба“. ( Рус Г. Морошкин)
Напади тих дивљих племена на “краљевство Сјамба или Срба“, према Милошу Милојевићу, трајало је три године:
“Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.
Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.
А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…“
Санскрт
.
“Из Индије, из земље проклете“, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.
Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи, што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова Сарбарска.
Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, “да би одатле прешли у Европу и распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом“.
Руски историчар Ломански, опет, каже да су “српске насеобине, првог српског главног дијела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.
Милош С. Милојевић (Стеван Тодоровић, 1878.); Народни музеј Београд, фото: Википедија
Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.
Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или Трачани.
Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су. Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста…
фото: pixabay
Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и – одоше за увек. Са њима и срећа народу.
Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. И данас су гдегод виле по горама и водама, али од како је дошла на свет пушка и друге макине, не излазе ван.
А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама… Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње, планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају читаво тело, витка и висока стаса, проводиле су свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи. Мада су се са смртнима сретале и у многе односе ступале, увек су над њима показивале и доказивале своју надмоћ. По добру или по злу. Ко је њима мио и пријатељ био, видео је много добра и среће; виле би га могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу; удовцу би децу чувале, правом јунаку у борби помагале, заљубљенима кад у помоћ дозивају прискочиле.
Марко Краљевић и вила (Србадија. Часопис за забаву и поуку, 1881.)
Биле су правичне, али и сасвим свирепе. Осетљиве, али и опаке кад их неко случајно или намерно увреди. Неки су људи веровали да су виле по природи рђаве, други да су по природи добре и не желе зла људима. Ипак, сви су знали – могу да опросте и помогну, да запамте и казне. Ко би на њихово коло или вечеру нагазио; усудио се да их у ноге погледа и примети оно што их ружи – коњска копита или козје ноге; осетио како њихове дивне, бујне косе заударају, јер су волеле уљима и другим неким мастима да их мажу, па се још томе зачудио или насмејао; ако би за њима трагао, посматрао их или им се неким чудом успротивио – томе не би било лека.
Плаховите, какве беху, могле су се из чистог мира наљутити, а онда би и поглед био довољан да устреле човека.
Сујетне, какве беху, гледале су, ако би која девојка лепотом одскакала, да је на сваки начин наруже како их не би надмашила.
Завидне, какве беху, кажњавале су оне који би се дрзнули да певају кроз њихове планине и још лепше од њих.
Рађане из росе, на некаквом чудноватом дрвету одгајане, као воћке или цветови, храњене медом, млеком, маслом и младим јагањцима, у сваке је било три срца јуначка. Снажне и јаке, ничега се и никога нису плашиле. Волеле су све што је слободно, разблудно и лепо – лепе људе, лепу децу, игру, весеље, песму. А певале су, кажу који су чули, тако мило и заносно, да срце од милине боли и од тог часа више не можеш слушати људског гласа. Својом песмом могле су потпуно да омају и од човека раде шта хоће. Крај вода, извора, на стаблима, у пећинама, па чак и у облацима беху вилинска саборишта, ту су оне певале и у колу играле до изнемоглости. Вилинско игриште могло се, нарочито на још непокошеној ливади, познати. На њему је трава увек зелена или увек утабана, а у средини место где је стајао гајдаш. Каткад би онога ко случајно набаса на њихово игриште изазивале на плесни двобој – ако би их успео да надигра, покоравале су му се, обећавале и пружале помоћ у свакој срећи и несрећи и почесто се са њим се братимиле.
Вила: фото: pixabay
Ако би вили какву доброту или услугу учинили, одмрсили им косу кад се где заплете или им начинили хлад док спавају, људи и жене заиста би им постали блиски, са њима пријатељевали, братимили се и сестримили.
Више од пријатељства, желеле су и лудовале виле за младим и лепим људима. Толико, да би понекада ухватиле и заробиле младића, па га однеле у шуму или у пећину, живеле и са њим порода имале.
Више од свега волеле су да примаме лепог, невиног и честитог момка, али су такву љубав најбрижљивије криле и строго наређивале својим љубавницима да чине исто. Овакву, слободну љубав цениле су изнад свега, а према браку, који лишава слободе осећале највећу одвратност.
Вилу је могао човек да ожени само насилно, ако би јој успео, док се купа или којом другом приликом, да украде крила и окриље. Изгубивши тако своју снагу и натприродну силу, она би постајала наизглед обична, као и све друге жене, а муж – њен господар. Наизглед само, јер вила никако обичном женом не може постати. Чим би јој крила и окриље одузели и тако је заробили, постајала би невесела, губила вољу за животом и стално чезнула за слободом. Макар се прилагодила, радила, рађала и силно волела децу своју, годинама и годинама могла је да живи и живела би са једином жељом – да се опет домогне своје моћи и оде за другарицама. Преварила би на који начин мужа да јој врати оно што је одузео, па кад се докопа крила и окриља, ништа је више није спречавало да лети.
Паја Јовановић: Милош, Марко и вила, 1906. фото: Википедија
Марко Краљевић и вила (Војислав Петровић – Hero Tales and Legends of the Serbians, 1914.)
Зидање Скадра – Вила руши зидине Скадра (Војислав Петровић – Hero Tales and Legends of the Serbians, 1914.)
Вила (Ехо у Карпатима) (Ђорђе Ваштаг, 1888); фото: Википедија
Деци својој вила, напустила их или не, оставља од себе у наслеђе. Мушки вилински потомци су највећи међу јунацима, најснажнији међу људима. Женска деца најлепша. Не само своју децу, него кога год би задојила, даровала му је вила надљудску снагу, срећу и радост у свему.
Били су људи са вилама сродници по млеку, побратими, посестриме. Многи је звао мајком и помајком, а она њега сином и посинком, па су једни другима даровали љубав, пријатељство, заштиту и помоћ у свакој невољи.
Тако је било када су жене могле бити вештице и виле, када су умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало да природом не господари човек.
Виле нису вечне, многе песме помињу смрт њихову, али нису зато ишчезле. Уплашиле су се буке, струје, пушака, нових макина. Можда и нових људи. Зато не излазе.
Има и данас шума, планинских пећина, јама, извора, језера, река, мора и облака, али ретко ко виле виђа, а још их ређе тражи. Можда ће се саме појавити. Кад свет опет буде бољи.
У религији старих Словена имала је вода изузетно значајну улогу; постојбина је њихова обиловала великим мочварама, рекама и језерима, па је то одредило и одржало однос према овом елементу и по доласку на Балканско полуострво. Вода, веровали су наши преци, попут земље, ватре, камена, дрвета, биља, поседује магичну моћ. Наш народ замишљао ју је као живо биће – пре него попије спуштао је на земљу да се одмори, у многим обредима позивао је и поздрављао.
Неке воде имају за Србе посебну ритуалну важност и симболику; вода заборава, замрзнута вода која поседује моћну снагу – онај ко је пије или се њоме умије ничега се више не сећа; вода застава, која се као роса или кишница задржала у шупљинама дрвећа и камења – роса се налази између горњих и доњих вода, па има посебну стваралачку снагу и највећи сакрални значај у прављењу магијских средстава; вода неначета, она коју треба пре сунца захватити и којом се месе чесница и обредни хлебови, боје јаја и купа мало дете. Има и вода чудотворних са извора потајница или из мрачних пећина што онога ко их има уза себе штите од демона.
Чудотворна, али може вода да буде и нечиста, опасна, па су са њом у вези и многи табуи. Вода коришћена у посмртном ритуалу, она која је у било каквом додиру са покојником била, ма и она само затечена у кући у часу смрти, народ верује, мртва је, замрла, прожета начелом смрти. У тој води опрала је смрт свој нож или косу или, што је много старије и изворније веровање, опогањена је зато што се у њој скрила покојникова душа. Вода је тако замишљана не само као биће које поседује душу, него и као уточиште неке друге душе.
Још један табу поштовао је и гдегод још поштује Србин – воду неће после заласка сунца да доноси, нити ће ноћу да пије са извора, не само зато што је таква нечиста, него и због веровања у постојање демона и других натприродних бића који бораве у води и око ње, крај бунара, извора и нарочито… воденица.
За воденицу и све што је у вези са њом народ је веровао да има магичну моћ. Већ сама предања о постанку воденице указаће свакоме на њену везу са оностраним светом; у некима кажу – воденицу је створио Бог или Свети Сава, али без чекетала које је ђавољи изум. Не само да је проналазак натприродних бића, него је воденица и место окупљања ноћних демона што нападају и море људе, а често по воденицама играју и виле. Воденичку уставу обносио је народ око села да би одбио градоносне облаке, воденички камен користио у лечењу тешких болесника, и не само у ту сврху. Чувени наш етнолог Веселин Чајкановић дошао је на основу различитих казивања до закључка да је воденички камен некада замишљан као једно од отеловљења ђавола, творца и житеља воденице.
Воденица; фото: Готовуша
Скоро да нема у Срба обреда без воде, од рођења, преко свадбеног до посмртног ритуала. Незаобилазна је при чарању, гатању, бајању, али и у многим верским ритуалима. Уз њену помоћ људи су се чистили од злих утицаја, бранили од демона, лечили или решавали своје љубавне проблеме. Вода је нарочито важан елемент при оваквом врачању када се речима или поступцима жели да изврши битна промена, а не само да предвиди будућност. Зато је и користе у ритуалима чији је циљ постизање чаробне лепоте и неодољивости – на Ђурђевдан ујутру девојке је ухвате па се њом купају не би ли се момци окретали око њих као вода око кола воденичнога.
Водом омајом лечио је народ и болести, нероткиње, али највише – рањено срце.
Љубавна магија посебна је и интересантна прича јер своје значење црпи из ширег магијско-религијског система, али и друштвених односа. За разлику од других преломних догађаја у животу човека као што су рођење и смрт, свадба и избор вољене особе нису неминовне и непромењљиве ствари. Могуће их је одредити, па и контролисати. У патријархалним условима договор између породица и посредника био је пресуднији за заснивање брака од било какве љубави, па није чудо што се јавила идеја а онда и конкретна пракса за остварење сопствених жеља. Упознавање, приближавање и спајање само је један вид општења са супротним полом, али препреке на путу обележавају однос између мушкарца и жене у свим временима и на свим просторима, па су неузвраћена осећања и љубавна магија у суштини универзална прича.
У нашој народној религији имала је вода и нека дубља, симболичка значења. По старом народном веровању вода једним делом отиче у пакао и гаси ватру јер би потопила свет ако тамо не би отицала. Све велике воде скупљају се на крају света где се небо наслања на земљу. Вода представља неку врсту моста између овостране и оностране реалности, између света људи и света духова. Већ самим погледом на површину воде могуће је завирити у другачију реалност, обезбедити пролаз … у други свет.
Воде, ваљарице и воденице још су и места окупљања многих демонских бића. Ту навраћају и омаје, или осење, сотоње или прикојасе, како су их звали у неким крајевима. Изглед ових бића није био тачно одређен, замишљали су их у разним облицима, најпре животињским. Омаје би пред усамљене ноћне путнике излазиле у облику јарета, кокоши, мачке, свиње, а ако би се појавиле у људском облику, биле су то девојке расплетене косе са козјим ногама. Биће ово јављало се само ноћу, „у невреме“ и нестајало са првим петловима. Када би се појавило запрежна стока би стала и нико је није могао натерати да крене напред, а човек би, ако проговори био осењен, несвестан куда иде, кретао би се како то омаја хоће, па је при овом сусрету ваљало ћутати.
Пушком се није могло савладати, јер би се пушка у њега уперена распрснула и ранила или убила онога ко је хтео да је употреби. Ипак, нечега се плашило. Као и сваки ноћни демон, ужасавао се светлости, па су ноћни путници собом носили кресиво или шибицу, а трудили су се и да део чела између очију покрију капом, жене марамом, јер се веровало да ће бити осењен онај коме демон види крст на челу. Добра је заштита била и неки део одеће обучен наопако, бели лук, глог, црни трн у оделу, детелина са четири листа у опанку, змија у нарамку дрва, магичне траве у навиљку сена или балези или неки метални предмет.
И данас ћете понегде чути о омаји, а реч ова остала је, можда редак, али посебно упечатљив траг у језику. Једном сам, путујући новинарским послом, упознала човека који живи од вицева. Зна их много, неке и сам смишља, па са радијских таласа и ТВ екрана забавља народ. Рече у једном тренутку како је схватио да „причање вицева може да буде његова омаја за народ“. У мени проради етнолог, па се сетих чланка „Маштаније у Горском Вијенцу“, чувеног нашег етнолога, Тихомира Ђорђевића. Каже, има људи који су способни да осотоње, опчине, омаје, опсене и говори о „комендијашима“, вашарским опсенарима у Тешици: „када човек иде у комендију треба да преврне капу или чарапе или ма шта од одела на себи, па се не може омајати“.
Још један цитат, за крај: „Веровао је народ да у некрштене дане има пуно злих духова, омаја који заводе човека на погрешан пут или да му се нека ствар причини сасвим другачија него што је“.
Постоји ли омаја, има ли је данас, ко све има моћ да народ омаје и учини да му се нека ствар прикаже другачија него што је, није толико битно. Битније је – има ли овде основе за добру причу?
Према народном веровању, чума, морија или зараза долази као божја казна због људских сагрешења. Она живи у сопственој земљи, која је далеко, негде преко мора, а оличена је у сподоби ружне старе жене. Тридесетог дана у години помешана су стара словенска веровања из прадавнине са хришћанским учењем те је тога дана чума заузета слављењем славе па људи могу мало да одахну. Ипак. на овај дан се треба чувати тежих болести, јер су неизлечиве. Већ сутрадан, другога дана своје славе, чума ће заћи да види ко не поштује њен благдан и због тога почети да немилице усмрћује.
У складу са народном пословицом, која гласи: „Добар је Бог, али су и ђаволи јаки“, у дану 30. јануара су помешана стара словенска веровања из прадавнине са хришћанским учењем. Чума, што је друго име за заразе праћене масовним помором људи и стоке (каже се: И на зечеве чума напада), по народном веровању, долази као божја казна због људских сагрешења.
Чума живи у сопственој земљи, која је далеко, негде преко мора, а оличена је у сподоби ружне старе жене. У српској варијанти, Чума, која се другачије назива морија, јер неумољиво мора и оставља пустош за собом, у ствари је куга, па се у народу, да би је умилостивили, ублажено назива кума.
Морана, Словачка поштанска марка из 1998.: фото: Википедија
Многа су места, поготову у средњем веку, запустела или расељена услед епидемије куге. На такве страшне и опомињуће чињенице подсећају и народне пословице и искази (Купи као чума децу. Не избија као куга из Сарајева, или Кад морија Мостар поморила).
Но, српска митологија је незамислива без крсне славе, те стога и Чума има своју славу. То је 30 јануара, па се отуда тај дан у народу назива Чумина слава. По веровању, тада Чума слави, те људи док је она обузета светковином, могу мало да предахну, али већ сутрадан, другога дана своје славе, она ће заћи да види ко не поштује њен благдан и због тога почети да немилице усмрћује.
30 јануара је Свети Антоније, кога по предању слави Чума, а сутрадан је Свети Атанасије, који се назива Чуминдан, па се ова два празника називају Чумини свеци.
Чуминдан
Александријски патријарх Атанасије Велики једно је од крсних имена у нашем народу (31. јануар). За овај празник се каже да је и цинцарска слава. У народу се овај дан зове и Чуминдан, па се веровало да нема лека ономе ко се тад опако разболи. Многе жене су зато овај дан постиле. У неким местима су на Св. Атанасија заветине, светковина коју цело насеље одржава ради заштите здравља и иметка, а светкује се и као занатлијска слава.
ШАМАШ ЈЕ У ВАВИЛОНУ И АСИРИЈИ БИО БОГ СУНЦА, АЈИН СУПРУГ (БОГИЊА АЈА), А У СУМЕРУ МУ ОДГОВАРА УТУ. ХАНАНЦИ СУ ИМАЛИ БОГИЊУ СУНЦА СЛИЧНОГ ИМЕНА – ШАПАШ.
Да ли случајно или не, древне цивилизације су у именима неких својих богова и краљева имале палиндроме. Да ли је можда та симетрија, изражена кроз савршен језички израз, у неку руку одражавала савршенство које се приписује божанствима или је била природни слијед поштовања вишег реда величина и на тај начин одражавала поштовање према божанству, тешко је утврдити. Примијетили смо да је у митологији неких древних народа, палиндром својствен код именовања највиших божанстава, а код Сумераца и Вавилонаца њим су именована управо сунчана божанства. То су вавилонско сунчано божанство Шамаш, односно код Сумераца Уту и Шапаш код Хананаца.
Наиме, Шамаш је био сунчано божанство у древној семитској религији описан као син Нанара, бога Мјесеца. Нанаров свети град је Ур. У вавилонској и асирској митологији он добија име Син. Имао је браду од драгуља и летио је на бику. Његови симболи су полумјесец, бик и троножац. Номадски народи обожавали су бога мјесеца јер их је штитио и водио ноћу док би лутали. Нанаров храм у Уру звао се кућа велике свјетлости, а храм у Харану кућа радости. Код Вавилонаца је Мјесец увијек био важније божанство од Сунца, па је Шамаш слабији од Нанара. Ипак, његова највећа снага је у томе што све лажи и неправду износи на свјетло. Симбол му је сунчани диск.
Шамаш је и бог правде, јер као што Сунце распршује таму, тако и Шамаш доноси свјетло правде међу зла дјела људи. Ур-Наму, оснивач 3. династије Ура, доносио је своје одлуке према закону Шамашевом. Хамураби је Шамашу приписао инспирацију која га је довела до тога да скупи постојеће законе у кодекс према којем би се требало живјети, познати Хамурабијев законик.
АЈА је у древној семитској религији била мајка богиња, једна од најстаријих познатих семитских божанстава, супруга бога Сунца Шамаша. Проистиче од раније сумерске богиње Шериде, супруге Уту-а.
Заједно са Нанаром и Иштар, Шамаш чини тријаду – скупину од трију божанстава. Шамаш, Нанар и Иштар заједно симболизују три велике силе природе – Сунце, Мјесец и снагу Земље. Понекад је у тријади Иштар замијењена Ададом (Адада).
Хамурабијев законик, стела
„Кад су вишњи бог, краљ Анунакија, и Бел, господар неба и земље, који одређује судбину света, Мардуку, првенцу Еа, дали највишу власт над свима људима и прославили његово име међу Игигима; кад су Вавилон назвали његовим славним именом и на земљи учинили га великим; кад су у овој вароши за овог бога успоставити вечно краљевство, чији су темељи постојани као небо и земља, — тада ме Еа и Бел позваше по моме имену, мене Хамурабија, великог кнеза, који се боји богова, да унапредим благостање људи, да прибавим важност праву у овој земљи, да истребим поквареног и неваљалог, да спречим моћнога да не угњетава слабога, да обасјам земљу, Хамураби, пастир кога је Бел изабрао, ја лично, ја који нагомилавам богатство и изобиље, који учиних све могуће за Нипур и Туранки, дарежљиви снабдевалац Екура, моћни краљ, који је рестаурирао Ериду и очистио светилиште Еапсу, који се борио против четири стране света, прославио име Вавилона, обрадовао срце Мардука свога господара, који (Хамураби) сваки дан чинодејствује у Сагилу, краљевски потомак кога је створио бог Син: који је обогатио Ур; скрушен, понизан, који је донео изобиље у Гишширгал; мудар краљ, љубимац Шамаша, силан, који је обновио Сипар, који је зеленилом заодео светилиште Малкат; који је узвисио Бара, слично престолу неба; ратник, који је заштитио Ларсу и обновио Ебабар за Шамаша свога помоћника; господар, који је дао нов живот Уруку, давши воду његовим становницима… “
Овим ријечима Хамураби говори о томе да су га богови послали на земљу да успостави ред и донесе закон. Наш познати класични филолог и хелениста Милош Ђурић сматра да “самим тим што каже да се боји богова то показује да он поставља богове изнад њега и да никако не би седео пред богом. Он стоји испред бога сунца, правде и законитости Шамаша, пун поштовања и прима из његових руку симболе највише судске власти. Он хоће да покаже тиме да му је закон богом дан. Сунце изнад Шамашове главе, доказује да је лик који седи Шамаш бог сунца. Овим закључујем да је лик који стоји Хамураби, а лик који седи Шамаш, бог сунца“.
На самом почетку Хамурабијевог законика помињу се ИГИГИ (још један палиндром), што у преводу значи – они који се окрену и виде. Игиги је термин који се односи на богове неба у сумерској митологији. Иако су понекад синоним за термин „Анунаки“, у једном миту Игиги су били млађи богови који су били слуге Анунакија, све док се нису побунили и били замијењени стварањем људи. Сама ријеч ИГИ и на сумерском и акадском језику значи ОКО, па се негдје ИГИГИ преводи и као “очи на небу, посматрачи“.
Сања Бајић
Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.
У митолошкој свести Свети Сава има многе особине које се не могу назвати хришћанским. Светац је често гневан, раздражљив и увек спреман да кажњава. Гнев је често немотивисан или недовољно мотивисан, а казне често претеране, некад и неправедне.
Свети Сава и Ђаво; Фото: ѕутјуб принтскрин: Цртани филм „Свети Сава и Ђаво“ (Иван Мандић)
Свети Сава је, на пример, једно чобанче претворио у пса само зато што је лежећи јело. Такође, светац допушта да у пакао оде један праведник само зато што се није исповедао.
Светог Саву можемо у причама видети и као немилосрдног, увредљивог, завидног. Међутим, све негативне особине које светац носи у причама у складу су са природом паганских божанстава, јер су управо таква божанства обесна, саможива и непредвидива.
Све молитве и жртве, и уопште култне и магијске радње, имају за циљ да сачувају људе од гнева богова.
Свети Сава и ђаво
Пошао свети Сава преко једне планине, па срете ђавола. Кад га ђаво угледа, уплаши се и шћедне да побегне, али не могне, па се тада сретну на путу. Свети Сава рекне ђаволу: „Помози Бог!“ а овај одговори: „Није ти за тим стало.“ — „Како си?“ рече Свети Сава; а ђаво му одговори: „Шта је теби брига, како сам.“ — „Куда хоћеш?“ упита га свети Сава; а овај одговори: „Ни за тим ти није стало.“ — „Шта би радио?“ рече свети Сава; а овај му одговори: „Радио бих башчу, кад бих имао мршаве земље и таквог ортака.“
Онда свети Сава каже ђаволу: „Ако баш хоћеш да радиш башту, ево сам ти ја ортак, но да се договоримо, како ћемо и шта најпре сијати, и ко ће сјеме набављати.“ А ђаво му одговори: „Ако ме и мрзи с тобом радиги, и опет ти се покорити нећу, али хоћу да начинимо уговор, па да отпочнемо радити.“
Сад се договоре, да посаде најпре мрки лук; ово и учине. Кад лук почне да расте, дошао би ђаво, па гледао како су лијепа и добра пера у лука, а не гледаше шта је у земљи. Кад лук у највећој снази буде, онда свети Сава позове ђавола, те дођоше. „Е,“ рече сад свети Сава ђаволу, „пола је моје, а пола твоје, па бирај које волиш.“
Видећи ђаво силна пера у лука, превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно што је у земљи. Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило, кад види, де пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену; а свети Сава повади лук и однесе га.
Ово ђавола врло ожалости, па се ријеши, те још један уговор са светим Савом учини, да посаде купус, па ђаво рече: „Ја ћу оно, што је у земљи, а ти оно што је на земљи.“ И тако буде. Купус посаде, и овај све растијаше више и развијаше свој лист, док се и главице укажу. Видећи ово, ђаво мишљаше: кад је оволика чвонта на земљи, та колика мора бити у земљи, па се врло радоваше.
Кад у јесен буде, свети Сава дође, те купус посијече, а ђаволу остави корење. Мало затим ето ти и ђавола, ту су гајде, ту су свирале, хука, бука, пјесма и арата велика. Па чим један корен извади и види, да нема ништа, пренемогне се од муке, па онда умоли светога Саву да још један уговор начине, да посеју кромпир, па онда, што је у земљи, то нека буде светога Саве, а што је на земљи, то да њему остане.
Овако и учине. Посију кромпире. Кромпири изникну, укаже се најприје цимина, па онда цвијет, а за овијем бобе. Видећи ово, ђаво се стане смијати и светом Сави пркосити. Но кад буде у јесен, онда цимина опадне и иструхне, а свети Сава повади кромпире, па у трап.
Надимаше се ђаво, да пукне од зла. Видећи овако себе преварена, кајаше се што је са попом имао посла, па опет умоли светога Саву, те посеју пшеницу и уговоре: што је на земљи, нека буде светога Саве; а што је у земљи, то да буде ђаволу.
Кад пшеница порасте и класа, ђаво дође над ограду, па гледаше колико је израсла и говораше: „Из малога зрна нарасте оволика стабљика!“ Кад буде јесен, онда свети Сава позове жетеоце, те пшеницу пожњу, а ђаволу стрн.
Сад ђаво стане плакати, па од љутине рече: „Баш хоћу с тобом још да посадим виноград, па шта буде; и ако ме још и овде превариш, онда од нашег ортаклука нема ништа.“ И тако посаде виноград.
Кад виноград треће године роди и покаже се врло лијепо грожђе, онда се састану да бирају, шта ко воли. Сад свети Сава упита ђавола: „Шта волиш, ортаче, или чорбу или густижу?“ А ђаво одговори: .„Ја ћу густижу, а теби начаст чорба.“ Кад виноград сазри, онда свети Сава обере грожђе, метну у кацу, па послије источи вино, а ђаволу остане џибра.
Сад се ђаво домисли, те у џибру наспе воде, начини казан и препече ракију; а Свети Сава тек њему, па му рече: ,Шта је то, ортаче?“ А овај му одговори: „Печем ракију, побратиме!“ Онда свети Сава рекне: „Дајде, ортаче, да видим ваља ли.“ А овај му наточи у чашу; сад свети Сава сркне једном, другом, па трећи пут и прекрсти се; а ђаво побјегне и рече: „Вала, то је стару лијек, а младоме бијес!“ па тако ишчезне. И више га никако нема тамо где чује да је поп.
Народна легенда
Погледајте цртани филм:
Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 274–277.
– Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“
Немушти и козарски језик. То су два језика, за које не знају граматике ни лексикони, нити се могу научити у високим школама. Ево што се за њих приповиједа у народу.
Вилијам Страт – Мало дете ће их водити, 1896; фото: Википедија
По народњем приповиједању постао је немушти језик овако:
У првашња доба није само знао говорити човјек, него су то знале и животиње, паче и само дрвље и камење. Тада је човјек био у много бољем стању, јер су му сва створења као: животиње, дрвље, траве и камење сами казивали, за што су му добри и због чега су му од Бога намијењени.
Немушти језик – Змија се уплела око пастирове руке (Војислав Петровић – Hero Tales and Legends of the Serbians, 1914.)
Онда је човјек збиљам био сретан! Но та му срећа није потрајала дуго, јер чим је сагријешио, одмах се све то преобратило и све је замукло и занијемило за увијек прама њему.
Сам је човјек био тако покаран од Бога, да је заборавио свеколике користи, што су га прије биле научиле животиње и остале ствари, кад су још говориле. Него и сада говоре и животиње и остале ствари, али их човјек не чује.
Само онај, ко је добар, може то чути и то једном у години, а то је кад је благовијест, јер тада Бог припусти таким људима ту милост, да знаду, шта ће им бити у будуће кроз цијелу годину и од чега им се треба чувати и што имаду радити да измакну несрећи, а достигну срећу.
А сад да нешто рекнем о козарском језику.
Овај језик чула сам да највише употребљују чобани и чобанице код оваца. Но овај се језик чује зборити и по градовима, најсколи код дјеце, па и одрасли се често пут као у шали њиме служе.
Ја сам по азбуци — колико се могло — сложила овај језик, како сам га сама чула у народу. Узећу дакле за примјер поздравну ријеч: „добро јутро“, те ћу је у томе језику на све могуће начине овдје изнијети:
Адоабро ајуатро
Бродо троју
Цидоциброциње цијуцитроциње
Дедоњедеброње дејуњедетроње
Едосајебросање ејусајетросање
Фидофиброње Фијуфитроње
Хидохибро хијухитро.
Идосброс ијустрос
Кудокброје кујуктроје
Лидослибро лијуслитрос
Мидомбро мијумтро
Недонебро нејунетро
Ододоород ојудотрод
Придовишбро пријувиттро
Радосброње расјустроње
Сидовисбро сијувистро
Тедоброс тејутрос
Убродоње утројуње
Видовисбро вијувистро
Зедосбро зејустро
Милена Зовкова
Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, књига II, стр. 236-237, април-јуни 1890.
Грчки бог лекарства Асклепије владао је медицином, хирургијом и лечењем травама, а доводи се у везу са етрурским божанством Видиовис, односно словенским Видом или Световидом. Родитељи су му били бог Аполон и нимфа Коронида, а одрастао је уз кентаура Хирона који му је пренео знања о лечењу и оживљавању људи.
Асклепије – статуа изложена у музеју Епидаурус театра; фото: Википедија
Асклепије – грчки бог медицине и лечења
У храму бога Асклепија Хипократ је учио лекарске вештине и због тога се Асклепије помиње у Хипократовој заклетви. Асклепијев штап око којега је увијена змија до данас представља симбол лекарства . Његов култ пренет је у Рим, где се поштовао под именом Ескулап, а у Египту је био познат под именом Имхотеп.. Асклепију се приписује један од најстаријих палиндрома на свету Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν („сперите своје грехе, а не само своје лице.“),
Асклепијев палиндром
Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν („сперите своје грехе, а не само своје лице.“) грчки је палиндром сакралног садржаја који се најчешће везивао за имена цариградског архиепископа, писца и реторичара Светог Григорија Назијанског (329-390) и ромејског цара Лава шестог мудрог (886-912), Сматрало се да овај палиндром упућује на један библијски псалам. Натпис је нађен на многим фонтанама које су служиле за крштавање и у црквеним крстионицама.
Најранији примери овог натписа нађени су на фонтанама посвећеним Аполоновом сину грчком богу медицине и лечења Асклепију (Ασκληπιός), чији штап око којега је увијена змија до данас представља симбол медицине и лекарства уопште.
Порекло необичног божанства
Порекло имена Асклепије није познато, али се претпоставља да је његов прегрчки назив гласио Аслепије (у грчком непознат гласовни скуп „сл“ аутоматски прелази у „скл“) и доводи се у везу са етрурским божанством Видиовис, односно словенским Видом или Световидом.
Асклепијејони и Хипократ
За Асклепија се сматра да је открио тајну живота и смрти. Храмови за лечење који су му били посвећени називали су се асклепијејони, а змије су се често користиле у ритуалима оздрављења управо у његову част. Његови су храмови познавали моћ примарне спирале, што је симболизовано Асклепијевим штапом. Имао је више светилишта у старој Грчкој, а главно је било у Епидауру у Арголиди. Ту су долазили многи болесни да нађу лека, приносећи жртве и носећи поклоне како би добили савете и лечење. Знања су преносили Асклепијеви свештеници, са оца на сина, а међу њима је био и данас најпознатији Хипократ са Коса. Оригинална Хипократова заклетва почињала је речима: „Заклињем се, пред Аполоном лекаром и пред Асклепијем и пред Хигијом и Панацејом и пред свим боговима…“
Манастир Панагија Малеви у близини Триполија на Пелопонезу: фото: Википедија/Christina Kekka
Асклепије (у средини) долази у Кос, где га дочекује Хипократ (лево); мозаик из 2. или 3. века; фото: Википедија
Сазвежђе Змијоноша
Аполон, Коронида и Хирон
Асклепија је родила ћерка краља Регије Коронида, која је била Аполонова љубавница. Аполон је Корониду убио због прељубе, а Асклепија је дао кентауру Хирону на одгајање. Хирон му је пренео знања о оперисању, лечењу, и оживљавању људи, као и о љубавним напицима .
Према Аполодору, богиња Атена дала је Асклепију бочицу са крвљу Горгона, која је имала магична својства. Уколико би се крв узимала лево од тела Горгона, имала би дејство фаталног отрова, а уколико би се узимала са десне стране, крв би деловала толико лековито да је са њом било могуће оживети мртве.
Управо са овим детаљем из мита о богу Асклепију могао би да се повеже и палиндромни израз „Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν“ Познато је да је основна карактеристика палиндрома која се провлачи кроз митологије већине европских и медитеранских народа управо његова способност да поништава негативна својства која се јављају приликом обрнутог приказа појмова, симбола или предмета.
Змија и спирала
Са друге стране, змија или спирала често се појављује као симбол симетричног палиндромног израза, самостално или у комбинацији са другим симболима. У египатској митологији змија и птица представљају људску дуалност. Змија – силазна путања је манифестована спирала, еволитивна енергија света. Змија такође симболизује подмлађивање због своје способности пресвлачења коже. Хермес на свом кадуцеју има две испреплетене змије и пар крила – што симболизује путовање.
Асклепију у част у ритуалима оздрављења на више су се начина управо користиле змије. Неотровне змије би се пуштале да пужу по поду на којем је болесник спавао. Пацијентима би Асклепије успостављао дијагнозу, а затим би их успављивао и лечио додиром језика змије или њеним угризом. Према једној причи пацијенте би Асклепије везаних очију пуштао у лавиринт пун змија. Змијама је остављано таман толико отрова колико је било потребно за излечење. Психички болесници лечени су тако што би се затварали у буре са змијом, а затим би се бачва котрљала низбрдо.
Породично занимање
Асклепијева супруга Ипиона (Хериона или Епиона) помагала му је тако што је ублажавала болове пацијентима. Са њом је имао три сина и пет кћерки. Једна од њих, Хефија људе је даривала здрављем, док је Панакеја људе ослобађала свих болести. Син Телесфор је био патуљак који је убрзавао лечење болести.
Гнев богова и сазвежђе Змијоноша
Како због његове вештине нико није умирао, Танатос, бог смрти се на њега пожалио Зевсу. И бог подземља Хад сматрао је недопустивим да му Асклепије отима душе које су већ постале његово власништво. Зевс је Асклепија, као неког ко руши светски поредак оборио са муњом на земљу. Асклепијева смрт била је поука људима да нико не сме толико да се одважи да би се играо бога. Како би осветио смрт свога сина, Аполон убија Зевсове миљенике киклопе, а Зевс, да би их повратио, враћа Асклепија на небо, у сазвежђе „Змијоноша“.
Далибор Дрекић
Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.
Уз ову пословицу има у Вуковој збирци (Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Биоград, 1900, и Рјечник, s. V. вунен) овакво објашњење: »не чује се кад долази, али се добро осјећа кад удари«. Друга половина пословице је јасна: »гвоздене руке«, очевидно, показују степен енергије са којом ће се Бог понашати према људима онда када на њега дође ред да проговори. У тренутку када он кога човека буде кажњавао, биће он јак и неумољив. Друга половина пословице има, очевидно, овакав смисао. Теже је протумачити прву половину. По Вуку »вунене ноге« у Бога значе да се Бог »не чује кад долази«; Бог, дакле, иде полако, без шума – он се прикрада. На који се он то начин може прикрадати а да га ми не чујемо? По Вуку – под претпоставком да смо овде добро разумели Вука – на тај начин што ће ноге обложити вуном, што ће, рецимо, имати вунену обућу.
фото: pixabay
Ово је Вуково објашњење невероватно, а можда и немогуће. Пре свега, примитиван човек замишља да су његов бог или његови богови сасвим конкретни и близу њему, и представа о невидљивом божанству, божанству које не можемо осетити је у религији патријархалног друштва необична и неочекивана. Божански се нумен споразумева с људима, када им даје савете или када их кажњава, сасвим директно. Он се не крије, и не сакрива свој долазак. Такав је Зевс са својим громом, такав је Посејдон са својим ветровима и таласима, таква је Хеката са својом пратњом – сви они гласно јављају свој долазак. Сасвим апстрактан божански нумен јавља се само у савршеној религији, нпр. у јеврејској, где је бог Јаве страшан и недостижан. Према томе, Вуково објашњење, у коме се божанству приписује особина коју то божанство, у најбољем случају, има ретко – то нам објашњење мора изгледати одмах, на први поглед, подозриво.
Али то још није све. Ми у овој пословици имамо фигуру која је у пословицама уопште врло честа – то је антитеза. Примера за пословице са антитезом има необично много, нпр.: У ратара су црне руке а бела погача; Ко високо лети, ниско пада; Беле паре за црне дане; Данас везир, сутра резил; Да те Бог сачува ведра Божића и облачна Ђурђева дне; Два лоша избише Милоша, итд. итд.
И пословица о којој је реч спада у групу ових пословица. Према томе, ми бисмо у првом њеном делу требали да имамо супротну представу, контраст према другом делу. То, међутим, ако се прими Вуково објашњење, нипошто немамо. »Гвоздене руке« у другом делу изазивају асоцијацију страха; у првом, дакле, делу морамо имати супротно осећање. Међутим, божанство би баш тиме било страшно што би долазило тихо, нечујно, што би се прикрадало (сетимо се само како је страшан Јаве у јеврејској религији), и ми, на тај начин, ако бисмо задржали Вуково објашњење, не бисмо добили антитезу. Да преведемо на обичан говор, па да видимо како би било немогуће замислити овакву пословицу: »Бог долази нечујно, он се прикрада, али је страшан кад удари«. Очевидно, имамо логичну контрадикцију, са којом се не можемо задовољити. Али, пошто ми антитезу морамо имати у овој пословици, а не можемо је имати по Вуковој интерпретацији – то Вуково објашњење извесно није добро.
Морамо, дакле, потражити друго објашњење. Ми у другом делу пословице имамо казну, и осећај страха; у првом делу, дакле, морамо имати одсуство казне, и сигурност, безбедност онога који треба да буде кажњен. А безбедан ће грешник бити само у том случају ако оно божанство које има да га казни није ту, управо ако још није ту, ако се тј. са казном задржало – ако са осветом чека. Ми смо малочас видели да се у религији наивног човека углавном не јавља представа о божанству које долази полако и нечујно, које се прикрада – да ли, сада, наиван човек познаје божанство које са казном оклева и чека? Свакако познаје. Веровање у Немезис, Дику итд. заједничко је у свима религијама, и тај моменат и јесте оно што у савршенијим религијама подиже озбиљност религиозног морала.
Наиван човек – а нас се овде тиче само религија примитивног човека – представља себи овај процес греха и одмазде сасвим конкретно. Божанство које има права на казну памти или бележи шта је човек скривио, и са казном чека. Оно ће, са чекањем, ићи чак тако далеко да ће се светити на другом и трећем колену: алегорија из јеврејске религије, да оцеви једу кисело грожђе а синовима трну зуби, начињена је према чисто народним религиозним представама. Зевс, по народном веровању, бележи на таблице или у »тефтер« људске грехе (или то чине други за његов рачун), и са казном нипошто не хита*. * Зевс је одавно у књиге уписао да казна неће стићи неваљалце ни пребрзо ни прекасно
У једној Бабријевој басни прича се како су се, у доњем свету, Плутон и Персефона силно наљутили на лекаре што не дају болесницима да умиру, па су им свима побележили имена – да их, разуме се, казне тек доцније, кад ови сиђу у Ад. Један римски писац, Валерије Максим, врло лепо карактерише стрпљиво чекање и нехитање увређеног божанства: Lento enim gradu ad vindictam sui divina procedit ira, tarditatemque supplicii gravitate compensat**. Потпуно, дакле, исте идеје које и у нашој пословици. ** Лаганим кораком божански гнев напредује према освети, али спорост надокнађује тежином казне
Представа о божанству које са казном не хита позната је добро и у религији нашег народа – овде не мислим на хришћанску религију; религија код оријенталских хришћана у основи је она иста која је била и у претхришћанско доба – и за то имамо доказа у пословицама: »Бог бави, ал’ не заборави; Бог дуго кроз прсте гледа; Бог је спор, али достижан; Бог не плаћа ни у петак ни у суботу, него кад је њему драго; Бог не суди сваких осам дана; Неваљале Бог оставља за погибаони дан«, итд.
Према свему овоме имамо ми разлога веровати да и у нашој пословици Бог са »вуненим ногама« треба да значи Бога који не хита, који чека. У томе бисмо случају, у другом делу пословице, имали потребну антитезу. »У Бога су вунене ноге« требало би да значи: »Богу су ноге на неки начин спречене, задржане вуном, те не може да иде«. Због тога је – тако треба разумети алегорију – спор. То је једино објашњење које можемо очекивати.
Сличну пословицу имају и Римљани: dii irati pedes lanatos habent, »богови када су гневни, увређени, имају вунене ноге«. Ова се пословица обично интерпретира да богови долазе »leisen Schrittes «, дакле отприлике »auf Filzsohlen«*. L. Friedländer мисли да, у овом случају, богови имају »подагру« (зато су им ноге увијене у вуну), па не могу да се крећу. * »Лаганим кораком», »на потплатима од клобучине«
Ову пословицу цитира Петроније у свом роману. Реч је о неродици, о рђавој општинској управи, о скупоћи, у вароши у којој се дешава Петронијев роман. »Нисам могао, тако ми Херкула«, – прича један од учесника на Трималхионовој гозби – »да зарадим данас ни залогај хлеба! А суша једнако траје. Ево већ година дана како траје глад… а некада је било хране као блата. Хлебац од аса не би могла вас двојица да поједу, а сада је мањи него воловско око. Из дана у дан све горе. Наша варош иде унатраг, као рак… Што се мене тиче, ја сам већ дошао до паса, и ако потраје ова скупоћа, мораћу продати оне своје кућице. А шта би друго и могло да буде, кад се ни богови ни људи неће да смилују на ову варош? Тако ми моје деце, ја мислим да је све ово прст богова!Није ни чудо: нико небо не сматра више за небо, нико не држи пост, нико не зарезује Јупитера, већ су сви зинули и гледају само своје рачуне. Пре су матроне у столи, босоноге, са отпуштеном косом и чистом савешћу, ишле на брдо и молиле Јупитера за кишу, и одмах би пљуснуло као из кабла -онда или никада! И сви су се смејали, покисли као мишеви! А сада, зато што нисмо побожни, и богови имају вунене ноге – dii pedes lanatos habent.»
Очевидно је, дакле, да се овде не мисли на лагано, нечујно ступање богова, него на задржавање, недолажење, оклевање (код Петронија, истина, оклевају они не са казном, него са доношењем помоћи – али је главно да оклевају). Овако је нашу пословицу тумачио и један римски граматичар, Порфирије: dicitur deos iratos pedes lanatos habere, quia nonnunquam tarde veniunt nocentibus*. * Каже се да срдити богови имају вунене ноге, јер каткад споро стижу злочинце
Значење римске пословице према томе је јасно. А како је постала фигура у тој пословици? И зато имамо објашњење из старога века. Макробије вели: Saturnum Apollodorus alligari ait per annum laneo vinculo et solvi ad diem sibi festum… atque inde proverbium ductum, deos laneos pedes habere.
Један дакле римски бог, Сатурн, био је преко целе године везан вуненом везом, и дрешен само о свом празнику – о Сатурналијама.
»Везивање« је играло и игра у празноверици врло велику улогу. Примитиван човек гледа на своје богове као на бића која су само јача од њега, иначе имају његове особине. Због тога их он не само моли и гледа да у њима изазове симпатије или сажаљење, него их, када затреба, и грди, прети им, или гледа да их превари, итд. Везивањем празноверан човек жели да демона, ако је добар, привеже за себе, а ако је рђав, да га спречи да му не учини зло. Ксеркс је зато бацио окове у дубину морску да би везао зле демоне који су на дну, и ово везивање и шибање мора није била обест, како хоће Херодот, већ један религиозан акт.
Овакво везивање није било само символично, него и сасвим стварно, па се налазило примењено чак и у званичној, државној религији и религиозним установама, нпр. када би статуе богова и хероја биле у оковима. Сатурн је био везан преко целе године вуненим конопцима, да не би побегао – што би могло имати фаталних последица, пошто је Сатурн божанство плодности – и тако је ово везивање ушло и у цитирану пословицу.
Сада нам може бити јасан и смисао наше пословице. Ми имамо овде посла са прастаром празноверицом. »У Бога су вунене ноге« значи: »Богу су ноге везане вуненим везама«; отуда се он не може да креће или се лагано креће. Он, дакле, полако иде, али је утолико страшнији када се свети. Он је, како се то каже у сродној пословици, спор али достижан. Ми овакво религиозно – историјско објашњење смемо да примимо; ми, још, имамо права на претпоставку да је и у нашој старини постојао обичај везивања богова, штавише, смемо сматрати као сигурно да је постојао исти обичај и у истој прилици као и код Римљана. Код Римљана је, наиме, Сатурн био везан преко целе године, а дрешен о Сатурналијама, тј. о празнику Коледа, јер су Сатурналије падале у исто време, по свршетку свих могућих жетви, и имале исти смисао који и наш Коледо; ми, међутим, и данас у то време имамо обичај везивања односно дрешења.
Словенин је, као и Римљанин, држао своје богове плодности преко целе године везане, да га не би оставили, а када би му они дали плодове, он би их, о празнику, из захвалности за једно кратко време дрешио. Тај је обичај пренесен доцније са фактичних богова на оне који ће бити једном богови – на домаћина – и код нас данас о оцевима бива дрешен домаћин, који се откупљује земаљским плодовима.
Наша пословица – чији смисао, после свега што је говорено, не може бити у питању – даје нам према овоме један драгоцени податак из наше старе религије.
(Старинар, VI, 1914, стр. 153-157)
Извор: Веселин Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије 1910-1924, приредио Војислав Ђурић, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.
Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским сагама открили највеће келтско божанство, Луг, чије име носи велики број важних места као Лион, Lugdunum, итд. Помоћу тих истих сага покушали су и да значај поменутога божанства објасне тражећи му право место у верском систему Келта и круг његових пратилаца у митологији.
Галски рат – Верцингеторикс се предаје Цезару 52. п. н. е.
Иако готово влада сагласност да је Луг највеће келтско божанство, келтисти нису сложни у схватању његове природе; јер, док једни, заједно са Џоном Рисом (John Rhys), сматрају да је Луг сунчано божанство, дотле га други, са д’Арбоа де Жибенвилом (d’Arbois de Jubainville), идентификују са римским Меркуром.
У чланку “Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves“, y “Revue Archeologique“ (1914, II стр. 205—230) Ж. Лот (Ј. Loth), члан француског Института, изложио је дотадашња мишљења по овом питању и дао своје закључке. Према њему, своје мишљење да је Луг сунчано божанство Рис поткрепљује доказима из ирске саге која се зове Смрт Туиренине деце као и етимологијом саме речи Луг. Јер у поменутој саги, сјај Лугова лица и чела био је сличан сјају сунца на заходу: било је немогућно гледати његово лице, толико је сијало. А на другом месту, кад Луг скида кацигу, његово се лице и чело засијају као сунце натоплијег дана жаркога лета. Бреас, син Балора, старешине Фомора, народа који ратује са Луговим народом, каже: Чуди ме да данас сунце изгрева на западу (Луг треба да је долазио са запада), а сваког другог дана на истоку. — Боље је што је тако, кажу му други. — А, шта је друго? пита их Бреас. — Сјај лица Луга Ламхфаде, одговорили су они.
Етимолошки, Луг би требало да се идентификује са Леом (Lleu), ca главним јунаком из галског мабинога, романа о Мату аб Матонвиу, јер Леу галски значи светлост. Са Рисом се у овоме слаже Педерсен (Pedersen), али је Лот побио ово мишљење налазећи да између Луга и Леуа нема никакве сродности ни уопште ни етимолошки, јер, вели, Лугу би требало да одговара галски lleuwu, 1öwu а не lleu.
Али, како не може етимолошки да се утврди идентичност Луга и Леуа, исто тако, мисли Лот, Лугу не одговара ни она етимологија коју му даје Херикус (Hericus) у “Животу св. Германа“ где каже: Lucduno .. quod sit mons lucidus. “Lucdun“ Херикус не пише ca g већ ca c, из чега излази, вели Лот, да је за њега етимологија речи Луг од латинске речи lux — светлост, што није правилно.
Постоји у ирским текстовима Средњега века реч луг, други падеж лога, подударна са именом овога загонетног божанства. Значење те речи још није одређено. У епу Флед Крикренд јунак Loegaire има крик лава и дивљи ужас лога (други падеж од речи луг). Виндиш (Windisch) ову реч луг преводи са ватра, али без одговорности. Овај луг је, код Педерсена, идентификован са рисом, а и реч рис — lynх има корен lux — светлост, од чега и долази његово име, јер има сјајне очи. У овом тумачењу са Педерсеном слаже се и Куно Мајер (С. Меуеr), из чега би изишло да Луг није божанство него животиња. Верујући и у овакву претпоставку, Лот закључује да је могућно да је у времену пре ирских сага рис био у Луговом кругу.
У једном ставу епопеје “Друга битка Мојтуре“, Луг игра најглавнију улогу.
Пред битку Луг жели да уђе у Тарине дворе. При улазу вратар га пита чиме се бави. “Столарским занатом“, следује одговор. За овим се ређају и многа друга занимања. Код Таре све то имају. Али краљ Нуаду га проба на игри шаха, где се Луг показује непобедив и због тога га примају.
Пред пуштање у двор Луга зову Samhildánach, a samh се често везује за луг. Лот сматра да Луг Ildanach значи Луг са многим даровима. Што се тиче речи samh Хв. Стокс (Wh. Stokes) сматра да је то грчки префикс ама, према чему Samhildánach би значило лично онај који има много дарова. Али из текста ирских сага ово значење не може да се закључи. Једино значење које би могло да се да речи samh јесте лето. Samhildánach би, дакле, значило лето са многим даровима које доноси. Јер, не треба заборавити, вели Лот, да Samhildánach није епитет Луга. На четири места samh замењује Луг, из чега је јасно да је за писца епопеје samh, лето, синоним Луга. Ова епопеја је, свакако, каснијега датума, имајући на уму и игру шаха, а сматра се да треба да је била позната у Ирској око XII века.
Ради поткрепљења ове етимологије — Луг, светлост, могло би се додати да старокелтска реч “лугра“ значи звезда луга. До овога су истовремено дошли и Лот и Педерсен.
Поред многих других тумачења предлаже се тумачење Луга са гавран. Код Ираца као код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У извесним текстовима ирским, бог рата је гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог Сиарана (Ciaran) Lugbrand речју “гавран Луга“. Али ирски бран (bran) вели Лот, као и галски, има само једно n уместо два, што побија тврђење де Жибенвила.
У легендама гаврани Лугу доносе гласе о томе где се налази непријатељ, Фомор, који се тумачи као божанство смрти. Сем овога и на лионском новцу налази се глава гаврана. Исто тако је у Оранжу, у Француској, нађен медаљон из I века по Хр. на коме је заштитник Лиона са скиптром, рог благостања и крај њега гавран на стени. То су, углавном, докази из којих Рис изводи да је Луг сунчано божанство.
За де Жибенвила Луг није сунчано божанство. Ослањајући се на Цезара (De bello gall. VI, 17) он сматра да је Луг Меркур, јер је и он многоструко обдарен као Меркур. У једној песми из 14 века G. Fionn О’ Dalaigh велича божанство Луг: ниједно створење саздано од земље или воде, вели се у песми, не може се мерити по лепоти са њим; његов глас је звучнији од струна са харфе најбољих уметника.
Луг је и лекар. У епопеји Tain bó Cúalnge он лечи Кукулинова сина, рањеног, а Кукулина успављују његове чари, чари Луга, итд.
Извесним својствима Луг одговара Аполону, другима Меркуру, па и Марсу, услед чега су Рис и Жибенвил и сагласни да је Луг сложено божанство.
По овако детаљном излагању Лот даје своје закључке. Ако се хоће, вели, дубље да уђе у значење Луга и његове пратње, да се одреди његово митолошко место и круг у коме се налази, онда се мора дубље ући у ирске традиције. Само се помоћу њих може најприближније да реши проблем Луга, за чије се битисање несумњиво зна из натписа и спомена. Хришћански редактори ирских сага несумњиво су му дали својство самртника.
Но, има нешто што ни хришћанство није могло да збрише код Луга; то је његов празник Лугнасад (Lugnasad), који и данас носи то име у крајевима галског, односно гаелског језика, у Шкотској и на острву Ману. Иначе ирски текстови, а нарочито Dindshenchas, што значи стара историја брегова, кажу да је Луг установио ову свечаност у част Таилтие, Tailtiu, своје мајке. Таилтиу је кћи Могмора, велике равнице, земље смрти, Шпанија по претпоставци. Она умире у августу према Dindshenchas. Луг је установио празник у њену част. А сам Луг је обожаван нарочито на бреговима.
На тој светковини закључивали су се и бракови, што је још и данас у сећању становништва, нарочито из околине Келса (Kells), и одржавана је све до 1806 г. са традиционалним играма, али су је власти забраниле. Ова свечаност празновала се око самога гроба Таилтие. У Кармаку је била од нарочитог значаја. Народ је веровао да ће му бити година берићетна, имаће напретка у свему и биће независан од суседних племена ако је одржава, и она је у Кармаку одржавана сваке треће године, на Лугнасад, 1. августа. — Значење речи “насад“ је нејасно. Према Рису Лугнасад би требало да значи Лугово венчање.
Лот у речи Tailtiu види корен tal ca значењем земља. Tailtiu je синоним речи Троган (Trogan) по којој се и август зове. Према једном епу месец август се зове код Гаела и Бритона Троган, а први август Брон Трогин (Bron Trogin). Брон Трогин значи жалосни Троган и тумачи се тиме да се Троган жалости под теретом својих плодова. Троган је име земље. И Лот непобитно утврђује, према разним текстовима, да је Троган земља и да је код старих Ираца август посвећен мајци земљи, па је у њену част и Луг установио свечаност на дан 1. августа. Развијајући даље тезу, Лот тврди да је значење земље и Ирске исто, јер Ериу (Eriu), други падеж Ерен (Erenn), јесте Ирска, а ириу (Irin), други падеж ирен (Irenn), је земља.
Култ Луга у Ирској свакако је био нераздвојен од култа земље. Она је његова мајка хранитељка и зато је у њену част и установио свечаност коју празнују сва гаелска племена.
У закључку, Лот се слаже са де Жибенвилом да је Луг Меркур, јер, вели, божанство чије име и данас носе четрнаест утврђења, Лион итд., божанство чији је култ био невероватно распрострањен нарочито код Келта на острвљу, није се могло изгубити тако нагло, одмах по доласку Римљана у Галију, него је и даље обожавано, али је добило само друго име — Меркур.
Мимо свих атрибута сунчаног божанства — и само генетичко име бога код Келта је deivo-s, свакако у почетку придев небесни, светли — Луг је, вели Лот, и божанство земље. што се види и из свечаности коју је у Ирској установио у част и славу земље.
Из овога излази даље, по Лоту, да су мистериозни Луговес једна врста матера из пратње Луга. Још у 1885 г. Гајдоз (Gaidoz) je, вели Лот, одличним разлозима побио де Жибенвилово гледиште, по коме је реч Луговес најобичнија и најједноставнија множина речи Луг, и утврдио да су Луговес друга божанства. За Виндиша су Луговес женска божанства, што иде у прилог тврђењу да су матере.
И поред тога што је детаљно и савесно претресао и ирске саге и друге радове о проблему, еминентни научник Лот у њима, дакле, није нашао несумњивих података за идентификовање келтских божанстава Луга и Луговеса, што значи да Ирска, иако сматрана као ризница келтизма, нема у овом конкретном случају тих несумњивих података.
Да ли је било потребно више продубити Херикусову етимологију, појављену у речи Lucdun..?
У латинском језику, поред luc као корена речи lux, јавља се luc као корен речи lucus, ca значењем гора, шума, а однос латинске речи lucus према келтској Луг не само није довољно испитан, него није уопште ни испитиван, иако је она употребљена баш у митолошком смислу.
У Germania, IX, lucos… consecrant; XXXIX Est et allia luco reverentia, a на многим другим местима Тацит говори о лукусу као светој шуми.
Сем lucus-a, према Тациту (German. XI), in commune Hertham id est Terram mater.. colunt, из чега је јасно да је поред lucus-a, као светог места, тадања Германија обожавала и Hertham, мајку земљу.
Из овога се, даље, поставља питање да ли је и реч lucus латинског порекла или је, као Hertha, страног, па на туђ корен додат наставак luc-us, и тиме латинизирана? Ми знамо, Lugdun додат латински наставак. Ми, даље, знамо и из Лота на пример, да Лугдун није латинско име већ је на келтски за претварање г у к, што се, свакако, јавља и код речи Lugdun, Lucdun, где је очевидно да је Lugdun и у једном и у другом виду истог, келтског порекла. Из овог је, даље, свакако несумљиво да су luc и lug једно исто.
Ово, разуме се, још не смета да luc буде корен од lux а не од lucus.
Да проверимо Тацита.
Кад lucus налазимо у Тацитовим извештајима као велико, веома велико германско светилиште, а Hertham, Terram mater, као обожавану in commune у Германији, морамо, ако су његови извештаји тачни, и данас наћи у германским племенима макар индиција и о једном и о другом. Јер, факат да германски радници у облику луг нису ништа открили у германским језицима, не треба да значи да појам не треба потражити и у другојачем облику.
Плутарх
Тацит
У R. А., t XX. р., 1924 у чланку Fanum et simulacrum dans la vie la plus ancienne de saint Samson, који је читава ризница података, Лот је написао и ове редове:
Порекло шведске шуме Тиведен (Tiveden) било је предмет контроверзе скандинавских лингвиста. Та је контроверза остала без икаквог резултата све до појаве еминентног келтисте из Кристијаније С. Marstrander-a. Он је утврдио да Tiveden значи шума богова, да је сложена из старе норвешке речи тивар — богови, у множини, и од вед, шума. Германски облик је тива виду. Порекло јој је идентично са средњоирским де — фид, деид, божанска шума.
Тацит је, дакле, имао право. Постоји и данас његов lucus код германских племена, али само у германском називу. Но, иако се овим потврђује да је Тацитов извештај о шуми као светом месту код Германа тачан и да су Тацитов lucus и германски tived, тива виду итд. исто, ипак се не утврђује да су Луг и lucus, односно Луг и Тивед исто.
Не треба заборавити да и за Цезара и за Тацита Германија није етнографски појам, већ географски. Она је Средња Европа и читава кошница разних народа. А, и код једног и код другога, Германи, етнографски узети, играју споредну улогу према другим племенима, која нису, етнографски, Германи у данашњем смислу. Из утврђене чињенице да је Тацит знао за свету шуму у Средњој Европи, и из чињенице да је није означио германским појмом Тивед, тива виду итд. као што је означио Hertha и објаснио латински, већ појмом lucus, требало би да значи да је он у Средњој Европи и тада нашао келтска племена од којих је и појам узео. Међутим, опет код, еминентнога Лота (R. A. t. XX. serie. V. 1924) ми налазимо и следећу реченицу: “Le deiuo — uidu celtique, le tiva vidu germanique, c’est le bois sacre, ou Celtes et Germains allaient invoquer la divinite. . .“ из чега излази јасно да lucus није ни старокелтски ни германски појам.
Чији је? — српски.
Где га је Тацит нашао?
Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била разбијена организација његове милитаристичке власти, ову службу је преузела црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби, Сјурби, Сораби, Сураби, Сараби. Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Payot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички Срби.
Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији, четрнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свима словенским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. (К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924 г., стр. 13., у преводу Т. Тарановског). Код Кадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж, што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика.
Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе.
Подударност келтског луга са српским није обична језична случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На пример епопеја “Друга битка Мојтуре“ у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлепших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски, шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildánach, а и сам Лот samh тумачи као Лето.
Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим.
“Полетела два врана гаврана, Са Мишара, поља широкога… Ја два врана, два по богу брата“. (Бој на Мишару, Вук, IV).
И ово одговара келтском и галском bran, код кога се, уместо српског в, јавља б, што је готово правило, јер је и Gabriel српски Гаврило.
И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч volks, folk je словенска. У старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје словенско п. Такав, он је помор — помор је српска реч и значи потпуно изумирање. Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност, јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и Кулин.
Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа.
А шта је Bron Trogin? Жалост јесени?
Тацит Germ. (IX) вели: “pars Sueborum et Isidi sacrificat“, a y R. H. R. livre C. 1929 у чланку L’Eleusinisme et la disgrâce des Danaїdes, CH. Picard. наводи, према наводу, један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.
Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да, у његово време, и у извесним местима Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу оплакано је као мртвац.
Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима Европе? Онда би Lugnasad било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање је том пригодом најпре симболично, а затим и реално — закључивање бракова. Сем овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место. Могућно да он одговара Трогану, утолико пре што Срби често мешају г и ј, на пр.:
Јал’ће ми је царе поклонити, Јали ћe ми на мејдан изићи —
где је употребљена реч мејдан у место речи мегдан. — Марко Краљевић и Арапин, Вук II, бр. 65.
Код Келта, даље, са Лугом се јавља и Мајка земља — Tailtiu, корен tal.
У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал.
У (Germ. XXVI) Тацит каже: “Agri, pro numero cultorum ab universis in vices occupantur, quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur.. .“
Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на некадањи режим дељења земље — тла, тала, кад је код Словена земља била општа својина.
Земља Венда на мапи Германије, 1645
Лужице
Има још један инетересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује са Ирском — Ериу, други падеж Ерен. У Србији, баш Тара се налази у крају у коме живе Ере, а не треба смести с ума да и Hertha садржи ер. Остало би да се реч dun објасни на српском.
Код Келта дун претставља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако: 1.) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање, 2) или се место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем. Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes (De bello gall. VII, 73).
Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 29—30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден, што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча џенерал, Вук. IV, ред 111—13,
Пошетала Владимировица Мила снаха Вуче џенерала По бедену града Вараждина,
а дала је и реч бетон. Друга врста ограде — Цезарев систем cippes — постоји и данас. Cippes је српска реч, цепке — цепанице, коље, плот.
Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему ограђивања цепаницама, плотом. А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа:
Сину Милош у пољу зелену Као јарко иза горе сунце
(Жен. Душанова, Вук. II, ред. 564—5).
А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у Лугу.
Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг, што одговара српском лугови.
Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је подлегао и Крапе (Кrарре — R. A., t XXX, V serie, p. 102, 1931).
Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је средњовековним Србима био усредсређен верски живот.
Откуда Келтима српски Луг?
Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој – Грци су звали светле, беле људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да тадања средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall. I, 1) Келтима назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније.
уг (Лугос, Лугус) келтско божанство
Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини (Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри, алпијски Келти, падали на Италију у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су силазили до Грчке око 1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките, одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено направили и поход на Италију; да им је године 390 најпре пала Алиа у руке, а затим Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови били су подељени — једни су били у Италији други су ушли на Балканско Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале Азије, на запад до Британских Острва.
Нека њихова племена — Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину.
Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској.
Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд., оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик bels, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио је bé-o bé-au опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургастима, ружним људима.
Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима. Борба Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд. Ово се нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље, еминентно келтски култ, култ “нордијаца“, из чега је јасно да су бели у Риму били постали надмоћнији, услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином.
Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану — белу — у приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и нереда.
У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, — и јесте тајна коју, у најновије време, наслућује т. зв. нордијска концепција.
Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Умбрије, еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању Рима, испредени су из неримских легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску.
Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски, па ни старокелтски.
Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловици II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд.; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју — Nemetes — Nemates.
Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства, или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима света, и у коме добу?
Аутор: Илија М. Живанчевић
Извор: Гласник Југословенског професорског Друштва, књига XVI, свеска 9, Београд 1936. године
Кључ је град гдје се по историјском доказу предао посљедњи босански краљ Стеван Томашевић султану Мехмеду II год. 1463. Кључ лежи у кључком пољу покрај ријеке Сане, која у мјесту пролази између двије високе природне стијене; на лијевој страни је град, назидан по стрмим стијенама, а према њему је много вишa фoртица. Мада су зидови доста порушени и шумом обрасли, ипак је ријетко у Босни видјети мјесто с бољом војничком позицијом него што је Кључ.
Стари град Кључ, 1884.
Да сасвим одговара имену своме, може се видјети, кад човјек изађе на фортицу, пак разгледа околицу. Одатле се види, како су превјечити закони природни на далеко заклонили сваки улаз, те да се мора баш кроз одређено мјесто проћи. Стари, који су му име надјевали, морали су то спазити, кад су га тако кретили.
Од града једнo четврт сахата к југу има узвишено брдо, и на њему једна хумка. Зове се “Пашина софа“. По народном предању одмарао се овдје везир султана Мехмеда Велија, кад је с војском дошао да опсједне Кључ. С њим је био и један кадија именом Мула. На то су мјесто изазвали на вјеру краља Стевана, и био би га Велија паша пустио да не бјеше Мула кадије. Он је паши говорио: “Ако си ти њему вјеру задао, нијесам ја! Дај ми га под моју власт, а у курану стоји, да кауру не треба давати слободе.“
Везир га послуша и преда му краља, а Мула кадија измисли му мученичку смрт: живоме му садера кожу. Али и паша бијаше смрћу кажњен, погинуо од своје бедевије.
Недалеко од града према сјеверу, крај ријеке Сане има добар точак, зове се “Краљевац“ и код њега је једна хумка, именом “Црквина“. Народ прича да је ту црква затрпана и засута. Низ ријеку Сану до три сахата на ниже, има на високој обали једна тврда зидина, пуста, а зове се “град Камичак“.
Од Кључа западно три сахата има село Саница. Плодоносно је и згодно мјесто, а по народној причи допало се и Стојану Јанковићу, који јој је изговорио ово: “Ох Саницо, ох мало Приморје, у теби ћу дворе саградити!“ Селом пролази ријека Саница, што извире испод горе Грмеча. Одмах на извору су јој млини, пиле и ступе. Особито је ту дивно видјети један старински млин, који се никада не покрива јер га удесна литица са стране брани од непогода. Саница набуја у мокро доба, да би могла понијети брод, али њезина снага брзо опане.
У мјесту има једно брдо “Црквена главица“ која је раскопана год. 1856. и онда је ту нађен облик цркве, по чему се то мјесто и прозвало данашњим именом. Исте године саграђена је на том мјесту црква од камена и посвећена св. апостолима Петру и Павлу, али је брзо постигла несрећа, јер је спаљена у вријеме српско-босанског устанка године 1876. Ондјешњи српски православни народ, који се био од силеџија разбјегао, поновио је и покрио у повратку на пола изгорелу зидину.
На другом брду зове се једно брдо “Клисина“. Око ње има доста великих положених плоча; по изгледу и називу чини се, да је то била мала црквица, око које се мртви сахрањивали. Прича народ да је та црквица спадала под област горњој цркви.
Посред села Санице тече ријека Ријеча, а у њу се улијева поток Смиљаница. При утоку Смиљанице у Ријечу лежи у равници “Двориште“. Народ прича да су ту били двори неких велможа, пак да су по њиховој пропасти ондашњи Мухамедовци те дворе разрушили и од истог материјала себи куће поградили. Данас се само чује име д в о р и ш т е, а не види се ни камен на камену, него се само црвени по гдјекоја разбијена цигља.
Преко горе Грмеча на високом положају лежи “Бравско“; у њему има један бунар “Краљевац“ и код њега једна зидина, народ је зове “Краљев тор“. Недалеко отален у селу Јасеновцу има једна зидина која је назад двадесет година раскопана и нашао се облик цркве, па од тада на истом мјесту чини се богослужење на дан св. пророка Илије. У Бравску има више зидина које народ зове градинама.
Између Санице и Бравска диже се велика гора Грмеч о којој се прича да на њој има град истог имена, али не личи толико граду, колико као некој паланци, која је на високим литицама. У лањском календару “Бошњаку“ описао је П. Мирковић опширно што народ прича о граду Грмечу. И ми ћемо то овдје ради потпуности забиљежити.
“Од Петровца одјахавши на источну страну скоро три сата, доћи ћеш на планину Грмеч. На највишем врху те планине стоји град, који исто име има као и планина. Град је половину зидан, а друго је саотврд. Мало се од њега порушило. А у ком је вијеку зидан, не зна се. Сад је зарастао у шуму, те у самом граду по калдрми имаде јела и јавора у промјерју по два до три метра. Од Грмеча један и по сат на пољу Бравску је једна развалина под именом “Градић“, а близу њега веома здраво врело “Краљевац“.
Краљ Стефан Томашевић
Први приказ Кључа, дрворез
Бенедикта Курипешића из 1530.
Ево шта народ приповиједа о Грмечу и Градићу:
У старо вријеме у граду Грмечу становао је један краљ а бијаше веома богат и силан. Овце његове становале су на Бравску у Градићу. У оно вријеме, приповиједа се, у тијем крајевима није падао снијег никада. Једном бијаху чобани краљеви са овцама на Бравску а удари снијег и затрпа све овце. Чобани оду и кажу краљу шта је било. Краљ рече: “Дјецо моја! то је од Бога пала слана, да за наске овдје није стања. Спремајте се, да одмах идемо.“ Почну се спремати и потоваре што год су имали, али како краљ бијаше пуно богат, па не могаше све понијети, он узме пуну тисову касу дуката и закопа их у граду.
Најмлађој ћерки његовој бијаше жао оставити толике дукате те не хтједе никако откучити се од новаца, пак ни онда када пођоше, не устајаше од касе, вичући: “Ја их жива оставити нећу!“ Отац јој говораше и заклињаше је, али она неће па неће. Но кад никако не хтје поћи, отац је онда прокуне: “Е кад нећеш да идеш с нама, а онда нека милостиви Бог нареди и послуша родитеља врућу молбу и овога часа да се претвориш у змију и да лежиш на њима и дневи и ноћи и љети и зими, а само на Ђурђев дан прије сунца један пут да наиђеш, те ако се тада са мушким сретеш, да се пољубиш и опет да се повратиш у дјевојку и пођеш за истог, а новце да узмеш своме суђенику.“ Онога часа она се претвори у змију рашљата репа и сплаза се на новце.
А отац њезин пође отален и крене на јужну страну. Путујући од Грмеча чим је ишао један сат, стао је и ударио биљег или како ондашњи народ зове – мрамор. Мрамори ти и дан данашњи су на мјестима гдје су и ударени. Високи су два метра и широки по метра од тврдога љутца камена. Први стоји у Јањилима, затим у Зденом долу у пећини. Тај је у ђубре зарастао. Трећи у Горинчанима, пак онда у Сековцу, Криводолу, Цврљивици и пошљедњи у Жупи јуначкој.
У Унцу се краљ настани и сазида град Висућ на једној стијени, који је до данас сачуван у цијелости. Басамаци, који су у стијени исјечени, нијесу у стању данашњи људи ни у два пута искорачити. Више је људи из околине грмечке ишло рано о св. Ђурђу у Грмеч град да се пољуби са краљевом кћери. Али ниједан није се могао одважити дочекати, да се сунце роди и да змија изиђе. Приповиједају, да је био дошао један и стојао на градским вратима на Ђурђев дан и чекао, па када се сунце рађало, пође змија из града, те ће управо њему. Сва се сијаше као сунце, на глави имађаше круну а реп јој двострук. Он завеже и дочека је. Она дође до њега и почне му ићи уз ногу и управо допуза до главе и хтједе га пољубити у десни образ, али он макне главом, а она се одмах врати на дукате. И сад често пута који оде, али се не одважи чекати ниједан. А дјевојка сирота, ето још чека у народној замисли свога суђеника.“
Написао: поп Миле Попадић
“Босанска вила“, година I, бр. 11, Сарајево, 1886, стр. 169-170.
Изгледом су вазда привлачиле поглед. Смештене уз воду, на местима која привлаче пажњу, окружене ниским и високим растињем. Воденице су се увек савршено уклапале у идиличан сеоски пејзаж, стваран у људској машти. Поред тога, што су својим изгледом привлачиле пажњу, у њима је одувек постојало нешто мистериозно.
Воденица; фото: Готовуша
Воденице на реци Пливи; Јајце, БиХ; фото: Википедија
Подигнуте на бујним потоцима и рекама, саграђене на местима за која народ верује да су станишта натприродних бића, воденице су у архаичној народној свести тајновита здања, саздана на размеђи „овога“ и „онога“ света.
Вода и водени ток одувек су у људској свести представљали особену границу између овостраног и оностраног. Вода је одувек за човека била извор живота и као таква изазивала велико поштовање, а човек јој је због тога придавао и велику магичну и натприродну моћ. Вода је симболично обележавала све значајне догађаје у човековом животном циклусу. Обредно је купан након рођења и за време крштења, обредно се купао уочи венчања и, најзад, последњи пут обредно купан после смрти.
Грађене на води и над водом, воденице су у људској свести означаване као заједничка творевина Бога и ђавола.
Према веровању, Бог је створио воденицу, али је она прорадила захваљујући ђаволу, који је „знао тајну чекетала“ (део воденичног механизма, помоћу кога се истресају зрна из коша под горњи камен). За ову тајну, према предању, дознала је пчела и украла је од ђавола.
Петар Божовић и Мирјана Николић у филму „Лептирица“: фото: Prinscreen
Српски народ приписује изградњу воденица свом учитељу, Светом Сави. У народу постоје различити називи за воденице, а то је у вези са воденичним точком, или оним делом, којим сам точак захвата воду (кашикама, лопатама и сл.). Називи су следећи: ајташица, кашичара, опакуша, поточара, подмакуша, прекаја, ситарица, рекавица, тумбасара, шкрипавац.
Место градње воденица „привлачи“ и разна демонска бића. Будући да се граде на води, привлаче и разне водене демоне, а посебно виле. Према веровању, виле су врло љубазне и помажу човеку, али ако их овај узнемири, оне знају да буду и врло лоше и осветољубиве. Њих често обилазе и друга демонска бића: ђаволи, дрекавци, але, бауци, здухаћи и вампири.
Српски народ веровао је како у глуво доба воденице обитавају и она несрећна бића, која тумарају на размеђи два света. Та бића, која народ зове вампирима, у глуво доба ноћи посећују воденицу и наносе зло неопрезним воденичарима.
Обавијене мистеријом, на крају села, у вододеринама, или пак у шуми, воденице су радо коришћен мотив и у књижевним делима. Једно од таквих је приповетка Милована Глишића „После деведесет година“, по којој је 1973. године снимљен наш хорор-филм „Лептирица“ у режији Ђорђа Кадијевића.
За Расен: Ивана Миланов
Извор: Јанковић, Н.(2012). Културна баштина Србије, Београд
У енглеском и у неким германским језицима назив Ускрса “Easter” готово сигурно има паганске корене. Повезује се с Остаром (или „Еостер“ „Еастре“, „Еостре“), англо-саксонском богињом пролећа, плодности и рађања. Саксонци су слављењу ове богиње посветили месец април.
Ускршња честитка; фото: pixabay
Други историчари сматрају да име највећег хришћанског празника долази од латинске фразе “hebdomada alba” која у преводу значи “бела недеља”. Према традицији, нови су хришћани у Цркву су примани крштењем на Ускрс при чему су носили белу одећу. Према тој теорији, фраза је еволуирала прво у “eostarum”, па у “Ostern” на немачком језику, односно “Easter” на енглеском.
Неки научници пак енглески и германски назив празника повезују с феничанском богињом плодности – Аштарта којој у вавилонској митологији одговара богиња Иштар.
Што се тиче српског назива “Васкрс” или “Ускрс”, он вуче корене из старословенског језика, односно из речи којом се означавао раст и развој. При томе је „Васкрс“ архаични назив који се сачувао кроз црквену традицију, за разлику од новијег назива „Ускрс“ који је настао као резултат развоја српског народног језика током 12. и 13. века (Исти је случај и са другим речима попут ваистину/уистину, васпоставити/успоставити, вазнети/узнети…).
Када је црква у другом веку почела да слави Васкрс, јаје је већ било дуго времена популаран симбол. Хиршћански мисионари искористили су и укомпоновали паганске традиције у хришћанске празнике, како би на најбезболнији начин проширили хришћанску веру. Како су се паганске светковине пролећа поклапале временски са Ускрсом, било је логично да се искористе стари обичаји.
Традиција фарбања јаја веома је стара и потиче из прехришћанског периода. У контексту Ускрса бојење јаја се први пут помиње у 12. а у Србији у 16. веку. У западним земљама бојење јаја већ застарева и све више се користе чоколадна или пластична јаја која се напуне бомбонама. Та јаја се скривају да би их деца пронашла тек на Ускршње јутро.
У свим деловима света, јаје је од давнина било познато као симбол стварања, чувања и одржавања живота. Јаја су била повезивана с плодношћу и пролећним фестивалима – тако дуго, да се прецизно не могу одредити корени ових обичаја.
Вековима пре појаве хришћанства људи су у пролеће међусобно размењивали јаја, опет као симбол новог живота, обиља и рађања. Богаташи су поклањали јаја прекривена златним листићима, док су обични људи фарбали јаја травама и лишћем.
У кинеским предањима хаос је имао облик јајета. Када се то јаје отворило, од тешких елемената настала је Земља, а од лаких и чистих – небо.
„У Аустралији птица ему леже велико јаје, нешто мање од нојевог, које је природно обојено у зелену боју. Зато Абориджини боје јаја у зелено, а уместо зеца, Ускрс симболизује Кенгур, који у својој торби носи зелена јаја.“
Мит о настанку света из јајета постојао је и код Феничана, Вавилонаца, Египћана, Келта и многих других народа.
Јаје је у Месопотамији било симболички повезано са богињом плодности Астарте/Иштар.
Према једној теорији, традиција бојења јаја потиче из Египта. Као и у многим другим културама, у Египту се јаје сматрало симболом плодности и благостања. И не само то, они су веровали да се Земља дословно излегла из – јајета. Тај обичај касније се проширио светом, а комбинација више боја и цртања по јајима појавила се у средњем веку. Египћани, а касније и стари Грци стављали су јаја у гробове својих покојника.
Персијанци су веровали у Исконско јаје које се распало у Ормузда и Ахримана. У спомен на то јаје, у пролеће су имали обичаје међусобног даривања јајетом.
Код Хиндуса је раширено веровање да је из јаја постао Брама: од горње половине љуске постало је небо, а од доње земља.
Древни Грци и Римљани користили су јаја у фестивалима слављења својих васкрслих богова. Грци су веровали да се Ерос, најстарији од свих богова из кога је касније све настало, родио из јајета. Римска пословица каже “Сав живот долази из јајета”.
Јаје је такође истакнуто и у ритуалима јеврејске Пасхе, те у овом народу пржена јаја и данас имају своје место на празничној трпези, као важан симбол пролећа и поновног рађања.
Посебно су обичаји поклањања јаја били раширени међу германским народима. Поклоњено шарено јаје на Ускрс, према народном веровању, доноси срећу, а тај обичај је почео да се шири око 1000. године.
Остара (1884) Јоханеса Гертса; фото: Википедија
Зашто ускршњи зец, а не ускршња кокошка?
Иако би много логичније било да уз ускршња јаја „иде“ и ускршња кокошка, на овај празник јаја „носи“ зец. Иако ова животиња нема никакве везе са црквом, па ни са васкрслим Исусом, последњих деценија је постала најпрепознатљивији симбол Ускрса, чак и у нашим крајевима. Ускршњи Зец је карикатура фолклора западне културе, приказан како доноси ускршња јаја. У измишљеној легенди, ово створење доноси котарице пуне обојених јаја, бомбона, а понекад и играчке у домове деце, и као такав има сличности са Деда Мразом, јер оба доносе поклоне деци у ноћ пред празник.
Одакле зец у читавој причи?
Баш као што Божић Бата симболизује Божић, тако нас и ускршњи Зека, с корпицом пуном разнобојних јаја, подсећа на Ускрс. Зеца можда нема у Библији, али су зато паганска веровања препуна прича о њему.
Изворни ускршњи зека симбол је плодности и поновног рађања, вероватно повезан с паганским фестивалом еквиноција, који је некада претходио Ускрсу.
Света животиња, односно земаљско отеловљење англосаксонске богиње Еостер је зец, будући да је ова животиња један од најчешћих симбола плодности и поновног рађања. Ова богиња је наследница теутонске богиње Еастар чији је божански муж Вал. Њени корени сежу до Вавилона, јер је Нимрод, главни бог пантеона, називан и Баал док је његова жена Иштар, позната и као Семирамида (кип слободе у Њујорку)
Легенда о богињи Еостер (која је задужена да се сваке године појави у исто време, да покори Ледену краљицу и развеје њену владавину) каже како је она једне године закаснила са доласком и зима се због тога продужила. Када је стигла и видела колико дуго зима хара, Остара се веома постидела. Тада је у шуми пронашла малену птицу, која није могла да лети, зато што су јој се крила смрзла и била је готово на самрти. Претворила је птицу у зеца, како би је крзно заштитило од хладноће и на дар му је доделила моћ да може тако брзо да трчи, да ниједна животиња не може да га сустигне. Да не би заборавио своју прошлост, како је био птица, оставила је зецу могућност да само једног дана у години носи чаробна јаја у свим дугиним бојама и да та јаја поклања деци и њој из захвалности што му је спасила живот.
Према другој теорији, људи су некада сматрали да су зечеви хермафродити и да као такви могу да рађају без да изгубе невиност. На тај начин су зечеве почели да повезују са безгрешним зачећем Девице Марије и на крају са Ускрсом.
Научници верују да спајање зеца и јаја за ускршње празнике може имати паганске корене с почетка нове ере. Током пролећа, када су дани и ноћи једнаке дужине, зец је био поистовећен с богињом Месеца, а јаје с богом Сунца. Спајањем та два симбола, добило се нешто попут јина и јанга.
Историјски запис о зецу и јајима појављује се с почетка XVI века у Немачкој. Ускршњег зеца помиње Франк Георг фон Франкенаувије у свом делу „Де Овис Пасхалибус“ (О ускршњим јајима) из 1682. године
У Немачкој су деца жељно ишчекивала долазак „„Oschter Haws-a“, зеца који на ускршње јутро полаже обојена јаја у гнезда. Израда првих јестивих зечева, од теста и шећера, такође почиње у Немачкој, почетком 19. века.
Александар Гура у делу „Симболика Животиња у Словенској народној традицији“ описује како се „Зец као оличење плодоносног начела појављује у немачкој представи о томе да он на Васкрс одваја фарбана јаја на страну. Ово веровање се под немачким утицајем раширило по западној Европи, не само међу германским, него и међу романским народима. Мотив зечијих јаја забележен је и код Балта.“ У традиционалној народној култури Словена мотив васкршњих зечијих јаја раширио се само у деловима где је постојао непосредни додир са германском културом.
Овај немачки обичај пренесен је у Америку почетком XIX века, вероватно пратећи немачке досељенике, од којих су се многи настанили у Пенсилванији. „Oschter Haws“, „Еaster Bunny“, или Ускршњи Зека, постао је највећим комерцијалним симболом Ускрса захваљујући глобализацији, масовној култури и индустији забаве.
Ускршњи зека тако постаје извор највеће дечије радости. Деца верују да, ако су била добра, зека ће им на ускршње јутро донети шарена јаја и поклоне. На скривеном месту у башти, дворишту или у кући, праве гнезда од траве како би им зека оставио поклоне.
У Србији, стари обичаји су још увек веома живи.
Постоје бројна народна предања о вези бојених јаја и Исуса који је на Ускрс васкрсао.
Једно од њих, познато у Црној Гори говори о стражарима који су чували Христов гроб и ту јели печену кокошку. Један од њих се стално плашио да би Христ могао да оживи, због чега су га други стално исмевали. У једном тренутку су му рекли да ће се то догодити када печена кокошка коју су јели полети и снесе црвено јаје. Тога тренутка то се и десило, а Христ се уздигао и полетео ка небу.
Према другој причи, фарбање јаја се везује за легенду о Марији Магдалени. Она је дошла у Рим да проповеда Христово Јеванђеље и стигла до цара Тиберија, коме је на поклон донела корпу јаја. Цар није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било исто као кад би бела јаја у корпи променила боју. Марија Магдалена је на то рекла: „Христос Васкрсе“, а сва јаја у корпи постала су црвена.
Постоје и легенде које чин фарбања јаја везују за догађаје пре Христовог васкрсења.
Једна стара прича каже да је испод крста на Голготи, на којем је разапет Христ било грличино гнездо. Крв је попрскала јаја у гнезду и обојила их црвеном бојом, па од тада Хришћани обележавају дан Христовог страдања фарбањем јаја у црвену боју.
У неким деловима Шумадије, стари причају причу о женама које су бојењем јаја спасле Исусу живот од војника који су га јурили. Наиме, оне су виделе Христа како бежи па су, да би омеле гониоце, брзо офарбале и ишарале јаја. Војници су застали у чуду јер никада раније нису видели такав обичај, а Исус је побегао. Бог их је тада благословио, па се јаја од тог дана фарбају.
Било како било, симболика свих прича је иста – јаја се на Велики петак фарбају у спомен на невино проливену крв и васкрсење Христово. Она су симбол рађања. Када се љуска сломи, из њега излази нови живот.
Зашто се на Ускрс једе шунка?
Према вавилонском миту, богиња Иштар је са Валом, богом Сунца, зачела сина Тамуза. Њега је у шуми убила дивља свиња, након чега је богиња народу наредила да се сваке недеље једе свињетина. Једном годишње обележавала се његова смрт, чему је претходило 40 дана поста.
За крај реч о знању и незнању
Ово су само неки, основни елементи који прате празновање највећег хришћанског празника – васкрсења Христовог. Најчешће их укључујемо у наш начин празновања не размишљајући о њиховом пореклу и симболици, а они који би требали томе да нас упуте, углавном заобилазе ову тему. Наравно да суштина празника није у фарбаном јајету, ускршњем зеки, или шунки, можда чак ни у имену – које на западу укључује прехришчанска обележја. Али се до суштине увек долази путем истине, ма каква она била.
Међу малобројним оснивачима појединих наука у Србији угледно место има Веселин Чајкановић, први српски историчар религије. Ако се изузме теолошка литература, пре њега је, углавном, скупљана грађа за српску религију и митологију.
Веселин Чајкановић – Изабрана дела
Тај посао је започео и у великој мери обавио Вук Стефановић Караџић, а наставили су га многи посленици, међу њима и старији и млађи Чајкановићеви савременици, од којих су се неки огледали и у научној обради појединих религијских појава (Јован Ердељановић, Тихомир Р. Ђорђевић, Сима Тројановић и др.). Међутим, систематско проучавање српске peлигије и митологије, у оквиру светске науке о религији и помоћу савремених научних метода, први је започео и до завидног степена довео Веселин Чајкановић.
Он је, како се види из његове биографије, био изврсно припремљен за овај изванредно тежак посао.
Beћ као млад човек, по завршеној Великој школи у Београду и положеном докторату у Немачкој, у доба пред балканске ратове, био је темељно упућен у целокупну науку о старини: у класичну филологију, у велику литературу о старим источним и европским народима, о византијском и латинском средњем веку, о садашњим европским и ваневропским народима. Неуморан радник, он је у току наредних година израстао у ерудиту првог реда, какав се ретко налази и у најразвијенијим срединама: познавао је не само обимну стручну и научну литературу, страну и нашу, из области књижевности, религије и митологије, фолклора, историје, етнологије, археологије, лингвистике, него и многобројне изворе на разним језицима.
Beћ у првим својим радовима испољио је снажну научну радозналост у три правца: 1.према класичној филологији, 2. према фолклору и 3. према религији и митологији. У тим правцима, како показује и његова библиографија, кретало се његово научно интересовање и делање до краја. И у свакоме од тих праваца, који су се у његовом раду срећно допуњавали, постигао је запажене успехе. Низом студија, превода и коментара обележио се као врстан класични филолог (нарочито у радовима о античким пословицама, у књизи Вергилије и његови савременици, у преводу Плаутових комедија, у преводу и тумачењу Тацитове Германије).
Као испитивач нашега фолклора (особито песама, приповедака и пословица), како у засебним радовима тако и у радовима о религији и митологији, сврстао се међу неколико најзаслужнијих наших научних радника у овој области: његови коментари народних приповедака (посебно у књигама Српске народне умотворине и Српске народне приповетке), његове интерпретације многобројних народних песама, његове неупоредиве студије о пословицама, на највишем европском нивоу и по правцу и по методу проучавања, са многобројним продорима у суштине које су дотле измицале и најобавештенијима и најоштроумнијима, означили су нов тренутак у развоју наше науке и налметнули се као узор потоњим истраживачима. Али, при свем том, главни правац био је онај којим је овај необични трагалац ишао ка скидању вела са српске митске прошлости, ка реконструкцији старе српске религије и старих религијских облика уопште, и ту се он, више него игде, показао и као изузетан класични филолог и фолклориста.
Обим овога посла и методе којима је савладан, фазе и резултате у току пуне четири деценије (а највећим делом између два рата) приказао сам, хронолошки и исцрпно, у Белешкама о Чајкановићевим радовима из религије и митологије.
У српском материјалу (забележеном, углавном, у XIX и XX веку) нашао је Чајкановић једне поред других, у синкретизму, често и у противречности, најразличитије појаве из митологије и религије, од најстаријих до најмлађих: преанимизам, анимизам и тотемизам, безличне демоне и божанства (у облику камена, биљке и животиње), демоне у полуљудском и људском облику, историјске личности с одликама митских јунака, хришћанске свеце с особинама паганских божанстава, прастаре и новије култне и магичне радње.
Филолошким, историјским и понајвише компаративним методом — елеменат по елеменат и црту по црту — разлучио је Чајкановић раније од познијег, домаће од примљеног са стране, и утврдио: 1. да су неке српске религијске форме старије од античких и 2. да је српска религија, углавном, претхришћанска, паганска, онаква каква је била до VII и делимично до XII века, тј. пре
примања и у првим вековима увођења хришћанства.
Српске религијске форме старије од античких, редом како их је Чајкановић откривао, приказане су у Белешкама: сеновити белуци низ које се „пушта вода” о Великом четвртку (и који су прва фаза у историји надгробног камена), хватање Месеца у тепсију с водом, инкубација под јасенком итд. Кад се томе додају и сродне форме из необјављених рукописа Стара српска религија и митологија и Речник народних веровања о биљкама, може се без претеривања рећи да је Чајкановић веома много допринео и реконструкцији најстарије индоевропске религије. Али то је ипак само узгредни резултат, настао у оквиру (и саставни део) реконструкције старе српске религије и митологије, једног од најзамашнијих подухвата у историји наше науке, о чему већ довољно убедљиво сведоче Белешке о објављеним радовима и што ће моћи да се у потпуности сагледа тек кад се штампају необјављени рукописи.
Веселин Чајкановић
Веселин Чајкановић – Мит и религија у Срба
У читавој нашој науци нема резултата од далекосежнијег значаја него што је констатација да је српски народ до најновијих времена остао привржен паганској вери. То је једини велики, хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа. Какви су били пре VII века, и пре досељења на Балканско полуострво, у основи такви остали су најпопуларнији празници (Божић и слава) најраспрострањенији обичаји (кумство и гостопримство), најважнији обреди (свадбени и погребни), сви у тесној вези са прастарим култом предака — као и многе друге манифестације и установе. Неки митови преношени су с поколења на поколење без већих измена, а неки су везани за поједине историјске личности (св. Саву, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стевана Високог, Ивана Црнојевића). Функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене су на најугледније хришћанске свеце (св. Јована, св. Николу, св. Ђорђа и понајвише на св.Саву). Хришћанска црква, принуђена на многобројне компромисе (не само са паганским култовима него и са паганском магијом), морала је да се задовољи деградирањем главних паганских богова, врховног бога у првом реду, али њена настојања у томе правцу неупоредиво више су допринела стварању народних представа о ђаволу него о хришћанском Богу. Српски народ показао се веома конзервативан у религијским схватањима, особито у култу предака — језгру своје религије, и чак је црквено светосавље прерадио у митско и многобожачко.
Доследно примењујући научни поступак, Чајкановић је, упркос неким својим интимним склоностима и границама, извршио реконструкцију старе српске религије и митологије у материјалистичком духу. Још је у VI веку пре нове ере Ксенофан из Колофона рекао да људи стварају богове према својој слици и прилици: Етиопљани црне и тупоносе, а Трачани плавооке и црвенокосе, и да би и коњи и говеда, кад би за то били способни, давали боговима своје ликове1). У сажетом виду, то је мисао свих материјалиста до Маркса и после њега2): религију стварају људи под притиском несавладаних природних и друштвених сила, и та мисао нашла је пуну потврду у Чајкановићевој реконструкцији.
Он је, између осталог, као битне карактеристике народне религије, нарочито истакао: 1. старије и млађе религијске форме једне поред других и 2. истовремене пријатељске и непријатељске мере према вишим силама (ради савеза с њима и ради одбране од њих). С једне стране, народ у различним фазама свога развоја, ма и веома успореног, измишља или прима нове форме за савлађивање природних и друштвених сила, и, са друге стране, чува старе форме, које су се некад потврдиле као добре, а то значи не само да сам ствара своје празноверице него и да сумња у њихову моћ. И, несигуран између (често противречног) ранијег и познијег сујеверја, стално је у двоструком односу према вишим силама, пријатељском и непријатељском, јер их замишља као добре и зле у исти мах, налик на људе, са сличним потребама и сличним начином живљења. Али, још снажније него ова паганска двострукост, потврђује материјалистичку мисао сукоб хришћанства и старе вере у Чајкановићевој реконструкцији. То више није стање у коме различне несавладане силе делују као скривени и складни чиниоци, како је било вековима у првобитној заједници; сада друштвене силе (тј. феудална држава) постају отворен и, на почетку, скоро искључив чинилац.
Хришћанство није природна фаза у развоју народне религије, него је у супротности с њом. Створено на страни и већ утврђено као државна религија према потребама новонасталог феудалног друштва на развалинама римске империје, оно налази прве и праве присталице међу српским феудалцима, који га примају као религију своје класе и намећу својим поданицима као јемство своје владавине. Beћ подозрив према њима због наглог увођења феудализма, народ је утолико мање расположен да прими непознату и несхватљиву веру која му од њих долази. Надживевши с тих разлога српску феудалну државу, паганство добија маха у вековима турског господства, кад је српски народ угрожен не само од исламске Турске него и од католичких држава: Венеције, Аустрије и Мађарске, и кад враћање старој вери и старим облицима живота значи тражење безбедности у континуитету ради очувања идентитета. У то време ни црква — и сама у тескоби, и са необразованим калуђерима и свештеницима — не може много више него да ставља печат хришћанства и православља на многа паганска веровања као знак распознавања према исламу и католичанству, на шта народ узвраћа извесним већим отварањем или мањим неповерењем према њеном учењу. Тако се, у посебним историјским околностима, коначно уобличава „српска вера”. Према Чајкановићевој реконструкцији, она је замршен сплет супротности прастаре паганске двострукости, која чини њену основу, и паганско-хришћанских супротности, које најрељефније представљају свеци у улози богова из старог пантеона.
Већ на почетку свога рада, 1911, Чајкановић је „српску веру” изједначио са сујеверјем:
„Наш народ има чудну религију: интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичају пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост”
— то, вели Чајкановић, треба испитати. Сам није стигао то да учини. Планирани одељак Побожносг и верски морал у необјављеном рукопису Стара српска религија и митологија, где би се могло очекивати такво расправљање, није написао. Обузет утврђивањем и распоређивањем података ради реконструкције, није се упуштао у објашњавање дубљих узрока и последица конзервативности и празноверица, које је стално истицао, па чак ни такве чињенице „да су многи преступи и злочини или резултат народних религијских схватања или у каквој било вези са њима”.3)
Али, ако због тога његова реконструкција није цела историја религије, она је њен најважнији и највећи део, који омогућује испитивања у различитим правцима (антрополошка, социолошка, психолошка, филозофска).
Вредност Чајкановићеве реконструкције утолико је већа што је она у знатној мери и реконструкција религије и митологије низа других народа, старих и нових, пре свега сродних и суседних. Наша наука, међутим, једва да је и приметила то велико дело — чак и у радовима са религијским и митолошким насловима. Трагајући за мотивима и сликама, много већу пажњу поклонили су му неки наши песници. Али, ако не код нас, у свету — после Чајкановића, у току последње четвртине века — нашло се много посленика у области изучавања мита и религије.
Нарочито плодно било је изучавање мита: структуре, функције, видова, односа према фолклору, науци и уметности. Нови резултати у различитим правцима потврдили су Чајкановићеву реконструкцију као драгоцену основу за даља истраживања, и тиме је наша наука добила разлог више да се позабави свим питањима која она намеће.
Војислав Ђурић
CPПCKA КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, КОЛО LXVI КЊИГА 443, БЕОГРАД, 1973
1 Hermann Diels, Die Fragmente der Vorsokratiker, Hamburg, 1957, стр. 19, (15—16).
2) А. Д. Сухов, философские проблеми происхождених религии, Москва, 1967, стр. 9—52.
3) В. белешку у овој књизи о Чајкановићевом раду Старинска религија у нашим дневним листовима (из 1939).
Велика је разлика између неговања обичаја Божић Бате, Дед Мраза и Светог Николе, као што је и велико незнање узрок мешања ових обичаја. Да Свети Никола није случајно прогнан и замењен Дед Мразом показује начин на који се са овим свецем обрачунало западно потрошачко друштво. Све што прати празновање Светог Николе представља сметњу, као што све што је уграђено у лик Дед Мраза представља подстицај потрошачком начину живота. За Србе је прихватање култа Дед Мраза бесмисленије самим тим што већ имају у складу са својом традицијом и обичајима лик Божић Бате, божићног дариваоца деце.
Дед Мраз (С рождеством Христовим), Русија пре 1917. фото: Википедија
Свети Никола
Свети Никола, епископ Мире из четвртог века, још за живота сматран је светитељем и чудотворцем и призиван је у помоћ приликом болести или несрећа, а одазивао се и помагао свима.
Слави се као заштитник деце, студената, морнара, путника, трговаца и стрелаца, а најчувенији је по својим поклонима сиротињи. Убацио је кроз прозор врећу са златницима као мираз трима осиромашеним кћеркама побожног хришћанина, да не би постале робиње и проститутке.
У многим хришћанским земљама обележава се као дечји празник, а деца тада добијају поклоне, уколико су била послушна. Међутим, под утицајем новог начина празновања оличеног у Дед Мразу и празник Светог Николе доживео је комерцијализацију која се огледа у масовној и непримереној куповини поклона за децу, породицу, пријатеље и колеге.
За разлику од западног света, који је углавном прихватио Дед Мраза, створеног на причи о Светом Николи, православни део Хришћанства прославља Светог Николу као једног од највећих светаца, као симбол дарежљивости и тајног милосрђа.
„Док је на православним иконама приказан као висок човек у препознатљивом црвеном плашту, са епископском митром на глави и штапом у руци, како дарује децу поклонима из џака, западно потрошачко друштво је то мало „зачинило“: убачени су ирваси који вуку саонице којима „Санта Клаус“ обилази свет током Бадње вечери.“
Никољдан је код Срба слава са највећим бројем свечара, а преко шесто српских цркава носи његово име. Свети Никола је такође и заштитник Србије, Црне Горе, Македоније, Русије и Грчке.
Порекло Дед Мраза
„Дед Мраз је измишљени лик који доноси деци поклоне на Бадње вече, Божић или на дан Светог Николе (у западној култури) или за Нову годину (у источноевропским државама). Верзије и име овог лика варирају међу различитим културама, религијама и народима.“
Один у дворани Волсунгс од Емила Доеплера 1905; фото: Википедија
Код народа западне Европе постоји неколико мање или више међусобно повезаних обичаја који се могу довести у везу са данашњом сомболиком Дед Мраза.
Један од најстаријих упућује на главно германско божанство дугобрадог Одина, који је јахао осмоногог коња Слеипнира и помоћу њега прескакао велике раздаљине, као што то Дед Мраз чини помоћу ирваса. Деца су код димњака остављала своје чизме напуњене шаргарепама, сламом или шећером, да их Одинов коњ поједе, а Один би њихову љубазност награђивао поклонима и слаткишима.
После примања Хришћанства овај је обичај остао распрострањен у Немачкој, Белгији и Холандији и неким другим западноевропским протестантским државама, везујући сву симболику уз Светог Николу. У тим земљама Синтерклас (име настало спајањем речи Синт Николас) има и свог помоћника – Црног Петра који ставља поклоне у чарапу.
Римокатоличка и православна традиција целокупну иконографију Дед Мраза преузима тек крајем 19. века, с тим што код Католика постоји и Кристкинт, односно Дете Христ, Мали Исус, Исусек, Беба Исус… који доноси поклоне за Божић (иако постоји и Божић Бата за секуларне потребе), Интересантно је то да га је измислио и промовисао покретач протестантске реформације Мартин Лутер, из разлога сузбијања слављења Светог Николе.
Преображај Светог Николе у Дед Мраза
Свети Никола записује (са помћником Црним Петром 1850)
Од 16. века у западној Европи почиње замена легенде о Светом Николи другим митолошким ликовима. У Британији деци поклоне почиње да доноси лик из бајке за децу „Father Christmas“, У Француској ту улогу добија „Pere Noel”, у Немачкој „Cris Kind“, а у Америци пре Санта Клауса децу дарује „Kris Kringl“.
Почетком 19. века у САД се дешава преображај Светог Николе у Дед Мраза, у складу са захтевима новог потрошачког друштва. До краја века Светом Николи су се постепено одузимале његове карактеристике, а додаване су нове, попут црвеног крзненог огртача, кочија и ирваса.
Популарност Светог Николе није могла лако да се замени, те се прибегло лукавој измени имена. Тако је Дед Мраз назван „Санта Клаус“, што је најобичније скраћење имена „Санта Николаус“, односно „Свети Никола“. Сматра се и да овај назив, који је настао у САД има корен у кованици „Sinterklass“ коју су са собом донели холандски досељеници.
Дед Мраз – Илустрација Томаса Наста из 1863, фото: Википедија
Творцем модерног Дед Мраза сматра се амерички карикатуриста Томас Наст, који је, инспирисан Светим Николом, у магазину Harper Weekly 1863. године насликао лик старца седе браде са поклонима.
У коначном обликовању и устоличењу мита о Дед Мразу пресудну улогу имала је медијска машинерија, која је почетком 20. века преко књига, магазина, новина и реклама успела у САД сасвим да засени популарност Светог Николе. Кључну улогу одиграле су између два рата рекламе компаније Кока-кола, чији Дед Мраз ужива пијући ово пиће и са собом вуче џакове препуне играчака радосној деци.
Божићне и новогодишње честитке западног света у 19. веку
Како су се Божић и Нова година на западу честитали ближњима баш у време прогона Светог Николе и његове замене Дед Мразом показују фотографије сајта Bord panda. На њима се може видети каква је изопачена представа о празновању владала на западу у 19. веку. Десетине оваквих честитки можете да погледате на страници Bord panda
Божићна честитка Луиса Пранга: група антропоморфизованих жаба парадирају са транспарентом и траком; фото: Википедија
Словенски Дед Мраз
Дед Мраз на руској илустрацији из 1885.
Словенски Дед Мраз (дед Мороз) настао је у Русији у 19. веку, на основу древне руске прехришћанске легенде о злом старцу који доноси зиму и мраз и залеђује људе, а одводи неваљалу децу. Лик из ове легенде претворен је, по узору на Светог Николу, у биће које доброј деци доноси дарове за Божић и као такав се проширио словенским светом.
Легенде о дресираним јеленима код Срба
Код Срба постоји неколико легенди и предања које као да описују самог Деда Мраза, односно обичај гајења дресираних јелена.
Једна од њих говори о Јовану Јакшићу, последњем деспотском витезу, који се огрнут у бордо плашт од царске портфире, по побрђима Карпата вози у позлаћеним санкама, које вуку дресирани јелени. Јован Јакшић је умро половином XVI века, у свом граду Оштрељу у Татрама.
Друго предање о дресираним јеленима говори о гошћењу Фридриха Барбаросе у Нишу, у време трећег крсташког похода, 27. јула 1189. године, када га је Стефан Немања, даривао дресираним јеленима.
Свети Никола, Дед Мраз и Божић Бата код Срба
У Србији је до другог светског рата постојало веровање само у Светог Николу и у Божић Бату. Да је Дед Мраз новијег датума и да није извршена замена Светог Николе, која се десила на западу, види се по датуму када он долази деци – уочи нове године по ГРЕГОРИЈАНСКОМ КАЛЕНДАРУ.
Божић Бата
Божић Бата
И Божић Бата, такође, као што му име каже, долазио је на православни Божић, а не у време празновања Светог Николе. Веровање у Божић Бату настаје код Срба у 19. веку, при чему назив „Бата“ долази од глагола „батати“, а не од именице „бата“, како се то обично мисли:
“Божић, Божић бата, носи киту злата…”
Мали Бог или Божић долази пред кућу, трупће, односно бата на прагу, стресајући снег са ногу и куца на врата. Божић Бату је најчешће представљао домаћин који је облачио тамну шубару, кожни прслук и у џаку доносио поклоне.
„Касније, доласком комунизма деци се уместо религиозног Божић Бате намеће Дед Мраз. Божић Бата се задржао само још понегде, по селима, везан за Божић.
Јован Јовановић Змај – Божић Божић бата
Данас целим светом Херувими лете Данас ће се родит Христос мало дете Данас нема туге, Данас боли ћуте, Све су данас мисли наше Небу подигнуте. Данашња је ноћца Од сухога злата Божић, Божић, бата! Данаске се бришу Нехотични греси, Данаске се душа Рајским миром реси, Данас мелем свети, Сваки недуг цели, Данаске се опроштење И прима и дели. Данаске је свету Нова светлост дата Божић, Божић, бата! Топла нам је соба, Топле су нам груди Свуд су наша браћа, Где су добри људи. Воштаница гори, Слама је просута, А „Рождество“ певаћемо По стотину пута, Ево, већ и вертеп Отварајте врата Божић, Божић, бата!
Намеће се закључак да хришћански светац није тек случајно замењен једним митолошким ликом, а самим тим и симболика која је вековима пратила божићну недељу и Божић као значајан хришћански празник. Модераторима потрошачког друштва, какво данас познајемо, није одговарала хришћанска симболика везана за Светог Николу и Божић, јер пуну врећу којештарија нису могли да му ставе на леђа или у саонице. А управо пуна кеса скупих којештарија јесте основна измишљена симболика која прати Деда Мраза.
Другим речима, Деда Мраз је ударац на родитељска осећања према деци, којим су творци потрошачког друштва довели родитеље пред свршен чин обавезне куповине. Због тога данас имамо новогодишње куповне еуфорије, од којих су многе везане управо за измишљену легенду о Дед Мразу.
Овим ријечима Хамураби говори о томе да су га богови послали на земљу да успостави ред и донесе закон. Наш познати класични филолог и хелениста Милош Ђурић сматра да “самим тим што каже да се боји богова то показује да он поставља богове изнад њега и да никако не би седео пред богом. Он стоји испред бога сунца, правде и законитости Шамаша, пун поштовања и прима из његових руку симболе највише судске власти. Он хоће да покаже тиме да му је закон богом дан. Сунце изнад Шамашове главе, доказује да је лик који седи Шамаш бог сунца. Овим закључујем да је лик који стоји Хамураби, а лик који седи Шамаш, бог сунца“. 
#/media/Datoteka:Morana_&_Vesna.jpg){kind=link}
