МИСТЕРИЈЕ

Магични квадрат Инка о кретању сунца

Када је шпанска војска под командом Франциска Пизара (Francisco Pizarro) 1533. године ушла у Куско, главни град народа Инка, у данашњем Перуу, пронађен је запис на Кечуа језику „Micuc isutu cuyuc utusi cucim.“ („О пастиру осети кретање сунца.“) исписан у форми палиндромног магичног квадрата.
Мачу Пикчу, Инке, Перу

Мачу Пикчу; фото: pixabay

Овај магични квадрат је такође као и квадрат Сатор, састављен од 25 знакова и највероватније је кориштен у магијске сврхе.

Постоје тешкоће у његовом превођењу због речи „утуси“: Стабљика коју једе утуси и која се тресе јесте срећа – био би дослован превод.

Иначе, Кечуа језик није имао писмо, нема писаних трагова. Квадрат је, дакле настао и преношен усменим путем.

Натпис је убрзо потом, 1590. године у Шпанији објавио Мартин де Моруа (Мартíн де Морúа) у делу „Историја перуанских Инка“ („Origen e Historia de los Incas del Perú“).

Израз се појављује и у легенди народа Инка „Пастир и сунчеве кћери“, где га изговара Чукуј-Иланту (Chuqui-Ilantu) једна од сунчевих кћери.

Далибор Дрекић

Литература:

Sir Clements Markham, „The Incas of Peru“, London, Smith Elder & Co. 1910 стр. 408-415

The Shepherd And The Daughter Of The Sun

Темпларски крст на цркви у Сремској Митровици

Православна црква Светог архиђакона Стефана, познатија и као Стара православна црква, Мала православна црква или Црквица, је најстарији очувани богослужбени храм у граду Сремска Митровица, а због старости и значаја највреднијих на подручју Срема.

Црква Светог архиђакона Стефана у Сремској Митровици; фото: Википедија/Ванилица

Поред цркве је у 18. веку постојало православно гробље о чему сведоче надгробне плоче које су данас постављене на бочне зидове цркве. Бити сахрањен у црквеној порти је била привилегија добротвора и значајних људи.

ИЗГЛЕД

Једнобродна је, оријентисана у правцу југозапад – североисток. Правоугаони наос звршава се олтарским простором исте ширине, четвоространим споља и изнутра. Изнад главног улаза уздиже се високи барокни звоник, коме су у једној од последњих обнова зазидани у приземљу лучно завршени бочни отвори. Свод је полуобличаст, са изузетком крстастих сводова изнад приземног дела звоника. Скромну фасадну декорацију чине плитке правоугаоне лизене на бочним зидовима, подупртим контрафорама.

ИСТОРИЈА

Храм посвећен Светом Стефану, званично подигнут пре четири века у Сремској Митровици обавијен је мистеријом, која траје до данашњих дана. Историчари тврде да су га градили Римљани, а потом Хришћани, а поједини аналитичари тврде да је Мала црква, како је народ зове, дело темплара.

Данас постоје подаци који говоре да је место данашње цркве било важно за хришћане још у време старог Сирмијума. Заправо, археолошка ископавања рађена 1980. године под олтаром овог здања пронашла су мозаички крст од црвеног мермера који датира из времена Сирмијума. Тако да је ова црква на темељима храма, који су највероватније остаци хришћанске базилике из првих векова хришћанства. Даља археолошка ископавања утврдила су да су на овом простору у време античког града Сирмијума, била купатила (терме), а по победи хришћанства оваква места или су рушена или претварана у богомоље.

Први писани записи су тек из 1729. године, настали поводом канонске посете визитације Бискупије печујске, Опатији сремскомитровачкој, где су визитатори забележили: „Петог јула освећена је опатија Св. Деметри на Сави, која је сад настањена шизматичким Србима. Они имају величанствену и солидну цркву…“. Три године касније аналитичар Карловачке митрополије записује: „Црква је стародревна од камена, свод од дасака, олтар од камена“. Звоник барокног облика је највероватније касније придодат цркви.

ИКОНОСТАС

Ентеријер цркве посебно важним чини прекрасни иконостас који има више спратова и украшен је најфинијом резбаријом. Преплићу се мотиви животињског и биљног света: лавови и ждралови, змије и лозе, руже и лишће: све повезано и уплетено једно у друго.

Са иконостаса из прве половине XVIII века сачуване су само престоне иконе Христа и Богородице које се чувају у Галерији Срема у Сремској Митровици. Према попису Карловачке епархије донео их је из Солуна “ господар Миља „, док их најновија истраживања приписују Станоју Поповићу, верном присталици ликовности Христофора Жефаровића.

Иконостас из друге половине XVIII века раскошно су изрезбарили македонски мајстори под утицајем италијанског барока, највероватније школовани у грчким радионицама.Осликавање је извео Теодор Крачун у најбољем маниру српске барокне уметности.

Неки мотиви на иконостасу су непоновљиви у светском сликарству. Призор Васкрсења Христова на другом спрату иконостаса, где је Христос приказан како држи ашов у рукама, а испред њега клечи Марија Магдалена – није забележен у аналима цркве.

Необично је то што није саграђена у самом граду, него на обали реке, на месту на којем су у позној антици страдали хришћани. У близини цркве приликом уређења стазе пронађен је темпларски крст.

Последњих неколико година простор око Мале цркве се култивише, па је око цркве обликован Савски трг. Ископан је нови артески бунар дубине преко 300 метара, крунисан чесмом.

Извори: Споменици културе, Википедија, Митровица инфо

Камене столице и тајанствена кугла у подручју Жепе

Подручје Жепе у општини Рогатица обилује бројним културно-историјским знаменитостима. Уз Андрићев мост на Жепи и Реџеп-пашину кулу са ореолом националних споменика, ту су бројни стећци и средњовјековни град Вратар који је, како биљеже историчари, био средиште жупе у коме је столовала босанска средњовјековна властела Дрињачићи и Ковачевићи.
Рогатица, Жепа

Краљевска (судијска) столица; фото: zvornicki.ba

Остаци средњовековног града Вратар још су добро видљиви, али пажњу, углавном намјерних, посјетилаца привлаче „краљев сто“ или велика столица и мала камена столица.

Велика столица је камена громада која је исклесана тако да има сједиште, наслон за леђа и дио наслона за руке. Висока је око 130 центиметара и окренута према сјеверу, односно јужној улазној капији некадашњег града. Испред столице има много заравњеног простора, па се претпоставља да се ту некада зборовало, а говоре је, мјерећи по ововременским понашањима, држао ко други, него властелин – казују мјештани села Вратар које је смјештено на падинама истоименог брда на којем је некад био град Вратар.

Недалеко од краљеве или велике столице, налази се и друга, мала столица, која је лошије урађена или је временом оштећена.

Подручје Жепе обилује и другим свједоцима времена на шта озбиљно рачунају туристички радници у Рогатици. Ту је и занимљива камена кугла са патином која асоцира на давно прошла времена. Кугла сада украшава двориште Суље Куловца у селу Жепа. Овај пензионер и повратник у Жепу каже да је кугла саставни дио инвентара у његовом дворишту.

Од каквог је камена и чему је служила овдје нико не зна. На потезу су археолошки и други стручњаци ентитеског завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа, кажу у Општинској туристичкој организацији у Рогатици који су и куглу регистровали као и већину свега другог на подручју Жепе и осталим дијеловима општине како би се нашли у туристичкој понуди овог краја.

Средњовјековни град Вратар и Проклета Јерина

Остаци овог града налазе се у Жепи. Био је подигнут на једном високом (745 м), врло стрмом и тешко приступачном гребену смјештеном на другој обали ријеке Жепе. На граду су и данас очувани темељи, зидови четири округле куле, остаци велике сале и судачка столица уклесана у матичној, живој стијени. У овом подручју налази се и велики број стећака. За средњовјековни град и његову господарицу Проклету Јерину везане су многе легенде.

Једна од легенди је и она да је приликом градње, да би убрзала рад радника при додавању камена из руке у руку, камен гријала на ватри.

Била су још два града овог имена: Вратар у жупи Лука око ушћа Неретве и Вратар у Сутјесци, на путу из Гацка у долину Дрине.

Извори: ЗворничкиТуризамРогатица

Хигсов бизон: Решена мистерија древних пећинских цртежа

Научници су саопштили да су открили порекло европских бизона и на тај начин решили загонетку праисторијске пећинске уметности.

Хигсов бизон

Хигсов бизон; фото: Thinkstock

Европски бизони први пут су се појавили наизглед ниоткуда пре око 12.000 година и разликују се од америчких. Претходна генетска анализа указала је на могућност да обе врсте потичу од степских бизона, врсте која је лутала Евроазијом и Северном Америком пре него што је изумрла пре око 9.000 година.

Анализом узорка ДНК узетих са остатака древног бизона истраживачи су открили до сада непознате врсте које су се појавиле укрштањем мужјака степског бизона са женком дивљег говеда, истребљеном врстом чији је потомак домаће говедо, пре најмање 120.000 година.

„Неочекивано је да таква хибридизација може да доведе до нове врсте која се такмичи са обе врсте предака, вероватно бољим прилагођавањем променама животне средине у то доба“, рекла је истраживачица на Универзитету у Аделејду у Аустралији Џулијен Соубријер. Хибридна врста је на послетку еволуирала у европског бизона, закључили су научници.

Попуњавање празнине у еволутивној историји европског бизона омогућило је одговор на питање зашто су древни људи сликали две различите врсте бизона на зидовима пећина у Европи.

Ловци у каменом добу сликали су најпре дугороге степске бизоне, а затим краткороги облик европског бизона, који је у Европи десетинама хиљада година. Две врсте доминирале су у различитим раздобљима у зависности од климе. Данас су бизони углавном присутни у Пољској, где су почетком 20. века сачувани од истребљења.

извор: Бета

Ноам Чомски: 10 стратегија медијске манипулације

Амерички филозоф, политички активиста и лингвиста Ноам Чомски, професор на МИТ-у, саставио је листу десет најчешћих и најефикаснијих стратегија којима се, коришћењем медија, прибегава манипулацији становништвом.
Медији, Манипулација

Манипулаија; Фото: u-f.ru

Захваљујући медијској пропаганди стварани су или уништавани друштвени покрети, оправдавани су ратови, промовисане одређене идеолошке струје, па чак дата улога медијима као произвођачима стварности.

Како открити најчешће стратегије за разумевање овог психосоцијалног алата у којем недвосмислено сви учествујемо? Подстицање глупости, промоција осећаја кривице или конструисање вештачких проблема а потом њихово магично решавање, само су неке од тих тактика.

1. ПРЕУСМЕРАВАЊЕ ПАЖЊЕ

Кључни елемент друштвене контроле је стратегија дистракције или ометања која ће одвратити пажњу јавности од важних питања и промена о којима одлучује политичка и економска елита, кроз технику континуираих ометања пласирањем безначајних информација. Стратегија дистракције је врло битна и за спречавање јавног интересовања за основна сазнања из науке, економије, психологије, неуробиологије и кибернетике.

„Држите пажњу јавности далеко од стварних друштвених проблема, окупирајте им мисли питањима без важности. Држите јавност заузетом, заузетом, заузетом, тако да нема времена за размишљање, вратите их натраг на фарму међу друге животиње.“
Извод из књиге „Тиха оружја за тихи рат“, Cody Goodfellow

2. СТВОРИТИ ПРОБЛЕМЕ ПА ПОНУДИТИ РЕШЕЊЕ

Метода се назива и „проблем-реакција-решење.” Ова метода ствара проблем, „ситуацију“ која изазива реакције у јавности, након чега се нуде решења којима би се, у нормалним околностима, јавност противила.

На пример: Пустити да се развије и појача урбано насиље или договорити крваве нападе како би јавност сама затражила нове сигурносне законе и правила, иако на штету сопствене слободе. Или: створити економску кризу, те прихватити рецесију као нужно зло и на крају смањити социјална права и редуковати јавне службе.

3. СТРАТЕГИЈА ПОСТУПНОСТИ ПРОМЕНА

Натерати јавност да прихвати неприхватљиво, тј. применити поступно прихватање промена, на капаљку, ако треба и годину или више. На овај су начин уведени нови радикални друштвено-економски услови (неолиберализам) током 1980-тих и 1990-тих: приватизација, несигурности, флексибилност, масовна незапосленост – заправо промене које би изазвале револуцију када би се увеле одједном.

4. СТРАТЕГИЈА ОДЛАГАЊА

Још један начин прихватања непопуларних одлука јесте њихово представљање као „болних и нужних“, како би се задобила сагласност јавности за будуће промене. Лакше је прихватити будућу жртву него тренутно жртвовање. Прво, јер се напор неће десити одмах. Друго, јер јавност има склоност ка очекивању да ће се све „сутра поправити“, те да ће се њихово жртвовање вероватно избећи. То даје јавности више времена да се навикне на идеју промене и да је на крају прихвати са резигнацијом.

5. УПОТРЕБА ДЕЧИЈЕГ ЈЕЗИКА

Већина реклама усмерених на ширу јавност користи говор, аргументе, ликове и нарочито дечије интонације, као да се обраћају малој деци или ментално недовољно развијенм особама. Што више желе заблудити гледаоце, то више примењују инфантилне тонове.

Зашто?

„Ако се обратите особи као да је у доби од 12 година или мање, тада ће, због сугестије, врло вероватно одговор или реакција те особе бити лишена критичког осећаја као и у особе од 12 година или млађе.“ – Извод из „Тиха оружја за тихи рат“

6. КОРИШЋЕЊЕ ЕМОЦИЈА

Злоупотреба емоција је класична техника која се користи за изазивању кратког споја у процесу разумног просуђивања. Употреба емотивног регистра омогућава приступ несвесном за имплементацију и прихватање идеја, жеља, брига, бојазни или принуда, или пак индуковање одређених понашања.

7. ДРЖАТИ ЈАВНОСТ У НЕЗНАЊУ И ПРОСЕЧНОСТИ

Учинити јавност неспособном да разуме технологије и методе које се користе за њихову контролу и поробљавање. 

„Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просека, да би разлика између образовања виших и нижих слојева остала непремостива“. – Извод из “Тиха оружја за тихи рат”

8. ОХРАБРИВАЊЕ ЈАВНОСТИ ДА БУДЕ ЗАДОВОЉНА СВОЈОМ ПРОСЕЧНОШЋУ

Промоција става у јавности да је модерно и пожељно бити глуп, вулгаран и необразован…

9. СТВАРАЊЕ ОСЕЋАЈА КРИВИЦЕ

Усмеравати појединца да верује како је он једини кривац за властиту несрећу, због неуспеха своје интелигенције, своје неспособности или недовољног труда. Дакле, уместо побуне против економског система, поједац не делују јер самог себе криви за неуспехе, што доводи до депресивних стања којем је једина улога спречавање акције. А без акције нема револуције!

10. УПОЗНАТИ ПОЈЕДИНЦА БОЉЕ НЕГО ШТО ОН ПОЗНАЈЕ САМОГ СЕБЕ

Брз развој науке у последњих 50 година ствoрио је све већу провалију између знања које поседује просечан човек и знања које поседују и користе владајуће елите.

Заслугом биологије, неуробиологије и практичне психологије, „систем“ има приступ напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану. Систем је у могућности да боље разуме обичног човека него што он познаје сам себе. То значи да, у већини случајева, систем поседује више контроле и има већу моћ над појединцем него што појединац има над самих собом.глоба

Noam Chomsky – “10 strategies of manipulation” by the media

Превод: Жељко Дабовић

извор: Акузатив

Шудиковски квадар – мистерија писма код Берана

КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ

Причу о континуитету писма на овим просторима од праисторије до данашњих дана можда је најбоље почети речима Црнорисца Храбра да Словени пре Ћирила нису имали писмо, већ „цртама и резама чтеху и гатаху“. „Цртама и резама“ је сасвим адекватан опис писма које не умемо да читамо, било да се ради о рунама, рабошу, хијероглифима или другим нама нејасним знаковима.

Познати су нам бројни примери неразумљивог писма на нашим просторима, од винчанског, преко етрурског, до рабоша, стећака и „словаша“ са магијским формулама. Ако их именујемо, онда је то најчешће назив према римској подели провинција на трачанске, дачанске, илирске… без настојања да их синхронизујемо и пронаћемо нит континуитета.

Иако је проф. Радивоје Пешић осамдесетих година 20. века реконструисао серију знакова са натписа праисторијске Винче и тако поставио темеље за тражење континуитета од најстаријег светског писма до данас, српска наука још увек није учинила корак померања од Ћирила и Методија. Споменици од изузетног значаја леже међу смећем, незаштићени, заборављени и препуштени савести појединаца, као и све вредно у овим нашим несрећним државама.

МАНАСТИР ШУДИКОВО

Једна од коцкица у мозаику потенцијалног континуитета писма на Балкану је натпис пронађен код манастира Шудиково, који се налази на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре, два километра од Берана.

Манастир Шудиково

Манастир Шудиково, епархија Будимљанско-никшићка; фото: Епархија.ме

Претпоставља се да је име „Шудиково“ добио према седишту суда, с обзиром на то да је до 1738. године, док га Турци нису спалили, служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са седиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије. Не зна се тачно када је манастир основан, а први његов помен је у 16. веку.

Током 16. и 17. века Шудиково има вишеструко значајну улогу као духовни просветни и културни центар са живом учитељском, преписивачком, иконописачком, фрескописачком, и медицинском школом. За то време у њему настају бројне значајне рукописне књиге, мећу којима је најстарија „Светоотачки зборник“, који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима

У близини Шудикова налази се извор „Свето врело“, који се повремено појављује и нестаје током дана, а користио се као својеврсно лечилиште за слепе, лепрозне, умоболне и нероткиње. Према предању, на овом извору се излечио ослепљени краљ Стефан Дечански.

Манастир је у прошлости био одступница и склониште свештенству будимљанске митрополије услед честих упада Турака током 16. и 17. века. Могло му се прићи само из села Будимља, а са куле мотриље на Вишином кршу на другој обали Лима упозоравало се на долазак војске. Сва црквена блага тада су склањана у саму клисуру где су се налазиле испоснице скривене иза неприступачних подзиданих пећинских отвора.

ШУДИКОВСКИ КВАДАР

Од разарања 1738. године манастир је био заборављен све до 1923. када је професор беранске гимназије Душан В. Вуксан почео са откопавањем његових рушевина. Том приликом десно од врата која воде из припрате у цркву пронађен је узидан камен „с неким чудним натписима и шарама“ исписаним на његове четири стране.

Шудиковски квадар

Шудиковски квадар

Прва претпоставка проф. Вуксана била је да је камен вероватно служио „некад за какву трпезу“. Због његове величине и тежине, искључио је могућност да је камен однекуд донет и претпоставио да се ради о остацима грађевине старије од самог манастира.

Архитекта Пера Ј. Поповић бележи да је камен правилног квадратног облика (димензија: 95/87/54) од углачаног црвеног кречњака. На основу шара које су биле прекривене зидом он закључује да је камен „донет однекуд и узидан у ову грађевину“. Такође, он износи претпоставку да је квадар могао и служити као праг, односно „као рагастов за врата“.

Квадар је премештан на више локација, од манастира, до зграде и дворишта музеја, да би се данас нашао заштићен у простору Полимског музеја, захваљујући његовој директорки Виолети Фолић.

Приликом археолошких истраживања 2003. године, недалеко од рушевина цркве пронађена су још два камена блока од црвеног кречњака, са којим обилује оближња планина Тифран, али они су без натписа. Археолог Предраг Лутовац је стручним посматрањем открио још два објекта: један северозападно и други, много већи, северно од темеља цркве.

ТУМАЧЕЊА НАТПИСА

Загонетни натпис на камену до данас је предмет расправа и полемика бројних домаћих истраживача и научника, међу којима издвајамо Душана Вуксана, Драгишу Боричића, Љубишу Стојановића, др Ивана Пузића (1965), др Владимира Ћоровића, др Ђорђа Радојичића, др Данила Барјактаровића, Душана Вулетића, проф. Вучића Губеринића и академика Александра Лому.

Било је више покушаја његовог тумачења, од истицања сличности са рунама до извођења српског имена Урош. Др. Данило Барјактаревић знакове је растумачио као „сиј јаки и свети лик храма Богородице“, чиме се искључује велика старост Квадра.

Отисци два стара српска натписа нађена у рушевинама послати су В. Ћоровићу, који је о њима објавио мали епиграфски прилог, закључујући за један од тих натписа да би „могао припадати XV веку“, а други да је „несумњиво млађи“.

Натпис је упоређиван са сличнима нађеним на прабугарским грађевинама у Плиску, Преславу и Мадари“. Знакови се најчешће јављају појединачно, али има примера и њиховог појављивања у групама до четри или пет. Подударност најчешћег знака/групе знакова „ІYІ“ који се у њима појављује др Иван Пудић објашњава чињеницом да је област Шудикова почетком десетог века била у саставу Бугарске.

ПРАБУГАРИ ГЕЗЕ ФЕХЕРА

На основу чињенице да се „на различном грађевинском материјалу срећу једнаки знакови, мађарски научник Геза Фехер закључује да се ради о словима неког писма и назива их прабугарским рунама (Прабвлгари, 1929). Он их доводи у везу и са турским писмом „с којима су написани камени рунски натписи код реке Орхон и Јенисеј“ као и са мађарским рунама, за које се верује да су прабугарског порекла.

Фехер наводи да се и на старобугарским судовима из тзв. Атилиног скровишта (из Нађ Сент-Миклоша у јужној Угарској) налазе разни још увек нерастумачени знакови. Према његовом мишљењу, неке старобугарске руне „личе на писмена из глагољице, а друге – из ћирилице“, због чега би требало испитати „да ли при састављању словенске азбуке грчки елементи писма нису допуњени са прабугарским“.

СЛОВАШИ ЈЕЛИЦЕ БЕЛОВИЋ БЕРНАДЖИКОВСКЕ

На Фехерове и Пудићеве тврдње о бугарском пореклу „писма“ сумње бацају примери сачувани код нас у виду „словаша“, где су се извезени на тканинама ови знакови употребљавали у магијске сврхе. Такве примере помиње Јелица Беловић Бернаджиковска у расправи која је под псеудонимом Љуба Т. Даничић 1909. године објављена у часопису „Anthropofyteia“.

У првој групи словаша, које Бернаджиковска наводи, уочавају се примери знакова идентичних онима у Шудикову и Бугарској. Бернаджиковска наводи да „словаше“ на орнаменту момци исписују на хартији и стављају под језик кад иду на љубавни састанак. Затим их тумачи помоћу стихова народне песме из околине Кључа, у којима девојка говори како је синоћ своме Јови „везен јаглук дала, на јаглуку деветнаест грана“. Ако њу Јово превари, „колико је на јаглуку грана, онолико га допануло рана!“

Паводом овог орнамента, објашњава да „словаши“ на њему представљају „број 7 и слово елиф“. На крају своје расправе дала је још једно објашњење. позивајући се на чаробне знакове које је 1670. год. грофица Катарина Зрињска записала на „Сибили“ или књизи гаталици. Бернаджиковска бележи да се слово w (које се ту налази) код народа модификовало у наше „словаше“, и додаје да је то обична скраћеница за virgines sanctissimae.

ПЕТКО НИКОЛИЋ – ДРУИДСКИ ЖРТВЕНИ ОЛТАР

У својој књизи „Лаж и богумили“ (Киченер, Канада, 2011) Петко Видуша Николић тврди да камен представља друидски жртвени олтар и даје своје виђење тумачења знакова: ЈУ-И-РА-Ј = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУРАЈ = Свети Јурај (Јарило). Такође, Николић према истом критеријуму тумачи и знакове пронађене у селу Бјала код Варне у Бугарској: ЈУ-И-РА-И = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУ-И-РА-Ј = Јурај К = Светли Јурај, Јарило К(упало). Према његовој тврдњи, знакови се читају и тумаче са десна на лево. Идентичне знакове Николић проналази на стећцима и крстовима у Босни и Херцеговини, као и на словенским родноверним киповима.

ТУМАЧЕЊЕ ВУЧИЋА ГУБЕРИНИЋA

Интересантно је тумачење Бучића Губеринића професора из Берана објављено у његовој књизи „Бихор и Билећа“ 2002. године. Он сматра да натпис садржи знакове винчанског писма и саопштава његово тумачење. Губеринић полази од самог назива места Шудиково, јер шудик означава судију, а шудиково – место где се суди.

На основу тумачења натписа и назива места он изводи закључак да наши преци у давнини не само да су били писмени, него су познавали законе и имали институцију суда. Са једне стране Квадра стајао је оптужени, са друге Судија, а да ли се радило у затвореном простору или отвореном може се објаснити једино даљим ископавањима на овом налазишту.

Своје тумачење Вучић Губеринић објашњава на следећи начин:

„Овај запис доказује присуство Срба на овим просторима још од каменог доба (4-3000 г. Старе ере). Надаље, овај камени квадар добија значај велике националне вриједности, и непобитан је материјални доказ о томе ко смо и шта смо, на овим просторима. У то вријеме се писало и у употреби је било прво фонетско писмо до сада познато, а то је вичанско писмо.

Најзанимљивије откриће је да се натпис чита и са предње и са задње стране, и са стране судије и са стране окривљеног. Слова су тако стилизована да се могу читати и са једне и са друге стране. Запис је направљен на три стране квадра, а на четвртој је лежао на подлогу.

С лијева на десно, тј. С предње старне натпис гласи: УК ДАЛ УМЧОСТ, што можемо сматрати као „Памет нам је дао разум“.

С десна на лијево, тј са задње стране натпис гласи: ИШТЕМ ЛИ ПОКУДА.

Натпис је на старосрпском језику. Он је разумљив и данданас. Дакле, наши преци су били писмен народ још од касног Неолита. То се види и по облику слова које је урезала вјешта рука којој је највероватније писање било занимање.

Очигледно да су наши преци разликовали два психолошка појма УМ и УМЧОСТ, тј. Ум (памет) и разум. Примаран је ум али ми зато имамо разум који нам је контролор и не дозвољава нам да учинимо оно што нам је дошло на ум, а није послушао, или није имао разума“.

ВЕЛИКИ ЗНАЧАЈ СИМБОЛА НА ПРИМЕРУ ЗНАКА IYI

Колики је значај ових симбола показује њихова велика распрострањеност на целом Балканском полуострву и његовим рубним деловима од праисторије до данас.

На слици су само неки од више десетина примера појављивања знака IYI на простору Балкана.

Према тврдњама бугарских научника, овај знак односи се прабугарско божанство неба Тангра/Тенгри. Међутим, учесталост овог знака се може пратити од етрурског простора на северу Италије, до данашње Турске у Малој Азији. Уз то, нађен је и пример у Скандинавији, Ирану, Индији, али и у Кини. На Балкану се у новије време може наћи међу шарама народних ношњи, уписан на обредном хлебу, измешан мећу хришћанском симболиком, уз крстове и сакралне натписе.

Извори и литература:

Aleksandar Loma, The Shudikova stone
Радивоје Пешић, Винчанско писмо, Београд, 1995.
Иван Пудић, Шудиковска испитивања, Годишњак за балканолошка испитивања, књига II, Сарајево, 1965, с.179
Бучић Губеринић „Бихор и Билећа“, Беране, 2002.
Петко Видуша Николић, „Стећци, лаж и богумили“; Киченер, Канада, 2011
Драшко Шћекић, Сораби, Тимор, Београд, 1994.
Геза Фехер, Прабвлгари, 1929
Милија Пајковић, Мистерија „Шудиковског квадра“
Епархија Будимљанска
Културно-историјско наслеђе
Википедија

Далибор Дрекић

Чедомиљ Мијатовић и потрага за благом Немањића

Чедомиљ Мијатовић, књижевник и историчар, економиста и политичар, остао је упамћен у новијој српској историји првенствено по томе што је, као министар иностраних дела у влади Милана Пироћанца, потписао са Аустро-Угарском озлоглашени Тајни споразум из 1891. године. Осим мемоара на енглеском језику „The Memoirs of a Balkan Diplomatist“ (Лондон, 1917) и књиге о династичком преврату у Србији „A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia“ (Лондон, 1906), његову литерарну заоставштину чине једна обимна студија о деспоту Ђурђу Бранковићу и неколико прозних дела сумњивог књижевног квалитета.

Чедомиљ Мијатовић

У роману „Рајко од Расине“ Мијатовић приповеда о српском јунаку који у Крушевцу ослобађа из турског ропства Мађарицу Маргиту, па онда, лутајући са њом по Србији, на Вујан планини наилази на светогорца Теодосија, чувара крунског блага Немањића и Бранковића. Након објављивања ове приповести, 1892. године, било је безброј покушаја да се на подручју између манастира Вујан и старог византијског утврђења на Соколици, „митској планинини, пуној пећина, змија и извора“, уђе у траг скривеној ризници српских средњовековних владара, али то још увек никоме није пошло за руком.

Рајко од Расине (одломак)

7.
„А гле каква је то светлост тамо?“, упита га Маргита, кад јој и самој погледи падоше на онај ходник у зиду од леве певнице.

„Ама ја тебе чеках. Не хтедох у светлост без тебе. Ходи!“, рече Рајко и одмах пође напред.

Узани ходник у зиду савијаше у лево од олтара и излажаше у једну велику округлу просторију, под једним високим и широким сводом као под неким кубетом. Кад њих двоје изиђоше из ходника па стадоше на праг, преко кога се у ону округлу дворану силазило, и кад погледаше пред собом, обадвоје се зауставише и занемеше од чуда.

Озго са средсреде свода спуштао се један гвозден ланац, о коме је висио велики један и поширок златан обруч; са обруча се о златним ланцима спуштало дванаест великих златних кандила. Осим тога, које са свода, које са гвоздених полуга што су се пружале од једног зида до другог у сва четири правца, висили су многобројни мањи обручеви од сребра са сребрним кандилима, неки ниже други више, те изгледаше као да под сводом лебди читав рој од некаквих џиновских златних и сребрних светлица. Сам свод као да је био сребром покован, те је светлост од стотине кандила хватао у се, као какав преврнути пехар од углађенога сребра, па је онда спуштао као неку топлу месечину на целу дворану, те се у њој свака тварка доста лепо могла да види.

Маргита узе да трља очи, па онда погледа у немом чуду у Рајка. Рајко, као да је чуо шта она сама у себи говори, рече: „Ама, и ја се питам, је ли ово сан, или машта! Или је ово све у истини пред нама јава!“

„Хајде да сиђемо да разгледамо шта је све то“, рече Маргита. Али пре него што ће са прага у дворану коракнути, Рајко задржа руком Маргиту, па онда онако узбуђен викну: „Има ли овде живога кога?“

Вика његова узе да се пролама испод свода, удараше у зидине, па се у потмулој грмљавини врати к њима двома, неразговетно понављајући последње две речи: „живога кога?“

„Живога Бога!“, рече Рајко радосно узбуђено. „Чу ли, госпођо, шта одзив рече: живога Бога!, и не треба нам бољи одговор. Не бојмо се!“

„Учинило ти се. Одјек је поновио само твоје речи“, говораше му Маргита.

„Не, не, чуо сам ја добро; одговор је био: живога Бога! Ми ћемо, ево, у име живога Бога напред. Држ’ се, госпођо, моје руке ако се бојиш, а ја ћу Његове.“

„Не бојим се ја ничега кад има светлости. Мене је страх само у мраку. Хајдмо!“, рече Маргита.

Узеше да разгледају око себе. У округлој зидини од дворане било је дванаест гвоздених вратаоца, која су некуда у друге ходнике и просторије водила. Једна од тих вратаоца била су она на која њих двоје дођоше. Између сваких двојих врата беху уза зид прислоњени гвоздени оклопи са шлемовима и са другим копљима у гвозденим рукавицама. Изгледало је као да су се џиновски оклопници, у пуноме ратничком окруту, поређали један до другога, да чувају стражу и да подупру зидину својим гвозденим плећима. Изнад њих су овде и онде биле уз зид прикуцане многе заставе, турске, бугарске, маџарске и млетачке.

Са онога прага, на коме се најпре онако у чуду зауставише, ваљало је силазити преко четири врло широка мраморна ступња, па да се сиђе на под од саме дворане. Ти су ступњеви ишли целим кругом дворане. Прва два ступња била су запремљена онаквим ословним ковчезима, какве је Рајко већ видео, а за које је мислио да су мртвачки. Сад је видео да у једнима од њих леже смештена копља, у другима мачеви, а у трећима буздовани.

„А сад се тек разбирам!“, рече Рајко; „ово је подземна оружница онога града била!“

На трећем ступњу, а дуж целог круга – остављајући слободан пролаз тек само за једног човека, који би од малених врата у зиду силазио на под дворане или из дворане ишао к вратима – биле су поређане петачке, све буре до бурета, па повезане једне с другима гвозденим ланцима.

„Биће да је то каква стара малвасија којом су се наши стари јунаци и господа појили!“, рече Рајко.

Док он тако још збораше, Маргита се беше прегла над најближим буретом, виде да на данцету нема чепа, него обло једно заклопче, продрма га обема рукама, отвори га, и онда гласно узкликну: „Каква малвасија? Та ово су сребрни новци!“, па онда загњури руку у буре, извади је пуну сребрнога ситног ношца, и пусти га да са танким звеком пада на данце од бурета.

Па онда као дивља мачка скочи на четврти ступањ, на коме беху поређана и ланцима повезана аковчад. Отрже силним једним напором заклопче са првог акова, загњури руку, подиже је у вис и пусти да млаз од златнога новца цури натраг у буре.

„А, ово не може бити друго, ово је један луд сан! Рајко, молим те, јесам ли ја будна? Јеси ли ти будан?! Да нисмо обадвоје излудели?! Протрљај, молим те, своје очи, па види и кажи ми, је ли ово доиста злато, а оно тамо сребро?!“, говораше Маргита збуњена и готово збиљски у бризи, да јој се памет преврнула није.

Рајко сад трљаше очи, уштину се у мишицу једну, па другу, скиде шубару, прекрсти се, провуче прсте кроз косу једанпут и други пут да главу расхлади, извади из свога гуњца убрус те убриса зној са чела и лица. И онда приђе лагано бурету једном на трећој степеници, отвори заклопче, диже аспре и пусти их да падају као плева; сиђе на четврту степеницу, отвори једно аковче, извади један златан цекин, метну га себи на длан и преврташе га то на једну то на другу страну.

„Хвалимо те, Боже! Ово је у истини и сребро и злато! Нисам истина никада до сада видео ни овакве грошеве ни овакве дукате, али видим ово је злато, а оно је тамо сребро. Их, да силна блага ако су сва та бурад пуна!“, говораше Рајко силно узбуђен.

„Пуна су сва! Пуна су за цело!“, довикиваше му Маргита, која беше подалеко од њега одмакла, отварајући овде и онде по неко ново аковче. Па онда враћајући му се пуна усхићења и са пуно поузданости рече: „Еј, мој витеже Рајко, сад тек видим шта ће од тебе да буде! Само нека нас срећа послужи да се дохватимо лепе земље мађарске, па да видиш шта ћу ја од тебе да начиним.“

„Ама, ходи, молим те, госпођо, да разгледамо све ово чудо око нас!“, рече јој Рајко, па онда с њоме заједно сиђе с последње мраморне степенице на под, који је све ситним шареним камичцима био ишаран у свакојаке цветове и гране.

Од прилике дуж три четвртине круга, а прислоњени уз сами онај четврти ступањ од мрамора запремљени бурадима са златом, били су поређани високи столови од дебеле и већ поцрнеле растовине, изрезане у свакојаке шаре, слике и прилике, у орлове, соколове, лавове, вукове, змије и змајеве. У свакоме столу лежао је по један широки плашт, понеки од свиле, понеки од кадифе, понеки од тканине сребрне и златне жице, а сваки уз то бејаше постављен и оперважен зибелинима. На плаштовима су били понамештани калпаци са челенкама од сребра и злата, или са перјаницама од орлова и соколова перја. И још у сваком столу беше уз плашт прислоњен по један дуг и широк мач, већином у зеленим кожним корицама, па са сребрним или златним пафтама, а дршком искићеном понеким драгим каменом.

Него ово двоје младих људи само прелетеше погледима ове столове, па се окренуше к средини дворане и њеном зачељу.

По средини дворане стајале су три високе и широке трпезе. Она у средини била је за читаву с стопу виша од оне друге две, стојала је на ногама од црног углађеног мрамора, застрвена је била плаштаницом, која је била дивно извезена свилом, златом и ситним бисером. На сред плаштанице стајао је велики златан крст сав посут драгим камењем, које тако прскаше варницама, да се у њ није дало гледати. Беше ту још поређан велик број мањих и већих златних крстова, богато искићених бисером и драгим камењем, и пуно књига у златним корицама и иконе у злато и драго камење окованих. Она мало нижа трпеза у зачељу била је од углачаног плавог камена, са млазевима од златног песка у њему. На њему је, на једној богато извезеној плаштаници, стојала царска круна, на којој је блистао крст од пет алемова, од којих онај у средини беше крупан као крупан орах а они други као јаја голубија. Пред круном беше положен у накрст царски скиптар и мач, и један и други просто засути драгим камењем. Ту беху још и неколике мање круне и дијадеме, по свој прилици царичине, краљевске и деспотске. Она трећа трпеза у прочељу беше од углађенога зеленог камена малахита, а беше застрвена просто једном хрпом од златних кондира и пехара, од сребрних скриња и скрињица, од свакојаког златног посуђа. И да није било оноликих кандила, само драго камење, што се згрнуло на ове три трпезе, могло би да осветли дворану око себе.

С једне и с друге стране ове три трпезе поређано је било по шест престола од сребра. На сваком од њих стојала је по једна владичанска митра искићена иконицама и драгим камењем, и поред сваке митре беше прислоњена уз престо по једна владичанска штака, по нека од седефа а по нека од сребра: У зачељу ових сребрних престола стојао је један позлаћен престо са златном митром и златном штаком. Пред самим тим престолом, и управо на средини између њега и оне трпезе са царском круном, стојао је један златан стуб, тако своје четири стопе висок, на њему велика златна јабука, на јабуци велики двоглави орао од сребра, раширио крила таман да полети, као да хоће у небо да носи оно у злато оковано еванђеље, што му по крилима положено беше.

Иза овог златног престола под се подизао на две степенице од плавичастог мрамора, па онда пружао у ширину једну заравањ од руменог мрамора. Од прилике на средини те заравњи два велика лава као да су се у сред хода и у сред рикања зауставила, скаменила и позлатила, тако природно изгледаху са отвореним чељустима и са мало спуштеним и одуженим вратом, које густа грива покриваше. Иза њих друга два златна лава беху се пропела у вис, па предњим шапама држаху један дугуљаст штит онако полошке. Са средине штита дизаше се велики двоглави орао од сребра; раширио крила па као да, полећући у висине, кликће, тако беше отворио оба кљуна своја. С једне и друге стране овога знамења стојао је по један висок оклопник, са сребрним оклопом на прсима са сребрним шлемом на глави, са сребрним наџаком у једној а сребрним штитом у другој руци. А на пола хвата од ових оклопника беху два повисока млада раста, којима и стабло и грање и лишће беше од сувога злата, а жирке његове од сребра, а у многобројне сребрне чашице од жира беху утврђене беле воштанице. Поред и једног и другог златног раста, стојала је, и управо иза њега плашљиво на златне лавове погледала по једна од злата саливена кошута.

Кад би се она два златна лава што ричу и они усправљени лавови с орлом на штиту приближили и саставили, од њих би се склопио био велики један царски престо. А овако изгледаше то као неки разглављени и у делове своје растурени престо. Што је Рајка највише зачудило, беше што по средини између она два лава, што ричу, и испред орла на штиту, стојаше поснизак један, право и равно пресечен – растов пањ.

„Шта ли му је ово сад?! Кад угледах ове златне лавове и сребрног орла помислих: ето, то је царски престо! А оно се ево престо разглавио у кукове своје и расточио као буре кад му прсну обручи а по средини остало само сељачко седало – растов пањ!“, рече Рајко, замишљен ставши између она два лава и пред самим пањем.

Маргита се најпре дохвати руком својом за рукав од његова гуњца, па се ниско пригну над самим пањем и оштро га посматраше, као да броји прстенове његове старости.

„Не, нема!“, рече усправивши се. „Мислила сам да је то можда пањ на коме сте ви Срби секли главе вашим краљевима; али нема трага ни од крви ни од секире!“

„Бог с тобом, госпођо! Кад смо ми секли главе нашим краљевима?“, питаше Рајко гласом који издаваше да му је криво.

„Шта вас ја знам кад сте! Него ми се некако чини да сам негде и некад слушала, да ваши краљеви нису добро пролазили!“

„Ако нису они, нисмо ни ми!“, рече Рајко сасвим мирно, па онда настави: „Е, баш ме копка да знам шта ће овај растов пањ овде?!“

„Махни се пања него казуј ако знаш шта је ово?“, рече Маргита па показа руком на оно што се иза овог растављеног престола подизаше уз зидину.

На једној широкој и повисокој коцки од мрамора беху саливене па позлаћене некакве људске прилике. Један висок човек у владичанском окруту, с митром на глави, с крстом у руци, с изразом неке племените одважности и радосног поноса у лицу, благосиљаше два млада витеза, који се над једним ћивотом беху чврсто загрлили. Доле поред њихових ногу лежаху бачене две круне, два пребијена мача и два поломљена буздована. Прилике ове беху све у већој него обичној људској величини. Десно од њих на једној, нешто мало снижој, мраморној коцки, био је начињен цар један на ватреном коњу, који се пропиње у вис да скочи унапред. Цар је на глави имао шлем, по коме се око чела повијао царски венац; у левој руци држао је крстату заставу, од које тешке кићанке падаху му по плећима; у десници држао је го мач, па њиме показивао у напред; главу беше мало повио на лево и натраг, као да се окреће к јунацима својим и као да им кроз отворена своја уста довикује: „Овамо, напред! ко је Србин и српскога рода!“. Цела та прилика, и онај јунак са изразом одушевљења у лицу, и онај ватрени коњиц, беху тако пуни живота, да Рајко осети како га чудна једна ватра загрејава и како му срце узе куцати све бурније. Учини му се чисто да чује како цар виче: „Напред, јунаци! напред српски соколови!“, па поче и сам као у неком наступу заноса да виче: „Напред! Напред браћо! Ха, нек се зна ко смо! Напред за нашим царем, напред!“ И његова се вика узе да ломи испод свода и по зидинама, и загрме сва дворана и готово као да из сваког оног оклопа уз зидине ођекиваше узвик: „Напред, напред!“

Маргита не беше поред њега; Беше крочила у десно, те стојаше пред трећом једном сликом, која беше намештена лево од оне велике у средини, а на онако исто посниској коцки мраморној, као оно Рајков цар. А кад чу како Рајко поче викати и одјееке изазивати, и кад га виде како баци шубару у вис, она му хитро приђе и продрма га за руку.

„Јеси ли при себи, Рајко? Шта ти је витеже млади?“, питаше га не са бригом, него са задовољним а једва прикривеним осмехом, као оно млада мати кад тобож хоће да покара свога синчића, а у самој ствари јој је мило што он показује да има своју вољу.

„Ал’ је ово мајсторски! Је ли да је као жив? И коњ жив и јунак жив! А знаш ти ко је ово?“, говораше Рајко с веселим узбуђењем, па накриви мало своју шубару.

„Откуд ја могу знати ко је!“, рече Маргита.

„Е, да ти кажем. То је наш цар Душан! Чула си за српског цара Душана!“

„Баш нисам. А откуда ти знаш да је то цар Душан?“, рече Маргита мирно.

„Ниси чула за нашег цара Душана!“, викну Рајко запрепашћен и погледа је чисто са сажаљењем. „Па шта си ти то онда чула?!… А питаш ме откуда га ја знам? Па познао сам га чим сам га видео. То је он и нико други!“

„Кад си ти видео цара Душана, те да га можеш одмах да познаш?… Него ходи да видиш нешто много лепше!“, и онда га повуче к трећој прилици на мраморној коцки, лево од оне велике у средини.

Рајко полазећи за њом говораше како би он дао своју главу на оном пању одсећи, ако оно није цар Душан. ,

„За ово“, рече показујући руком на прилику у средини, „не знам шта је, али оно је тамо цар Душан!“

„А што је ово?“, запита Маргита, пружив руку према трећој прилици.

Један висок леп старац, са широким челом, орловским носом, дугом брадом и дугом косом седео је на престолу, наслонив обе руке на велики и широк мач, којега је држак у крст извијен био. Круна, скиптар и златна јабука с крстом лежали су доле поред престола као бачени тамо немарно и небрижљиво. На доњој степеници од престола седела су два младића, господски обучена у доламе, на којима су у испупченом везу извезени били двоглави орлови, кринови и лавови, који се пропињу да дохвате звезде. Тако је извезен био и онај велики и широки јермелином постављени плашт, који је са рамена онога старца падао на престо. Један је младић склопио своје руке на десном колену старчевом, а онај други на левој страни, гуђаше у гусле, лице своје подигао горе к лицу старчевом, а уста мало отворио као да пева. Старац се пригнуо мало к младићима па се загледао у лице младога гуслара с једним изразом, који је тешко укратко описати, али у коме су се и осећање достојанства и неизмерна једна туга и опет жива чежња да чује баш све што гуслар има да каже, стапале. Оба младића беху у лицу од изванредне лепоте, али у обојице очи беху дубоко упале и – очним поклопцима поклопљене, као да оба беху слепа. Цела је прилика била пуна лепоте, мирноће и нежности, и имала је у себи нешто што је растуживало.

„Ко је ово? Како је госпоствен овај старац, како је озбиљан и тужан! Како се невесео загледао у младог гуслара! А шта ли му овај уз гусле пева?!“, питаше Маргита и осећаше како јој се срце размекшава.

„Не знам!“, рече Рајко, „не знам, мањ’… чекај, молим те!… јест, мањ ако то не буде деспот Ђурађ Смедеревац са његова два сина, два деспотовића, које је маћеха њихова, проклета Јерина послала зету своме цару Отмановићу да их ослепи. Али опет не знам поуздано. За оно тамо знам да је цар Душан. Еј, капе!“ И Рајко отиде опет да изближе гледа свога цара, а Маргита остаде да гледа растужена у старог деспота и у два лепа а слепа млада Деспотовића.

Извор: Skriptorijum

Пронађен „под“изгубљеног океана на источном Медитерану

Сакривен испод вода Средоземног мора, налази се најстарији део Земљине коре, према подацима новог истраживања геолога. Они сматрају да је део стене који лежи на дну Средоземног мора, стар сигурно око 340 милиона година и да је можда чак и остатак од океана који је постојао пре формирања Атлантика.
Океан

Море; фото: pixabay

Близу 60.000 километара квадратних је откривено у источном Медитерану. Сматра се да је ово откриће океанског тла старије од било ког другог у протеклих 100 милиона година.

Научници су првобитно мислили да је Пангеа (суперконтинент за време палеозоика и мезозоика) почела да се цепа формирајући тзв. праокеан Тетис пре око 300 милиона година.

Међутим ново откриће показује да је до овог процеса дошло 40 милиона година пре, у време пре него што се завршило цепање Пангее. То значи да се део коре испод Медитерана, у области познатој као Херодотов гребен, формирао кад су први водоземци почели да се појављују на нашој планети.

Доктор Гранот, геолог са Универзитета у Израелу, који је водио читаво истраживање, каже да, ако је кора толико стара, то значи да је или повезана са распадом континената или са формирањем Пангее.

Земљина океанска кора се сматра релативно младом у поређењу са континенталном кором која је формирала копна, пише „Daily Mail“.

Проучавање океанске коре у источном Медитерану је било веома тешко зато што је дно прекривено дебелим слојем талога и муља, међутим истраживање је успело и баца поптуно ново светло на досадашњу тектонску архитектуру и еволуцију ове области.

Извор: Васељенска

Јединствена статуа А’а са Рурутуа представља полинежанско божанство

Британски музеј до 30. маја излаже за јавност фасцинантну полинежанску скулптуру. Скулптура А’а је најпознатија полинежанска скулптура на свијету. Данас је један од најзанимљивих и јединствених предмета у Британском музеју.
Полинезија

Статуа А’а са Рурутуа; фото: ancientpages.com

Дрвена фигура пацифичког божанства А’а потиче са острва Руруту, једног од аустралских острва, којa су саставни дио Француске Полинезије. А’а је био један од главних божанстава којег су обожавали на овом острву.

Европљани су почели да посјећују ова острва почетком 19. вијека, у оквиру колонизације територија Пацификa. Тад је почео и  масовни прелазак становништва у хришћанство. У то вријеме британски мисионари су били веома активни у том подручју, а према извјештају Британског музеја, забиљежено је да је овај идол локално становништво “поклонило“ Лондонском мисионарском друштву 1820. године. Друштво je прво позајмило своју значајну колекцију полинежанских скулптура Британском музеју,  да би ову фигуру 1911. године Музеј коначно откупио.

Испрва се сматрало да је фигура божанства исклесана од цвјетног дрвета пуа кени кени (лат. Fagraea berteriana) којe је поријеклом са острва у источном Пацифику. Фигура има велику шупљину на леђима, а  првобитно је у себи садржавала двадесет четири фигурице које су нестале 1882. године. По цијелом тијелу и глави су рељефно уклесане мале антропоморфне фигурине. Тридесет јединствених малих фигурина које извиру из фигуре тијела божанства највјероватније представљају плодност и способност божанства да ствара живот. Научници су различито тумачили значење овог идола, али још увијек не постоји јасно мишљење по том питању.

У припреми за излагање за јавност, кустоси Британског музеја су предузели низ научних испитивања како би се боље разумјело како, када и зашто је А’а направљен. Приликом узимања узорка дрвета фигуре, кустоси су пронашли мало црвено перо у њеној унутрашњости. Перо је прегледао стручњак из Природњачког музеја у Лондону који је установио да је припадало једној врсти папагаја (лат.Vini kuhlii), угроженој врсти птица које се налазе на Риматари, једном од сусједних острва Руруте гдје је направљена скулптура А’а. Црвена пера су у Полинезији сматрана светим, тако да присуство овог пера показује да је оно што је било похрањено у унутрашњост А’а било од највећег културног значаја.

Испитивање узорака дрвета коришћењем микроскопа за електронско скенирање је показало да је А’а направљен од сандаловине. Ово је било изненађење јер сандаловина није поријеклом са Рурутуа, те због усменог предања са острва да је А’а је направљен од цвјетног дрвета (лат. Fagraea berteriana). Највероватније је да се сандаловином трговало са другог острва на Руруту. Уље које садржи сандаловина одвраћа инсекте, тако да и то може бити разлог зашто је она изабрана за израду овако важне статуе. Коначно, узорци дрвета су послати у лабораторију на радиокарбонско датирање. Резултати су датирали старост дрвета на период од 1505-1645. године са већом вјероватноћом на почетак тог периода. Дакле, фигура је много старија него што се претпостављало, што показује да је А’а је већ био драгоцјен древни артефакт када је дошао у посјед мисионара 1821. године. Ове резултате сада разматрају кустоси, истраживачи и контакти у Рурутуу. У археолошким круговима се сматра да је овим отпочело ново поглавље на виђење божанства А’а.

За Расен: Сања Бајић

Српска реч Абракадабра

Реч „Абракадабра“ типична је реч магијског језика због тога што је изгубила јасно значење, што има секвенце које се понављају, а самим тим и ритам, риму, алитерацију, асонанцу и брзу смену звукова. Иако је позната у свим европским језицима, њено порекло и значење не може се са сигурношћу одредити.

Веровало се да реч „Абракадабра“има велику магичну моћ, посебно за заштиту од грознице и маларије, због чега се често уписивала на амулетима, гемама и талисманима.

Реч абракадабра може се читати и одоздо у троугластом приказу. Начин скраћивања речи помоћу конусног облика има сврху постепеног уништавања снаге злог духа. Веровало се да како се смањује број слова, тако слаби и дејство болести.

Хебрејска тумачења

Постоји више различитих теорија о њеном пореклу из хебрејског језика. Поједини научници доводе је у везу са арамејским изразом „עברא כדברא“ („Avarah K’Davarah“: „Што је речено, мора бити учињено“). У арамејском језику слова „Б“ и „В“ била су заменљива па се отуда јавља варијанта „Абра кедабра“ и од ње реч „абракадабра“.

Супротност, односно антоним речи Абракадабра (Створићу, као што говорим), представља реч Аvada kedavra (Уништићу, као што говорим).

Следећа два тумачења односе се на хебрејске изразе: Хуан Керлот тумачи је помоћу хебрејског израза „abreg ad hâ¬bra“ („шаљи своју муњу до смрти.“), и „Ha-Bracha Dobara“ („Благослов мистичног имена“).

Према једној теорији, ова реч у себи садржи скраћене облике хебрејских речи „Ab“ (Отац), „Ben“ (Син) и „Ruach A Cadsch“ (Свети дух), али не у хришћанском смислу, како се то на први поглед може учинити.

Прехришћанско порекло

Наиме, реч „абракадабра“ потиче из прехришћанског периода и према овом тумачењу, односи се на Абраксаса (Άβράζας), бога са змијским ногама, који је обожаван у прехришћанској Александрији, односно скупине божанстава, према гностичком учењу. Пронађено је много примера њене употребе на каменим гемама заједно са фигуром Абраксаса.

Грчко тумачење

За разлику од свих покушаја одгонетања значења речи абракадабра помоћу хебрејског и арамејског језика, интересантно је њено тумачење помоћу грчког израза „Αύρα κατ’ αύρα“ (Од ауре до ауре)

Употреба у хришћанству

Према неким тумачењима, “абракадабра” симболизује Оца, Сина и Светога духа, због тога што садржи прва слова тих речи (ABra, Ben, RAuh, AKADosh).

Лековита формула Квинта Серена Самоника

Први њен помен на западу налазимо крајем другог века у 51. поглављу стиховане медицинске књиге „Правила медицине“ (Liber Medicinalis или De medicina praecepta saluberrima) Квинта Серена Самоника (Quintus Sammonicus Serenus, ? – 212) лекара римских императора Каракале и Гете:

Inscribis chartae, quod dicitur abracadabra,
Saepius, et subter repetis, sed detrahe summae,
Et magis atque magis desint elementa figuris
Singula, quae semper rapies, et cetera figes,
Donec in angustum redigatur litera conum.
His lino nexis collum redimire memento.

„Смртоносно је то, што Грци зову ήμιτριταΐον (полутерцијарна грозница); На латинском, изгледа, то нико није могао да искаже.

Напишеш на папиру Abracadabra неколико пута,
једно испод другога, одузимајући почетак,
тако да свака реч буде краћа од претходне за по слово
и да се на крају заврши са једним словом.
На тај начин се образује конусни облик.
Не заборави да је увијеш завојима око врата.“

Оболели су девет дана носили ову магичну формулу написану на папиру и умотану око врата, а затим је рано ујутро баца у брзи поток.

A – B – R – A – C – A – D – A – B – R – A
A – B – R – A – C – A – D – A – B – R
A – B – R – A – C – A – D – A – B
A – B – R – A – C – A – D – A
A – B – R – A – C – A – D
A – B – R – A – C – A
A – B – R – A – C
A – B – R – A
A – B – R
A – B
A

Отуда и тумачење њеног порекла „абра-кад-абра“ („кад“ уместо кадахатъ – грозница) што на хебрејском значи: „прошла грозница“, или према арамејском: „прошла је, када је прошла“. Међутим, на ову реч не наилазимо у хебрејској Кабали и у примерима мистичних метода лечења код Хебреја.

Бројни римски цареви, укључујући Гету и Александра Севера следили су Самоникова медицинска учења и употребљавали магичне речи приликом лечења. Ова се реч помиње и као мантра коју су лекари изговарали ради очувања жлезде тимус

Амброаз Паре и Данијел Дефо

Чувени француски лекар из шеснаестог века Амброаз Паре (Ambroise Paré) у свом научном разматрању из 1560. године исмева ову Самоникову наивну методу лечења.

Данијел Дефо је са омаловажавањем писао о грађанима Лондона који су у време велике куге ову реч истицали на својим вратима да би се одбранили од болести, а Алистер Кроули је тврдио да је њен прави облик „Абрахадабра“.

Етрурска – венетска – словенска реч

Да је ова реч, уствари словенског порекла, тврди словеначки књижевник и лингвиста Матеј Бор. Он своју теорију доказује палиндромним путем: „А брача дабра.“ („код доброг врача“) и обрнуто „Арба да чарба.“ („Да ископа црва“). Његову тврдњу потврђује и етимолошка анализа према којој је црв некадашњи синоним за болест.

Убојита клетва Харија Потера

У књигама Хари Потер Џ. К. Ровлинга „Авада Кедавра“ (убојита клетва), као варијација израза „avra kehdabra“ јесте једна од три неопростиве клетве, која изазива тренутну смрт, не остављајући никакав траг о узроку смрти. При њеном коришћењу јавља се зелена светлост.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

У Индији пронађени трагови изгубљене цивилизације

У невјероватном открићу на сјевероистоку Индије, у Мизораму, тим индијских археолога пронашао је рушевине велике изгубљене цивилизације.
Мизорам; фото: oknortheast

Мизорам; фото: oknortheast

Према извјештавању индијског листа ‘’The Times of India’’ тим археолога који је ископавао тајанствене мегалитске структуре у селу Вангчија у мизорамском округу Чампај, у Индији, сматра да је град припадао некој већој изгубљеној цивилизацији која је постојала у овом региону у далекој прошлости.

Сујит Најан, један од археолога и директор пројекта ископавања је рекао да је ово један од најзначајнијих археолошких открића у овом тренутку. Он је, такође, рекао да ово мјесто крије до сада непознате чињенице о Мизораму и сјевероистоку земље.

‘’Истраживали смо рушевине испод жбуња и густог растиња. Цијело мјесто указује на трагове изгубљеног града или веће изгубљене цивилизације. Невјероватно је наићи на толико артефаката, што изискује још времена и више истраживања да бисмо дошли до коначних закључака“, каже Најан.

Истраживачи су пронашли менхире и терасе, што подсјећа на краљевске објекте. Археолози наводе да су потпорни зидови/терасе направљени од мегалитских камених блокова са терасама просјечне висине у распону од 3 до 5 метара.

Вангчија се налази у близини границе са Мјанмаром и обухвата брежуљке и густе шуме. Ископавање је спроведено након што је генерални директор АСИ-ја (Archeological Survey of India) у новембру прошле године посјетио ово мјесто, са циљем да се истраже менхири, камене структуре са приказима људи, животињског и биљног свијета на њима.

Менхири су први заштићени споменици у Мизораму.

Тим је документовао више од 50 објеката, а ускоро се планира наставак истраживања. Прикупљени фрагменти дрвеног угљена биће послати у специјализовану лабораторију за датирање угљена и даљу научну анализу.

За Расен превела и приредила: Сања Бајић

Почетие свиета – старосрпски текст о стварању света

Почетие свиета је текст којим се ,,нео-богомили,, неправедно служе у сврху доказивања некакве “богомилске“ средњовјековне историје Босне и Херцеговине. Текст је народно препричана и написана прича из Књиге Постања Старог завјета, о стварању свијета.

Поистовјећивање цркве босанске и богумила је велика грешка, што чине многи заговорници нове босанске “Х“историје и “повјести“. Па тако многа штампана и рукописана Богослужбена дјела српске православне цркве у тадашњој Босни својатају и приказају их као дјела цркве босанске као нпр. Чајничко, Дивошево, Никољско јеванђеље. Гле чуда, па сва ова јеванђеља се чувају вијековима у српским православним манастирима. Али ту списку није крај чак су дошли и до Мирослављевог јеванђеља што уопште не треба коментарисати.

Да се ми вратимо “Почетку свијета“. Текст је народно препричана и написана прича из Књиге Постања Старог завјета, о стварању свијета. То је један текст, који са налази између много псалама,  молитви, као што су Оче наш и Символ вјере.

Писан је ћирилицом у 17. вијеку, а данас се налази у Народној библиотеци у Пловдиву – Бугарска.

Па који би богомил или јеретик или католик исповиједао православни, истински Символ вјере. Да би ставили тачку на манипулације, препуштамо Вам да сами закључите о чему је ријеч:

+ NА СВОH ЗbМЛH NА ПЛЕМЕNHТОH +

Почетие свиета – старосрпски текст о стварању света

Извор: Мраморје

Пронађена етрурска стела са ретким натписом

Током археолошког ископавања храма у мјесту Пођо Кола у Тоскани пронађена је етрурска стела с ријетким натписом на етрурском језику. „Ово је вјероватно вјерски текст и биће значајан по томе што ће нам открити систем вјеровања ове изгубљене културе која је темељ западњачке традиције”, рекао је у саопштењу за јавност археолог Грегори Ворден, члан археолошког пројекта у Мугело долини (Mugello Valley Archaeological Project).
Етрурска, Етрурци

Етрурска стела; Фото: popular-archaeology

 

Већина досадашњих открића о Етрурцима су већином били предмети везани за култ. „Плоча, која тежи око 226 килограма (500 Ib), висине око четири стопе (1.2 м) и више од двије стопе широка, има најмање 70 читљивих слова и интерпункцијских знакова с новим, досад невиђеним ријечима.

Како преноси EurekAlert! овај натпис, који датира у 6. в. п.н.е, био је секундарно употребљен за градњу темеља монументалног храма прије неких 2 500 година. „Ова камена стела је доказ непрекидног религијског култа с монументалним посветама, а датира се у период између касног архаичног периода, и 520. до 480. године п.н.е. Његова поновна употреба за темеље нешто касније изграђеног светишта указује на тадашње дубоке промјене у граду и његовој друштвеној структури”, објаснио је стручњак за Етрурце, Жан Мекинтош Турфа из Музеја Универзитета у Пенсилванији (University of Pennsylvania Museum).

Овакав етрушчански религијски артефакт спада у скупину ријетких налаза.

Стручњаци предвиђају да ће овакве стеле, придонијети богатству нових информација о изгубљеној култури Етрураца. Етрурска цивилизација је једном владала Римом те веома утицала на Римљане, од религије до управе, од умјетности до архитектуре. Сматрају се једним од најрелигиознијих народа античког свијета. Живот Етрураца је био прожет религијом, а и владајући магистрати су, такође, представљали религијски ауторитет. “Плоча је била узидана у темеље монументалног храма а једног ће дана бити изложена као импонирајући и монументални симбол ауторитета”, рекао је Ворден.

Извор: Arheon.org

Више можете прочитати на: Text in lost language may reveal god or goddess worshipped by Etruscans at ancient temple

Винчанска молитва 432 Hz

„…Још је Јован Цвијић говорио о динарском типу човека, типу који насељава највећи део Балкана. Модерна генетика потврдила је ову Цвијићеву тврдњу и дала прецизну карту пространства које насељава динарски тип човека. Генетиком је утврђено и да је динарски тип човека аутохтони становник Балкана још од праисторије, да су његови корени у Винчи, Старчеву и Лепенском виру, као и да је Динарски тип човека одговоран за настанак свега онога што данас називамо индоевропским.
Виртуелна Винча

Виртуелна Винча

Сва та збрка са егзактном генетиком почела је пре десетак година, наравно на универзитету у Окфорду, а не код нас. Ми смо се увек задњи бавили собом, тек пошто се сви остали нама позабаве.

Наша преписивачка школа бави се бесконачним умножавањем одавно написаних реферата, зато што наше научне институције предводе они који бране дипломе и позиције, а не науку и истину…

Срећа је хтела да се на челу харвардског генетичког тима нађе професор Анатолиј Кљосов, Рус који је понешто знао о историјским нелогичностима, али је као научник имао поверења у званичне верзије.

Ово генетичко истраживање потврдило је Динарца и коначно објаснило енигму због чега је код Срба једна од најраспрострањенијих легенди „У цара Трајана козје уши“, иако историја каже да су се Срби однекуд доселили много векова после „цара Трајана“ (53-117 нове ере). Генетика је, ето, коначно објаснила и због чега Руси у својим уџбеницима историје уче да им је порекло у Подунављу, одакле су се доселили на север…“

Винчанска молитва

Било како било тим људи покушао је да на интересантан начин дирне у ген тог динарског човека – аутентичном музиком ових простора од 432 Hz. Ево шта они о томе кажу:

Сусрет представника Расена са Анотолијем Кљосовим приликом мећународна научна конференцији „Ка изворишту културе и науке“ 2012. године

„Винчанска молитва је креирана да буди кодове са ових поднебља као и да активира исконску радост живота. Музика компонована на питагорејских 432 Hz подстиче благотворну исцељујућу енергију и буди креативне животне снаге које свако биће поседује у себи. На микроплану, ови фреквенцијски распони хармонизују енергетске структуре ћелија и везе између њих. На макроплану оне хармонизују односе међу људима, као и повезаност са природним планетарним токовима.

Глинене таблице – Тартарија

Поштујући древна знања, креирали смо ову композицију у жељи да се кроз музику придружимо овом времену буђења из зачараног сна, када поново спознајемо своју праву природу, присећајући се величанствености потенцијала које људско биће у себи носи.“

Винчанска молитва

Сила Божја сад
у нама љубав буди
Ново доба, радост цвета,
мудрост људи
Благослови Боже
наше небеске душе
Сила небеска спаја душе
у Божје наручје…

Музика: Татјана Карајанов и Бранислав Мицић
Вокал: Татјана Карајанов
Аранжман и продукција: Бранислав Мицић
Кавал и фрула: Небојша Бурић

Преостало је још само представљање једног значајног пројекта, под називом Виртуелна Винча, чији се садржај уклапа и уз ову лепу песму и уз магловите историјске путоказе:

Виртуелна Винча

Далибор Дрекић

Смакнути смакови света и нови који се намичу

До данас је у историји забележено неколико хиљада безуспешних предвиђања краја света, нумеролошким рачунањем,  астрономским предвиђањем, комуникацијом са наднаравним бићима, преко историјских догађања… Мало који пророк је упутио извињење, као што се и мало који лаковерник дозвао памети.

Једни пророци најављивали су смак света на основу визија или тумачења различитих симбола, други помоћу комуникације са наднаравним бићима, па и самим Богом, трећи помоћу нумеролошких израчунавања, четврти путем астрололошких или астрономских предвиђања, шести преко друштвеног и моралног посрнућа итд.

Најстарије пророчанство које предвиђа смак света пронађено је на асирској плочици из 2800. године пре нове ере. Ово прорчанство засновано је на долазећој казни која предвиђа крај света због моралне пропасти друштва.

Према учесталости таквих пророчанстава увек су предњачиле различите секте, односно њихове вође, а апокалиптичним су углавном проглашаване године које се пишу округлим бројем (500, 1000, 2000), а понекад и палиндромним (1991 и 2002).

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Смакнути смакови света и нови који се намичу
Календар Маја, смакови света и еволуција свести
Данас је палиндромни дан
Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље., као и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Свет палиндрома и Краткословље.

Књига свете магије египатског мага Аврамелина

Судећи према јеврејском рукопису „Књига свете магије“ мага Аврамелина, написаној 1458. према много старијем тексту, палиндромни магични квадрати могу практично све: да открију скривена блага, материјализују духове, створе зомбије, лече заразе и сексуалне проблеме, да подмлађују и чине невидљивим.
Маг Аврамелин

Књига свете магије мага Аврамелина; Фото: abebooks.fr

Аврамелин и магични квадрати: Било да њихова снага лежи у несаломивој речи, звучном ефекту, астролошком распореду планета или у нумеролошком прорачуну, успешност дејства зависила је од поштовања прописаних правила приликом употребе (речи су се морале исправно изговорити или написати на одговарајућој подлози, било је важно извести сваки чин предвиђен при изговарању речи, дејство је зависило и од тренутних астролошких утицаја итд.).

Порекло књиге

Најранији трагови књиге су на немачком језику у форми шест рукописа и једног штампаног издања из периода од 1608. до 1750. Подаци у књизи говоре да је рукопис јеврејски кабалиста и познавалац магије Аврам из Вурсбурга 1458. године предао свом сину Ламеху. Он најпре објашњава како је постао кабалиста и научио свету магију од египатског мага Аврамелина, а затим даје многобројне примере формула и извођења магијских радњи.

Спису је крајем 19. и почетком 20. века велики значај придавао ред златне зоре и Алистер Кроули у свом мистичном систему „Телема“.

Значења и употреба магичних квадрата

Већина од 251 палиндромног магичног квадрата садржи речи или имена која су у вези са његовом магијском сврхом.

Такав је случај са квадратом „Satan-natas“, базираном на библијском мотиву, који омогућује да се било који дух појави у облику птице.

Квадрат „admon-nomda“ насловљен „Шетати по води колико год дуго желиш.“ садржи хебрејску и арапску реч „maiam” (מים or ماء), која означава воду, а квадрат за налажење и поседовање разних врста сребрног блага „tipharah-harahpit” почиње речју „tipharah” (תפארת), која на хебрејском може да значи славу, лепоту, сјајни предмет или златни прстен, а такође је и име сфере „лепоте“ на кабалистичком дрвету живота.

Магични квадрати

За квадрат „isichadamion-nosiracilari“ пише да га је Бог дао Авраму у завештање, а Аврам објавио народу, али ни за једну реч у њему није наведено значење или порекло – наводи се само да служи за претварање различитих животиња у камен.

Као један од најуспешнијих и најмоћнијих квадрата у књизи наведен је „salom arepo lemel opera molas..“ („Мир великом брзином на суву земљу цеди обиље.“), који се носи као амајлија за подстицање љубави код девице. Најбољи ефекат постиже се када се овим квадратом дотакне кожа девојке. Евидентна је његова велика сличност са „сатор“ квадратом.

Сличну функцију има и „naqid-diqan“, али је његово дејство усмерено према жени која је обећана другоме.

Квадрат „milon irago lamal ogari nolim.“ написан на комаду папира, а затим стављен на главу, под капу или шешир, наређује духовима да тој особи открију сву истину о прошлости, садашњости и будућности.

Помоћу квадрата „odac-cado“ човек може да лети попут лешинара, док „rolor-rolor“ омогућава летење попут гаврана.

Квадрат „atsarah-harasta“ омогућава кориснику појаву визија језера и река, а „kittik-kittik“ узрокује да духови донесу дебла за подупирање рударских тунела.

Квадрат „horah-haroh“ представља израз којим богиња мајка говори о тајнама ноћи, а служи за то да би се спознале све врсте магије.

Квадрат „betem-meteb“ користан је за лечење од грознице. Немају сви квадрати користан и повољан ефекат.

Квадрат „cased-debac“ сматра се посве злим и опасним, јер призива да некога стигне велика похлепа, која ће га прождирати и чинити бескорисним.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна

Исписивање поруке у облику магичног квадрата био је један од најчешће коришћених начина изражавања у симетричној форми, зато што су квадратима кроз векове приписивана магична својства. Они се често могу наћи на амајлијама и талисманима, уписани изнад кућних врата као вид заштите породице, код болесника за брзо излечење, а посебно су заступљени кроз разне врсте словних и бројевних игара.

Алфабетски криптекс – преносни цилиндар за шифровање и дешифровање порука

Савршенство магичних квадрата можда је најбоље описао научник и аутор више књига о магичним квадратима Шујлер Каман: „Магични квадрати су понекад мали модели свемира, можемо их посматрати као симболичке представе живота, његовог непрестаног тока и обнављања преко божанскога извора из средишта свемира“

Према врсти садржаја магични квадрати се деле на бројевне, словне и знаковне, а према распореду и начину читања садржаја на несиметричне, симетричне и палиндромне. За разлику од бројевних магичних квадрата, где су цифре углавном тако распоређене да у сваком реду, дијагонали и колони дају исти збир, словни квадрати су засновани на анаграмном или палиндромном распоред узнакова.

Асиметрични магични квадрат

АСИМЕТРИЧНИ И СИМЕТРИЧНИ МАГИЧНИ КВАДРАТ

Асиметрични магични квадрати често се називају и двоструким магичним квадратима због тога што се заменом места редова и колона добија нови, инверзни квадрат, при чему смисао сваке поједине речи унутар њега остаје непромењен. Дакле, код ове врсте магичних квадрата речи у водоравном низу нису подударне са речима у усправном низу (пример асиметричног магичног квадрата: „Мир има тас“ – „Мит има Рас“).

Амерички писац фантастичних трилера Ден Браун има обичај да на задњим корицама својих романа у облику загонетних цифара упути на главну загонетку у роману или да наговести шта ће следеће да напише. На корици романа „Дигитална тврђава“ стоји низ бројева у виду загонетке до чијег се решења може доћи једино када се прва слова поглавља означена тим бројевима распореде у магични квадрат 4х4. На тај начин се добије израз: „We are watching you” („Гледамо вас“), који упућује на тему романа, у коме влада користи велики рачунар да би шпијунирала становништво. 

У роману „Тачка преваре“ налази се низ слова и бројева. Бројеви такође означавају поглавља, чија прва слова поређана у магични квадрат 5х5 и читана одозго на доле дају реченицу: „The Da Vinci Code will surface” („Појавиће се Да Винчијев код“). У роману „Да Винчијев код“ до решења се долази када се загонетни израз дешифрује у алфабетском криптексу, у којем је садржана порука. Велику улогу у роману „Изгубљени симбол“ има магични квадрат ренесансног уметника Албрехта Дирера, јер се порука од низа слова исписаних у квадрату на полеђини књиге може дашифровати, ако се следи распоред бројева у Диреровом магичном квадрату.

Групи асиметричних квадрата припада и дијагонални квадрат, тј. квадрат чије су дијагонале такође речи. Постоје четири дијагонале: горе-лево ка доле-десно, доле-десно ка горе-лево; горе-десно ка доле-лево и доле-лево ка горе-десно. У једнодијагоналном квадрату последње две дијагонале због симетрије морају да буду идентичне и палиндромне.

Сличан двоструком магичном квадрату је магични правоугаоник, у којем је такође могућа инверзија водоравних и усправних низова речи, али су водоравне и вертикалне речи различите дужине.

Делимично симетричан је латински квадрат „rota, oras, taro, amor“ јер се у њему подударају речи „rota и taro“.

Код симетричних магичних квадрата речи у водоравном низу су подударне са речима у усправном низу („Миш има шал*“, „Син иза нас*“). У српској енигматици најчешће се срећу магични квадрати 7×7 и 8×8, а нису ретки ни квадрати 9×9.

Симетричне поетске форме најчешће је пратио акростих, у почетку као мнемоничко средство које је олакшавало усмену предају, а касније и као књижевни манир. Азбучни акростих, у којем свака строфа почиње једним од хебрејских слова (алеф, бет, гимел итд.), био је уобичајен жанр у класичној хебрејској поезији. У старом завету неки псалми укључују акростих (нпр. псалам 118 – „обред за празник сеница“), а он се такође среће и у кабалистичкој магији. Слични акростихови се појављују и у роману „Алхемичар“ Бена Џонсона.

Код палиндромног магичног квадрата водоравни распоред знакова идентичан је окомитом распореду, што омогућава четвероструки начин читања (слева, здесна. одозго и одоздо).ПАЛИНДРОМНИ МАГИЧНИ КВАДРАТ

Интересантан је познати израз „Рим или мир.“ постављен у квадрат трећег реда, зато што је исти у већини словенских језика. Израз „Еро Рур оре*“ говори о говори о гастарбајтеру из Херцеговине привремено настањеном у немачкој области Рур.

Када је шпанска војска под командом Франциска Пизара 1533. године ушла у Куско, главни град народа Инка, у данашњем Перуу, пронађен је запис на Кечуа језику „Micuc isutu cuyuc utusi cucim.“ („О пастиру осети кретање сунца.“) исписан у форми магичног квадрата. Овај израз се појављује и у легенди народа Инка „Пастир и сунчеве кћери“, где га изговара Чукуј-Иланту једна од сунчевих кћери.

Према јеврејском рукопису „Књига свете магије“ мага Аврамелина, написаној 1458. према много старијем тексту, палиндромни магични квадрати могу практично све: да открију скривена блага, материјализују духове, створе зомбије, лече заразе и сексуалне проблеме, да подмлађују и чине невидљивим.

Магични квадрат

Квадрат Инка

Било да њихова снага лежи у несаломивој речи, звучном ефекту, астролошком распореду планета или у нумеролошком прорачуну, успешност дејства зависила је од поштовања прописаних правила приликом употребе (речи су се морале исправно изговорити или написати на одговарајућој подлози, било је важно извести сваки чин предвиђен при изговарању речи, дејство је зависило и од тренутних астролошких утицаја итд.). Већина од 251 палиндромног магичног квадрата у овој књизи садржи речи или имена која су у вези са његовом магијском сврхом.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Веровање у магичну моћ палиндрома кроз историју

Велику улогу палиндрома у историји људске цивилизације показује њихова заступљеност на различитим амајлијама, талисманима, гемама и многим другим предметима који су служили у магијске сврхе. 

абланатаналба

Како се веровало да реч написана обрнуто губи своју магичну моћ, палиндроми су били изузетно цењени, јер и при обрнутом писању имају исти облик и значење, а тако и имуност на одузимање моћи.

Плутарх (Πλούταρχος, 46-120) је саветовао да палиндроме треба да изговарају опседнути како би се ослободили злих духова. Један број палиндрома понавља се кроз векове, иако су одавно изгубиле јасно значење и везу са језиком из којега су потекле. Њихов корен најчешће може да се прати до старог грчког, коптског, јеврејског, сиријског или неког од ишчезлих језика. 

Тако се нпр. више палиндрома, међу којима и реч „абланатаналба“ („ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“) са грчког папируса о магији доводи у везу са хебрејским Ab-lanu-atha („Ти си наш отац“).

Попут српског обичаја по којем се деци дају лажна имена или имена са јаким заштитним својствима (као што је име „Вук“, „Гвозден“ и сл.), у појединим историјским раздобљима у Европи је постојао обичај да се имена деце скривају помоћу анаграма или палиндрома. 

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Загонетна формула „абланатаналба“ на простору Србије, Босне и Далмације

Палиндроми имају велико значење у магијским формулама због устаљеног мишљења по коме реч губи своја магијска својства када се напише наопако – а палиндроми, како год били написани, задржавају то својство. Због тога су палиндроми веома често коришћени приликом састављања магијских порука различитих врста и намена.
абланатаналба

Абраксас гема са натписом Абланатаналба; фото: Википедија

Магична порука „ΛΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“ (абланатаналба) јавља се на многим гемама, амулетима, талисманима, магијским папирусима, као и на „Tabellae defixionum“ („Магијски документ“), некад у изворној палиндромној форми, а некад нешто измењеном облику. Тако се нпр. на реверсу једне оловне плочице непознатог порекла јавља у склопу написа:

ABPACAC
ΑΒΛΑΝΑΘ
ΑΝΑΛΒΑ

На аверсу плочице стоји:

ΟΙΝΘΑΡΑΙΛ
ΘΑΜΘΥΑΥ
ΙΑΩ

На металној плочи у музеју Карлсрух налази се порука:

АВРАΣАΞ
||ВΛΑНАΘ
АНАΛЕΛ

у чијем склопу је нешто измењен облик израза: „ВΛΑНАΘАНАΛЕΛ“.

На једном приказу Хорус плови небесима на светом броду, са два јастреба, соларним симболима и сунцем и месецом изнад главе. Поред приказа исписане су две поруке „ΙΑΩ“ и „ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“. Појам „ΙΑΩ“ („Јао“) представља јадан од хебрејских назива за Бога, као што су то и појмови „Сабаот“ („ΣΑΒΑΩΘ“), „Елоај“, Адонај“ и др. И у многим другим налазима уз израз „абланатаналба“ јављају се имена богова и митолошких ликова из бројних средоземних религија и митологија. Такав је случај нпр. са грчким текстом из 5. века нађеним и Египту, који се чува у збирци Мичигенског универзитета (PMich 757, inv. 6925), париским папирусом објављеним 1929-1931. од стране Карла Прајзенданса и лондонским папирусом 112-м из 5-6. века.

У једном грчком магијском папирусу (PGM XXXIII.1-25) абланатаналба долази у саставу магичног заклињања против грознице. Сама форма заклетве дата је у облику троугла, у којем се често даје и магијска формула „абракадабра“:

ABLANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMARACH
BLANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMARA
LANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMAR
ANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMA
NATHANABLANAMACHARAMARACHARAM
ATHANABLANAMACHARAMARACHARA
THANABLANAMACHARAMARACHAR
ANABLANAMACHARAMARACHA
NABLANAMACHARAMARACH
ABLANAMACHARAMARA
BLANAMACHARAMAR
LANAMACHARAMA
ANAMACHARAM
NAMACHARA
AMACHAR
MACHA
ACH
A

Формула за магично заклињање против грознице, Грчки магијски папирус  (ПГМ XXXIII.1-25)
Порекло и значење речи

Многи научници, међу којима и К. У. Кинг (C. U. King), поруку „ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“ изводе из хебрејске (арамејске) речи „אב לז את“ („Ab-lanuatha“: „Ти си наш отац“), али има и мишљења који је доводе у везу са речју абракадабра (Е. П. Блаватској). Она често долази уз гностички појам мистичног значења „Abrasax“ (грч. ΑΒΡΑΣΑΞ), односно „Abraxas“ (грч. ΑΒΡΑΞΑΣ), који се везује уз симболику 365 сфера и 7 седам планета сунчевог система у гностичкој космологији. Формула абланатаналба се најчешће јавља у грчко-египатској магији гностика и у европском окултизму. Користи се као моћно средство за призивање духова и излечење од разних болести. Према Еузебијевом (Еузебије Памфил 3. век) опису египатског хијероглифа света, слово или фигура „Θ“ објашњено је као имитација круга небоплаве боје посутог пламеном, у чијем центру се налази змија.

сл. 1-7: геме нађене у Солину (људски труп, глава петла, змије уместо ногу), прва са изразом „ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“ на реверсу, а остале нез написа

Примери из Србије, Босне и Далмације

Посебно су интересантне палиндромне поруке исписане грчким писмом на гемама нађеним на простору Србије, Босне и Далмације. Основни карактер и смисао ових гема је магијско празноверје, иако оне поседују и одређене гностичке елементе и очигледан синкретизам утицаја из различитих религија (египатске, хебрејске, грчке, римске, хришћанске…). На магијску употребу указује, како материјал од којега су израђене (полудраго камење), тако и речи, имена, симболи и ликови који су у њима садржани.

Напис абланатаналба јавља се на четири нађене геме: у Солину (сл. 1), Костолцу (сл. 8-9), Кључу (сл. 4) и Нину (сл. 15). Прве две су на геми поред лика са људским трупом, петловом главом и змијама уместо ногу, трећа је крај лика голог мушкарца, а четврта је представљена без икаквог лика. у археолошком музеју у Загребу.

Лик са људским трупом, главом петла и змија уместо ногу у рукама готово увек држи штит и бич, односно копље. С обзиром на то да се симболика сва три елемента од којих је лик састављен јавља у готово свим митологијама Средоземља, нема сумње да он представља синтезу таквих веровања. Петао као птица светлости најчешће симболизује снагу у борби против демона. Његово гласање и поглед имају снажно дејство, а и сам његов лик штити од зла. Змија се као божански симбол јавља још у Мезопотамији у виду богиње-мајке или симбола хаоса, а епитет зла задржала је и у хришћанском веровању о протеривању првих људи из раја.

Гема од зеленог јасписа нађена у Солину (археолошки музеј у Сплиту, инв. бр. 593.) у облику је овалне плочице 25×19 mm, са обостраном гравуром (сл. 1-2). Лик на аверсу геме у уздигнутој десној руци држи бич, а у левој овални штит у којем је вертикални напис „IAW“ На реверсу је напис ΑΒΛΑ ΝΑӨΑΝ ΑΛΒΑ изложен у три реда. Преосталих пет гема нађених у Солину (сл. 3-7), које садрже исти лик, такође су од зеленог јасписа, али су гравиране једнострано и немају никакав напис. Прве четири налазе се у археолошком музеју у Сплиту, а пета у археолошком музеју у Загребу.

У Костоцу су нађене две геме са истим овим ликом, али са различитим написима и начињене од јасписа различитих боја. Први (сл. 8-9), од зеленог јасписа (археолошки музеј у Загребу, инв. бр. 460), у облику овалне плочице 16.5×12.3 mm, гравиран је обострано. На аверсу изнад штита налази се шестокрака звезда, испод десне руке уписана су слова IA, а испод ногу слово Ш. На реверсу се у два хоризонтална реда може прочитати палиндромни напис ΑΒΛΑΝΑ/ΘΑΝΑΛΒΑ. Други (сл. 10), од мрког јасписа (музеј Кнеза Павла у Београду, инв. бр. 58.), у облику округле плочице 17×14 mm, такође је обострано гравиран. На аверсу су две осмокраке звезде – једна изнад штита, а друга између ногу -, а на реверсу су вертикално написана слова IΛW. 

Прва од преостале три геме (сл. 11) са овим ликом начињена је у овалном облику од зеленог јасписа. Налазиште јој је непознато, а чува се у археолошком музеју у Сплиту. Друге две (сл. 12-13), такође овалног облика, израђене су од ахата. Она нађена у Српским Воларима код Приједора, чува се у земаљском музеју у Сарајеву, а она нађена у Логавини код Сарајева, похрањена је у ризници старе православне цркве у Сарајеву.

Гема с ликом голог мушкарца (сл. 14) израђена на кристалу кремену прозирцу нађена је у Кључу, а чува се у археолошком музеју у Загребу (инв. бр. 240 / 129). Има облик биконвексне леће 18×13.2 мм и гравирана је само са једне стране.

Кратки палиндроми, попут „ПХП“, често су кориштени због своје једноставности која омогућава да услед неприлике буду брзо изговорени или написани. Због тога што је гравирана само са једне стране, док јој је друга страна благо спљоштена, гема је извесно била начињена за ношење на прстену. Обостране гравуре, облик и величина осталих гема указују на то да им је намена највероватније била да се носе око врата.

Једина од изложених гема која не поседује никакав лик, него само напис (сл. 15) је она нађена у Нину (Археолошки музеј у Сплиту, инв. бр. 2070). Израђена је од зеленог јасписа у овалном облику15×10 mm и обострано је гравирана. У средишту аверса су у три реда урезане речи:

Употреба гема

Иако су највероватније ношене у облику амајлија, талисмана или прстења, оне нису служиле као украс, што показује и материјал који није скупоцен и начин израде који нема претензију достизања уметничке лепоте. Њихова је намена била да сачувају онога ко их носи од болести, урока и другога зла, односно да му подаре какве натприродне моћи, због чега је у првом плану магијски карактер материјала, лика, симбола и написа, а у другом плану су естетски квалитети. Такође, оне нису имале сврху печаћења, јер ни једна порука у њима није написана с десна на лево.

Најчешћи полудраги камен на којем се представљене геме јављају је јаспис (десет их је израђено од јасписа) којем се приписује велика магијска моћ још од античких времена (Плиније) до данас. Две геме нађене код Приједора и Сарајева израђене су од ахата, у магији веома цењеног камена, док је лик голог мушкарца, нађен у Кључу, израђен је кремена прозирца, не тако честог материјала када су у питању геме.

Време њиховог настанка оквирно се може утврдити од почетка 2. века пре н. е. до друге половине 5. века н. е. (период процвата магијске симболике), како на основу епиграфије, тако и на основу аналогије са сличним датираним гемама. Простор на којем је пронађена већина гема је Медитеран, док је један део пронађен на подручју јужне Русије. На Балкану постоји неколико већих налазишта: у Србији (Костолац, Карановац), Босни (Логавина код Сарајева, Српски Волари код Приједора, Кључ) и Хрватској (Солин и Нин). Могуће да је део гема овде и произведен, али је много вероватније да су оне донете из Египта, Грчке и Мале Азије, где је њихово ношење било уобичајенија појава.

Загонетни симболи

Магијски ликови разних животиња, митолошких бића, демона и људи углавном су изгубили сваку везу са религијом из које се преузети и имају искључиво магијску функцију, без обзира на њихово порекло и стварно значење. На ширење таквих приказа међу хришћанским светом свакако је много утицала и Апокалипса Светога Јована која је препуна визија разних бића, животиња и апокалиптичних призора.

Многе речи, изрази и симболи који су некада изражавали одређене молитве или клетве временом су, мање или више, изгубили не само првобитно значење, него често и форму, и наставили да постоје само у виду магијске формуле. Ти написи, чији је корен у грчком, египатском, коптском, сиријском или хебрејском језику, постајали су неразумљиви и тајанствени, што је само подгревало веровања у њихову магијску моћ. И поред присуства хебрејских речи и имена, ове геме не могу бити јеврејског порекла, због тога што је та религија строго забрањивала стварање ликова богова или светаца на предметима. 

Приредио: Далибор Дрекић

Литература и фото:

Мирко Шепер – Антикне геме – амулети назване по гностичким гемама, Вјесник Археолошког музеја у Загребу, Вол. 22-23 Но. 1, 1942.
Charles William King, The Gnostics and Their Remains,1887.
F. Ll. Griffith and Herbert Thompson, The Demotic Magical Papyrus of London and Leiden (The Leyden Papyrus), 1904.
Edwin M. Yamauchi – Mandaic incantation texts
Википедија – Abraxas, Abraxas stones

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.