ОБРАЗОВАЊЕ

Драга Љочић – филантроп, феминисткиња и прва лекарка у Србији

Др Драга Љочић (Шабац, 22. фебруар 1855. — Београд, 5. новембар 1926.) је била прва српска лекарка, феминисткиња и суфражеткиња.
Драга Љочић

Драга Љочић

Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време. Била је велика филантропкиња и заштитница деце. Искрено и енергично се залагала за отварање дечијих болница, изградњу домова за незбринуту децу. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Њена истрајност, искреност и посвећеност увек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вери у себе и у исправност својих циљева успела да те идеје и реализује. Драга Љочић је једна од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије. Од када је започела каријеру лекарке непрестано се борила са мизогиним, мушким светом који је покушао да је на сваки начин дисквалификује и уклони са места која су јој по свему припадала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију. Од младости је водила личну борбу за професионално изједначавање мушкараца и жена и ту борбу је преносила и на женске огранизације које је основала са својим малобројним истомишљеницама. Јавно се залагала за стицање права гласа за жене, и до краја је остала верна младалачким идејама о социјалној једнакости. Као болничарка, а касније и као лекарка, учествовала је у Српско-турским ратовима, Српско-бугарском рату у 19. веку, као и Балканским и Првом светском рату у 20. веку и на тај начин показала своје безгранично и неупитно родољубље и лојалност отаџбини која јој није узвратила једнаким поштовањем и признавањем њеног професионалног рада. 

Пошто је завршила Лицеј, 1872. је постала прва Српкиња која је похађала циришки Медицински факултет. Када је 1876. почео Српско-турски рат (1876-1878) напустила је студије и придружила се српској војсци као болничарка. Након учешћа у борби на Шуматовцу одликована је чином поручника. По завршетку рата Драга Љочић се вратила у Цирих, где је 1879. дипломирала са темом „Прилог оперативној терапији фимбриома материце“ и тако постала прва српска лекарка.

По повратку у Србију безуспешно је покушавала да нађе посао у државним институцијама. Упутила је и званичан допис Министарству унутрашњих дела, у коме је тражила да јој издају лиценцу за рад на основу дипломе са циришког универзитета. Вршила је дужност руководитељке Женског одељења Опште државне болнице, али са платом и правима лекарске помоћнице. Због невероватне пожртвованости и професионализма који је докторка Љочић показала за време трајања Српско-бугарског рата из 1885. унапређена је у секундарног лекара, али ни тада није постала равноправна са колегама: њена нова плата је износила две хиљаде динара годишње, док је њихова била две и по, за њу нису биле предвиђене периодичне повишице, нити је могла новим постављањем остварити право на пензију.

Драга Љочић је у историји српске медицине запамћена као велика добротворка и као особа која често бесплатно лечила децу, нарочито девојчице, пошто је имала увид у здравствено стање ученица у женским школама. Она је заједно са доктором Лазом Лазаревићем бесплатно лечила девојчице из Женске радничке школе. Са др Јованом Јовановићем је 1904. основала Материнско удружење и била његова прва председница. Циљ удружења био је старање о напуштеној деци и смањивање смртности новорођенчади. Ни овај филантропски пројекат није остао без осуде јавног мњења. У јавности је ово удружење гласно критиковано, са образложењем да се тако шири неморал, пошто су већина штићеница и штићеника били ванбрачна деца. Захваљујући великом угледу који је Драга ипак уживала, она је успела да се избори и добије зграду где су незбринута деца смештана.  Била је једна од оснивачица и прва председница Друштва београдских жена лекара, 1919., које је било веома активно у прикупљању средстава за изградњу прве болнице за жене и децу, у којој је било предвиђено да раде искључиво лекарке. Драга Љочић се изузетно залагала да се та болница што брже изгради, али нажалост због ратних разарања отворена је тек 1929, три године после смрти Драге Љочић. Болница је добила име по чувеној шкотској докторки Елсие Инглис.

Драга Љочић је била удата за Рашу Милошевића, једног од оснивача Народне радикалне странке. Живот са њим је био пун неизвесности, та је тако због активности у Тимочкој буни, био ухапшен и осуђен на смрт у време њеног порођаја. Та казна је преиначена и он је услед политичких промена пуштен из затвора три године након пресуде. Имали су пет кћерки.

Докторка Драга Љочић је преминула 5. новембра 1926. у Београду, у седамдесет првој години. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Извор: Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

Блог Убележи!

Слободан Јовановић: Шта је полуинтелектуалац?

„Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда, чак, и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање. 

Слободан Јовановић (Урош Предић, 1931.)

Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у „чаршијском” смислу, дакле сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабављеном моралном кочницом има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.

У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар „лакташ” – израз који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца. Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција и да је успео постати министар. Тај положај могао је да уграби само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму и зато ће сматрати да је то сада нешто „његово”. Из те своје тековине или боље рећи плена, гледаће да извуче што више личног ћара. Биће „корупционаш”, али неће бити сасвим свестан тога факта, толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: „Ко је луд, да се одваја од пуног чанка?!” Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан.

Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успео, постоји и полуинтелектуалац који није успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте. Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари:

1. Да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца престане да слаби;

2. Да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању да спречи појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.”

Слободан Јовановић, Један прилог за проучавање српског националног карактера, О полуинтелектуалцу

Слободан Јовановић 

(Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба(1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године.

Нови полис, Видовдан

Буквари код Срба

Књижица димензија 10,1 са 7,8 центиметара, од свега четири стране, на којима су били отиснути 37 слова азбуке, молитва за вежбање читања и неколико бројева за учење рачунања – толики је био први српски ћирилични буквар. Као данашња „пушкица“! Штампан је 20. маја 1579. године, а пет дана касније изашло је друго, четворолисно издање, на осам страна.

– Ове букваре на српскословенском саставио је инок Сава из манастира Градиште, уз благослов јеромонаха Стефана, родом из Паштровића. Оба издања су штампана у венецијанској штампарији Ђованија Рампацета, преко наших људи који су тамо живели. Једини познати примерак првог издања својевремено је у Народној библиотеци Србије пронашао истраживач Ђорђе Радојичић; описао га је и фотографисао 1940, а већ наредне године тај буквар је изгорео са осталим књигама током немачког бомбардовања. Ипак, у Народној библиотеци још се чува један примерак другог издања на осам страна – каже музејска саветница Бранислава Јордановић из Педагошког музеја, ауторка изложбе „Буквари и букварска настава код Срба“.

Како то већ бива код Срба, одмах после најмањег, добили смо највећи буквар који смо икада имали. Био је то Буквар приређивача Гаврила Стефановића Венцловића из 1717. године са преко шесто страна! Иако су већи део овог буквара чиниле различите молитве, човек не може а да се не запита да ли је то било средство за учење или за мучење. „Вежбанка“, боли глава, рекли би данашњи клинци.

Срећа је, зато, да су нам тада у помоћ притекли Руси и, бар када је реч о букварима, „растеретили“ српске ђаке.

– Крајем 17. и почетком 18. века, за Србе под Турцима и у Аустро-Угарској, просвета је саставни део борбе за очување културног идентитета. У тој борби, главни савезник Србије је Русија. Тамо се школују наши први студенти, а српски митрополити траже од Петра Великог и помоћ за отварање школа на територијама где су живели Срби, јер су им недостајала средства, квалификовани учитељи и најосновнији уџбеници. Тако у Сремске Карловце долазе руски учитељи, који 1726, између осталог, доносе и 400 буквара Теофана Прокоповића, на рускословенском, величине данашње ђачке свеске. Овај Прокоповичев буквар из 1724, прештампаван је неколико пута у различитим местима и послужиће као основа буквара штампаних у 18. веку – објашњава Јордановићева и додаје да се 1738. појављује прво издање буквара Матије Карамана, који садржи упоредо и глагољску и ћириличну азбуку.

Ипак, међу српским букварима 18. века, посебно место припада Словенском буквару Захарија Орфелина из 1767. године. И та књижица штампана је у Венецији, а продавала се по цени од 1,05 млетачких лира. Орфелин је развио и посебан наставни метод: ученицима је делио картончиће са словима, а када би неко од слова изговорио, требало је да му ђаци донесу одговарајучи картончић, за шта их је награђивао воћем или колачима. Тврдио је да тим методом свако може научити да чита за 15 дана.

Уз то, Орфелин је приредио и Прописе и Калиграфију за вежбање у лепом писању.

– Све до 1838, када из државне штампарије у Београду излази буквар Петра Радовановића, српски буквари су штампани у бечким, млетачким и другим штампаријама у иностранству. У Млецима је штампан и Буквар славенски триазбучни Павла Соларића из 1812, који је имао глагољицу, црквену азбуку и грађанску ћирилицу, као и угледне табле за лепо писање. Занимљив је и буквар Адама Драгосављевића, настао 1825, у јеку Вукове борбе за нови правопис. То је први буквар са Вуковим правописом, који је законом озваничен тек 1868, због чега Драгосављевићев уџбеник никада није одштампан, већ је остао у рукопису – каже наша саговорница.

Године 1846. појављује се Брзоуки буквар Исидора Станојевића, по чијој се методи азбука могла савладати за 40 часова. У овом уџбенику се по први пут напушта до тада доминантни метод срицања и уводи гласовно – фонетски метод, који је у потпуности примењен са букваром Ђорђа Натошевића из седамдестих година 19. века, првом штампаном буквару по Вуковом правопису. Такође, новина у Натошевићевом буквару је напуштање методе срицања и примена методе нормалне речи, и то тако што је уз свако слово дата илустрација неког предмета (игла за „и“, левак за „л“, обруч за „о“). На крају, треба поменути и буквар Стеве Чутурила из 1878, који је у употреби био безмало 50 година. Министар просвете у Црној Гори, Чутурило је био аутор и седам уџбеника који су продати у чак 30 милиона примерака.

Извори: Србин инсајд, Дигитална БМС

Прва српска математичка књига штампана у Венецији 1767. године

Срби за дуги низ векова нису имали математичку науку. Она се у нашем народу јавља тек са Руђером Бошковићем (1711-1789) угледним математичаром, астрономом и филозофом 18. века. Недуго после Друге велике сеобе Срба, појављује се прва српска математичка књига Новаја сербскаја аритметика (Hoвая сербская ариθметика или простое наставление къ хесапу) Василија Дамјановића (1734-1792). Штампана је у Млецима (Венецији) у штампарији Димитрија Теодосија, 1767. године.
 Новаја сербскаја аритметика

Новаја сербскаја аритметика

Занимљиво је и од значаја што је ова књига, изузев предговора, сва писана скоро чистим народним језиком, чиме је Дамјановић, уз Захарија Орфелина, један од ретких писаца који су још пре Доситеја писали књиге народним језиком. Без обзира на оригиналност, књига одаје високу стручност и методичност ауторову, а интересантна је и по својој терминологији, у којој Дамјановић даје прве наше стручне изразе и називе у аритметици.

Колико је нама познато, сачувано је седам примерака Дамјановићеве Аритметике. Три се чувају у Библиотеци Матице српске у Новом Саду, једна у Националној библиотеци у Скопљу, једна у Народној библиотеци у Београду, једна у Библиотеци Српске академије наука и уметности у Београду и једна у библиотеци Музеја у Осијеку.

Библиотека Матице Српске је на основу грађе из својих збирки приредила изложбу поводом 250 година од објављивања Аритметике Василија Дамјановића, прве аритметике на српском језику, а том приликом је објавила и пригодан електронски каталог изложбе који садржи опис штампаног издања из 1767. године, препис из 1790. и литературу са сигнатурама. Види: bms.ns

Дигитализовано издање можете погледати овде: digital.bms

Приредио: Расен

Учитељ својим “библиомобилом“ доноси радост деци у забаченим селима

Пензионисани италијански учитељ Антонио Ла Кава своју љубав према књизи и читању наставио је да шири и након 42 године рада са децом. Од старе веспе направио је покретну библиотеку која садржи око 1.200 књига, и од 2003. године обилази забачена италијанска села.

Сваке недеље, он пређе 500 километара сиромашне области Басиликата на југу Италије. Када деца зачују звук сирене која најављује долазак “Библиомобила” сјате се око Антониа са радошћу какву обично испољавају због камиона са сладоледом.

Како објашњава Ла Кава, искуство из образовног система уверило га је да постоји бољи начин да се деца науче да воле књиге. “Незаинтересованост за читање обично почиње у школама где се деца уводе у свет књига са недовољно љубави. Читање треба да буде уживање а не дужност.”

Антонио своју мисију спроводи без икакве надокнаде, из жеље да малишанима у забаченим крајевима пружи прилику да заволе читање.

Извор: detinjarije

Како је Доситеј Обрадовић ударио темељ страној историјској школи

До данас смо сведоци непрестаних напора за доказивањем и оповргавањем историјих чињеница, изношења различитих историјских теорија, игнорисања очигледних и недвомислених доказа.
Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић (Арсеније Теодоровић)

Са једне стране су у систему ухлебљени историчари, одшколовани на тренутно владајућој историјској школи. Они грчевито бране своје позиције, радна места, стечене титуле и објављене радове. Они вешто игноришу и заобилазе било какву дискусију о свему шта се коси са темељима њихове историјске школе, чекајући ваљда да неки „угледни“ универзитет или научник у иностранству покрене питања из српске историје, која они очигледно не смеју. Тада би се вероватно армија њих окомила на то отворено питање, утркујући се у томе ко ће први себи да припише истраживачку заслугу.

Са друге стране има свега и свачега, од проказаних историчара, лингвиста и других научника, који су се осмелили да поставе незгодна питања и дају незгодне одговоре, преко ентузијаста, који имају велике заслуге за откривање података и налаза скривених по светским музејима, библиотекама и збиркама, али улсед недовољног владања научном методологијом не умеју на прави начин да их представе, до заљубљеника у историју и шире јавности која с правом очекује одговоре на свако недоречено питање.

Уосталом, та шира јавност плаћа раднике у институту за историју САНУ и на другим институтима и факултетима управо због тога да би добијала одговоре на питања из српске историје.

Уместо тога добијамо кружни ток српске историјске науке у којем се преписује и дописује већ речено и утврђено. Често се и на темељу семинарских радова задатих студентима издају нове научне књиге и тако испуњава „квота“. Округлих столова и укрштања аргумената нема. Само игнорисање праћено подсмехом, другим речима – надобудност.

У овом тексту враћамо се самим коренима схватања српске историје од стране српских учених глава, а корен је нико други, него велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић.

У Доситејевим речима које преносимо одсликава се један провинцијални став српског учењака који на основу тога што је видео света и прочитао књига према себи и свом народу гаји инфериорна осећања у односу на тај виђени свет и прочитане књиге. Да ствар буде гротескнија, Доситеј свој став излаже начином мудровања, те би човек могао помислити како се шалио:

„Под Карађорђем кад су хотели (Срби) историју писати, Доситеј је био противног мњенија, говорећи: Истину писати срамота је за нас, а лагати није лепо; зато нека пишу страни, пак ће се све руге приписати бар њиовом пристрастију.“

Јован Стерија Поповић, Забавни календар Винка Лозића. Милобруке. Афоризми. Записке , Приредио др Душан Иванић, 2003, 173.

Са друге стране имамо супротан пример изнет неколико деценија касније од стране Друштва српске словесности које је упутило јавни позив да се прикупљају подаци из наше историје овим речима: „Историја једног народа сведок је његовог суштествовања. Ако историје немамо, онда неће доцније нико моћи рећи да је Срба на свету било; али ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалостна мајка.“

Србске новине, 19. јула 1851, стр. 316. („Јавни позив Друштва Србске Словесности да се прикупљају подаци из наше народне историје“ — потписао је секретар ДСС Ђорђе Ценић)

Овај апел Друштва српске словесности као да је мало ко прочитао те нам се до данас дешава да нам према Доситејевом савету историју пишу странци и идеолошки службеници странаца. А када се страни утицај или идеологија замени, замени се и коригује наша историја у пожељној мери.

То је можда и основни узрок данашњих накарадних уџбеника у којима историја подлеже идеологији, коректностима, добросуседским односима и путу у Европску Унију. Због тога се из њих избацују чак и српске жртве из ратова, душе које никоме ништа нису скривиле да би биле брисане од стране историјских учењака сопственог народа. Жалосна нам мајка.

Приредио: Далибор Дрекић

извор: Жарко Рошуљ „Сатирична штампа о краљу Милану“, Зборник Матице Српске за књижевност и језик, књига LVII, свеска 1. 2009. стр. 45-46