БАШТИНА

Рука светог Јована Крститеља и Малтешки Ред – Позадина трагичних догађаја у Црној Гори

Сведоци смо великих притисака на српски народ у Црној Гори, али често нисмо свесни праве позадине таквих притисака. Да ли је у позадини доношења „Закона о слободи вероисповести“ у Црној Гори и припрема за отимање највећих светиња хришћанског света, које се налазе у митрополији Црногорско-приморској – Руке светог Јована Крститеља, Честице Часнога Крста и Филермоске иконе Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука? Светиње које су преко Реда малтешких витезова доспеле у Русију, након октобарске револуције пребачене су у Београд, по избијању другог светског рата у Цетињски манастир, да би их 1951. југословенски официри за безбедност пребацили у трезор Историјског музеја на Цетињу. Преносимо текст Валерија Николајевича Новосколцева који показује да Ватикан и Ред малтешких витезова имају интерес да се један овакав закон у Црној Гори донесе.
Jovan Krstitelj

Рука Светог Јована Крститеља; фото: ruskline

Одлучна „офанзива“ црногорских власти на Црногорско-приморску митрополију Српске православне цркве неминовно нам даје повод за размишљање: ко стоји иза бивших комуниста и атеиста?

И ту се морамо присетити приче првог председника Црне Горе (1990-1998) Момира Булатовића о томе како му је Малтешки ред понудио 100 (!) милиона долара за повратак великих хришћанских светиња у Рим (Рука светог Јована Крститеља, честица дрвета Животворног Крста и Филермоска икона Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука).

Момир Булатовић, према сопственим речима, у то време није знао какве светиње целог хришћанског света има Српска православна црква.

Подсетимо се да су ове велике светиње хришћанског света биле у Римском царству пре заузимања Цариграда од стране крсташких католика 1204. године. Затим су их превозили крсташи, прво на Крит, а потом на Малту, где је смештен Малтешки ред.

1798. године Наполеон је заузео Малту, а Малтешки витезови су затражили заштиту од руског цара Павла Петровича, који је пристао да прихвати титулу великог мајстора Малтешког реда. Цар је планирао да претвори Малту у провинцију Руског царства и створи морнаричку базу на острву како би осигурао руске интересе на Медитерану.

Романови су од Малтешког реда 1799. добили десницу светога Јована Крститеља као и икону Богородице, Одигитрију (путеводитељку) Филермска и делић Часнога крста… Данас се налазе у Црној Гори. Малтешки ред, како се сазнаје, никада није имао намеру да их тражи назад. Поклоњене су давно, а сада се налазе „на добром месту“… Према информацијама самога Малтешког реда, он је 1993. присутан на нашим просторима. Основао је „Малтешку добротворну организацију Југославије“ (МДОЈ) која делује у Зрењанину. У међувремену, има испоставе у војвођанским местима Оџаци, Кикинда, Нови Бечеј, Торда. 1

1799. године велике хришћанске светиње пренете су у Русију, а 12. октобра 1799. свечано су донесене у цркву Палате Гатчина. Потом су пребачене из Гатчине у Ст. Петерсбург, где су смештене на двору Велике цркве Зимског двора.

У знак сећања на овај догађај, годину дана након преноса светиња, Свети Синод руске Цркве је 12. октобра 1800. године установио годишњу прославу преноса из Малте у Гатчину дела дрвета Светог крста Господњег, Филемерове иконе Мајке Божје и десне руке Јована Крститеља. Овај празник Руска православна црква свечано прославља 25. октобра (12. октобра по Јулијанском календару).

У јануару 2006. пред референдум о независности у Црне Горе, председник Филип Вујановић посетио је Ватикан, а пријем код папе обезбедио је Суверени ред малтешких витезова, који већ вековима трагају за највреднијим светињама у хришћанству – иконом богородице Филермоске, честицом Часног крста и руком Јована Крститеља. Један од завета овог реда, изузетно утицајног у Ватикану, је да своју заштитницу, икону Филермосе и друге реликвије изгубљене пре осам векова на Малти преузму. Поставило се питање шта би Ватикан и Малтешки ред могли од црногорских власти да траже заузврат? 2

Након убиства цара Павла, његов син, цар Александар I, који се попео на престо, да би се измирио са Британијом, одрекао се титуле великог мајстора Малтешког реда и наредио да се малтешки крст уклони из руског грба.

Од 1852. до револуције, по налогу цара Николаја Првог светиње су превожене једном годишње (на дан празника) из Зимског двора престонице у Гатчину до Палачке цркве. Одатле се одвијао многољудни Крстни ход до катедрале Павловског у Гатчини, где су светиње биле изложене 10 дана како би им се поклонио православни народ. Затим су се мошти враћале у Санкт Петербург у царску зимску палату.

Након револуције, од октобра 1917. године, светиње су остале у Гачини. Октобра 1919. године, због напредовања Црвених, под водством ректора катедрале Гатчина Павловског протојереја Јована Богојавленског и генерала Н.Н. Јуденича, светиње су одвежене у Ревел, а потом их је генерал Јуденич превезао кроз Шведску у Данску, где их је предао Великој кнегињи Олги Александровној. Велика кнегиња Олга Александраровна из Данске је светиње превезла у Београд.

Богородица Филермоса

Пресвета Богородица Филермоса у Плавој капели на Цетињу; фото: Википедија

У октобру 2013. године у Црној Гори је оформљен Ред малтешких витезова, након што је на церемонији у цркви Светој Јована, на Његушима, у тај Ред примљено седам Црногораца. Инаугурацију су уз свештенике канонски непризнате Црногорске православне цркве обавили малтешки витезови из Холандије и са Малте. Малтешки ред признао је Црну Гору одмах након референдума 2006. и исте године су успостављени дипломатски односи, а следеће године амбасадор Реда је предао акредитивна писма председнику Црне Горе, а црногорски амбасадор Великом мештру. Формирање Реда малтешких витезова у Црној Гори поново подгрева питање да ли се малтешки витезови и на овај начин приближавају својој заштитници – икони Филермоси која се чува на Цетињу, а која је, како се тврди, припадала њиховом Реду. Ред малтешких витезова има континуитет од половине 11. века до данас. Реч је о специфичној међународној организацији – јединој држави на свету која нема своју територију, али одржава дипломатске односе са 105 земаља, између осталих и са Црном Гором. 3

Митрополит Антоније (Краповицки), председавајући Синода владика Руске православне цркве ван Русије, привремено је предао Светиње краљу Југославије Александру I Карађорђевићу. 1951. југословенски официри за безбедност реквизовали су десну руку Јована Крститеља и друге светиње у трезору Државног историјског музеја на Цетињу. Све до 1993. године, светиње су се сматрале заувек изгубљенима. Нашли су их у цетињском манастиру Црне Горе. 4

Било како било, тренутне црногорске власти немају никакве везе са Светињама.

Честица часног крста

Честица часног крста; Фото: СПЦ

„У Црној Гори се не оснива Ред малтешких витезова, односно никаква његова подружница, како су ових дана јавили медији. Свако може да оснује неки ред као невладину организацију, али то нема никакве везе са аутентичним Редом малтешких витезова, чији смо једини чланови из Црне Горе принц Никола Петровић и ја, казао је за Портал Аналитика др Антун Сбутега, витез Малтешког реда и бивши амбасадор Црне Горе у Ватикану.“ 5

И несумњиво, чим црногорске власти започну „експропријацију“ светиња Црногорско-приморске метрополије, Малтешки ред ће одмах затражити повратак светиња која му припадају по руском закону. А појачавање овог захтева, сопственим финансијским средствима, биће више него убедљиво.

Мала Црна Гора је вијековима била у сени моћне Италије, са којом блиске везе нису ослабиле ни под једним политичким режимом. Приморски градови Котор и Бар одувек су били средишта утицаја Католичке цркве у Црној Гори.

Власници три хришћанске светиње које се чувају на Цетињу, и то Филермоса, честица Светог крста и десна рука Јована Крститеља нијесу ни држава Црна Гора, нити је то хришћански свијет, већ Митрополија црногорско приморска, каже у интервјуу за ЦдМ протојереј-ставрофор Велибор Џомић, и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. 6

Дакле, из прве руке сведочимо „припреми за продају“ у Црној Гори, обухваћеној лажним законом о религији.

Валериј Николајевич Новосколцев, извршни директор Међународне хришћанске фондације за руку светог Јована Крститеља (Београд, Србија)

За Расен превео: Мирко Стефановић

Извор: Десница святого Иоанна Крестителя и Мальтийский орден

Додаци тексту:
  1. Девет векова Малтешког реда
  2. О улози Малтешког реда за пријем Филипа Вујановића код папе пред референдум за независност Црне Горе.
  3. О формирању реда малтешких витезова у Црној Гори
  4. Како сам открио Филермосу!
  5. Реаговање др Антуна Сбутеге поводом формирања Малтешког реда у Црној Гори
  6. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић о хришћанским светињама на Цетињу
Сродни текстови:

Крсташке пљачке Цариграда
Црна Гора као Венеција војводе Драшка
– Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу
– Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца
– У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком
– Проглас краља Николе Петровића Његоша Црногорцима поводом анексије БиХ
– Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица
– О приморским Србима
– Одговор Црногораца Турцима: Чекамо вас са мачем у руци!

 

Завирите у Ватиканску библиотеку 1

Водимо вас у најзагонетнију библиотеку на свету. О Ватиканској библиотеци много је писано, најчешће уз нагађања о њеном јавном и тајном садржају. Представљамо вам линкове који вас воде пред близу 18 000 дигитализованих старих и вредних рукописа Ватиканске библиотеке. Наравно, реч је рукописима из фонда јавне библиотеке. Линк ка рукописима из индекса забрањених књига објавићемо у другом наставку овога чланка, ако Бог да, једнога дана.
Ватиканска библиотека

Ватиканска библиотека

Ватиканска библиотека или библиотека Свете столице (итал. Biblioteca apostolica vaticana) формално је основана 1475. године, иако је заправо много старија, и може се сматрати једном од најстаријих библиотека у свету.

Она садржи једну од најзначајнијих збирки историјских текстова:

око 1,6 милиона штампаних књига,

150.000 рукописа,

више од 8.500 инкунабула,

више од 100.000 гравира и мапа,

више од 300.000 златника и медаља.

Библиотеци припада и Ватиканска школа библиотекара и лабораторија рестаурације и репродукције важних рукописа.

Почетак прикупљања фонда Ватиканске библиотеке био је одређен још у IV веку, тада је на Латеранском двору био сакупљен архив. У VI веку сакупљањем рукописа бавио се државни секретар Ватикана, а у VIII веку се појављује дужност библиотекара Ватикана.

Библиотека папе Бонифиција VIII садржала је и кодексе, украшене минијатурама, укључујући 32 грчка рукописа из колекције Фридриха II. У септембру 1303. године неке од његових збирки су опљачкане.

Оснивачем савремене Ватиканске библиотеке сматра се папа Никола V, изабран 1447. године. Његов претходник папа Евгеније IV имао је 350 рукописа на латинском, грчком и хебрејском језику. Ти рукописи и лична колекција папе Николе V, постали су основа Ватиканске библиотеке, која је тада имала свега 800 рукописа на латинском и 353 на грчком језику.

Званично библиотека је била основана 15. јуна 1475. године, булом папе Сикста IV лат. Аd decorum militantis ecclesiae. Први библиотекар Ватиканске библиотеке био је хуманиста Бартоломео Платина.

Папа Лав X, писао је у својим писмима да жели да сакупља копије дела античких писаца. Око 1587. године папа Сикст V, ангажовао је архитекту Доменика Фонтану, за изградњу нове зграде за библиотеку, која се и данас користи.

Током реформације приступ збирци библиотеке био је ограничен, након увођења Индекса забрањених књига. Ограничења су укинута током 17. века, а папа Лав XIII формално је поново отворио библиотеку 1883. године.

Године 1809. Наполеон Бонапарта пренео је садржај библиотеке у Париз. Садржај је враћен 1817. године, три године након његовог пораза.

Ватиканска тајна библиотека

Тајни архиви Ватикана, је назив за централни архив у коме се налазе сви акти проглашени тајним од стране Свете столице, као и државна документација, преписка и многи други документи које је Црква сакупљала вековима.

У XVIII веку, по наређењу папе Павла V, тајни архиви били су одвојени од Ватиканске библиотеке, где су научници имали врло ограничен приступ и остао је потпуно затворен до 1881. године, када их је папа Лав XIII отворио за истраживаче.

Дигитализација

Године 2012. објављени су планови за дигитализацију, у сарадњи са Бодлеаном. Године 2014. Света Столица је објавила да је библиотека склопила споразум да дигитализује око 3.000 рукописа у року од 4 године.

Пошто су књиге украшене златом и сребром, неопходна је посебна опрема за њихово скенирање.

Презентација Digita Vaticana доступна je на италијанском, енглеском и јапанском језику.

Дигитализовано је и јавности доступно близу 18 000 од преко 80 000 рукописа предвиђених за дигитализацију. Цела библиотека је претраживапрегледно уређена и категоризована.

Уверите се и сами претражујући у DigiVatLib

Међу дигитализованим рукописима је неколико десетина словенских, који чине засебну збирку, под називом Vat.slav. Странице рукописа могу се преузети у облику фотографија  високе резолуције.

Приредио Далибор Дрекић

Извор за опште податке о историји библиотеке: Виикипедија

Српска баштина у данашњој Македонији: Манастир Лесново

 

Манастир Лесново (посвећен светом Архангелу Михаилу и пустињаку Гаврилу Лесновском) налази се код истоименог села, између Кратова и Злетова у Македонији. Лесновски манастир је сазидан на темељима старије светиње, која је, како се претпоставља постојала већ у 11. вијеку, у вријеме испосника Гаврила Лесновског. Црква Лесновског манастира је посвећена светом Архангелу Михаилу и светом Гаврилу Лесновском, за кога се везује настанак манастира, као што се види у његовом житију из 1330. године. Први сигурни историјски подаци о манастиру помињу се, дакле, тек око 1330. године. Тада један стари преписивач биљежи како је довршио књигу „у области овчепољској, у земљи злетовској, у месту Леснову, у манастиру светог Архангела Михаила, за игумана Теодосија …“ Старији манастир 1341. године потпуно обнавља и проширује деспот Јован Оливер, представник српске аристократије и господар региона Овче Поље и Лесново.

Манастир Лесново

Манастир Лесново, Фото: Википедија/Dalco26

На црквеном сабору у Скопљу 1347. српски цар Душан Силни је одредио Лесновски манастир за сједиште новоформиране злетовске епископије. Године 1381. манастир Светог Гаврила Лесновског је подарен као метох (посјед) манастиру Хиландару. Ризница лесновског манастира је имала велики број вриједних црквених рукописа и књига.

Милош С. Милојевић у свом дјелу “Наши манастири и калуђерство“ (први пут објављено 1881. године) у попису знатнијих и познатијих манастира српских, наводи и Лесновски манастир за који каже: “Лесновски манастир, у Кратовској нахији, храм св. Аранђела, задужбина Јована Оливера и Душанова, место боравлења моштију Србина свеца, св. Гаврила тако званог Лесковског. Старешине Лесновских калуђера, више станују у Кратову, месту вечне куће Неманића, од пре Немање, па до изумирања те свете српске породице, у коме још и данас има целокупних 9 Неманићских гробница. У овој породичној Неманићској гробници, која је се и састојала од самих цркава подигнутих над гробовима знатнијих умрлих чланова Неманићске породице, који за живота, свога, нису одсечно, било то усмено, или писмено, наредили, где ће се сахранити, као што је речено, још стоје 9 целих и млого разваљених Неманићских надгробника“.

У истом дјелу на другом мјесту у набрајању “Србa борaцa против идолопоклоника, мухамеданаца, јеретика, безбожника Бугара и осталих“, Милојевић помиње и Гаврила Лесновског: “Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као: епискупи: св. Климент, Ангеларије, Горазд, Сава, Наум, Иларијон Магленски, у Битољској нахији итд.— као и онако свеци и мученици: св. Јаћим Осоговски, Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски, Св. Петка Параскева, св. Андреја, Јуродиви, роб грчки око 990, Управда, син Истока и Бегленице, уморени 14. новембра 505. год., св. Никола војник у 9. веку и млоги други…“

ПОВЕЉА МАНАСТИРА ЛЕСНОВА

Натписи

Ктиторски натпис у манстиру Лесново, ктитор: деспот Јован Оливер; фото: Википедија

Оснивачка повеља манастиру “Архистратига вишних сила Михаила“ у Леснову и војводе потоњег деспота “све српске земље и поморске“ Јована Оливера сачувана је у његовом ктиторском натпису уклесаном у два надвратника лесновске цркве. У српском средњовјековном живопису познати су примјери исписивања повеља на зидовима цркве техником фреско сликања (жичка и грачаничка) или појединих дијелова повеље (Ариље, манастир Андреаш). 

Међу бројним сачуваним рукописима Лесновске библиотеке није пронађена повеља војводе Оливера о оснивању манастира. Према запису из 1342. године, годину дана по оснивању манастира, војвода Оливер је манастир приложио Хиландару. Овај његов дар потврдио је цар Душан. До данас објављени акти из Хиландара не дају о овоме никакве податке иако је манастирска архива морала садржати оригинал повеље. Тако ктиторски натпис Јована Оливера представља за сада једини сачувани документ о првобитном лесновском властелинству.

Ктиторски натпис великог војводе Јована Оливера у Леснову из 1341. године са реконструкцијом оштећеног дијела натписа/ Томовић 1977.

ЗНАЧАЈАН ЦЕНТАР МОНАШТВА, ПИСМЕНОСТИ И ПРЕПИСИВАЧКЕ ДЈЕЛАТНОСТИ

Манастир Лесново је у средњем вијеку и касније био значајан центар монаштва, писмености и преписивачке дјелатности. Књижевно наслијеђе из овог духовног центра је велико и разноврсно. Листа рукописа је прилично велика, али ниједан рукопис није сачуван у самом манастиру. У њему су се првобитно налазили рукописи који су написани у Лесновском манастиру и рукописи који потичу из манастирске библиотеке, али за које није потврђено да су ту и преписани. Најпознатији су рукописи које је саставио Станислав Лесновски или Станислав Граматик, српски писар из манастира Лесново. Судећи по његовом секуларном имену, он није био монах, већ мирјанин. Највјероватније да је родом из Штипа, према потпису “Станислав Граматик из Штипа“. Живио је и стварао своја дјела у српској држави краља Стафана Дечанског и његовог сина Стефана Душана у првој половини 14. вијека. Станислоав је најважнији представник лесновског књижевног центра у овом периоду. Заједно са својим ученицима Станислав је саставио неколико рукописа од којих су најзначајнији:

Први Лесновски (Станислављев) пролог из 1330. године, који је до 1860. године био у библиотеци манастира, данас се чува у Београду у библиотеци САНУ, под бр. 53. Састоји се од 321 листа пергамента. Садржи житије светитеља, укључујући Гаврила Лесновског. Напомена на крају Пролога говори да га је Станислав у манастиру Лесново преписао по налогу игумана Теодосија 1330. године под краљем Стефаном Урошем који је “убио моћног бугарског цара Михаила Шишмана“.

Лесновски пролог

Лесновски (Станислављев) пролог из 1330. године, написан у манастиру Лесново; фото: Слово

Други Лесновски пролог потиче између 1330. и 1340. године. Дио је рукописне збирке Народне библиотеке Србије у Београду, под ознаком Пц 705.

Манастир Лесново

Фрагмент другог лесновског Пролога; фото: Википедија

Трећи Лесновски пролог је из 1340. године. Чуван је у Народној библиотеци у Београду под бројем 27. Уништен је током бомбардовања 1941. године.

Оливеров минеј из 1342. године. У манастиру Лесново преписао га Станислав Лесновски на захтјев Јована Оливера. Рукопис је чуван у старој збирци Народне библиотеке у Београду под бројем 62, а при преносу збирке рукописа при повлачењу српске војске 1915. године је нестао.

БОГАТСТВО И РАЗНОВРСНОСТ ФРЕСАКА ЛЕСНОВСКОГ МАНАСТИРА

Зидање и живописање Леснова трајало је осам година. Својом сачуваношћу и разноликошћу фресака, овај манастир предстаља једно од најбољих умјетничких сликарских остварења 14. вијека. Цјелокупна унутрашњост светиње је осликана фрескама, које су рађене у два периода: први у времену између 1341. и 1346. године и други 1347/48. и 1349. године.

Јован Оливер

Лесново, манастир Светих арханђела, деспот Јован Оливер као ктитор, северни зид наоса, после 1341. године; фото: Православна српкиња

Међу фрескама се издвајају портрети оснивача деспота Јована Оливера и његове жене Марије, портрети српског цара Душана, који се сматра његовим најбољим приказом, и царице Јелене, те архангела Михаила и пустињака Гаврила (као и светаца — пустињака Јоакима Осоговског и Прохора Пчињског).

Детаљ фреске српског цара Стефана Душана са жезлом у облику двоструког крста, манастир Лесново, Фото: Википедија

Портрет цара Душана доминира својом величином, он је већи и од самог Христа и светаца који су око њега насликани. На таваници нартекса манастира Леснова су фреске сунца и мјесеца и 12 зодијачких знакова на небу.

Манастир Лесново

Фреска у манастиру Лесново; фото: Поуке

Детаљ фреске из манастира Лесново; фото: philologist

Фреско сликарство манастира Леснова је рад четворице фреско-сликара, чија три имена се налазе на фризу. Прецизно, јасно сликање са богатим орнаментима и бојама је приказано на фрескама које приказују Архангела Михаила, на потрету оснивача цркве и у сценама оболелих од богиња, Успења Богородице, Архангела Михаила који спасава Константинопољ од Сарацена и друге.

Ктиторски аранжмани су представљени у светињама које је градила властела. У фрескама у нартексу, издвајају се композиције из живота Христа и прикази Светаца, као и композиције Давидових псалама. Портрети цара Душана и царице Јелене су међу најмонументалнијим приказима у средњовјековном сликарству.

Христос се јавља ученицима на језеру Тиверијадском (Галилејском), фреска у манастиру Лесново; фото: monumentaserbica

У овом манастиру се налази и једна прелијепа фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама.

Манастир Лесново

Фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама, манастир Лесново; фото: Народни музеј

Ова фреска својевремено је инспирисала српског глумца, сниматеља и прослављеног играча ансамбла “Лола“ и “Коло“, Братислава Грбића да 1973. године оствари сценско-музичко дјело оживљавања средњевјековних фресака из српских манастира под називом „Фреска Вива“. Наиме, Грбић је снимајући документарне програме „Фреске Југославије“ и „Време фресака“ обишао 122 српска манастира. У манастиру Лесново угледао је фреску „Коло“ која је на њега оставила фасцинантан утисак о чему је рекао овако: “Дубоко у мени постојала је насушна потреба да оживим то културно благо. Добио сам идеју да наснимим фреске и да их на позорници пројектујем. С ансамблом ‘Иво Лола Рибар’ направио сам идентичну композицију и када сам преломио светло са фреске на њих, људи са фреске су ‘оживели’. Утисак је заиста био чаробан!“.

Албум са фотографијама раскошног иконописа манастира Лесново можете погледати овдје.

Сања Бајић

 

Литература:

Милош С. Милојевић, Наши манастири и калуђерство (1881), репринт издање Издавачко-књижарског предузећа „Никола Пашић“, Београд 1997. 

Гордана Томовић, Повеља манастира Леснова, Историјски часопис, књ. XXIV, 1977, 83-122.

The Scripture Heritage from the Lesnovo Monastery in MacedoniaSLOVO

 

Сродни чланци:

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

 

Локрумски фалсификати – Кривотворење повеља српских владара

Историјска наука је пуна фалсификата до те мере да се за многе некадашње „неспорне“ чињенице данас зна да су биле засноване на фалсикованим документима. Много је разлога за фалсификовање, од прибављања материјалне користи и друштвеног признања, преко владарских и државних претензија, до измишљања основа за стварање држава и нација. Представљамо вам примере фалсификовања повеља средњовековних српских владара од стране бенедиктинског монашког реда са Локрума. Намера тог реда била је да помоћу фалсификата себи прибави цркве, манастире и поседе. Због тога су писали лажне повеље и у њима приказивали како су им одређене поседе даровали српски владари. Серија ових повеља названа је „Локрумски фалсификати“.
Illyrici sacri, Illyricum sacrum

Illyricum sacrum

Бенедиктинци су католички редовници које је основао Свети Бенедикт из Нурсије (480—547). Главно редовничко начело им је „Ora et labora“ (моли и ради), односно поштовање равнотеже између молитве и рада, који је укључивао и преписивање књига, подучавање и мисионарење. Најважнији извор за познавање делатности Бенедиктинаца код нас је Летопис попа Дукљанина.

Бенедиктинци су одржавали везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група исправа названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим црквама и поседима. У доба раних Немањића српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља Стефана Првовенчаног бенедиктанском манастиру св. Марије на Мљету.

После четвртог крсташког рата односи између српског двора и Бенедиктинаца су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима Травуније и Захумља. Сачуване су значајне опатије у Дубровнику, Котору, Будви, Бару и Скадру.

Међу важније манастире Бенедиктинаца убрајају се манастир св. Петра у Пољу у Требињу, манастир св. Срђа и Вакуха у Дукљи, манастир св. Николе на реци Бојани, у жупи Прапратна

Посебно значајна средишта била су Ратачка опатија код Бара, посвећена Богородици, позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећена св. Николи и св. Ђорђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју.

Локрумски фалсификати – неколико примера:

Потврда даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта од стране захумских првака (1035-1040.)

Повељу о потврђивању даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта на острву Локрум издао је у свом делу Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (том 1, од године 503. до 1102.) у Загребу, 1874. године. Сакцински је ову повељу нашао у делу Д. Фарлатија Illyricum sacrum (том VI) на стр. 45. Као годину давања повеље ставља 1035-1040.

Овом повељом епископ захумски Гаврило са жупаном Мирославом и баном Ратомиром потврђује даривање цркве св. Панкрација у Бабином пољу на острву Мљет манастиру св. Бенедикта на острву Локрум. 

Повеља краља Ђорђа Војислављевића манастиру св. Бенедикта на Локруму (1115)

Краљ Ђорђе Војислављевић био је син и наследник другог српског краља по реду, Константина Бодина, и на престолу Дукље био је у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125–1131). Према фалсификованој повељи, краљ Ђорђе је августа 1115. године потврдио даровање села св. Мартина у Шумету манастиру св. Бенедикта на Локруму. 

Ђурађ по милости Божјој краљ са мајком господарицом краљицом Јаквинтом и мојим рођаком Грдом потврђујемо да дајемо цркву светог Мартина манастиру светог Бенедикта званог Локрум а који су већ били дали наши очеви и господари са свим што јој припада: потврђујемо да стално поседују то наследство како су дали наши преци, да нико од наших рођака да помисли да се томе супростави, а ако би неко покушао нека дође над њим срџба божја и његових изабраника.
Ја А(ндреј) опат самостана светих мученика Срђа и Вакха написах по налогу господина краља у присуству архиепископа П(етра) и других дубровачких племића, месеца августа, индикта VIII.

T. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904.
А. В. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926.
Б. Шекуларац, Дукљанско-зетске повеље, Титоград 1987.

Повеља стратега Љутовида самостану Светог Бенедикта (око 1039)

Историчар Тадија Смичиклас (1843-1914) је у свом делу Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae објавио је повељу Љутовида, протоспатара и стратега Србије и Захумља. Смичиклас је исправу датирао у време око 1025. године, 7. јула.

У самој исправи Љутовид дарује самостану Светог Бенедикта у Локруму, цркву Светог Панкраца у Бабином пољу на острву Мљету. Повеља је писана на пергаменту и нађена је без печата. У време издавања овог зборника повеља се налазила у Дубровачком архиву. Историчар Фердо Шишић сматрао је да ова повеља и остале из групе локрумских повеља су фалсификати, данас је Љутовида повеља углавном рехабилитована, само што се време настанка ове повеље датира за време око 1039. године. 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Српско средњовековље, Википедија

Женски вокални ансамбл “Роса“ из Њујорка чува српско традиционално пјевање

“Роса“ (ROSA) у Бостону, октобар 2014. Фотографија са: www.facebook.com/rosavocalgroup

Традиционална вокална група “Роса“ је женски вокални ансамбл из Њујорка који уједињује пјевачице са три континента, а који чува и његује изворни облик српског традиционалног пјевања.  Групу су 2014. године основале Марија Стојнић, филмски стваралац и извођач традиционалне српске музике из Њујорка и Александра Денда, вокалисткиња (џез пјевачица) и композиторка која је дипломирала на Беркли колеџу.

 

“Роса“ је тренутно једина активна српска традиционална вокална група у Њујорку са чланицама из САД-а, Индије, Малезије, Колумбије, Грчке и Србије. У групи су поред Марије и Александре, Тифани Вилсон (Tiffany Wilson), Шилпа Анан (Shilpa Ananth), Елени Арапоглу (Eleni Arapoglou), Ирма Селеман (Irma Seleman), Ванеса Бергонзоли (Vanessa Bergonzoli), Тамара Усатова (Tamara Usatova) и Трупти Пандкар (Trupti Pandkar).

“Роса“ је и дио филмског пројекта “Girl who opossed the Sun“. Према ријечима Марије Стојнић, “Girl Who Opposed the Sun” је музички документарац о народној умјетности и музичкој традицији из Србије која нестаје, а коју су стварале и изводиле жене кроз вијекове наше турбулентне историје. Неуклопљиве у западњачки тонски систем, ове пјесме је немогуће записивати и могу се преносити само као усмена традиција. У овом филму видимо три генерације жена које откривају очаравајућу моћ овог наслијеђа које утјеловљује фолклор и мит, као и жељу да се истражи вриједност међугенерацијског памћења.

 

Сања Бајић

 

Руски научници користе свемирску технологију за дешифровање древних текстова

Стручњаци Института за истраживање свемира Руске академије наука помажу Државном историјском музеју да дешифрује древни глагољски рукопис. Институт је прецизирао да је седам листова из древног глагољског рукописа уткано као уметак са новим садржајем у србски рукопис из 14. вијека. Очекује се да ће његово потпуно ишчитавање постати свјетски догађај.

Глагољица

Истраживање јединствених рукописа из фонда Историјског музеја спроводи се помоћу мултиспектралних снимака и оригиналних алгоритама за обраду информација које је развио тим научника из Института за свемирска истраживања РАН.

Рукопис ће бити фотографисан помоћу специјалних камера у различитим дијапазонима – од ултравиолетног до инфрацрвеног. На тај начин се омогућава разликовање ранијих слојева од каснијих, чиме се разјашњавају и услови у којима је рукопис створен, као и још штошта. Слично, ове камере се користе за изучавање свемира помоћу различитих свемирских технологија.

Институт је прецизирао да је седам листова из древног глагољског рукописа било уметнуто у србски рукопис из 14. вијека. Тај старији текст написан глагољицом, како се наводи, настао је вјероватно у 10 – 11. в. у Бугарској а садржи Божићни канон.

Будући да је свега сачувано мање од двадесетак ранословенских глагољских споменика, његово потпуно ишчитавање постаће свјетски догађај.

Превела и приредила: Сања Бајић

Извор: Тass.ru

Повезани чланци:

Мистерију игле са Хисара не знају ни Американци
Бодеж фараона Тутанкамона није са овога света
Симетрија је космички закон
Мистерије српских средњовековних манастира
Теслин рани плес кроз светове

 

Српска штампана књига у БиХ од 1800. до 1878. године

КУЛТУРНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ СРБА У БиХ ТОКОМ ТУРСКОГ ПЕРИОДА (1800-1878)
За вријеме турске владавине у Босни и Херцеговини (1463–1878), као што је познато, културног и књижевног рада било је веома мало или готово нимало. Гашењем најзначајније српске средњовјековне штампарије у Доњој Сопотници код Горажда 1523. године, настала је вишевјековна пауза у српској штампарско-издавачкој дјелатности. Хришћани у Босни и Херцеговини чинили су напоре да сачувају национални идентитет и духовност, па се у 19. вијеку активније радило на отварању школа и ширењу књиге и писмености.
Календар

Први босанско-српски календар 1869.

Деветнаести вијек представља крај турске епохе у Босни и Херцеговини, што се видно назирало и у културном животу хришћанског народа. Књижевни живот Срба почео је да снажи, а самим тим постављени су и услови за развој домаћег издаваштва и штампарства.

Почетак 19. вијека био је обиљежен бунама и устанцима како у сусједној Србији тако и на просторима Босне и Херцеговине. Упоредо са борбом за политичку независност, на културном плану текла је борба за нови књижевни језик, коју је започео и водио Вук Караџић са присталицама.

Одјеци Вуковог књижевног језика били су присутни у свим земљама гдје су Срби живјели, нарочито у Црној Гори, Боки Которској, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини. Утицаји књижевног и реформаторског дјеловања Вука Караџића на српском језичком простору у Босни и Херцеговини били су широког домета. Посебно је значајан његов допринос ширењу читалачке публике и повезивању простог народа са књигом и читањем. Вук је један од ријетких српских писаца 19. вијека чија је појава омасовила потребу за књигом, а реформисано писмо и језик били су од кључног значаја за формирање прве читалачке публике.

У духу његових реформаторских идеја, покренут је књижевни и публицистички рад аутора на српском језику у Босни и Херцеговини. У том времену стасале су генерације образованих Срба какви су били Јоаникије Памучина, Богољуб Петрановић, Стака Скендерова, Коста Хаџиристић, Гавро Вучковић, Васо Пелагић, Нићифор Дучић и други. Њихове књиге и прилози, као и сав њихов просвјетни и политички рад одисао је надом да је културни препород на помолу. Ти просвјетитељи и књижевници угледали су се на књижевности својих сународника из Аустрије, Србије, Далмације и Црне Горе.

Нарочите заслуге за популарисање књиге и културе у Босни и Херцеговини имао је часопис Српско-далматински магазин. Овај часопис и у својим почецима био је веза писаца са читалачком публиком, односно начин да се читаоци упознају са српским књижевним стваралаштвом и српском штампаном књигом 19. вијека. Српско-далматински магазин је био главна читанка српском народу и прва књига која је на широка врата ушла у народ. До тада су књига и књижевност били искључиво скопчани са манастирском писменошћу. Са Српско-далматинским магазином започело је у Херцеговини (и Босни) народно просвјећивање и чешће увођење штампане књиге у свјетовне кругове.

Главни културни центри у доба турске владавине били су Мостар и Сарајево, гдје се сабирала тадашња српска интелигенција. Мостар је био најзначајнији књижевни и културни центар у Херцеговини. Мостарски Срби су подржавали све акције усмјерене на духовни и културни преображај и просвјећивање народа. У Херцеговини је православна црква имала јаку традицију и утицај, најприје због култа Св. Саве, па се у Мостару сабирало све српско свештенство и калуђери оближњих манастира. Калуђери су били ослонац духовног и културног препорода који се разбуктао половином 19. вијека.

Манастири су његовали култ књиге и у свом духовном и религиозном окружењу сабирали су мали, али значајан, читалачки круг. При манастирима су стасавали први значајни писци и сакупљачи народног блага, који су истовремено били и црквена лица и први српски просвјетитељи и учитељи српских школа у 19. вијеку.

Они су наставили са књижевним стваралаштвом на оном мјесту гдје су, средином 15. вијека, стари српски писци стали. Серафим Шолаја, а нарочито Јоаникије Памучина, у свом су се књижевном раду наслањали, по инерцији, на српску средњовјековну књижевност са жељом и циљем да се дух и идеје српске књижевне средњовјековне традиције настави и да се нова српска књига и писменост подигне на темељима порушене српске државе (Ковачевић, Војо 2001–2002: 332).

Српски писци из Херцеговине били су чести сарадници Српско-далматинског магазина. Први сарадници са тих простора били су Серафим Шолаја, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Ато Марковић и Нићифор Дучић. Поред књижевних тема и сакупљачког рада, херцеговачки писци у Магазину објављивали су и радове из историје, палеографије, путописну прозу, као и радове о политичким, вјерским, друштвеним и културним приликама (в. Радуловић, Јован 2010: 109–114). „Далеко од гласила у великим центрима, наши писци су у Магазину налазили охрабрење и једину могућност да се огласе“ (Максимовић, Војислав 1976: 8).

Велику улогу у афирмацији српских аутора имао је први руски конзул у Босни и Херцеговини Александар Гиљфердинг. На његову иницијативу два монаха савременика Прокопије Чокорило и Јоаникије Памучина (њима се може придодати још и Стака Скендерова из Сарајева) забиљежили су по један љетопис, који је Гиљфердинг штампао у трећем тому својих Сабраних дјела (Петроград, 1873) (Максимовић, Војислав 1976: 5).

У Босни је, слично као и у Херцеговини, књижевни и просвјетни рад почивао на одређеном броју образованих људи, а то су, прије свих, били свештеници, учитељи и трговци. Због тога њихове књиге и прилози представљају својеврсне хронике и историје културно-просвјетног живота у Босни и Херцеговини.

Сарајево је у 19. вијеку преузело улогу водећег културног центра у Босни за вријеме турске власти. У њему је радило и дјеловало неколико учених Срба, који су се активно залагали за национално и културно освјешћење. Један период њиховог дјеловања обиљежило је и тајно револуционарно удружење, које је било огранак новосадске Уједињене омладине српске (1866–1872). Преко омладинског покрета из Аустрије и Србије стизале су идеје о уједињењу Босне и Херцеговине са Србијом. Пропаганда се спроводила преко књига и часописа и преко књижевних друштава, као што су Матица српска и Српско учено друштво. С тим у вези, српска штампана књига постала је симбол националне борбе и спона свим Србима.

Српски аутори из Босне и Херцеговине јављали су се бројним прилозима у новосадским и београдским часописима и објављивали су књиге ван земље, иако је већ тада постојала и радила Вилајетска штампарија у Сарајеву. Књиге Богољуба Петрановића, Косте Хаџиристића, Гавре Вучковића, Нићифора Дучића и Васе Пелагића, крајем турског периода, биле су, као и њихови аутори, својеврсне „књиге у изгнанству“.

Српско издаваштво у турском периоду трпило је бреме политичких прилика, које су ометале развој књижевности и науке. Оцијењени из угла турских власти као национални агитатори, неки аутори нису имали слободу да штампају своје књиге у земљи. Тако се корпус српског издаваштва у 19. вијеку, под турском управом, сводио углавном на штампање уџбеника за српске православне школе.

ШТАМПАРИЈА У САРАЈЕВУ И УЏБЕНИЦИ ЗА СРПСКЕ ШКОЛЕ

Оснивање штампарије у Сарајеву (1866), као и залагање за развитак и ширење писмености, директно су проистекли из просвјетне политике коју је у Босни и Херцеговини Турска водила према нарастајућем утицају руске,српске и хрватске књиге. Штампарија је покренута, прије свега, с циљем да се у Босанском вилајету, директно пред очима власти, штампају школске књиге.

И поред тога, главни издавачки подухват Сопронове, а касније Вилајетске штампарије била је периодика. Из ове штампарије изашла су три листа: Босански вјестник, Босна и Сарајевски цвјетник.

Босански Вјестник

Босански Вјестник

У Вилајетској штампарији у турском периоду штампано је око 50 књига и брошура. Углавном су штампане само књиге које је влада субвенционисала, прије свега школски уџбеници и разни закони и уредбе.

Уџбеници за српске православне школе уређивани су према онима из Кнежевине Србије. Игњат Сопрон, први штампар и издавач у Босанском вилајету, имао је високо мишљење о тим уџбеницима и истицао је да их треба користити у школама. Без страха да ће навући на себе гњев власти, Сопрон је у Босанском вјестнику похвално писао о вриједности уџбеника из Србије, истакавши при том: „Припознате најбоље школске књиге на српском језику јесу оне, које се у јавним школама Кнежевине Србије предају; оне се могу заиста успоредити с најбољим књигама у Њемачкој, гдје народње настављење, као што је признато, на највишем степену. Управо ће се те књиге овде неизмењене печатити, на шта је србска влада дала своје одоберење, јер су те књиге њена умна собственост“ (Босански вјестник 1866: 33).

У петом броју Босанског вјестника објављен је списак уџбеника које је требало прештампати: Штица, Буквар, Прва Читанка, Часловац, Рачуница прва, Кратка свештена историја, Прва знања, Друга читанка, Псалтир, Рачуница друга, Кратки катихизис, Основи земљописа, Катавасија, Трећа читанка и Србска граматика (Босански вјестник 1866: 33). Од најављених наслова до аустроугарске окупације, објављена су само четири уџбеника: Буквар, Кратка свештена историја, Прва читанка и Прва знања.

Уџбенике за српске школе уређивао је, и највјероватније писао Милош Мандић, познатији као Милош Новинар. Захваљујући његовом труду и познавању српског језика и писма, књиге Вилајетске штампарије штампане су чистим народним језиком. „Милош Мандић је водио посебну бригу о чистоти језика, па језик уџбеника има и шири културни значај. Наиме, на читавој територији српског школства у нашим крајевима Мандићеви уџбеници спадају међу прве досљедно штампане новим правописом“ (Папић, Митар 1976: 72).

Буквар за основне школе у Вилајету босанском први је уџбеник штампан у Вилајетској штампарији и он је, послије буквара Вука Караџића из 1827. године, прва књига штампана реформисаном ћирилицом.

Милош Мандић је приредио и српску читанку (Прва читанка за основне школе у Вилајету босанском), Кратку свештену историју за основне школе у Вилајету босанском и књигу Прва знања, а све су објављене исте године (1868).

Садржина уџбеника била је удешена у смислу политике режима, али и поред тога оне су биле од користи свима онима који су се описмењавали. Били су добри и језички пречишћени уџбеници (Богићевић, Војислав 1975: 219–220).

Буквар Милоша Мандића није прва књига која је штампана у штампарији у Сарајеву. Штампани првенац ове штампарије јесте преведено дјело са грчког језика под називом Наравоученије о човеку и његовим дужностима (1866). Књига не припада оригиналној књижевности нити је дјело домаћих аутора. За њу се може рећи да је више религиозног и дидактичког садржаја,па је због тога била намијењена ученицима. Кратак приказ и опис књиге изашао је у Босанском вјестнику у оквиру рубрике Књижевне вијести, гдје се публици најсрдачније, препоручује њен садржај. „Обштине ће заиста у тој књиги најљепше средство наћи, да с њом награђују своју дјецу која би се при испиту одликовала, а и слабијој дјеци та би књига од велике користи била, јер би их подстрекла на ревност к науци и благонаравију. Родитељи наћи[ће] у њој красног путовођу у успитању своје дјеце“ (Босански вјестник 1866: 152).

Доказ да се ова књига користила као уџбеник потврђује и напис у Босанском вјестнику, у коме стоји да је на дан полагања испита у српској школи у Сарајеву (29. август 1866) „господар Валипаша благоволио подарити 200 комада књига ново изишавшег дјела Наравоученије да се ученицима раздаду“ (Босански вјестник 1866: 170). То је уједно и потврда претходних обећања Топал Осман-паше да ће отварањем штампарије у Сарајеву ученици добијати школске књиге бесплатно.

У издавачком опусу Вилајетске штампарије објављена је 1867. године и једна књига из области народне књижевности под насловом Српске народне пјесме из Босне (Женске) Богољуба Петрановића. Петрановићеве народне пјесме објављене су у три књиге, од којих је само једна изашла у издању Вилајетске штампарије (1867), а друге двије књиге штампане су у Државној штампарији у Београду 1867. и 1870. године.

Богољуб Петрановић, Српске народне пјесме из Босне, Књ.1, Женске, 1867.

Богољуб Петрановић, Српске народне пјесме из Босне, Књ.1, Женске, 1867.

Оснивањем штампарије у Сарајеву, Босна је закорачила у један посве нови културни поредак, при чему је начињен и значајан искорак из вишевјековног ропства коме се назирао скори крај.

Штампарија у Сарајеву представљала је први степеник ка развоју нових професија у Босанском вилајету, као што су издаваштво, штампарство и новинарство. У том пионирском послу истакао се мањи број писмених и способних људи, који су својим ентузијазмом и великим трудом отворили ново поглавље у животу хришћанског народа Босне и Херцеговине у 19. вијеку.

Српска штампана књига из Босне и Херцеговине, без обзира на њено временско појављивање и мјесто издавања, има јединствену мисију, а то је допринос културном и духовном препороду српског народа и рад на буђењу националне свијести. Писци и њихове књиге чисти су доказ да је српска штампана књига очувала национални идентитет у најтежим временима под турском влашћу. Књиге српских писаца из Босне и Херцеговине представљају један од сегмената српског издаваштва и књижевности, и због тога спадају у опсег српске националне библиографије.

Српска штампана књига у 19. вијеку у Босни и Херцеговини, као уосталом и хрватска, није могла да буде у функцији правог медија масовне комуникације. Она је, прије се може рећи, преурањени медиј (попут инкунабула у 15. вијеку). У то вријеме није постојала писмена читалачка публика, што је основни предуслов за рецепцију књиге као медија. И поред тога, појава српске књиге и периодике дала је велики допринос просвјетном развоју и покренула је списатељску активност и издаваштво на српском језику и ћирилици. Захваљујући прегалаштву појединаца који су имали довољно изграђену националну свијест, као и наглашен дар за литерарни рад, подигнута је и обновљена духовност и ударени су темељи култури и просвјети српског народа.

БИБЛИОГРАФСКИ ОПИС КЊИГА СРПСКИХ АУТОРА ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (1800-1878)

Библиографским пописом заокружена је једна омања временска дионица у 19. вијеку у оквиру које су започети поновни издавачки подухвати српских аутора и стваралаца са тих простора. Ријеч је о настојању да се на једном мјесту обједине књиге српских писаца из Босне и Херцеговине, објављене у периоду од 1800. до 1878. године, и да се укаже на почетке српског издаваштва у 19. вијеку под турском влашћу. Пописом су обухваћене књиге српских аутора који су свој културни и књижевни рад остварили у Босни и Херцеговини. Због чињенице да је тек 1866. године покренута штампарија у Сарајеву, као и због нетрпељивости власти према појединим српским ауторима, већина књига штампана је ван Босне и Херцеговине (Земун, Нови Сад и Београд). Тим ће прије овај попис бити значајнији, јер сабира и интегрише српску штампану књигу дајући јој својеврстан национални карактер.

1. ВУЧКОВИЋ, Гавро
РечЪ краишничка / написао Гавро ВучковићЪ, КраишникЪ. – У Земуну:
КнЬигопечатнЬомЪ І.К. Сопрона, 1866. – 140 стр.; 22 цм.

2. ВУЧКОВИЋ, Гавро
Робство у слободи или Огледало правде у Босни: у три свеске. Св. 1 / написао Гавро Вучковић. – У Новоме Саду: Српска народна задружна штампарија, 1872. – 121 стр.; 20 cm.

3. ВУЧКОВИЋ, Гавро
Робство у слободи или Огледало правде у Босни: у три свеске. Св. 2 / написао Гавро Вучковић. – У Новоме Саду : Српска народна задружна штампарија, 1872. – 254, [5] стр.; 20 cm.

4. ГЕРЈЕ, Владимир Иванович
Развитак историјске науке / написао В. И. Герје; превео Н. Дучић. – У Биограду: Државна штампарија, 1871. – 182 стр.; 21 cm

5. ДУЧИЋ, Нићифор
Степеник / из Кормчиіе са славено-рускога іезика превео и из србуљах саставио Нићифор Дучић Архимандрит. – На Цетињу: у Кнежевскоі Печатњи, 1866. – VIII, 80 стр.: граф. прикази; 19 cm.

6. ДУЧИЋ, Нићифор
О српској општини у Трсту / [Н. Дучић]. – [Београд: б. и., 1869]

7. ДУЧИЋ, Нићифор
Примјетбе на „Коментар Горскога вијенца“ / од архимандрита Н. Дучића. – У Биограду: аутор, 1870 (У Биограду: Државна штампарија). – 38 стр.; 19 cm. П. о.: „Србија“; год. 1869.

8. ДУЧИЋ, Нићифор
Искрена ријеч Српкињама / од архимандрита Н. [Нићифора] Дучића. – У Биограду: Државна штампарија, 1871. – 44 стр.; 19 cm. Прештампано из „Младе Србадије“

9. ДУЧИЋ, Нићифор
Црна Гора / биљешке архимандрита Н. Дучића. – У Биограду: у Државној штампарији, 1874. – [4], 120 стр., [1] пресавијен лист с геогр. картом; 24 cm П.о.: Гласник; 40.

10. ДУЧИЋ, Нићифор
Крмчија морачка: опис рукописа: Фотијеви предговори: градски закони / описао и издао Н. Дучић. – Београд: Државна штампарија, 1877. – 134 стр.; 23 cm. – (Гласник Српског ученог друштва. Одељење 2; књ. 8)

11. МАНДИЋ, Милош
Буквар за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Вилајетска штампарија, 1867. – [2], 30 стр.; 16 cm.

12. МАНДИЋ, Милош
Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868. – 42 стр.

13. МАНДИЋ, Милош
Прва читанка за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868. – 130 стр.

14. МАНДИЋ, Милош
Прва знања / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868.

15. НАРАВОУЧЕНИІЕ о човеку и његовим дужностима / превео с грчког
Георгије Јовановић. – У Сарајеву: Печатњом И. К. Сопрона, 1866. – 79 стр.; 18 cm.

16. ПАМУЧИНА, Јоаникије
ЖизнЬ Али-паши Ризванбеговича СтолЬчанина, визиря герцеговинска-
го: (РазсказЪ современника и очевидца) / [ПеревелЪ Д. КарякинЪ]. – [Б. м. : б.и.], 1859. – 70 стр.; 24 cm. Име аутора на крају текста.

17. ПЕЛАГИЋ, Васа
Покушаји за народно и лично унапређење. Написао Архимандрит В. Пелагић. – У Биограду. [Издање аутора]. Штампарија Н. Стефановића и дружине, 1871. – 236 + [7] стр.

18. ПЕЛАГИЋ, Васа
Борба народа америчког за слободу и независност. По К. Туму прерадио с ческог В. Пелагић. – У Златном Прагу. Трошком писца. У штампарији др. Ед. Грегра, 1872. – 115 стр.

19. ПЕЛАГИЋ, Васа
Путовање унакрст око цијеле земље. (Са 11 слика). Написао Васа Пелагић. – Београд. [Издање аутора]. Штампарија Н. Стефановића и Дружине, 1874. – [3] + 281 + [1] + 10 л. са сл.

20. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне. Књ. 1, (Женске) / скупио их и на свијет издао јеромонах Богољуб Петрановић, учитељ. – У Сарајеву: у Босанско-вилајетској штампарији, 1867. – XXIII, [1], 359 стр.; 18 cm.

21. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. [Књ. 2], Епске пјесме старијег времена / скупио Богољуб Петрановић. – У Биограду: издало Српско учено друштво, 1867 (У Биограду: у Државној штампарији). – XXВИИИ, 700 стр.; 22 cm.

22. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. Књ. 3, Јуначке пјесме старијег времена / скупио и на свијет издао Богољуб Петрановић. – У Биограду: у Државној штампарији, 1870 ([б. м.: б. и.]). – XВИ, 653, XIII стр.; 20 cm

23. ПЕТРОВИЋ, Мирко
Јуначки споменик: пјесне о најновијим турско-црногорским бојевима спјеване од великога војводе Мирка Петровића / Издао [и приредио] Архимандрит цетињски Нићифор Дучић. – На Цетињу, 1864 (у књажеској штампарији). – [10], 221, [1] стр.; 20 cm.

24. ХАЏИРИСТИЋ, Константин
Српске народне пјесме покупљене по Босни / Коста Хаџиристић. – Београд: Српско учено друштво, 1876.

25. ЏИНИЋ, Јован Р.
Први босанско-српски календар за просту годину 1869 / уредио и издао Јован Р. Џинић. – Сарајево: Вилајетска штампарија, 1868. – 58 стр.

Аутори: Радославка Сударушић и Властимир Пантић

Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет, Пале

Приредила: Сања Бајић

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

Шишевски манастир је православни средњoвековни манастир у близини села Шишево, Република Македонија. Налази се високо изнад стене у кањону Матка на десној страни реке Треске. 

Шишевски манастир, Фото: Боро Годјевски, Извор: Википедија

Манастир Свети Никола Шишевски је смештен на својеврсној спљоштеној тераси стене изнад десне обале вештачког језера Матка на реци Треска. Терен је неприступачан за моторна возила, а до њега се може доћи само пешице из три правца: од моста на реци Треска и села Матка (пола сата хода); од села Шишево (један сат); од врха планине Водно (2 сата и 30 минута). Од града Скопља је удаљен 18 километара, а од села Шишево око 3 километра. Преко пута манастира и преко самог језера, пружа се предиван поглед на манастир Светог Андреје.

Тачан датум изградње манастира Свети Никола није познат. Међутим, постоје докази да је манастир саграђен или обновљен 1345. од стране свештеника Ненада и других ктитора. У једном спису који је нађен у манастиру, записано је да је изградњу помогао Краљевић Марко. Имајући ово у виду, као и чињеницу да је оснивач оближњег манастира преко пута језера посвећеног Светом Андреју био брат краља Марка, Андријаш, може се закључити да Шишевски манастир датира из друге половине 14. века.

Живописао га је 1630. године Калист Кожухар. Када је оближњи манастир Св. Николе у Нуру запустео, многи предмети из њега пренети су у овај. Нови иконостас направио је 1645. године јеромонах Онуфрије. Манастир је запустео 1725. године. Обновљен је почетком 19. века и поново запустео крајем истог столећа.

Извор: Википедија

Приредила: Сања Бајић

Марков дуб и Маркова крушка – из путовања по Маћедонији

Ни једна српска покрајина можда није тако препуна местима и предметима, која носе име Краљевића Марка, као околина града Скопља у Маћедонији. Куда се год кренете, наићи ћете на места и предмете са Марковим именом. Тамошњи српски народ, који није богат традицијама и причама као наши Ерцеговци, ипак о Краљевићу Марку зна много и прича много. То је његов омиљени јунак. Њега увек спомиње и вазда нађе по неку причицу да вам исприча о Марку, па макар га ви сасвим о нечем другом питали.

Зашто је баш Краљевић Марко остао у тако живој успомени код тамошњега сељака, не који други српски јунак или какав други важан догађај из наше историје, не могу себи да објасним. Ако није то, што је Марко био последњи владалац у Маћедонији; па народ о оном последњем највише зна и да прича.  Шта било да било, ово је у ствари: да је Марко Краљевић једини омиљени и опевани јунак код свих наших Маћедонаца. Њему певају, о њему причају и његово име дају свима предметима који су необични за другога човека.

Да се не бих удаљавао од предмета, да пређем на саму ствар о којој сам почео говорити. У почетку маја ове године ишао сам као ревизор по српским селима у скопској епархији. Као новајлију све ме интересовало, па сам непрестано запиткивао сапутнике о овој или оној ствари. 12. маја био сам на бачилима села Горњана (Скопска Црна Гора) испод манастира Благовештења на висини од 950 метара. Са мном беху три наша учитеља и неколико сељака који од старости више не могу да раде него чувају куће или колибе и разговарају госте. Под нама је лежала скопска котлина (висина Скопља: града 335 метара, a Вароши до Вардара 300) тако да смо могли све поље и сва околна села прегледати.

У то доба беше дивно погледати скопско поље, када је пшеница умлечила, а мак (опијум, а тамо се зове офијум) процветао па се нека места на пољу беле од цвета макова, као да су снегом покривена, а нека модре од шесторедне пшенице као да су морском водом испуњена. Још Вардар то поље пресеца својим коритом и вијуга се кроза њ као гуја, док се не изгуби у кланцу више Велеса. У горњем делу поља а на Вардару лежи град Скопље у долини речице Сераве између скопскога града и косе Гази-Бабе.

Скопље је некад било престоница Немањића, краља Вукашина и његова сина Марка, а данас је валијско место за Косовски вилајет. Врхови мунарета од 17 скопских џамија сијају се према сунцу, да се Скопље не може прегледати од блеска. Има џамија врло великих и веома богатих. Многе су од њих подигнуте на темељима српских цркава или су само цркве у неколико преправљене у џамије.

Тако Сија-бегова џамија најлепша и најбогатија у Скопљу (1000 ока леба раздаје свако јутро скопској сиротињи) подигнута је на темељу и од камена Душанова Св. Аранђела; Алаџа џамија на Серави постала је од цркве Св. Ђорђа краља Милутина, њој је само оборен звоник и мунаре донето. Све је друго и остало као што је и било, те тако сада џамија има олтар и врата окренута западу. Мустаф-пашина џамија на граду више ућумата (конака – валијске куће), такође веома велика и врло лепа, има пет кубета са великим шедрваном – водоскоком, у авлији, била је црква Св. Петке. Под овом су џамијом сва села (18 их на броју) која су некада припадала манастиру Матејићу. Пармиџи џамија (блехом покривена) на каменом мосту с десне стране Вардара, у којој је доскора била смештена џебана (муниција), била је негда црква Св. Недеље итд. итд.

Скопље

Скопље – град цара Душана

По крајевима скопске котлине (или поља као што тамошњи народ каже) испод Карадага, два сата удаљено од Скопља, налазе се црногорска села јако збијенога типа са врло мало зеленила – шуме. То сиромаштво у шумама паде ми у очи. Још више ми се то учини некако неприродно, кад испод нас, сев.зап. од села Чучера, у чучерским виноградима спазим један огроман дуб (5 ђака IV разреда не могу га обухватити), коме су се већ неке гране осушиле, неке почеле сушити, а још му се врх (китка) зелени.

Запитам старца, који седаше до мене: Зашто, чича Илија, не гајите дрвеће око кућа, но су вам куће изложене ветру и сунцу и зашто не чувате шуме око села но вам поплаве досађују, а онај вам дуб стоји у виноградима како какав самохранац? На то чича Илија, коме је сада 82 године, али је у великој задрузи па одавно ништа не ради, одговори чисто ресавским наречјем, јер поред тога што наши Црногорци лепо српски говоре, овај је старац провео неких 15 година у Србији и био је нераздвојни друг пок. Милојевића – ‘’Не даду, дијете, Турци да шуме по селу и око села имамо, а да хоће и онај дуб да падне, сви бисмо запевали.“

A што Турцима смета шума? – Њима не смета него нама. Ако имаш какво дрво гранато у авлији, одмах беглери и други Турци, који иду по селима ради послова, дођу у твоју авлију, траже ти да му простреш што год у лад, па ту излежавају по два и три дана. Нити га смеш отерати нити га можеш трпети. Само слушаш што ти заповеда и једва чекаш да се скине беда. Па чим оде, кућу бих своју запалио, да ми више не дође, а камо ли да дрво не посечем.

Тако је исто и са шумама око села. Прво су их Турци секли бојећи се наших ајдука, а сада их ми сечемо због Арнаута, који се провлаче до самих кућа, па нам краду не сaмо стоку него и децу, и онда док их откупимо, половину имања продамо. Ту мало старац одахну па настави: А пре него ти почнем причати о ономе дубу, који се зове ‘’Марков дуб’’, да ти кажем све шта се овде прича о Краљевићу Марку и да ти покажем све што носи име Марково.

Видиш колико је ово поље (па ми показа целу скопску котлину руком), оно је некада било све Краљевића Марка. Он је седео у Скопљу, али је ишао те гледао како му се поље ради. Заштићавао је народ и бранио га од свакога. Народ га је волео и само је њему песме певао. Он се није женио, а имао је брата Андрију. Ено у Трески (Треска је десна притока Вардарева и улева се у њега више Скопља) више самога ушћа у Вардар два манастира, један више другога, један је Марков а други је његова брата Андрије па по њиховим именима и зову се ‘’Марков манастир’’ и ‘’Андријин’’.

Више манастира је ‘’Марково Кале’’ (Марков град) са кога је чувао Дервен (пролаз из Тетовскога поља у Скопско). Исто тако ‘’Марково кале’’ има испод села Кожња, на дну овога поља, при ушћу Пчиње у Вардар, са кога је чувао Дервен из Велеса за овамо. Поред онога доњег Маркова Калета има мало село Пакошево, а зове се зато тако што се ту Марку десила пакост (несрећа).

– Па погледај онамо преко Водна она села Торбешка.  Кроза њих тече река која се зове Маркова река. На њојзи је диван манастир ‘’Марков манастир’’. У њему се и данас служи и ми идемо тамо на сабор о Св. Димитрију. А ово место пак на коме ми седимо зове се Марков Камен. Са њега је Марко скочио ено до на Врвеш (па показа руком добро пола сата пута. На Врвешу онде где се зауставио имају копите од Шарца и шапе од његова хрта. Доле испод Врвеша до самога Лепенца у Качанику има ‘’Мусов гроб’’. Ми чувамо и Марков дуб да га нико не посече, али желимо да сам што пре скапље, јер за то имамо рачуна.

Ево шта народ о овоме дубу прича. Једном кад је Марко путовао по својој земљи дође у ове наше винограде. Ту мало почине, а Шарца привеже за колац кога сам побије у земљу. Кад пође, шћаше да извади и колац са конопцем, али то не мога да учини, јер колац се већ беше примио и своје жиле по земљи пустио. Марко одсече конопац од коца и рече: Тешко нама! Ово се Турчин укорењује у нашу земљу и догод овај колац буде напредовао и растао, дотле ће Турци освајати хришћанских земаља, а чим му почну гране да се суше и опадају и турска ће држава почети пропадати. Кад се последња грана осуши те и последњи зелен лист на земљу падне, онда ће и последњи Турчин из Јевропе отићи тамо одакле је и дошао!

Ову анегдотицу чича поче да прича тужним изразом лица, и сврши је мало живље и очима веселијим. Па настави: ми, синко, у ово верујемо, па зато овај дуб и поштујемо и чувамо. Чуо сам од старих људи да причају, да је дуб читавих 300 година напредовао и растао. За то је време и турска држава напредовала и освајала хришћанске земље.

Ну ево једно 200 година како дуб не расте него му се гране почеле сушити и опадати, а то су српске и хришћанске земље, које су биле под Турском, па су се ослободиле. Сада му још стоји она зелена ‘’китка’’ на врху, а то смо ми. Ту старац мало застаде и подиже очи ка врху дуба и као кроз плач врло тихо рече: Е хоће ли Бог дати, да ја видим, да се и она китка осуши и нас сунце са севера огреје.

Овако чича сврши своје причање а ми сви немо поустајасмо и пођосмо у село. После сам обилазећи скопску епархију долазио на ова места, која ми је чича у своме причању поменуо.

Св. Т.

Нова искра, број 10, Београд, 16. октобра 1900, стр. 298-300.

Приредила: Сања Бајић

Смедеревска школа

Kао што је за деспота Стефана у Манасији напредовала Ресавска школа, тако је за Бранковића Смедерево било средиште ондашње књижевне делатности српске. Деспот Ђурађ је био велики књигољубац, сем тога што је био врло побожан.

Зна се, на пример, да је Константин Философ своју биографију о Стефану написао по жељи деспота Ђурађа и на заповест патријарха Никодима (1431) и како је, извесно, Ђурађ желео да разне књиге које је читао на грчком види преведене на наш језик. По његовој наредби преписане су у Хиландару, 1434, Рајске лествице од Јована Лествичника.

Слични послови врше се затим у Смедереву. Стефан Ратковић, доместик, преводи у два примерка – један за деспота Гргура, други за брата му Лазара Шестодневник Јована Златоуста између 1457. и 1458. године.

Од домаћих дела позната су нам само три, и она су постала поводом догађаја који су се десили у Смедереву. Тако је, најпре, састављена Служба Св. Луки, вероватно одмах по преносу свечевих моштију. Она није сачувана. Постоји запис да ју је, 1641, преписао за манастир Раваницу пећки патријарх Пајсије.

Трећи пренос (моштију) апостола и евангелиста Луке из Рогоса у Богом чувани град Смедерево је саставни део већег рукописа неког “блаженог Теодорита“, вероватно калуђера при смедеревској митрополији. Спис је на сву прилику из 1453. Изворно по предмету, самостално по обради, то дело је значајно још и због тога што је писано чистим народним језиком тадашњим.

Најзад, амо спада и чувена Похвала Ђурђу Бранковићу, од непознатог писца, врло дирљива и пуна података о савременим догађајима.

Текст преузет из Споменице петстогодишњице смедеревскога града деспота Ђурђа Бранковића

 

Вараждински апостол

Вараждински апостол је ћирилични рукопис на српскословенском језику настао 1454. године у Вараждину. То је прва и најстарија, српскословенска књига написана на територији данашње Хрватске. Апостол је настао по наруџбини грофице Катарине Кантакузине, супруге грофа Урлиха II Цељског, и кћерке српског деспота Ђурађа Бранковића. Текст апостола исписан је у стилу ресавске ортографије развијеном у манастиру Манасија са елементима рашке и светогорске калиграфије.

Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није промијенила вjеру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија, до сада, позната и сачувана српска рукописна књига писана ћирилицом на подручју данашње Хрватске. Наиме, из времена Катарининог живота на имањима Цељских, међу којима су били Копривница и Каменград те још неки посједи у Подравини, сачувала се једна рукописна књига који има 282 странице.

Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије.

Највјероватније је неко од православних монаха (а можда и више њих) које је грофица повела са собом из Србије, 1453. на 1454. годину преписао ту богослужбену књигу познату под називом Вараждински апостол (Праксапостол). На 258. страници ја запис: “Слава у Тројици Јединоме Богу, који је дао после почетка и свршетка свакоме добром делу које се с њим почиње и свршава. У години 6962 (1454) исписа се овај божанствени пракси (Праксапостол) у Вараждину, Цељске области, при благочестивој госпођи кнегињи Кантакузини кћери деспота Ђурђа самодршца српског“. (*навод прилагођен данашњем језику)

Вараждински апостол

Вараждински апостол

Први дио рукописа Вараждинског апостола “одликује ресавски правопис, с примесама рашке ортографије, док други део има карактеристике светогорске редакције.“ Претпоставља се да су Вараждински aпостол преписивала тројица преписивача.

Вараждински апостол се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. Фототипско издање је објављено 2005. године, поводом 550 година од настанка ове књиге, а издавачи су Музеј Српске православне цркве у Београду, и Музеј Епархије загребачко-љубљанске у Загребу.

Приредила: Сања Бајић

Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Вук Стефановић Караџић био је веома ревностан у сакупљању старих српских рукописних и штампаних књига, али не да би начинио драгоцену збирку, него да би их продавао странцима и од тог новца живео. Мањи део рукописа је добијао на поклон или у замену за своје списе и руске црквене књиге, а највећи део је откупљивао „на превару, за мале паре, по српским манастирима“, а затим их продавао по знатно већим ценама. У питању је близу хиљаду старих српских рукописних и штампаних књига које је Вук уз помоћ организоване мреже сарадника у Србији препродао појединцима и институцијама у Немачкој, Аустрији и Русији.

Вук Караџић – Тршић; новчаница од десет хиљада динара из 1993. године

У том послу Вук Караџић имао је веома разгранату мрежу помагача или сакупљача у Србији, Црној Гори и широм српских простора. Међу помагачима били су Вук Врчевић и которски свештеник Вук Поповић. О томе да је Вуку препродаја старих српских књига и рукописа била основни извор прихода писао је и Станоје Станојевић.

Старе рукописе и књиге продавао је по Немачкој, Аустрији и Русији и појединцима попут М. Погодина и А Шишкова и институцијама попут руске и берлинске академије, бечке дворске библиотеке, Румјанцовског музеја… Данас у Берлину постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића, због тога што њен фонд чине управо оне српске књиге које Вук препродао. Аустријска библиотека такође садржи велику збирку српских рукописа захваљујући Вуку Караџићу.

А реч је о близу хиљаду старих и вредних књига које представљају велико културно богатство српског народа.

На пример; један од четири примерка Рујанског четверојеванђеља, рађених ксилографијом или ручним резбарењем у дрвету које је Вук поклонио Павелу Јосифу Шафарику данас се чува у Прагу.

Вук Караџић је само од октобра 1846. до марта 1854. године, руском професору и колекционару Михаилу Погодину продао старих књига за око 9.430 рубаља. У пошиљци од 22. јуна 1847. године Вук је између осталих књига послао: Триод посни (Венеција, 1561), Пентикостар (Венеција, 1561), Псалтир (Цетиње, 1495), за које Погодин каже да су прекрасне, а за два зборника (Венеција, 1538. и 1563), Триод посни (Венеција, 1551) и Псалтир (Венеција, 1638) да су одлично очуване

Из Погодиновог писма од 30. јануара 1848. године сазнајемо да је количина књига које је Вук послао била велика.

Погодин јавља Вуку да у својој библиотеци има већ по неколико примерака исте књиге и каже: “За следеће књиге, од којих сте Ви мени послали по пет и више примерака, Октоих (1537), Минеј (1538), Служабник (1554), Триод (1561), Триод цвјетни (1563), Молитвеник или Требник (1570), ја могу убудуће дати само 35, односно 20 рубаља.

Драгоцене податке о судбини књига из Жупског манастира у Црној Гори налазимо у преписци из 1853. године између Вука Караџића и Вука Врчевића. Врчевић,, који је у име Караџића куповао разне црквене књиге, а овај их продавао по Аустрији и Немачкој, обавештава свог имењака да му је један ђак из Жупског манастира понудио четири књиге: Житије Светог Саве писано на хартији 1617, Молебан пресвете богородице писан на прагманенту 1351, Јеванђеље из 1561. писано такође на перграменту и Пролог, без датума, на пергаменту…

Према речима академика Миле Стојнић, САНУ је у неколико наврата тражила од страних музеја да се омогући приступ овим фондовима, али све што је од стране музеја било понуђено јесу копије, без дозволе да се упореде са оригиналима. Због тога се одустало од таквог понижавајућег преузимања копија, без могућности провере аутентичности и целовитости докумената.

Љубомир Стојановић наводи да је Вук „продавао или једну по једну или повеће колекције бечкој и берлинској библиотеци, а четрдесетих година (XIX века) развио праву трговину са Погодином, који му је прописао и таксу пошто ће му их откупљивати. Кад му је Погодин смањио цену, почео се обраћати Срезњевском, Књажевском, Божанском и другим, нудећи им књиге на продају“

По прописаној такси, књиге је продавао од 10 рубаља по комаду (за одломке), до 150 рубаља за рукопис на кожи са означеном годином. У Србији, Вук је књиге откупљивао за четири до десет рубаља по примерку.

Прва пошиљка Погодину, из октобра 1846. године, вредела је 1.155 рубаља, друга 985, трећа 1.400, а четврта 1.205 рубаља. За следећу пошиљку Погодин је снизио цену, па је Вук после испоруке поново почео да се обраћа другим купцима.

У оно време, 1.000 рубаља мењало се за око 430 аустријских сребрних форинти. Руска пензија од 100 дуката, коју је Вук примао сваке године почев од 1826, вредела је 1.140 форинти. Од 1835. добијао је и српску пензију, у висини од најпре 200, а онда 300, и најзад 400 талира годишње.

После безброј захтева, кнез Михаило одобрио му је 1844. године годишњу помоћ од 600 талира. Вукове приходе чинили су, затим, аустријска помоћ, бројни поклони и прилози за штампање књига, као и добит од претплате и продаје књига.

Вук Караџић; десет динара из 2000. године

На другој страни, јефтин стан у Бечу плаћао се 20-так форинти месечно, а добар 50 до 100 и више. Ципеле су коштале око 3 форинте, хаљина 10, посета лекару 10, превоз до Војводине 4, једна свиња 3-4 форинте, итд.

Тако се из поређења прихода и цена види да је током већег дела живота Вук Караџић био прилично богат човек, и не рачунајући 70 хектара очевине у Тршићу. (Ту земљу су његова жена и деца распродали одмах пошто је умро, тешко се сукобљавајући; породичних спорова било је и око објављивања посмртних издања Вукових књига.)…

Ватрослав Јагић је 16. децембра 1883, године писао Франу Миклошичу о томе како је Вуков син Димитрије дошао код њега да тражи препоруку за краљевску библиотеку у Берлину, а са собом је носио вредан пакет са рукописима.

Није само Вук Караџић продавао старе српске рукописе из Средњег века бечкој Дворској библиотеци, него и његова кћерка Мина после Вукове смрти. (1)

Др Герхард Биркенфелнер ( Gerhard Birkfellner) у свом чувеном каталогу „Глагољски и ћирилични рукописи у Аустрији“ ( Glagolitische und kyrillische Handschriftеn in Österreich), Беч 1975. године,  открива, на  страницама од 27 до 35, да је Вук Караџић бечкој Дворској библиотеци (данас је то аустријска национална библиотека)  само у периоду од 1856. до 1858. године продао 46 старих српских рукописа које је Вук узео из српских манастира, а после смрти Вука Караџића његова кћерка Мина Караџић продала је, како тврди др Герхард Биркенфелд, остатак рукописа које Вук није успео да прода за живота. (2)

Према прикупљеном подацима, Вук је зарађивао више од продаје старих српских рукописаних и штампаних књига него од продаје својих књига. Иронија је утолико већа, што се Вук приликом спровођења језичке реформе и рата „за српски језик и правопис“ често понашао као да ове старе српске књиге не постоје, или да нису вредне, али се зато веома добро умео ценкати око њихове вредности приликом продаје.

Иако му то није била намера, овим својим послом Вук је учинио услугу српском народу. Многе од ових књига су кроз бројне ратове прошле безбедно и нетакнуто у европским библиотекама и музејима, далеко од балканских трагедија. Будућим генерацијама остаје задатак да пронађу оне књиге које недостају, попишу их, откупе или макар прибаве аутенитичне копије. А будућим ауторима уџбеника и биографија остаје опомена да је скривање важних делова биографије познатих равно лагању и наноси огромну штету истинском поимању националне историје.

Далибор Дрекић

Извор:

Милослав Самарџић, Тајне „Вукове реформе“, Погледи, Крагујевац 1997.

Литература:

Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд, 1924.
Станоје Станојевић, Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“, покретач и уредник, Београд 1925.
Ватрослав Јагић, Спомени мојега Живота II, Београд 1934.
(1) (2) Петар Милатовић Острошки, Породична распродаја непроцењивог културног блага

Повезани чланци

Рујанско четверојеванђеље чека повратак у завичај
Да ли се Вук Караџић шалио или је заиста хтео да прода рођено дете?
Ужасно мишљење Вукове жене Ане Краус Караџић о Србима
Истински и лажни просветитељи – Вук Стефановић Караџић
Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Радослав Грујић – спасилац српске деце и баштине 1946. проглашен издајником

Неправедно оптужен и заборављен академик, професор Београдског универзитета протојереј и оснивач музеја СПЦ, човек који је пронашао земне остатке цара Душана, заслужан за спашавање више хиљада српске деце и најдрагоценијих реликвија фрушкогорских манастира током другог светског рата. Радославу Грујићу са разлогом је посвећена једна од емисија у серијалу „Заборављени умови Србије“. Приликом свечаног отварања Музеја Српске православне цркве, после завршене реконструкције у мају 2013. године на приређеној изложби није поменуто име оснивача и првог управника музеја Радослава Грујића, иако је део непроцењивих експоната спашен од уништења управо захваљујући њему. У то време професор Грујић још увек није био рехабилитован и то би могао да буде разлог његовог непомињања. Због тога што као народ каснимо са исправљањем идеолошких неправди нанетих нашим великанима дешава се да се неправде понављају. 

Радослав Грујић (1878-1955) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац.

Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930-1933. и 1935-1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године. 

Проналазак земних остатака цара Душана

У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. У тренутку када су земни остаци пронађени нико није знао шта би тачно са њима нити које би то било место достојно цара, да се оне сахране. А године су пролазиле…

Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, прича каже, у обичној дрвеној кутији која је стајала у фиоци његовог писаћег стола. Из страха да не буду уништене током бомбардовања, Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара. Кости су касније пренете у капелу Патријаршије, а тек од 1968. у цркву Светог Марка на Ташмајдану у којој и данас почивају.

На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. 

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.

Црквено благо нестало током рата

По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира. Почетком 1946. године предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Допис Синода СПЦ. 8. децембра 1945. Верској комисији Србије уз захтев да се благо врати Патријаршији у Београду.

Професор др Радослав Грујић известио је да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије

„да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама – као иконостаси – враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Кажњавање професора Грујића

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је пресудом Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. У пресуди се као кључни доказ колаборација с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су изрекли ову пресуду било је његових ученика и студената.

Пресуда је гласила:

„По расматрању свих аката и саслушања др. РАДОСЛАВА ГРУЈИЋА, редовног професора Теолошког факултета у Београду Суд је нашао:
1) Да је др Грујић за време окупације окупаторовом министру Јонићу послао низ извештаја и предлога за Српски циљни план и то:
а) за организацију Завода Српске православне културе;
б) за организацију Завода за упоредно проучавање религије и философских система;
в) за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа;
г) за организацију Одбора за старе српске штампане књиге;
д) за организацију Одбора за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време другог светског рата;
ђ) за организацију Одбора за биографију Светог Саве;
е) за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве;
ж) за организацију Одбора за историју Српске Цркве;
з) за организацију Теолошког факултета;
и) примедбе на пројект општег државног плана.
2. Да је био члан тако зване факултетске матице;
3. Да је био на пријему код Нојербаха, после прославе свечаног отварања од окупатора реорганизованог Универзитета и
4. Да је за време окупације спремио за Коларчев Универзитет и окупаторску радио-станицу два предавања и то:
а) «Основи Српског национализма» и
б) «Привилегије немачких владара Српском народу од 16. до 18. века».

После ових таксативних навода Суд наводи и следеће: „Из свега изложеног види се да је активност др. Грујића за време окупације велика“. Да би то потврдили наводе и делове из изјаве у којој проф. Грујић каже да је „осећао снажан императив целог свог духовног бића, да нашем тешко унесрећеном народу и Универзитету, и у најтежим временима под бездушним окупатором, треба пружити бар онолико духовног освежења и ободрења колико год се то, према приликама буде дало“.

То образложење Суд части није могао уважити па је „одлучио да др Радослава Грујића, професора теолошког факултета, казни удаљавањем са универзитета. Ову пресуду донели су 3. априла 1945. године и својеручно потписали чланови Суда части Београдског универзитета и душебрижници нове идеологије: Иван Томић, Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац и Ђ. Николић.

Одлуком Народног одбора IV насеља НО Рејона 1 од 1. септембра 1945. Радослав Грујић је избрисан са списка грађана, лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић.

У свом одговору Суду части Београдског универзитета, који је достављен у року од три дана, прота Грујић, поред осталог наводи:

„1. Да, по строгом испиту своје савести и поступака, слободно могу пред свим форумом рећи: да никада, ни пре рата, као ни током окупације, нисам ништа учинио што би могло бити, «на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно». И «2. да ми лично нису познати у поменутом смислу поступци осталих чланова Универзитета, сем неколико опште познатих написа и чланака које су појединци под пуним именом и презименом објавили по дневним и недељним листовима за време окупације – а нису могли служити на част не само онима који су их писали, него ни народу ни Универзитету. У Београду 15. децембра 1944.» (ОРГ – архивалије 1333)

После ове две пресуде долази и трећа од стране „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ која га је прогласила за „злочинца који је радио на фашизирању српског народа“.

О тим данима упечатљиво сведочи академик Војислав Ђурић који га памти још из ране младости: „Грујић је био човек изгубљене националне части коме су били забрањени јавни наступи, није имао право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао. Сачувао је ведар дух захваљујући својој природи и богословском образовању“.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици, радећи у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци, где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Мало његових радова је до сада објављено.

Његови савременици, они ретки, искрени, о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Углавном истичу три доминантне особине проте Грујића: ученост, жељу да сваком помогне, посебно младима, и поштовање личности. Никада ни о коме ништа није ружно рекао и написао. У свакоме је видео човека и у њему обрисе људскости и богостворења. Академик Дејан Медаковић, ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, у Ефемерису III за њега каже: „Био је пун неке доброте и духовне смирености проистекле не само из његовог историјског, већ теолошког образовања…“.

Две племените страсти нису га никада напуштале – наводи академик Светозар Радојчић – његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спашава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности. Са истим жаром Грујић спасава последње крпице старог антимиса, ситне фрагменте натписа; са истом стрпљивошћу он је у одмаклим годинама, једини међу нама, стрпљиво пребројавао драгоцености фрушкогорских манастира – у данима када је имао разлога да се брине о својој егзистенцији», истиче проф. Радојчић, један од водећих историчара уметности Европе.

У послератним годинама тиховања проф. Др Радослав Грујућ своди свој животни салдо. Остао је као човек сам. Животна сапутница Милица преминула је још 1937. године. Нису имали порода. Своју богату библиотеку са великим бројем рукописних и старих штампаних књига, затим архивске грађе, црквено-уметничких и других предмета завештава Српској цркви, односно Музеју СПЦ. Ова Оставина данас чини једну засебну ризницу унутар Црквеног музеја.

Радослав Грујић умро је у 77. години током лечења на Хвару и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице према њиховој жељи пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.

Историографски рад

Грујићева историјска истраживања била су усмерена у два правца: Карловачка митрополија, односно живот и деловање Српске цркве на простору преко Саве и Дунава, и истраживање црквеног живота на просторима Пећке патријаршије.

Oбајвио je око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку).

Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радове манастира Светих арханђела код Призрена.

Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.

За проту Радослава Грујића могло би се у најкраћем рећи да је био народни свештеник и универзитетски професор; прогоњени катихета и један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије; оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитетски центри и научни институти. Дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, искрено предан својој Цркви, учени Радослав Грујић био је током целог свог живота најеминентнији представник Српске цркве и свог народа за који се несебично жртвовао. Он није само сведок, он је и учесник многих догађаја који су омеђили српску историју и културу током прве половине 20 столећа.

Рехабилитација др Радослава Грујића

Група београдских интелектуалаца, међу којима је и министар културе, након серије текстова о овом великану који су објављени у Вечерњим Новостима, поднела је… захтев за рехабилитацију једног од највећих српских умова. Захтев за рехабилитацију поднео је Владимир Давидовић, опуномоћеник Богословског факултета и један од иницијатора исправљања седмодеценијске неправде према богослову, научнику и хуманисти.

Историјском пресудом коју је донео Предраг Васић, судија Вишег суда у Београду, 07. марта 2014. је у Палати правде рехабилитован протојереј СПЦ и академик проф. др Радослав Грујић, 

Нема никакве кривице професора Грујића. Одлукама „Суда части Универзитета у Београду“ и „Одбора народноослободилачког рејона“ он је лишен права на рад и на националну припадност само због другачијег мишљења и жеље да заштити културна и уметничка добра српског народа и СПЦ, као и да спречи прикривање злочина почињених од НДХ према српском културном наслеђу. Др Грујићу није дато ни основно грађанско право на одбрану. Све је учињено из идеолошких и политичких разлога. Одлука „Државне комисије ДФЈ“ је потпуно незаконита и по прописима из тог периода. Она је формирана одлуком АВНОЈ са овлашћењем само да прикупља доказе о злочинима, а не да проглашава кривицу. Зато се проф. др Радослав М. Грујић има сматрати неосуђиваним – рекао је судија Васић образлажући пресуду, после чега је уследио дуг апалауз декана и професора Богословског факултета, директора Архива САНУ, председника Матице српске, представника Министарства просвете и бројних студената.

Тако је окончан процес започет 25. јануара 2013, у ком су се променила тројица судија. Захтев за рехабилитацију поднео је Богословски факултет у Београду, чији је професор и декан био др Грујић. Правни заступник племенитог захтева био је Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ, и помоћник министра правде. Он је нагласио да је иницијатива за рехабилитацију потекла од новинара „Вечерњих новости“ и Николе Миркова, актуелног главног уредника РТС, који је још пре неколико година у серији „Заборављени умови Србије“ открио јавности заборављеног великана.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

С. Милеуснић, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997. (Грујић, Радослав )

Енциклопедија Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“ Загреб 1986. том 4 пп. 623

Слободан Милеуснић, Радослав Грујић – сведок времена, Београд, 29. мај 2003. (Манстир Лепавина)

Историјска библиотека

САНУ

Вечерње Новости

Заборављени умови Србије: Радослав Грујић

Средњовековни град Солотник

Веома мали број људи је чуо за Солотник, још мање га је видело… Солотник је на висини до 900 метара, налази се између Таре и Поникава, на Шанику који је географски део Поникава

У Србији не постоји страшније и одбојније место од Солотника.

Зашто је Солотник тако одбојан?

Не само зато што се надвио над безданом…

Помиње се да су га основали стари Келти пре доласка Срба. Ово место има типичан амбијент паганских некропола! Солотник делује више пагански него Средњевековни српски град!

Од извора реке Солотуше кад погледате стрмоглаву литицу на врху које се виде зидине града, скоро да се уплашите… Треба бити искусан планинар да се дође до Солотника… Ипак, до Солотника се долази све путем, готово да ударите у зидине града!

Остаци Солотника још се држе, захваљујући чврстом камену. Овај град никада није обнављан… Нити је рестаурација у плану… Нити му ко обраћа пажњу. Далеко од путева на застрашујућој литици Солотник је недоступан за радозналце и туристе.

Овде нема кустоса који објашњава нешто туристима у шареним бермудама.

Нема посетилаца, нема никога..!

Када уђете у Солотник дочека вас самоћа заборављеног града.

Овај разрушени, напуштени град, у неприступачној дивљини је крајње опасно место за посетиоце. Никако не препоручујемо пењање на спољне зидове, град је на застрашујућој готово вертикалној литици !!! Особама са слабим живцима чак не препоручујемо врзмање по рушевинама града…

Солотник

Солотник

Не можете да се отмете питању ко је овде живео и како је живео. Какав је то живот на литици. Да ли су деца трчкарала по дворишту, иза зидова је провалија, амбис… Ово је тако страшна литица да не смете да погледате преко зида! Друго питање је да ли је град икада освојен или је једноставно напуштен? Када погледате како је Солотник постављен и сазидан, схватићете да је град могао да брани само један човек!

Око Солотника је безбедан само прилаз. Са леве стране је кањон реке Солотуше могуће је кретање кроз шумски честар донекле. Доле је провалија, не види се дно.

Са десне стране букова шума, стрмоглав терен који прелази у окомиту провалију.

Унутар самог града готово је опасно кретати се. Терен дворишта је нагет и кроз разваљене зидине води у бездан. Овде сваки корак може да буде погрешан! На сваки прилаз спољним зидовима хвата вртоглавица од погледа у бездан. Пењање на зидове је крајње опасно. Град је на високој литици. Саветујем вам да са улаза, између два улазна зида погледате мало рушевине, сликате… и бежите назад !

Како до Солитника

За оне који не познају ове крајеве треба много распитивати, треба питати много људи ако желите да видите Солотник!

Од Бајине Баште према Ужицу, долазите у село Пилица одакле скрећете у село Солотуша, асвалтним путем. Затим распитивати. Из села Солотуша треба се попети на врх, на Пеарски превој где имате широк макадамски пут, а затим на првом скретању десно два километра ка Солотнику.

Ту негде је граница општина Бајина Башта и Ужице!

Једноставније je од Ужица: дођете у село Биоска одакле скрећете асвалтним путем у село Пеар. Из села Пеар попнете се на Шаник, нађете скретање лево, два километра до Солотника. Ово је прави пут ако долазите аутомобилом. Дакле дођете у село Пеар, ту има продавница. Згодна девојка ради у продавници.

Ту се распитате где је Шаник, на Шанику два брата држе стругару! Кад нађете ту стругару не треба више да питате, друго скретање лево је за Солотник.

Проблематично је то скретање на Пеарском превоју, можете три-четири пута проћи а да не приметите скретање. То је неупадљив травнато-камени пут, џомбаст… Није могуће возилом, туда не може ни Лада Нива, ни један теренац! Не покушавајте скутером или мотоциклом… По изгледу тог пута можете закључити где идете, најбоље да се вратите!

Извор: Визија данас