ПОЕЗИЈА

Милан Ракић: Симонида

Милан Ракић се са правом може сматрати једним од највећих родољубивих песника. У његове најпознатије родољубиве песме спадају  „На Газиместану“, „Јефимија“ и „Симонида“. Песма „Симонида“, која симболично приказује патњу и страдање нашег народа, је посвећена фресци у Грачаници. 

Милан Ракић

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које,
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју,
Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

Украс 1

Песма Симонида припада циклусу песама које славе српску националну прошлост и културу. Објављена је 1907. године и припада Косовском циклусу Ракићевих песама. Као син познатог књижевника и политичара Мите Ракића, Милан Ракић је из свог дома понео изразита обележја, а то су отменост и меланхолија. Ракић је себе пак видео као песника узавреле страсти. Његов модернизам се огледа у томе, не што је настао као револт према традицији, већ као преобликовање традиције. Као и Дучић и Ракић је растао под утицајем француских песника симболиста.

Како је због службе боравио на Косову ту се и зачео Ракићев туробни патриотски циклус песама. У тридесет шестој години живота већ се тужио на старост, говорио је да су се родили у земљи где се живи монотоно, да ће умрети млади, пре времена. “Млади старци” којима се “душе опасности плаше” и да су “недостојни историје наше”. Уочи Балканског рата Ракића су обузимале сумње у способност нашег народа. Ракићева патња избија из свих његових песама. Он пати и због туђих јада и страдања као због својих.

Ракићево савршенство се огледа у томе што је имао способност да ухвати осећајни талас на један специфичан начин. То се посебно види у песмама косовског циклуса где, када прочитамо једном песму, те слике зувек памтимо, као и у песми Симонида. Једном замишљен лик на фресци без очију никада не можемо заборавити. Милан Ракић нарочито води рачуна о форми, свака његова песма је брижљиво испевана.

У својим емоцијама, са песимизмом и у версификацији, Ракић је представник равнотеже, укуса и нормале. Стих му је настао под утицајем парнаса и увек је лепо конструисан, вајан, звучан. Стих му увек има један ритам. Тај ритам нема преливе, није нежан, већ одсечан. Његов једанаестерац је свечан и према распореду речи веома уређен. Рима у песми је богата, сувише снажна. Укрштена рима се јавља у сим строфама сем у четвртој строфи где је обгрљена, римују се први и четврти и други и трећи стих. Свака строфа за себе представља целину и по садржају и према музици. Као што је и сваки стих у строфи за себе целина. Ракић води рачуна и о тоналитету песме, речи се слажу тако да се према звучању сложе.

Најпре ћемо се упознати са ликом Симониде, ко је она и какав је утисак оставила у српском народу. Симонида је била ћерка византијског цара који ју је са пет година обећао српском краљу Милутину као залог склапања мира између две државе. Била је позната по својој лепоти и њена фреска у манастиру Грачаници једна је од највреднијих фресака средњовековног сликарства. Фреска је делимично оштећена па тако Симонида на њој нема очи. Након смрти свог супруга се замонашила и умрла као монахиња 1345. године. У браку који је био склопљен из користи Симонида је била третирана од стране супруга више као господарица него као жена. У српском народу је њен лик остао као симбол лепоте и народ је волео најмлађу краљицу у српској историји. Многим песницима Симонида, односно њена судбина и оштећење фреске, била је инспирација, па тако и Милану Ракићу.

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Косово – Стеван Фртунић, 1921.

Песма са насловом Косово из 1921. године, недовољно познатог аутора, описује колико је Косово укорењено и испреплетано не само у свести, већ и у постојању српског народа, и како је скопчано са нашим опстанком као заветног народа.
Косово

Икона Српске православне цркве о Косову

Бремените симболиком секстине се лагано нижу, и једна од њих каже следеће:

Пет векова потом прошли су к’о један.
Султани, везири, паше и кадије
Што држаше силу и господство страсно
Хоџе и дервиши и сви Шкипетари;
Пет векова они говораху гласно:
,,Ми смо отимачи, а не господари.“

И после тога, песма говори о томе како управо зато и није могло бити другачије, већ да

Могу ли Ситница и Лаб исполински
Бити чији други до само Србински!

Песник је предосетио снагу праведног убеђења и веровања.

Верујемо да је наше, право је да је наше – неправедно је да припадне отимачу – и ми ћемо га повратити.

Очигледно је да ови који нам данас раде о глави одлично познају моћ традиције, веровања старих завета. Исто тако знају да они имају моћ док год се у њих верује.

Зато нас убеђују да се оканемо прошлости, да треба гледати у некакву ружичасту магловиту будућност, а прошлост треба одбацити.

Зато се и Арбанаси упињу да убеде више себе него свет да је Косово њихово, те да они нису отимачи. Ако им се призна, они то заиста неће бити. Признање, било изричито или прећутно (конклудентним радњама) их, из на дуже стазе губитничког положаја отимача, пребацује у положај господара.

Ту се свако наше природно право порекла, завета, крви, традиције гаси. Они једноставно ‘ускачу’ у пребогато, јединствено, одувек наше идентитетско одело, остављајући нас као голе простаке који су заменили најлепшу епску поезију, веровања, митове, за ‘празну речцу Јухахаха’ илити некаква поглавља и евРОПСКЕ интеграције; који су, попут богатог малоумника, мењали дијаманте за пар грама белог или боцу жестине.

Песник, више интуитивно него интелектуално (овде није интелект, већ везаност за традицију и завет од пресудне улоге за разумевање) и сам осећа у чему је наша снага:

И сада, и увек, док сећање траје
На Милоша и на Мурата Султана
Докле све то Србу нови подстрек даје
да се сећа Лазе и Видова дана,
Дотле неће бити: и ,,наше“ и ,,ваше“
Већ Косово поље биће само наше!“

Док се с поносом сећамо, имамо подстрек и мотив за борбу. Чим га одбацимо и више нам Косовски завет није приоритет, неће дуго проћи и ни нас неће бити.

Не смемо заборавити да су Срби заветни народ. Без завета нема ни Срба. Постојаће нека руља, башибозлук, али Срби не.

Нашим духовним благом, традицијом, прошлошћу китиће се други.

КОСОВО

— Оно је увек било и остаје наше —

(саставио Стеван Фртунић* 1921.)

Колико је хорди пронело ту спреме
И хатова бесних зарило копите
У његове груди пуне крви вреле,
Носећи на себи муњевите свите.
Никад оно није знало име боље,
До за једно име – то Косово поље.

**

И када је крвљу окропљено светом
Из које још жива потопљена ала
Покривена месом Гази – Местан паше
Из чељусти своје дивље заурлала:
,, Ја сам победила, ал’ је ово ваше.“
И тада је оно било само наше.

**

Пет векова потом прошли су к’о један.
Султани, везири, паше и кадије
Што држаше силу и господство страсно
Хоџе и дервиши и сви Шкипетари;
Пет векова они говораху гласно:
,,Ми смо отимачи, а не господари.“

**

И када је крвца из земље проврела
Марков топуз гордо из мора изаш’о,
Кад је сила силу још једанпут срела
На Косову, где је Србин круну наш’о;
И онда је оно рекло: ,,Сваком своје!
Ја сам било твоје и остајем твоје!“

**

Па ко је тај сада који од нас тражи
То крваво поље, к’о отмицу сваку,
Који је тај, кога нагон дивљи дражи
Да скрнави ову освештану раку?
Могу ли Ситница и Лаб исполински
Бити чији други до само Србински!

**

И сада, и увек, док сећање траје
На Милоша и на Мурата Султана
Докле све то Србу нови подстрек даје
да се сећа Лазе и Видова дана,
Дотле неће бити: ни ,,наше“ и ,,ваше“
Већ Косово поље биће само наше!

Хаику: асиметрија палиндрома у краткој форми

Хаику је врста јапанске песме од три стиха (5-7-5) чија тема је најчешће природа (киго) и која садржи цезуру (киређи – после првог или другог стиха). Поред ритмичке функције, цезура има и семантичку улогу да одели два различита нивоа значења. Поред једноставности, хаику у себи садржи и дух зена, и пантеизам хиндуизма, и мистицизам и парадокс таоизма, и саосећајност будизма, и строгост конфуцијанизма, и примитивност шинтоизма…

Историјски, хаику је настао тако што су се из јапанске песме ренге издвојила прва три стиха. Први велики хаику песник био је Мацуо Башо (1644-1694) који је у овој форми остварио велике домете исказујући кроз њу универзалне вредности.

По правилу, традиционална форма хаику песме требало би да буде написана у садашњем времену, зато што се кроз хаику изражава суштина тренутка. Стихови треба да изражавају песниково директно искуство исказани кроз описе природе или стања из човековог живота. Уместо директног казивања емоције, оригиналну и дубоку мисао хаику песник преноси сугестивно, путем конкретне слике.

Ова врста песме обично нема наслов, велика слова и знакове интерпункције, а избегавају се икићења, улепшавања, рима, стилске фигуре попут метафоре, порећења и сл.

Прве хаику песме на српски језик превео је 1928. године Милош Црњански и окарактерисао их као „песме кратке као уздах” („Песме старог Јапана”, 1928).

Следећи примери хаику настали су у форми палиндрома са непотпуном симетријом, односно када се читају или посматрају са десна на лево задржавају истоветан смисао једино ако се пронађе граница између речи у изразу. Када је у питању непотпуна симетрија палиндрома, приликом обрнутог читања мора да се тражи граница између речи, за разлику од палиндрома исказаног потпуном симетријом.

АГЕНСИ СНЕГА
Далибор Дрекић, Београд, 2010.

Ромори ромоР
У силама мали сУ
Агенси снегА

Агенси снегА

АРОМЕ МОРА
Далибор Дрекић, Београд, 2010.
Diogen pro kultura magazin (summer haiku), Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, 2012.

Ромори ромоР
И ничу по пучинИ
Ароме морА

Ароме мора

ВРБА У МАГЛИ
Далибор Дрекић, Београд, 2013.

Белег Београд: Најлепша остварења са конкурса за фантастични и научнофантастични хаику „Врба на калдрми“ 2013.

Украј у јаркУ
Амалгам у магламА
Увио ивУ

Врба у магли

МОДЕЛ С ЛЕДОМ
Далибор Дрекић, Београд, 2010.
Зборник 22. хаику фестивала Оџаци 2011.

Агенси снегА
Недело и оледеН
Модел с ледоМ

Модел с ледом

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Пјесма о посљедњем хајдуку из Босне – хајдучици Мари

Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши! То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића. 

Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из Босне родом из челиначког краја

Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година. 

Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:

Одметну се одметница Мара
Преко Бајне луке у хајдуке
Девет годин’ арамбаша била
Кад десета година наступила 
Подигла се чета Бајнолучка
Да уфати одметницу Мару…

У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама: 

Ако ј’ Мара по гори ходила,
Није Мара копиле родила
Како сте ви буле Бајнолучке,
Те ишаше у Врбас у воду.

Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:

Прије бих се у воду бацила,
Ол на ватри жива изгорјела,
Нег у кулу паши затворила
Са његових тридест јенђибула!

Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.

 

Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.

Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.

Послушајте и верзију пјесме “Одметну се одметница Мара у хајдуке“ из 1905. године у извођењу Јоце Максимовића уз пратњу тамбурашке дружине:

 

Аутор: Сања Бајић

 

 

Свети Срђу, не дај грђу! – пјесма дубровачких Срба

Часопис Срђ

Часопис Срђ

СВЕТИ СРЂУ, НЕ ДАЈ ГРЂУ!

Старац Срђ1 је његда био
Стража граду Дубровнику,
Па је Влаху2, чилом другу
Мјесто давно уступио.
А и Влахо ћаше скоро
Пред Дубравком3 узмакнути,
Да је вр’јеме угађало.
Но унаточ чилом Влаху
И Дубравку несуђеном,
Старог Срђа светитеља
Још се спомен утро није,
Паче живи к’о и прије,
Јер с народом срастао је.
Бог истина, јер га широм
Својим свецем народ гласи,
И српском га славом краси,
Срђев4 дан је крсно име.
А на особ јоште живи
Свети старац, моћни, парац
У уздаху и молитви,
Што му вјерни пук подиже,
Пук подиже Дубровачки,
Кад га тешки јади пашу,
Па истури ријеч нашу:
“Свети Срђу, не дај грђу!“
Ситно д’јете од матере
Тај сам усклик често чуо
Кад би јадна од зла горе
Уклињала да је мине.
Тај и данас још одл’јега
Врући вапај б’једна пука,
Јер спомена старац блага
За собом је видна трага
Оставио сирочади;
А срдашцу невољному
Јад се стиша и облакша,
Кад прокипи и на уста.
То је чудо, Божје чудо
Да заборав својим плаштом
Није и то загрнуо.
Како многе друге ствари!
То је чудо, право чудо,
Ма да нема Срђу храма,
Па ни оне на видику
Богомоље њему свете
Наврх брда изнад града,
С чега брдо Срђ се зове5.
По том брду в’јековима
Складне виле ројиле су;
По том брду сваке згоде
Узастопце стизале се;
Подно брда мудри људи
Паметно су зборовали;
Подно брда прегаоци
Витешки су дјеловали.
То је брдо све гледало,
Све слушало и сазнало,
Запамтило, те све знаде;
Па ће новом гласоноши
Надисајем свога свеца
Сваке в’јести шаптат вјерно,
А гласник ће гласит смјерно
И објављат вољном св’јету
Свaке згоде и незгоде,
Што су градом промахнуле
И народом уздрмале.
За то ево нови гласник
Великога ујме Бога
А под крилом старог свеца
И с његов’јем благословом
Именом се ист’јем крсти,
Те постаје имењаком
Старог парца светитеља,
А и родног брда Срђа.
Но већ зором првог дана
Свога младог живовања
На ино му не може се
А да старог Светитеља
Дубровачког не сјети се.
Огледајућ наоколо,
И видећи јад и тугу
Патничкога српског рода
Широм свуда и овуда,
Еда ли се на овоме
Несмиљени усуд м’јени,
Па да народ прокушани
Горему се јаду угне,
Нови вјесник домородни
Врућ подире уздах сјетни
Из срдашца објадана
Светитељу имењаку:
“Свети Срђу, не дај грђу!“

1 Први одвјетници пред Богом државе Дубровачке бјеху св. Срђ и Бак (Sergius et Bacchus)

2 Други заштитник Дубровачки бјеше св. Влахо (S. Blasius), који је и данас.

3 Око половине минулога вијека бјеху пренесене из Рима у Дубровник моћи св. Дубравка (S. Silvanus) и сахрањене у цркву св. Влаха

4 Гдје је од прилике садашња тврђава, но мало ниже, наврх брда изнад Дубровника бјеше црквица посвећена светоме Срђу, одакле брду и име. Црквица је давно разорена. И у граду испод Свете Марије била је богомоља посвећена св. Срђу.

Украс 1

Дубровачки часопис “Срђ“, број 1, Дубровник 15. јануара 1902.

* “Срђ“ је био часопис за афирмацију и популаризацију књижевних и научних достигнућа, основан 1902. године у Дубровнику. Излазио је два пута мјесечно, половином и крајем мјесеца, од 15. јануара 1902. до 15. маја 1908. године. Штампан је на српском језику, на ћириличном и латиничном писму.

Лист је покренут са жељом “…да Срђ постане књижевно гласило свију Срба на приморју.“ Назив је добио по брду Срђ у чијем подножју се налази старо градско језгро, у којем се налазила и штампарија. Никола Тоља се у докторској дисертацији о часопису Срђ осврнуо и на разлоге за тај назив:

„Иако је Јиричек (изгледа још неки) приговарао називу часописа, његови покретачи били су упорни у томе да се назове Срђ. Уредништво не скрива упућене им замјерке: „… Нек су наши пријатељи замјерили имену нашег листа. „Срђ“, веле они посве локално име. Не чудимо се замјерци, јер дан данашњи траже се имена опће позната, као Вила, Зора, Просвјета и ост. А да их упитамо што је „Срђ“, бојимо се би ли који знао одговорити. По томе ево нас да се разјаснимо…“

Образлаже се, затим, како је на брду Срђ изнад Дубровника некада била црквица Св. Срђа и Бака, који су били заштитници Града прије Св. Влаха. Додуше, кажу они, и Св. Влахо „источни је светац“, али Св. Срђ је старији и да тако речемо источнији“. Ради тога, као и ради знаменитости брда изнад Града – које је како тврде, знаменитије од Авале, Ловћена, Стражилова – завређује да часопис носи то име, јер се и према остала три наведена српска брда надјевају имена часописа, листова и календара.”

(Извор текста о часопису: Википедија)

Јован Дучић: Вечној Србији

Упркос томе што су два основна тематска круга Дучићеве поезије љубав и природа, на косовску тематику наилазимо у неколико његових песама, пре свих у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, где Косово има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва, односно јунака који су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово као симбол стоји у релацији са немогућношћу супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.

Вечној Србији

Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
Зa гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У кравој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица –
Знамен крстоносца и Божијег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе…
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте…

Јован Дучић, 1943.

“Американски Србобран“, 27. јуна 1944.

Украс 1

Као Дучићево интересовање за отаџбину, односно родољубље, а уже – косовску тематику, можемо издвојити неколико песама.

Песме „Цар“ и „Манастир“, које се налазе у антологији „Жертвено поље Косово“ (1989) у избору Момчила Војводића, нису непосредно везане за саму косовску тематику и косовске мотиве. Ови сонети из циклуса „Царских сонета“ тек на нивоу асоцијације и развијене метафоре могу да успоставе у свести рецепције аналогију са косовским дешавањем.

Другачије стоји ствар са сонетом „Паж“ из истоименог циклуса, где је централни мотив паж Милош Обилић, који „збори а звездама шта над градом плове,/ и сваки глас земље он слуша без даха“. Али, ако од Косова пође „прам праха“ његово срце затрепери и „отворе се широм очи смарагдове“, што јасно говори о његовој спремности да одговори на сваки зов своје отаџбине, као и да осећа све дамаре њеног била.

Знак Косово у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва:

„Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.“

У знању косовских витезова је садржано њихово јунаштво, јер су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. То супротстављање уједно представља дубоку освешћеност средњовековног човека – слуге и кмета, ритера и монаха, учењака и трговца – да мора да спречи, или макар одложи злочин бахатих моћника.

У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово је као симбол садржано у првој строфи:

„Косовски хероји, шта мислите за нас,
Без нашег Милоша и честитог цара?
Где су наше војске и заставе данас:
За бродолом беше довољна бара!“

Лирски субјект се обраћа „косовским херојима“ са дозом горчине онога који је резигниран поразом, али сâм не може ништа. Развијеном свешћу да је бара била довољна за бродолом, истиче тоталну немогућност супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.

– Предраг Јашовић, Мотив Косова у поезији српских модерниста, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 27, 2009. (Рад је написан у оквиру пројекта Духовне појаве и стваралаштво српског народа на Косову и Метохији од XV до XХ века)

Снага белутка и Непочин-поље

Васко Попа је свој Белутак спевао још почетком педесетих година прошлог века. Из те песме је, касније, настао и циклус песама, у књижевнокритичкој и књижевноисторијској литератури оцењен као даља разрада откривањем и низањем различитих „тачака гледишта“ на иницијални мотив. Попа класични мотив камена, чест још од античких времена како у митологији, у религији, тако и у књижевности, своди на камен белутак. белутак се употребљава и за укресивање варнице, ради добијања ватре (кад се назива још и кремен).

Уз земљу, воду, ватру и ваздух, камен као један од праелемената света има веома богату симболику. Ј. Ј. Левкијевска у енциклопедијском речнику Словенска митологија у одредници Камен наводи: „Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској, продуктивној и исцелитељској магији.“ У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света и планином.

У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко; од тог доба потичу удубљења на камену – на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. Камење је престало да расте када је Бог проклео људе и земљу због грехова. Порекло крупних камених громада, облутака, литица, итд. често је објашњавано окамењивањем људи (понекад – животиња), дивова који су проклети или кажњени због својих грехова. У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака…  „Симболика камена је у веровањима, легендама и религијама других делова света такође богата и разграната.“

Н. Пантелић констатује да је камен: „према веровању, станиште душа покојника“. Позива се, поред осталог, на навод Веселина Чајкановића „да је у Београду, на месту где је покојник издахнуо, видео остављено вино у посуди, пшеницу и камен облутак, који је после седам дана родбина покојника однела и поставила на гроб.“ Пантелић додаје да се „често верује“ да ће се „душа смирити у камену после четрдесет дана, а највише – после годину дана“, као и да се „понегде мисли“ да је за то „потребно и дуже раздобље“.

А Ш. Кулишић у одредници Белутак саопштава да та врста камена „има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника“

…„Сваки ловац треба да носи под појасом… округао белутак, узет с реке, с оног места где је прошао зец или која друга дивља животиња.“

Болесника окупају у води у којој су преноћила два белутка које је његова мајка или сестра извадила из реке. Чињеница да се за ову прилику белуци ваде из реке пре зоре и затворених очију указује на веровање да се у њима налазе душе покојника. Болесник на тај начин бива уведен у друштво покојника да би затим био избављен од мртвих.

И обичај „пуштања воде“ (о Великом четвртку) за душу мртвима такође се делимично изводио преко белутака, у којима се, према анализи обичаја, налазе душе покојника.

Васко Попа: Белутак (циклус песама из збирке „Непочин-поље“)

Белутак

Без главе без удова
Јавља се
Узбудљивим дамаром случаја
Миче се
Бестидним ходом времена
Све држи
у свом страсном
Унутрашњем загрљају
Бео гладак недужан труп
Смеши се обрвом месеца

Срце белутка

Играли се белутком
Камен ко камен
Играо се с њима ко да срца нема
Наљутили се на белутак
Разбили га у трави
Угледали му срце збуњени
Отворили срце белутка
У срцу змија
Заспало клупче без снова
Пробудили су змију
Змија је увис шикнула
Побегли су далеко
Гледали су издалека
Змија се око видика обвила
Ко јаје га прогутала
Вратили се на место игре
Нигде змије ни траве ни парчади белутка
Нигде ничег далеко у кругу
Згледали се осмехнули
И намигнули једни другима

Сан белутка

Рука се из земље јавила
У ваздух хитнула белутак
Где је белутак
На земљу се није вратио
На небо се није попео
Шта је с белутком
Јесу ли га висине појеле
Је ли се у птицу претворио
Ено белутка
Остао је тврдоглав у себи
Ни на небу ни на земљи
Самог себе слуша
Међу световима свет

Љубав белутка

Загледао се у лепу
У облу плавооку
У лакомислену бескрајност
У беоњачу се њену
Сав прометнуо
Једино га она разуме
Загрљај њен једини има
Облик његове жеље
Мутаве и бездане
Сенке је њене све
У себи заробио
Слепо је заљубљен
И никакве друге лепоте
Осим оне коју воли
и која ће му доћи главе
Не види

Пустоловина белутка

Досадио му је круг
Савршени круг око њега
Застао је
Тежак му је терет
Сопствени терет у њему
Испустио га
Тврд му је камен
Камен од кога је саздан
Напустио га
Тесно му је у себи
У рођеном телу
Изишао је
Сакрио се од себе
Сакрио у своју сенку

Тајна белутка

Испунио је себе собом
Да се није тврдог меса свог прејео
Да му није зло
Питај га не бој се
Хлеба не иште
Скамењен је у блаженом грчу
Да није можда трудан
Да ли ће родити камен
Да ли звер да ли муњу
Питај га до миле воље
Не надај се одговору
Надај се само чворузи
Или другом носу или трећем оку
Или ко зна чему

Два белутка

Гледају се тупо
Гледају се два белутка
Две бонбоне јуче
На језику вечности
Две камене сузе данас
На трепавици незнани
Две муве песка сутра
У ушима глухоте
Две веселе јамице сутра
На образима дана
Две жртве једне ситне шале
Неслане шале без шаљивца
Гледају се тупо
Сапима се хладним гледају
Говоре из трбуха
Говоре у ветар

На крају циклуса „Списак“ налази се песма „Белутак“. Ова песма је поента циклуса, јер својом идејом стоји на самом врху градације циклуса. Попин белутак, очигледно, носи ознаке станишта човекове душе: „без главе без удова“, са особинама живог бића уопште – „јавља се“, „миче се“, и, попут човека, „држи у свом страсном… загрљају“, „смеши се“. У његовој симболици белином је актуализована митолошка веза са тајанственим демонизмом (додуше, није искључена ни савремена симболика младости и девичанства).

Иза наслова који најављује дескрипцију, у садржини песме, готово у једном даху, сасут је низ тзв. динамичких мотива, при чему се прва три, издвојена у посебне стихове („јавља се“, „миче се“, „држи“), значењски могу повезати и са претходним и са потоњим стихом: „Без главе без удова / Јавља се“, али и: „Јавља се / Узбудљивим дамаром случаја“; „Узбудљивим дамаром случаја / Миче се“, као и: „Миче се / Бестидним ходом времена“; „Бестидним ходом времена / Све држи /“ али и: „Све држи / У свом страсном унутрашњем загрљају“. У том елиптично сажетом, да кажемо, „двовалентном“ исказу, низањем динамичких мотива остварује се изузетно висок степен унутрашњег набоја који доводи до поенте. У поенти, пак, опет у семантички двовалентном поретку, „бео“ (девичански), „недужан“ (невин) „струк“ безруког и безногог белутка (људске душе), испоставља се, „смеши се обрвом месеца“. Зашто „месеца“?

Управо у Речнику српске митологије, објављеном под Попиним уредништвом годину дана касније (а припреманом, можда, и у време кад је песма Белутак писана), из одреднице Месец читамо: „По народном веровању, Месец привлачи душе покојника.“ У тој одредници, чији аутор је Ш. Кулишић, помиње се, такође, „индоевропско веровање о Месецу као суду који садржи воду или пиће бесмртности“, као и о рисанском трагу „веровања о Месецу као митском праоцу“.

Извори:

Шпиро Кулишић, Српски митолошки речник, Eтнографски институт САНУ – „Интерпринт“, Београд, 1998, стр. 33.
Васко Попа, „Непочин-поље“, Свевлад

Матија Бан: Oпомена матери србској

Матија Бан (Петрово Село код Дубровника, 16. децембар 1818 — Београд, 1/14. март1903) је био професор Лицеја, политичар и дипломата и један од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику.

Мајка доји дете, Бели Поток (1901. год.)

ОПОМЕНА МАТЕРИ СРБСКОЈ

Србска мати, сина гој;
Још дјетенцу дух му опој
Споменима прошастија
Које србском славом сија;
Јер у праху прадједова
Тиња света искра којом
Плане живот нов синова.

Србска мати, сина гој,
Јунаштвом му дух опој;
Нек млађашан коња врши,
Пали пушку, сабљу крши,
Да му србска храброст стара
У срдашцу не омекша
Те народни понос схара.

Србска мати, сина гој;
Слободом му дух опој;
Србска ј’ слобод неоцјена,
Би из крви изцрпљена;
И он своју крв нек лије
Прије него да туђинац
Под сраман га јарам сбије.

Србска мати, сина гој;
Славјанством му дух опој;
Да у леду пуст не чами
Гдјено горе живи плами;
Име Славјана свакога
Да му буде мило и свето
Кано име брата свога.

Србска мати, сина гој;
Науком му дух опој;
Да с’ изоштри мисо тупа,
Да пробије из мрака глупа;
Те на пољу србске умности
При свјетлилу славског сунца
Никне вјечни цвјет мудрости.

Србска мати, сина гој;
Будућу му славу пој;
Јер јунаштво и слобода,
Мудрост права, љубав рода
На висину га извести ће
Гдје при новој прошла слава
Ситан прашак њему биће.

Матија Бан, 1845.
Различне пјесне Матије Бана, Књигопечатња Александра Андрића, Београд 1861.

Украс 1

Матија Бан је оснивач једног политичког програма националног уједињења и ослобођења Јужних Словена. Држава би требало да буде нека врста уније Хрватске и Србије, којој би се потом, по жељи, прикључила и велика Бугарска. Бугарски кнез Фердинанд га је одликовао 1897. године највишим степеном бугарског ордена за грађанске врлине.

Према Бановом концепту федералне југословенске државе, Србија треба да има улогу коловође, и границе би јој биле историјске српске земље од ријека Врбас и Цетина до града Софија, уједињењем: Србија, Срем, Бачка, Банат, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Стара Србија, сјеверна Албанија, Бока Которска, Далмација и Босанска крајина.

Хрватско-славонски остатак југословенских територија на запад би заједно и са словеначким областима и приморјем до Трста укључивао Велику Хрватску. Овај план је уручио Стевану Книћанину.

 

Каламбури и загонетке чика Јове Змаја

Јован Јовановић – Змај (1833-1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја. Као духовит човек и вешт сатиричар Змај је у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. 
Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај (Новак Радоњић, 1854)

Две најбоље збирке песама чика Јове Змаја јесу „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“.

Јован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао песме за децу, ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога.

Сигурно је чика Јова имао на уму своју децу док је писао ове песме, јер се његова најмлађа кћи злава Смиљка, а цео назив је под именом „Смиље“. Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” (1879).

Последње су штампане збирке: „Снохватице“ и „Девесиље“. У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“) 1866. године.

БРЗАЛИЦЕ

Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Чемул’ ће вићи Мићине ћемане?
– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Ко није за по сата сит заситиће л’ се за сат?
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Пица поп по пепелу; пада пеп’о по попу.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ШАЉИВЕ ПЕСМЕ

Змај је био изузетно даровит и мудар човек, гајио је наклоност ка хумору и сатири. Ове песме су доказ његових многобројних дарова.

Страшљивац 

Ко се боји сам у соби,
То је рђав знак;
Кога плаши помрчина
Или празан мрак,
Ко верује у вештице,
Леп ми је то ђак!
Тај ми неће никад бити
Србин ни јунак.

ЗАГОНЕТКЕ

По загонетачком раду, међу српским песницима свакако је најпознатији Јован Јовановић Змај. Он је објавио велики број загонетака („дашталица“). Највише их је било у „Невену“, несумњиво најбољем и најпопуларнијем дечјем листу тога времена, који је излазио у Новом Саду и Загребу од 1880. до 1907. године. Три загонетке објавио је у „Жижи“, док ју је издавао у Панчеву.

Змај у потпуности преузима Вуков поступак грађења загонетке, чак  је  код  Змаја  и  формулативно  питање „Да што ми ти да што“ у функцији именовања жанра  –  даштања. Змајева загонетка је блиска народној по одсуству апстрактних појмова „јер загонетање на различите начине увек означава човека или материјализоване ствари које га окружују“. У великом броју правих загонетки, Змај развија алегоријску причу у поступку загонетања, с акцентом на поучном карактеру. У њима је „остварена изузетна метафоричност типична за усмену загонетку, коју је Змај прилагодио дечјем узрасту, те деца лако препознају одгонетку, јер су им појмови веома блиски.

1,

Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

2.

Срце ми је дуго: Од пете до главе, –
И још мало вири, вири више главе.
Да ми није срца мога,
не би мене на сто метли,
ја и моје срце умиремо светли.
(решење: свећа)

3. 

Он иде, иде, иде –
нико му траг не виде,
идући реже, сече, –
а никад крв не тече.
(ветар)

4. 

Јест и ја сам чекињаста као свињче исто,
ал’ без мене ни у које друштво не би присто;
Ја ти држим капу, чизме и одело чисто.
(четка)

Приредио: Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића

… Када се појавило издање Гундулићевог Османа 1844. у Загребу, није му указана посебна пажња, јер језик у њему није био познат у тадашњој кајкавској Хрватској. Решетар наглашава да ће се тек са победом Вукове и Гајеве реформе језика увидети да је овај њихов језик (Гајев „сербизам“) исти као и језик Османа. Но, све ово није сметало Фрањи Фанцеву, угледном усташи, да овако суди о дубровачкој књижевности: „Књижевност Дубровника рођена је из старе хрватске средовјечне књижевности, с њом она је расла и цвала…“ 
Дубровник - Споменик Ивану Гундулићи

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Гундулићев Осман има преко 11.000 стихова, од којих су скоро 1.100 посвећени Србима, Србији, Босни и Херцеговини. Цело VIII певање испуњено је Гундулићевим Српством. У стиховима Османа зауставили су се многи Немањићи, „Немањић кућа цара“, св. Сава, Милош, Марко итд. И за Гундулића Александар Македонски је краљ Срба. Ту је косовски херој Лазар, па деспот Ђурађ и остали Бранковићи и њихове велможе, од којих је и Љубдраг, отац красне Сунчанице, слепи отац изгинулих дванаест синова, кроз чија туговања за пропалом славом тугује и сам Гундулић. Певање VIII је болна епопеја, али и апотеоза Српства.

Штета је што наши филмски ствараоци у овим Гундулићевим римама још нису нашли сиже за један потресан филм о српској трагедији која се протезала вековима. Песник не тугује само за ишчезлом величином, већ је у њу уплео и сав онај идиличан живот Срба кроз весела прела и села и кроз њихова кола и песме, кроз приче о вилама и другим маштаријама, о чему причају и певају „рашке кћери рајске лепоте“.

Гундулић је преузимао „не само из [народне] поезије […], него и из народне прозе“. („Ко високо прем се пење до низоко сасма пада“.) Гундулић посебно уздиже своје најближе суседе Босанце и Херцеговце. Он зна за Варну, Самоков, Витошу, Стару планину, Никопоље, Мораву, док му је Смедерево посебан извор осећања и мисли.

Безобзирно и неосновано похрваћивање Гундулића

Иван Гундулић

Иван Гундулић

Сав словенски простор на Балкану, који је онако широко обухватио Орбин, обухватио је и Гундулић. Али, Хрватској и Хрватима посветише Орбин коју десетину редака а Гундулић једва неколико стихова. Зашто се на овоме нису задржали Керблер, Барац, Фрањо Марковић, Марин Франичевић, који су подвлачили да се, од Гундулића „јачала хрватска мисао“, да је у Дубровнику у време Гундулића „женски свиет говорио само хрватски“, и како је извршен Гундулићев „свеукупни улазак у хрватску културу и књижевност“ — а да ни речју, ни речју, не помену Српство у толиким Гундулићевим стиховима са толиким усхићењем посвећеним Србима! Зар ништа вредног не нађоше у овим стиховима, позиву пољском краљевићу Владиславу:

Скокни коња по Косову

Гди уби Милош цара опака,
А к бијелому Смедереву
Пошљи киту твих јунака;
Дух да одахне и почине
Укопанијех пепео кости
Ђурђа деспота и Јерине
Кијех зет Мурат ожалости.
(X, 193—200)?

Зар не нађоше у Гундулићевим стиховима и онај тако познати завет косовских јунака:

Боље вам је смрт стигнути
И у боју с копљем пасти
Негли тако погинути
Без замјене и без части.
(И, 245-248)?

Кад је све покрила тама, Гундулић ће бацити поглед на своју Босну и Херцеговину под турским јармом и упутити речи охрабрења своме граду, за који владика Сава рече да је још он остао слободан од свег Српства:

Још сред уста љута змаја,
И накота бисна лава
Око тебе с оба краја
Словинска је сва држава [поробљена].

И у свему том јаду и страдању песнику остаје нада да ће слободу донети пољски краљевић Владислав и позива га да дође на Косово, да освети Смедерево да би се смириле душе мртвих Ђурђа и Јерине, како нам одјекује из напред наведених стихова. Ово Гундулићево надање и ова његова жеља да Косово дочека свог ослободиоца и преда му Душанову круну открива нам не само колико је Косово и у време Гундулића било урезано у душу поробљеног народа, већ и то колико је све то освајало и душу Дубровчана, чији је највећи песник Косову и Смедереву дао једно од стожерних места у свом најбољем делу. [7; 19; 47; 102; 158]

И овде се морамо вратити том стравичном злу похрваћивања свега што је српско, похрваћивања прво од стране католичке цркве а после Илираца и од страна заблуделе интелигенције. Овде ћемо навести како је Луко Зоре, један од ретких познавалаца Гундулића, као професор задарске гимназије још 1869. скретао пажњу јавности на тај поход необузданог похрваћивања свега што је српско:

„Стара болест код једног дијела наше браће да крсте искључиво својим именом и наш град [Дубровник] и наше све од реда велике књижевнике, учењаке“, и на све што је дубровачко „ударају свој печат […]. Тако су ту скоро похрватили славног Руђу [Руђера] Бошковића и Валтазара Богишића, а данас нашега великог пјесника Џива Гундулића […]. Обзор о њему каже да је писао хрватским језиком и да је сам пјесник називао свој језик хрватским; а на нашу молбу да нам љубезно назначи мјесто гдје би се пјесник био тако изразио, Обзор ћути као с[з]аливен“. [118]

Тај безобзирни поход похрваћивања, дакле, захватио је и далеко познатог Руџа-Руђа-Руђера Бошковића, коме је животна мисао била да утврди како је изгледао грб Бошковићевих предака као часника босанског краља, „краља Србљем Босне“….“

Извори:

Ризница српска

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Јован Сундечић – Поред брата брат

Јован Сундечић (Голињево, поред Ливна, 1825 – Котор, 1900) – пјесник и приповједач; по завршетку задарске богословије радио је као свештеник у Истри и по Сјеверној Далмацији, потом као професор богословије, а онда као уредник разних листова и годишњака: Гласника далматинског, Звијезде, Народног календара, Орлића, Црногорца.

Свети Ђорђе Спаситељ, слика Паје Јовановића

Јован Сундечић је данас запостављена личност у српској књижевности. Међутим за вријеме свог живота и почетком 20. в. је важио за најплоднијег српског писца друге половине 19. вијека.

Током живота написао је скоро 700 пјесама. Међу Сундечићевим пјесмама доминирале су љубавне лирске песме, мада је писао и моралне пјесме за дјецу, лирске пјесме по угледу на народну поезију, лирске и епске патриотске пјесме. Поезију је писао на чистом народном језику.

Важнија дјела: Низ драгоцјеног бисера (1856), Вршидба (1860), Вјенчић домољубних пјесама (1862), Крвава кошуља (1864), Тужна књига (1885), Љубав и цвијеће (1886), Миље и омиле (1893), Словени и словенство …

Поред брата брат

Јован Сундечић

Кад је Душан сједио
На приестолу свом,
Тад у власти Србину
Стајао је гром.
.
А кад Вуче издао
Таста Лазу свог,
Тад из руку Србину
Неста грома тог.
.
Но кад Гјоргје устао
Муња с громом тад,
Опет Србу западе
Да му разгна јад.
.
Па док буде Србина,
Срб ће увиек знат,
Да је муња с громом баш
Поред брата брат.
.
Јован Сундечић

Украс 1

Виенчић домољубних пјесама од Јована Сундечића, Задар, 1862. (Првобитно штампано у Даници новосадској, 1861.)

Бој на Морави – песма посвећена српским јунацима из 1915.

Песма „Бој на Морави“ о славној и храброј борби српских јунака под командом Живојина Мишића, посвећена је српским јунацима из 1915. године после крвавог боја са Бугарима на мосту Јужне Мораве код села Гложане према Власотинцу, где постоји и спомен обележје. 
Први светски рат

Бој на Морави, 1915. године

Тај српски јунак је аутентични Радивоје Николић из села Крњане у општини Бабушница-Лужница, који је погинуо приликом пробоја Солунског фронта 1918. године. 

Песму је по казивању самоуког песника Михајла Јанковића из села Ладовица (Власотинце) забележио Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар.

БОЈ НА МОРАВИ

Срби браћо амо гусле дајте,
Па ви српске песме запевајте,
Помените српског славног тића,
Генерала Живојина Мишића,
И његове славне дивизије,
Што им равна на далеко није,
Пушка пуца и топови ричу
Официри петог пука вичу:
Напред браћо Србадијо мила!
Душманину сломиће се крила,
Бог је с нама и Христова мати,
Српска правда све ће да помлати!
Српска војска на Крф пала
По острву жагор бруји
Из облака киша лије
Узбуркано море хуји
Под столетним маслинама
Шатори се српски беле
Под њима се одмарају
Српске чете оживеле
Шатори су тесна кућа
Ал за све места има
Згрчио се друг уз друга
Па је тако топло свима
Разговор се живо води
На причу се прича ниже
А досетке и пошалице
Једна другу бурно стиже
Само један војник млади
Мутна ока, бледа лица
Ћути тужна невесела
Сред песама и пошалица.
А и њега задиркују
И са њим се свако шали
Дед олакшај срцу своме
Повери нам тајне твоје
Та ће прича лепа бити
Причај друже Радивоје
Радивоје махну руком
Испунићу вашу жељу
Ал ће и то краја бити
Вашој шали и весељу
Крвава је прича моја
То је било после оног
На Морави љутог боја
Непријатељ беше јачи
Ми морамо даље ићи
А ја реших на растанку
Часак своме дому сићи
Кућа ми је поред пута
Ја притегох пушку боље
И понесох две, три бомбе
Може доћи до невоље
Кад ја тамо оно касно
Ено прве страшне слике
Обешен ми бабо стари
А на прагу јао боже
Сва у крви мајка лежи
И слабачким гласом виче
Радивоје сине бежи
А ја мајку непослушах
Већ у кућу ступих
Излудети тада хтедо
Покрај моје мртве љубе
Лежи моје мртво чедо
И оно се невинашче
Већ растало с овог света
Видео сам да је било
Прободено бајонетом
А у другом крају собе
Где иконе старе стоје
Као да су у гостима
Вино пију шест Бугара
Мени крвац зали очи
Па ја јекнем из дна груди
Простите ми мртве душе
У пакао ви нељуди
Па убацим једну бомбу
Усред оне руље клете
И ниједан од Бугара
Не умаче од освете
Од тог дана порушеног
Дим се диже у висине
А кад пламен све пригуши
Ја умако у планину
Не да склоним пусту главу
Нисам зато још на свету
Већ и даље да продужим
Страшну казну и освету
Радивоје сврши причу
Под шатором тајац наста
Нико ништа не говори
И дисање ко да заста
Тако мало заћуташе
Повикаше сви из гласа
И ми ћемо с тобом друже
У освету сваког часа.

Украс 1

Сав емотивни набој, патњу и понос српског јунака изражен кроз стихове, додатно изражава глумац Радош Бајић рецитовањем ове песме уз пратњу ансамбла Свилен конац:

 

Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

Лаза Костић је, кажу, облачио бело одело пре него што би сео да пише. Стваралачки чин је морао бити свечан, слика је морала имати барокни рам. Можда је то бело одело аналогон оном жутом прслуку Теофила Готјеа, као што је Лазин елитизам призивао дендизам Бодлеров. Како год да је, у великим очима малих паланчана костим песников наликовао је лудачкој кошуљи која, по доста проширеном мишљењу, овом „безумнику“ највише приличи. Збиља није знао меру, није волео разборитост, ни здраву памет. Није хтео да иде „за утреником, за батом и виком светине“, вазда је ходио својим путем, или странпутицом.

Лаза Костић

Нема загонетнијег писца у српској књижевности; нико није живео у таквом нескладу са својом околином нити у таквом складу са својим делом. Све што је створио саздано је од супротности и протусловља, од парадокса и каламбура, игре речи и јарких метафора, диспаратих слика и блиставих поређења, мутних рефлексија и смелих идеја, од преозначених и измишљених речи, од радости и огорчења, од беса и бесова, од неизлечиве сете и дубоког осећања пораза, овог заточника времена прошлог загледаног у време будуће.

Лаза је чест оприбегавао разним врстама каламбура и сатиричним епиграмима („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Какав је Лаза Костић шерет био, познато је било надалеко…а остало је забележено доста његових анегдота, зачкољица и  каламбура из периода друге половине XИX века. Из тога доба је, највероватније, и онај познати каламбур са телеграмом из Беча где је Лаза Костић боравио ради полагања последњих испита …

Стиже једног дана на кафану “Код Камиле” најчуднији телеграм који је у животу примио Пера Камила, тадашњи газда кафане.

Те вечери за “штамптишем” седео је и  Светозар Милетић, па Пера донесе телеграм и стави га на сто, рекавши:

– Докторе, да господ ово разуме…Чије је, не знам, али је на мене упућен… Разуме ли неко од вас, шта тај хоће ?

Сви се сјатише око телеграма, а неко прочита садржај гласно:

“Данас по, сутра до, Лаза ко”.

Сви се згрануше, а Милетић узе телеграм у руке, насмеја се од срца и добаци:

– Лазин каламбур!

Све је јасно ко дан: “Данас по(лазим), сутра до(лазим). Лаза Ко(стић)”.

“Лобцајбрудери” – хвалисава браћа, како их назва оне вечери Аца Зуб, праснуше у смех, али Милетићева “дешифранција” показа се тачном. Лаза стиже сутрадан и исте вечери се појави “Код Камиле”.

Одакле Лази ти каламбури којима ће се, малтене, служити целог живота?

“Све је то потекло од превођења Шекспира”, објаснио је он лично.

То превођење са енглеског приближило је Костића, Ђорђевића и Андрејевића још пре прве представе у Српском народном позоришту (16. јула 1861. године), док је Лаза био још “буха и кибиц” код “Камиле”. Мада му је било свега осамнест година, био је познат као одличан преводилац Шекспира. Превео је тада један део “Ромеа и Јулије” (1859. године).

Зоран Кнежев

извори: Знање, Мој Нови Сад

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

Манојло Ђ. Призренац – Диж’мо, браћо, дјецу нашу!

“Босанска вила“ 1886. год.

Диж’мо, браћо, дјецу нашу!

Дижмо, браћо, дјецу нашу,
Да су Српству понос, сласт
Напун’мо им знања чашу,
Потомство нам да ј’ на част

Уч’мо, браћо, дјецу нашу
Да нам буду дика, над;
Нек су вјерна Српства гласу,
Нек су станац – рушиград!

Дајмо, браћо, дјеци нашој
Св’јетло име, славе рој –
Да одоле муци свакој,
Да је своме сваки свој!

Нека, браћо, дјеца наша,
Буду један моћни вој;
Нека сваки од њих снаша
Снагу дива за свет бој!

Па кад крајња хора дође,
Кад додија туђин клет,
Да нам сваки вес’о пође
У бој свети за дом мрет!

Диж’мо, браћо, дјецу нашу,
Учимо их љубит род:
Да су бољи но ми што смо
А још бољи да је плод!

И тек онда дан ће сванут’,
Слободе нам доћи спас,
Благослов ће Бож’ји гранут’
И на спомен гр’јешних нас!

Манојло Ђорђевић Призренац
Босанска вила, бр. 15, година I, 1. август 1886, Сарајево

Украс 1

Манојло Ђорђевић Призренац – књижевник, публициста (Призрен, 3. I 1851 – Београд, 23. VI 1896). Потекао је из познате призренске породице, која се 1855. преселила у Београд, где је Ђорђевић завршио основну школу, четири разреда гиманзије и три реалке.

Манојло Ђ. Призренац

Манојло Ђ. Призренац

Једно време је радио као писар практикант и уједно је почео да се бави писањем. Из политичких разлога напустио је Београд и од 1872. до 1877. живео у Прагу, где је 1872. био члан редакције „Славјанског мира”. Неколико година је провео у затвору због објављивања текста политичке садржине.

По повратку у Србију краће време је провео у Црној Гори, 1882. се вратио у Праг, где су га  ухапсили и протерали. Године 1884. прешао је у Загреб, где је сарађивао са многим часописима и написао нека своја значајнија дела.

После неколико година вратио се у Београд, где је радио као уредник и новинар; био је оснивач и секретар Уставотворног одбора 1888, потпредседник и председник Удружења новинара Србије 1892. и један од оснивача Књижевно-уметничке заједнице.

Велику сензацију изазвао је када је 1890. дао „оставку на књижевно дело” због незадовољства организацијом и материјалном бедом у друштву. Међутим, наставио је са писањем, али од 1893. није објављивао на српском језику. Од 1894. до 1896. био је шеф Прес-бироа. Током живота залагао се за права Срба који су били под турском влашћу.

Написао је пет драма које су игране у позориштима: Златна грива, Динамит, Слободарка, Отровница, Спрема се на бал. Писао је приповетке и песме, а неке од њих су објављене само у часописима. Преводио је са немачког, чешког, руског и пољског језика, а нека његова дела су превођена на чешки и немачки језик.

Био је власник и уредник „Народног ослобођења”, „Српске речи”, са Ђ. Поповићем власник и уредник „Домаћег пријатеља”, уредник и сарадник „Српских новина”, сарадник „Младе Србије”, „Отаџбине”, „Србадије”, „Јавора”, „Српског забавника”, „Виенца”, „Народних новина”, „Србобрана”, „Позора”, „Босанске виле”, „Дневног листа”, „Стражилова”, Летописа Матице српске, „Бранковог кола”, „Зоре”, „Словенског света”, „Панчевца”, „Световида”.

Одликован је Таковским крстом, Орденом Светог Саве IV реда, Даниловим орденом III реда, а за историјску трагедију Слободарка добио је награду Матице српске. Свом презимену додао је Призренац из љубави и носталгије према родном граду. У СНП су игране његове драме Слободарка (1896) и Јасмина и Ирена (1899).

Милорад М. Петровић – Душаново крунисање

Песма „Душаново крунисање“ српског песника Милорада М. Петровића (1875 — 1921) објављена у “Босанској вили“ у Сарајеву, 15. јануара 1907. године.

Крунисање цара Душана, Паја Јовановић

Душаново крунисање

Испраћају се књиге, на све четири стране
Царства пространога. И свако јутро, вече,
Одлазе верне слуге и хитре скоротече,
И носе књиге нове. То самодржац зове:
Велможе и властелу, владике и монахе,
Све до последњег роба, убоге и сиромахе
У град престони Скопље, где ће се у слављу пуном
Венчати царском круном.

“Светли су ови дани, којим нас Усуд засу,

И ја те народе мили полазим срдачно звати,
Те да ме твоја љубав и оног дана прати,
Када ваш цар отац и ваша царица мати
Са њиним сином милим буду у пуној срећи,
И кад над нашим царством засија царска круна.
Дођите мили моји, дођите сви од реда.
Трпеза царска биће за све и свагда пуна
То је свесрпско славље, плодови плодова трудбе наше,
То је свесрпска круна!“

А то је било у дан опште радости људске,
Када је Богочовек победник смрти пост’о.
И кад су свитала јутра бистром пролетном зором,
И кад су многе тице певале српском гором,
И кад је мирисну земљу парало оштро рало,
Када је пољима српским бујала сочна трава
Баш на дан Васкрснућа, када све васкрсава…
И све је намах стало.

Јер цар се венчава круном у стоном Скопљу граду.
И ево седам дана како се Скопље кити,
Најлепшом китом царства, што ће је игда бити:
Народом са свих страна; народа царства моћног:
Ту су велможе и властела, владике и монаси,
И себри и отроци, убоги и сиромаси,
И жене, старе и младе, и с њима њина чеда
Дошао је народ цео, да славље царства гледа
И да поздрави цара љубављу чистом, пуном
Владара са царском круном.

Пространо царство српско, простирало се онда,
У сунчев рођај, до плодних долина реке Струме,
У заход до утока: Дрима, Шкумбе и Љуме
И дуж Јадранског мора све до залива Арте.
Југу до Пинда планине, Олимпа и Солуна.
Северу границе беху: Сава, Дунав и Уна.
У тако пространом царству градови беху многи:
Призрен и Скопље, престони град од царства цео,
Па онда Прилеп, Охрид, Битољ, све до Солуна бела,
И Бер и Дојран и Штипље, Струмица и град Велес
Крушево, Гостивар, Кроја, Елбасан, Берат и Серез.
И све до Јањине града, па онда Јениџе; Воден и Костур,
Кратово, Куманово, Гњилан и Нови Пазар и Зета
И цело Поморавље и многи намастири,
И многа места света.

И ево седам дана како се Скопље кити,
Најлепшом китом царства, што ће је игда бити,
народом са свих страна; и све се то Скопљу слегло,
Све од престоног града, па до најмањег села.
Градови и градићи и царевина цела.
И само дан се чека: Васкрс Богочовека
Када ће са светог Спаса грмнути звона јека
У славу царске круне, у слављу светог дана,
У славу светлог цара, свесрпског цар Душана.

Свануо је дан радости, Христово Васкрсење,
Свршене молитве ноћне и најсвечаније бдење.
Свечана служба поче, из свих дванаест звона
Са Цркве Светог Спаса грмнуше громогласно
И из царскога двора прснуше борије јасно.
Цар се у цркву крете с царицом и сином милим
Са њима вазали царства, силног госпоства кита,
Велможе и властела и друга царска свита,
За њима штитоноше млади к’о капља росе,
Штитове цара светлог и царске свите носе,
Па онда копљаници и опклопник чете,
за њима свети оци певају песме свете.
И док са царских двора јечи борија писка,
И док радостан народ са свих се страна тиска,
Да види светлог цара, царицу и сина њина,
Свечано и полако, стопу по стопу ближе,
свечани поход пред Храм Светога Спаса стиже.

Стиже пред Храм и туна свечани поход стаде
И на знак царски у трен песме и звона сташе,
И цар прошапта благо: „Законе вере наше,
Почитоваху ми претци, тако нек буде и сада“
А из велелепног, престоног царског храма
Врујаху похвале Богу, молитве са песмама.
Патријарх с владичанством са дван’ест царства страна
Пред цара и царицу и царевића сађе
И покропа им чела водицом са Јордана
И ови целиваше њихове деснице свете,
И на знак патријарха свечан поход се крете
И опет грмнуше звона и песме многобројне
И царско лоно крете и уђе у храм свети,
У царске столове златне.

И одстојаше пуну свечану службу свету,
А кад се служба сврши, цар из свог стола сађе,
И са својима милим дворима царским приде.
Патријарх с трпезе часне круну и венац скиде
Знакове царске и њих на царско чело стави,
Па онда царици, потом и сину њином милом,
И пригрну их царским знацима и порфиром,
И помаза им чела јелејом – светим миром.
Благодарење наста и песме милогласне,
Грмнуше дванаест звона, писнуше борије јасне,
У здравље српског цара… Дворјани у тај пар
Јавише народу целом: “Крунисао се цар!“

Заталасаше се масе народа радости пуног,

И поче срдачна песма… У том се цар појави,
Са жезлом и порфиром, венцем и круном на глави,
С царицом и царевићем и са свом царском свитом,
А раздрагани народ узе рупцима да маше
Уз громогласни усклик: “Живео царе мили,
Живело царство наше!“

А све је било тако свечано оног дана,
И сама зрака божја, небо и земља цела,
Песма, народ и војска свечано нагиздана
У нове оклопе и у стајаћа руха и одела.
На цару порфира царска, порфира златоткана,
И мач исто од злата, ноже од сахтијана
И лака душанка од тамне црвене свиле са куном,
И на њој златна пуцад са царским грбом и круном.
Царица са сином милим у свили венедичкој,
Велможе и властела у тешкој кадифи, чоси
И калпацима лаким… И лепи пажеви млади
У белој кудравој коси.

И седам дана беше царска трпеза пуна
И купе и кондири и све од злата чаше,
И весеље је текло бурно и непрекидно,
Уз поклич народа верног: “Живела царска круна!
Живело царство наше!“

Милорад М. Петровић

“Босанска вила“, Сарајево, 15. јануара 1907, Година XXII

Украс 1

Српски песник Милорад М. Петровић Сељанчица (1875 — 1921) Рођен је 1875. године у Великој Иванчи код Младеновца, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Београду, а затим Учитељску школу у Алексинцу.

У младости је стално носио шумадијску народну ношњу, а испод кошуље амајлију – платнени замотуљак са груменом земље из његове родне Иванче. Радио је у већем броју сеоских основних школа. Учествовао је у Балканским ратовима, у бици на Куманову и опсади Једрена.

Сећао се како су ратници после освајања Једрена причали како им је жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, све до Цариграда. Учествовао је у Колубарској бици, после које је оболео од тифуса. 

Бугарске окупационе власти су га 1915. протерале преко Мораве као празноскитајушчег. Живео је одвојен од жене и деце у Крушевцу и Београду. Оболео је од туберкулозе. Заборављен од свих, умро је у беди и немаштини, као прави просјак.

Према речима његове супруге Руже, 3. марта 1921. је рекао да ће умрети 17. априла, што се и догодило. Сахрањен је у Београду на Топчидерском гробљу о државном трошку, без споменика на његовом гробу.

Најпознатије песме: Јесен стиже, дуњо моја, Не лудуј, Лело, чуће те село, Чини се, чини Све док је твога благог ока, Играле се делије, на сред земље Србије, за коју је музику компоновао Божидар Јоксимовић, 1919. године.

Јован Јовановић Змај – Рузмарин

РУЗМАРИН

Mлада мома неговала
Зелен рузмарин,
Што ’но га јој поклонио
Газда – Лазин син.

Свако јутро устајала
Раном зорицом,
Свој рузмарин залевала
Бистром водицом.

Зборила му: „Ал’ си красан,
Рузмарине мој!
На срце ми, у душу ми
Пада мирис твој.“

А рузмарин усуди се,
Шапће — учи је:
„У сватови ја миришем
Мало друкчије.
То ти не знаш, луда млада,
Сад ти рекох, знај!
Ако мислиш да те варам’,
А ти покушај.

Оно момче давно чека,
На то навија;
Мене шаље да му будем
Проводаџија“.

Дивна ј’ мома, кад је румен
Стида облије.

А рузмарин замириса
Најсватовскије.

Јован Јовановић Змај, “Јавор“, 1887.

Јован Јовановић – Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.

Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.

Јован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао песме за децу, ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога. 

Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Десанка Максимовић: Жао ми је човека

Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.
Десанка Максимовић

Десанка Максимовић као први добитник Крста Кнеза Лазара; Фото: Википедија

ЖАО МИ ЈЕ ЧОВЕКА

Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја
издајници нису били.
Стизали су на време где правда чека,
где је домовина звала;
па и ја знам вредност
жртава и идеала;
али жао ми је,
жао ми је човека.

Жао ми је човека;
али ако слобода
и на живот моје браће чека,
ако треба бранити истину неку,
спокојни будите;
нећу им рећи
да са бојног поља утекну.

Настану ли опет дани
да ропство запрети нашој груди,
да земља животом морадне да се брани,
нећу ни ја ником своме рећи
да кукавички напусти мету,
али не треба нико да се чуди
ако заплачем
као све жене и мајке на свету.

Тешко је видети да се ломи младо грање,
и на звери из пећина
да се подижу хајке;
тешко је чути над обореним гнездом
и писак птице мајке;
а како ми жао не би било
нечијег погинулог сина.

Радујем се и кад стадо на миру пасе,
и кад ветри дувају
куда им је воља,
кад песму поља
слободно шуми трава мека;
па како не бих разумела жртве
да се слобода спасе;
али жао ми је,
жао ми је човека.

Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

Виктор Иго: Мушкарац и жена

Следећи стихови великог Иницијата и хуманисте Виктора Игоа, позивају на пут Савршеног брака.

Виктор Иго – Мушкарац и жена

Мушкарац је најузвишеније створење.
Жена је најдивнији идеал.

Бог је створио престо за мушкарца;
За жену олтар.
Престо слави;
Олтар свети.

Мушкарац је ум.
Жена је срце.
Ум ствара светлост; срце производи љубав.
Светлост оплођава;
Љубав оживљава.

Мушкарац је снажан због разума.
Жена је непобедива захваљујући сузама.
Разум убеђује;
Сузе смилују.

Мушкарац је спреман за свако херојство.
Жена за све патње.
Херојство оплемењује;
Мартиријум уздиже.
Мушкарац има надмоћ.
Жена избор.
Надмоћ значи сила;
Избор представља право.

Мушкарац је геније.
Жена је анђео.
Геније је неизмерив;
Анђео неописив.

Тежња мушкарца је највиша слава.
Тежња жене је крајња врлина.
Слава чини све што је величанствено;
Врлина чини све што је божанствено.
Мушкарац је код.
Жена је јеванђеље.
Код поправља;
Јеванђеље усавршава.

Мушкарац размишља.
Жена сања.
Размишљати значи имати у глави ларву;
Сањати значи имати на челу ауреолу.

Мушкарац је океан.
Жена је језеро.
Океан садржи бисер који кити;
Језеро је песма која задивљује.

Мушкарац је орао у лету.
Жена је славуј што пева.
Летети значи господарити простором;
Певати значи освајити Душу.

Мушкарац је храм.
Жена је сакраријум.
Пред хрaмом скидамо капу;
Пред сакраријумом клечимо.

Укратко: мушкарац је тамо где се земља завршава;
Жена, где небо почиње.

Виктор Иго

Украс 1

Виктор Мари Иго (франц. Victor Marie Hugo; 1802 -1885) био је велики француски писац и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Био је песник, романсијер и драмски писац. Био је активан учесник политичког живота Француске. Рано је стекао књижевну славу која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове су запазили и похвалили највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој је примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава је расла и он је од угледања на велика имена француског класицизма прешао на оригинално књижевно стваралаштво. Иго је тада наступао као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма.

Матија Бан: Призрену

Матија Бан (Петрово Село код Дубровника, 16. децембар 1818 — Београд, 1/14. март1903) је био професор Лицеја, политичар и дипломата и један од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику. Школовао сe у Дубровнику, где је завршио гимназију, филозофске и педагошке науке. Године 1834. ступио у фрањевачки ред, али је убрзо из њега иступио. Радио је прво као писар у једној адвокатској канцеларији, а потом у катастру у Дубровнику. Провео је неколико година на Истоку, на острву Халки у цариградској околини, Цариграду и Бруси, повремено подучавајући друге, учећи и сам, а повремено је живео на свом имању у Анадолији.

Призрен 1912. Извор фотографије: Library of Congress

Године 1844. дошао је у Београд, где постаје васпитач кћери кнеза Александра Карађорђевића. Као резултат тог педагошког рада су три свеске Воспитатеља женског(1847.) Био је шеф прес-бироа и водио је послове националне пропаганде и члан Српске краљевске академије, а у исто време један од најплоднијих српских писаца. Писао је драме у духу класицизма и трагедије у стиху, са историјском тематиком; познате су и његове педагошке расправе. Његове најпознатије драме су: Мерима, Смрт Уроша V, Краљ Вукашин, Кнез Никола Зрињски, Јан Хус и многе друге.

ПРИЗРЕНУ

Ој Призрене, Призрене,
Ти старино света,
Кано шатор подеран
Изпод шара спета

Послје вјека толиких
Још ту на видику
Ти остајеш, пропадшу
Спомињућ нам дику!

Ти остајеш срушени
Храм срушене силе;
Чије очи пазећ те
Не би процвилиле!

Гдје су они гдје су нам
Пуни славе дани
Када наши владаху
Силни Цари и Бани?

Кад Милутин с стотином
Народа с’ рвао,
А на глави јуначкој
Круну одржао;

Кад бјели оро Немања
Врх Балканских гора
Напео се и над три
Разкрилио мора!

Гдје је и теби, Призрене,
Твоја сјајност стара?
Гдје су горди велможе,
Гдје ли стол Лазара?

Гдје је у теби скопчана
Југославје свеза?
Гдје јединство сањато
Од несрећног Кнеза?…

Људе, дјела, мисли јим
Врјеме прогутало;
А за њима Призрен се
Срушио у кало;

Те над њим сад наричу
Тужна поколења,
Чекајући хоће л дан
Доћи му ускрсења

(1848.)

Пјесма “Призрену“ Матије Бана, једног од најпознатијих дубровачких Срба католичке вјере, објављена је у књизи “Различне пјесне Матије Бана“ у Београду 1861. године.

Aлекса Шантић – Ти си

Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) је био српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.

Ти си чедо са рајскога виса,
А то ме је чедо бјело
У бескрајно
Царство сјајно
Миља, среће, љубави, мириса
Однијело!
Ти си цв’јетак ког светиње красе,
А у чаши цв’јета мила
Ђе се слила
Рајска сила –
Срце младо, мисли и душа се
Утопила…

“Босанска вила“, година 8, број 25, Сарајево,1893, стр. 380.

Украс 1

Највећа дела Алекса Шантић стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.

За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.

Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем

Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.