ЕСЕЈИ И ОСВРТИ

Милош Црњански: Наш салонски комунизам

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.
Милош Црњански

Милош Црњански: фото: Јутјуб Снимак

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Има ли то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, међутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка.

Нација, и праве националисте, никад се не могу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толико понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада.

Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа – (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“.

То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија.

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.

Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима – који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима – са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.

Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига.

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?

Та деца.

Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Милош Црњански

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, коминтерна.

У сваком случају ми које називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „haut volee“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.

Извор: Часопис Двери Српске, Прећутани Црњански, стр.19-20

Алфонсо Рејес о Србима и Србији

„Највећи прозни писац на шпанском језику свих времена“ о Србима и Србији: Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.

This slideshow requires JavaScript.

„Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.“

„У ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости.“

Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.

Алфонсо Рејес (1889-1959) био је мексички писац (приповедач, песник, драмски писац, есејиста, теоретичар књижевности, књижевни критичар и преводилац), један од највећих ерудита свог времена и један је од најплоднијих и најутицајнијих хиспаноамеричких књижевника 20. века. Творац је идеолошке и естетске основе латиноамеричке књижевности. Припадао је утицајној групи интелектуалаца „Атенео“ и имао је велики утицај на модерну латиноамеричку књижевност и на стваралаштво Борхеса, Октавија Паза, Фуентеса… У једном есеју Борхес назива Алфонса Рејеса највећим прозним писцем на шпанском језику свих времена. Његов рад представља важно сведочанство о Мексику и културној и интелектуалној елити те земље у првој половини XX века.

„Своју тематски разнолику прозу, огледе о књижевности и песнички опус сматрао је нераздвојивом целином. Прочуо се поетском прозом Визија Анауака (1917), затим књигом приповедака и разговора Коса перспектива (1920), која представља спој стварних и имагинарних елемената, јединственог и елегантног израза. Познат је и по књигама огледа: Склоности и разлике (1921-26), Ловац (1921), Стварни и измишљени портрети (1920), али најпре по култном песничком делу Окрутна Ифигенија (1924), драмској песми у стилу класичног позоришта. Његова сабрана дела броје двадесет и шест томова, којима треба додати још три књиге дневника, петнаест књига преписки и две књиге с белешкама и нацртима књижевних дела у настајању.“ (1)

Тврдио је „Фантазија ми нуди свет који сам ја створио ’по својој слици и прилици… реалност ми намеће свет који је спољашњи, и у њему ме поробљује. Дакле, реалност је мој непријатељ.”

Као дипломата, на разним функцијама је представљао своју земљу (1913-39) у Француској, Шпанији, Уругвају, Парагвају, Аргентини и Бразилу. Пет пута је номинован за Нобелову награду. Награда „Алфонсо Рејес“, мексичка Национална награда за књижевност, установљена је у част овог писца.

(1) Срђан Тешин

Приредио: Далибор Дрекић

Момо Капор – Европа, Европа!

Целог свог живота веровао сам да сам рођен у Европи и да у њој живим, све до пре десетак година када се испоставило да тек треба да уђем у њу.
Момо Капор

Момо Капор – Патриотизам

У време моје младости није било ни најмање вароши код нас која није имала кафану „Европа“. Била је то обично најотменија кафана у граду, али кафа у њој је била турска, баш као и у осталима, патос олајисан, а зидови чађави од пећи која се димила.

А у свакој паланци постојао је „Салон д’Пари“ – кројачка радња за шивење одела по мери, у којој су на сточићима венули француски модни часописи стари неколико година.

Били смо свет и веровали смо да нас Европа обожава још од оног времена када су након завршетка Косовске битке, верујући да смо победили, звонила звона Нотр Дама.

Звоне звона Манасије,
Нотр Дам, Нотр Дам,
Куда идеш Танасије?
Откуд знам, откуд знам…

Сада најзад знамо куда идемо. Идемо у Европу, баш као оне три сестре Антона Павловича Чехова, које живе у забитој провинцији непрестано уздишући: „У Москву, у Москву !“

Али, баш због тога што смо наивно веровали да смо одувек у Европи, а испоставило се да то није тачно, нисмо се ни озбиљно припремили да уђемо у њу. Европа нам је, наиме, поставила серију текстова и задатака, а под њиховом тежином ишчезле су и последње кафане са њеним звучним називом и више ретко ко шије одела по мери у салонима д’Пари, који су у излозима обично имали Ајфелову кулу, коју је неки локални геније саградио од палидрваца из шибица.

Најпре, Европа нас неће примити на своју карту ако и даље будемо сркали чорбу и жвакали чачкалице после јела; друга ствар, нема нам одласка на спавање, у Европи, ако пре тога не оперемо ноге.

Морамо, такође, и да оставимо пушење (јер је тамо, углавном, забрањено). Истина, уместо пушења, које је страшно штетно по здравље, мораћемо, као и остали Европљани, да пређемо на шмркање кокаина и фиксање хероином.

Уз то, краставци које будемо гајили мораће да буду сви исте величине и да не буду закривљени као, што народ каже, она ствар. Што се тиче парадајза, мораће да буде много лепши и правилнијег облика него што је наш, али ће, такође, бити потребно да потпуно изгуби свој укус и да почне да личи на дињу, банану или на охлађену хреновку.

Што се тиче Саве, која је по европским стандардима загађена, мораћемо да је извадимоиз корита, оперемо, осушимо, нафајтамо, испегламо и поново вратимо у њен ток. Да бисмо ушли у Европу, мораћемо о свом трошку да подигнемо поново све срушене мостове које нам је Европа избомбардовала, јер каква је то држава без мостова?

Они политичари и војници, оптужени за ратне злочине, мораће сами да плаћају своје затворске чуваре и да о свом трошку поправљају лисице на рукама ако се покваре. Када изручимо све генерале које Европа тражи од нас, прећи ћемо на изручивање Милоша Обилића, Хајдук Вељка, Карађорђа, кнеза Милоша, Гаврила Принципа и осталих, јер ратни злочини никада не застаревају.

Чим то све обавимо испунићемо највећи број услова за улазак у Европску заједницу. До тада, сматраћу да нисам рођен у Европи, већ у Малој Азији.

Ипак, Срби не би били Срби кад не би доскочили Европи. Не рачунајући вас, који читате ове редове, а већ живите тамо, нико изгледа није приметио да постоје Срби који су званично чланови Европске заједнице.

То су Лужички Срби и неће да се хвале тим да их не би избацили из европског раја и вратили овамо, код нас.

Момо Капор

Извор: Академија Србија

Исидора Секулић: Пркос

Исидора Секулић

Исидора Секулић

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометеја, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихових зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не Етику него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и с тугом писао Инсарова који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колико наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведним и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говори: и да буде воља наша!

Ми ћемо, дакле, крајњим могућностима настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу ударимо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Украс 1Исидора Секулић, Записи о моме народу, стр. 39-41, Stylos, Нови Сад, 2001.

 

Тако је говорио Достојевски: Европа поштује само јаку Русију

Преносимо текст Фјодора Михајловича Достојевског на тему Европе и Русије, написан седамдесетих година 19. вијека. Свјесни да се од тада мало шта промијенило, а да је овај текст, у оној мјери у којој народи Црне Горе, Србије и Русије дијеле исту судбину, примјењив и на наше прилике.
Достојевски

Достојевски

Дакле, како сте прешли на дјело? Давно сте почели, врло добро, и, шта сте дакле учинили за свечовјечност, то јест за побједу своје идеје?

Почели сте од бесциљног скитарања по Европи, жудно желећи да се препородите у Европљане макар само по изгледу. Кроз цијело осамнаесто столеће смо готово једино изглед мијењали. Навикавали смо се на европски укус, јели смо сваког ђавола трудећи се да се не намрштимо: „Ето, вели неко наш, ја сам вам прави Енглез: ништа не могу да прогутам без кајенског бибера.“ Мислите да се подсмевам? Никако. И сувише добро схватам да друкчије није могло почети.

До Петра, за вријеме московских царева и патријараха, неки тадашњи млади московски фићфирић, скоројевић, обукао је француско одијело, о бедро припасао европски мач. Свакако смо морали почети са презирањем свога и својих; а што смо пробавили цијела два вијека на тој тачки, не мичући ни назад ни напријед, вјероватно нам је тај рок природа досудила.

Истина, и мицали смо се: презирање свога и својих све је више расло, особито када смо Европу почели озбиљније разумијевати. У Европи нас нијесу збуњивале раздеобе међу народностима, и оштро оцртани типови народних карактера. Јер смо ми баш и почели са отвореним „одбацивањем свега супротнога“, и примили смо свечовечански тип „Европљанина“ – то јест, од самог почетка смо запазили оно опште што све њих везује – и то је врло значајно.

Туђинци и дошљаци

Затим, током времена, још боље размисливши, искрено смо се ухватили за цивилизацију, и брже боље повјеровали, слијепо и одано, да се у њој баш састоји оно „свеопште“ чему је суђено да уједини човјечанство. Европљани су се чудили гледајући нас, туђинце и дошљаке; чудили се тој нашој занетој вјери, тим више, што су они тада већ почели помало губити ту вјеру у себе.

Ми смо са одушевљењем дочекали Русоа и Волтера, са Карамзиним смо се топло радовали сазивању „Државних сталежа“ 1789. године; а ако смо послије тога, крајем прве четврти данашњег вијека, заједно са напредним Европљанима дошли до очајања, због пропалих снова и разбијених идеала, ипак своју вјеру нијесмо изгубили, па смо чак и саме Европљане тјешили. „Најбељи“ Руси у својој домовини, у Европи су постајали одмах црвени – што је такође врло значајна појединост.

Затим, половином текућег столећа, неки од нас су се придружили француском социјализму, примили га без имало колебања као крајње рјешење свечовјечанског уједињења, дакле као остварење снова који су нас дотле заносили. На тај начин, као достигнуће циља смо узели оно што је у ствари био крајњи егоизам, крајња нечовјечност, крајња економска неразумност и несређеност, крајња клевета на природу људску, крајње уништавање сваке људске слободе.

Али нас то нимало није збуњивало. Напротив, видећи тужну недоумицу неких европских мислилаца, ми смо их врло спокојно одмах назвали подлацима и глупацима. Неограничено смо вјеровали, па и сад вјерујемо, да је позитивна наука потпуно способна да одреди моралне границе међу личностима и појединаца и нација; (као да наука – ако би и била у стању да то учини – може открити тајне прије свршетка опита, то јест прије свршетка свих људских судби на земљи).

Наши посједници продавали су своје заробљене сељаке, и ишли у Париз да издају социјалне новине; а наши су Руђини умирали на барикадама. За то вријеме смо се толико откинули од своје руске земље, да смо изгубили и сваки појам о томе: до које мјере се такво учење коси са душом руског народа. Уосталом, руски народни карактер ми не само да нијесмо ни у што рачунали, него нијесмо уопште признавали да народ има неки карактер.

Гледају нас са подсмијехом

Заборавили смо и мислити о народу, и с потпуно деспотским спокојством смо били увјерени (и не питајући), да ће наш народ одмах примити све што му предложимо, то јест, што му, у ствари, пружимо. На рачун тога је код нас кружило неколико врло смијешних анегдота о народу. Наши свељуди су према свом народу поседници, и то послије познате сељачке реформе.

А шта смо постигли? Резултат је чудноват: прије свега, да нас сви у Европи гледају са подсмехом; на најбоље и неоспорно умне Русе гледају у Европи једва снисходљиво и охоло. Није их од те охолости спасла ни емиграција из Русије, па ни политичка емиграција, ни потпуно одрицање од Русије. Европљани нијесу хтјели да нас приме као себи равне, нипошто, ни уз какве жртве, ни у ком случају: Grattez vele, le Russe et vous verrez le Tartare, па тако и до сада. У пословице смо њихове ушли. И што смо ми више презирали своју народност, да бисмо њима угодили, то су нас они више презирали.

Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје „европске“ погледе и убеђења; а они нас, с висине, нијесу ни слушали, или су додавали, с учтивим осмјехом, иако желећи да нас се што прије отарасе – да их „нијесмо добро разумјели“.

Достојевски

Достојевски

Чудили су се: како да ми, који смо толико Татари, никако не можемо да постанемо Руси; никада им нијесмо могли објаснити: да ми не желимо да будемо Руси, него свељуди. Истина, у последње вријеме су понешто ипак схватили. Схватили су да ми нешто хоћемо, нешто по њих страшно и опасно; схватили су да је нас много, осамдесет милиона, да ми знамо и разумемо све европске идеје, а да они наше идеје не знају, а ако их и сазнаду, неће их разумјети; да ми говоримо све језике, а да они говоре само сваки свој – то, и много још шта почели су да нагађају и слуте. Свршило се тиме, да су нас отворено назвали непријатељима и будућим рушиоцима европске цивилизације. Ето тако су најзад разумели нашу страсну жељу да постанемо свељуди!

Међутим, ми ипак никако не треба да се одрекнемо Европе. Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увијек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо?

Да постанемо Руси

Да постанемо Руси, на првом мјесту, и прије свега. Ако је свечовјечност национална руска идеја, онда заиста свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све промијенити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И чим Европљани опазе да смо почели да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују.

И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се с њом, постали бисмо јој разумљивији. Не би се више охоло окретали од нас; саслушали би нас. И по спољашњем изгледу бисмо тада дошли сасвим друкчији. Поставши ово што јесмо, добили бисмо, најзад, облик човјечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге, не Потугина; сматрали би нас тада за људе, а не за народне скитнице, не за „стрјуцке“ европеизма, либерализма и социјализма.

И говорили бисмо с њима паметније него прије тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове ријечи, које би Европљанима неизоставно биле разуљивије.

Чак бисмо и ми сами тада увидјели: да много од онога што смо у свом народу презирали – није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумјевши то, сигурно бисмо у Европи казали такву ријеч какву тамо још нијесу чули. Увјерили бисмо се тада: да праву социјалну ријеч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човјечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање: за одржање потпуне слободе људи, са указивање на то у чему се та слобода баш састоји – уједињење кроз љубав, загарантовано дјелом, живим примјером, потребом за правим братством; а не гиљотином, не милионима одсјечених глава…

Уосталом, јесам ли заиста хтео неког да убјеђујем? Ово је била шала. Али – човјек је слаб: можда ће прочитати неко од подмлатка, новог покољења?

Извор: ин4с

Кад будемо бољи, биће нам боље

Кад будемо бољи, биће нам боље и ђе крвник гледа у најближе твоје и ђе земља плаче рад судбине твоје, биће ти боље

Звоно

 

Кад будемо бољи, биће нам боље и мимо наше воље и у невоље и у злобе, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на вјешала и у катакомбе, биће боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на стубове и у ровове, у јаме безданице и у гробнице, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у бољкама и у жалопојкама у пјесмама ругалицама и у данима глади и ужаса, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у тамницама и у пећинама у ракама јуначкијем, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у амбису страве у незнању своме, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у бесмислу ништавном у слободи пролазној и у страху огромном, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на судове страшне и у масе мрачне и у часу џелатовог дана, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у злим канџама судбине ове, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље тамо ђе се бољи са горијем боре, ђе се сузе роне биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у лудом трену пред свитање зоре, тамо ђе се коље и ђе ране боле, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у ноћима дугим док се чека јутро да позове жетву и ђе душе’ лете тамо ђе је боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и ђе крвник гледа у најближе твоје и ђе земља плаче рад судбине твоје, биће ти боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље на далеке стазе мале среће твоје, на путу за ништа ђе јецаји звоне, биће ти боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље тамо ђе се сабра већ сабрани зборе, тамо ђе се иде мимо воље твоје, биће боље.

Кад будемо бољи, мора бити боље то казаше давне сузе оне, што плакаше ради добре смрти твоје, ако будеш бољи теби биће боље.

Зашто плачу очи од судбине ове, зашто грми понос твоје жеље боље, зашто сила света остала је слијепа, зашто млада душа, без човјека оста’.

Ђе ти је срећа закопала тугу, па се срећа твоја против тебе бори, зашто ти је голема невоља једну само бригу оставила, зашто ти је брига та једина, ради злога јада увенула.

Од живота само трагови ће бити, којим ће се људи поносити а са њима будући вукови, научени науком слободе

Није теби име запамтило борбу, а ни борба није избрисала име.

Како ће нам бити ако неће боље, мора бити боље ради земље ове, мора бити боље ради ђеце боље, неће бити боље док не буде горе.

Наше старо звоно непрестано зове, буди се роде, да ти буде боље, наше благо срце, откуцаје броји, док се душа света са сотоном бори у далекој прошлости твоје борбе нове.

Лука Вукадиновић

Извор: Стање ствари

Матија Бећковић – О заосталости

Заосталост је постала једна врста моде. Помодно је и популарно бити заостао… Цивилизовани са завишћу гледају на заостале. Заостали су постали носиоци напретка, синоним здравља, авангарде.
Матија Бећковић

Матија Бећковић

Из заосталости се не може назад. Заосталост зна само за напред. Данас само заосталост може да корача крупним корацима.

Једино заостали имају будућност.

Само још гладни имају наде да ће бити сити. Сити су већ сити.

Као што поцепани имају лепши сан од елегантних, само још поробљени могу сањати слободу.

Отуда супериорност заосталих лежи на чврстим основама. Њихова будућност је сасвим извесна. Од историје цивилизованих они ће кројити себи будућност. Немају разлога да понављају очигледне грешке и глупости.

Гладни и боси, пуни снова, наде и снаге, заостали ће тек доживети носталгичне тренутке наше лепе прошлости. Наше најлепше успомене тек треба да буду њихова стварност.

Њиховој доколици није потребна научна фантастика. Они сањају виљушке, точкове, пегле, прве новине, проналазак филма, радија и телевизије.

Они су гладни наше ситости.

Дивног ли узбуђења, величанствене ли глади и радозналости.

Благо заосталима, тешко онима који то нису!

Благо још увек жељнима правде, слободе и једнакости! Једино они имају за шта и живети и умрети. Једино ће још они бити храбри, часни, слављени. Они ће тек имати своје песнике!

Поучени искуством већ ситих и цивилизованих, они ће подизати блиставије револуције и водити спектакуларније ратове.

Њихов Наполеон биће виши. Њихов Александар Македонски живеће дуже. Њихов Брут неће убити Цезара.

Тешко онима који су на циљу. Они су без циља. Они који су остварили своје снове, немају више шта сањати. Слободни ће трунути у непроменљивости слободе. Сити среће, они ће се окренути несрећи.

Тако, док идеал примитивних остаје добро, еманциповани блазирано траже промену у злу.

Цивилизовани пуне своја гробља самоубицама, заостали – гладнима.

Сити би хтели да довикну гладнима, да није сва срећа ни у ситости, али их гладни не чују. Одевени се скидају, постају нудисти, а голи краду њихова одела, хладно им је и жељни су елеганције.

Заостали сваки залогај проглашавају празником, сваки дан кораком ка срећи.

Цивилизовани гледају заостале на малим и великим екранима, не могу да се начуде тој хладнокрвности која никуда не води. Кају се за своју радозналост и нестрпљење, радо би из гледалишта утрчали на терен да сами суделују у игри. Међутим, касно је. Свако само једанпут пролази свој пут. Уназад се ништа не може исправљати. Унапред може, и то ће заостали учинити.

Будимо добри са заосталима, можда ће нам поклонити који залогај своје глади и који гутљај своје жеђи.

Извор: Искра

Сродни чланци:

Матија Бећковић – О заосталости
Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“
Матија Бећковић: Косово пре Косова
Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град и Вера Павладољска
Богојављење, поема Матије Бећковића
Гледано из угла мајмуна

 

Милош Црњански: Свако има у Риму само једно своје место

Можда ће се читаоцу учинити чудно, да неко може, тако, у Риму, да се стално враћа, и седи на истом месту. За оне који само прођу кроз Рим, тешко је схватљиво да свако има у Риму само једно своје место. За њих је Рим велика жива варош. Једна фантастична успомена за посетиоца.
Рим

Рим; Liebig Tradecard

За онога, међутим, ко годинама живи у Риму, вечни град се раствара, као нека утроба, као нека провалија, у којој се налази мира на само једном месту. Постоје неколико Римова, да се тако изразим и сви су они наслагани као геолошки слојеви, један преко другога, у утроби земље. Ти слојеви се распознају, по фосилима, као кад се силази у неки рудник. За оне који живе у Риму, има их неколико.

Наслагани су у Риму народи, столећа, варвари, скулптуре, разни стилови архитектуре, пролазност свега. Не могу се сви ти Римови знати, ни волети. Обично свакo заволи, на крају крајева, један.

Неки заволе антички Рим, други Катакомбе, трећи само Рим Микеланђела. Постоји и Рим папа, Рим Наполеона, Рим романтизма, Рим Уједињења, и недавни Рим краља Умберта I. Што се мене тиче, ја сам проучавао Рим Тиберија (али то је специјална манија).

Сваки од тих Римова није само читаво брдо наслага, архитектуре, камења, историје, трагедија, него и мртвих, и бивших идеја. Кад се са лица Рима скине маска, варош је страшна. А зна се да је и лице у сваког човека, маска. И лице Тиберија.

Људска ограниченост је таква да су, у Риму, и највећи, и најчувенији, људи волели само један део, кварт, кутак, Рима. Не мичући се одатле лако, као што уосталом и приличи сенкама. Цезар, који је био, као што рекох, најбржи човек свога доба, проводио је овде дан између два реда чемпреса. Цар Август, увек у истој башти. Цицерон је ишао увек у исту вилу у брдима. Нерон, на своју терасу. А у једној, мокрој, мрачној, уличици, и сад још гори лукијернар апостола Павла.

И судбина људи завршава се у Риму, тако, увек на истом месту. На пример, на Гробљу протестаната, има два гроба, један поред другог. Једно је гроб Гетеовог сина, а у другом је сахрањен син Гетеове Лоте. Судбина их је довела у Рим чудним путевима и ту их зближила. Рим је пун таквих случаја и отуда ваљда пун сујеверја. Овде људи употребљавају и сада, два прста, мали прст и кажипрст, као рогове, да се бране од зла погледа. Нико не пролази крај гуравога, а да га не помилује, нежно, по леђима. Трастевере (део вароши преко Тибра) и сад још верује, да жена може да затрудни од урока.

Па и они који верују у Бога, сујеверни су, и те како, целога живота. Сви ти хришћани имају своју цркву, свога свеца. Међу црквама којих у барокном стилу има 200, свако има једну и у ту иде и он, и његова породица, и његова љубазница. Међу светитељима, највећи број гласова имао је Свети Филипо Нери.

Чак се и залазак сунца, у Риму, посматра увек са истог места, са терасе, испод касине „Валадијеа“, изнад Piazza del Popolo. Ту се, у доба Умберта I скупљала госпоштина тачно у исти сат дана, у својим стакленим каруцама. Сад свет долази у малим аутомобилима и тај излазак је код многих једини додир чистог ваздуха. Та непокретност Римљана је, каткад, величанствена. Кардинал Гаспари, један од највећих дипломата нашег времена, шетао је целог свог живота, сваки дан, свега два сата, у истој алеји, свог врта.

Иако Рим има читав низ чувених дворана, свако, на крају крајева, памти свега један, као успомену из свог живота. Или, један прозор на њима. Или једну пинију, из њихових вртова.

И међу фонтанама у Риму, свако зна да је једна „његова“. Римска сиротиња је у стању да препозна воду своје фонтане затвореним очима. А што се тиче дрвећа, ја сам имао у Риму једну „своју“ пинију коју сам могао да видим и са својих прозора. Она стоји у врту, на Пинчу, тачно изнад попрсја Шатобријана. Нисам ја њу волео са тог разлога, него зато, што је и лети, и зими, тако зелена, да се из далека чини црна. Скоро сваке недеље, узимам улазницу за тај парк и идем да седим тамо, после „Бебингтона“, пре одласка на посао. Звоним на капију, пусте ме унутра, а та пинија ме чека и, под њом, моји рукописи из Скандинавије, које преписујем у књигу. Ту, на клупи, седим, мирно, као да сам пред старом командом места, у Тронјему.

Кад се почне старити, једино мисао људска почиње да се чини узвишена. Размишљања постају важнија и од личног успеха, и од личне својине.

Укратко: пре него што одем из Рима, желео бих да сазнам шта је права срећа људска и зашто је тако кратка. У сваком случају, знам већ да стварност није нимало једноставна. Она долази и испред, и иза, сна.

Црњански М. Код Хиперборејаца I. Београд. 2008.

Извор: Идентитет

Часопис „Идентитет“, можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:

Identitet

Живот је највећи универзитет

Живот је највећи универзитет

Бог је наредио свима створењима, да уче и буде душу човекову. Нема ни једног тренутка времена нити иједног корака пространства, који не даје лекцију човеку. Чак и сан. Јер спавање одмара само тело, док душа бди и учи. Многу загонетку, коју ти јава није решила, сан ће ти помоћи да решиш. Сви смо ми у школи од рођења до смрти.

Не постоје у свету људи нешколовани.

Нема дивљака на кугли земаљској, који не би могао неким својим специјалним знањем и умењем застидети највећег научника светског. Самим рођењем ми се сви уписујемо на универзитет природе, и учимо се на њему дан и ноћ, до саме смрти. Главна знања добијају се ту, лагано и неосетно, као што се говор учи лагано и неосетно, и као што тело човеково расте лагано и неосетно. Колико је заједнички језик у људи учених и неучених, још је већи капитал укупног заједничког знања њихова.

Св. владика Николај Велимировић

Извор: Дух Старих Срба

Повезани текстови:

Србски народ као Теодул – Николај Велимировић
Врлине Родољубља – Свети Владика Николај Велимировић
Свети владика Николај Велимировић: Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје – Николај Велимировић
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Тагоре у Београду – Сусрет са Николајем Велимировићем и одушевљење српским народом
Живот је највећи универзитет

 

Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.

Драги пријатељу,
(..) Да пређем одмах на ствар. Босна је дивна земља, занимљива, нимало обична земља и по својој природи и по својим људима. И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и босански човек крије несумњиво у себи многу моралну вредност која се код његових сународника у другим југословенским земљама ређе налази. Али видиш, има нешто што би људи из Босне, бар људи твоје врсте, морали да увиде, да не губе никад из вида: Босна је земља мржње и страха. Али да оставимо по страни страх који је само корелатив те мржње, њен природан одјек, и да говоримо о мржњи. Да, о мржњи. И ти се инстинктивно трзаш и буниш кад чујеш ту реч (то сам видео оне ноћи на станици), као што се сваки од вас опире да то чује, схвати и увиди. А ствар је баш у томе што би то требало уочити, утврдити, анализирати. И несрећа је у томе што то нико неће и не уме да учини. Јер, фатална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и мрзи свакога ко покуша да то учини. Па ипак, чињеница је: да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама. 
Иво Андрић

Иво Андрић; фото: Телеграф

Ја знам да мржња, као и гнев, има своју функцију у развитку друштва, јер мржња даје снагу, а гнев изазива покрет. Има застарелих и дубоко укорењених неправди и злоупотреба, које само бујице мржње и гнева могу да ишчупају и отплаве. А кад те бујице спласну и нестану, остаје место за слободу, за стварање бољег живота. Савременици виде много боље мржњу и гнев, јер пате од њих, али потомство ће видети само плодове снаге и покрета.

Знам ја то добро. Али ово што сам гледао у Босни, то је нешто друго. То је мржња, али не као неки такав моменат у току друштвеног развитка и неминован део једног историјског процеса, него мржња која наступа као самостална снага, која сама у себи налази своју сврху. Мржња која диже човека против човека и затим подједнако баца у беду и несрећу или гони под земљу оба противника; мржња која као рак у организму троши и изједа све око себе, да на крају и сама угине, јер таква мржња као пламен, нема сталног лика ни сопственог живота; она је просто оруђе нагона за уништењем или самоуништењем, само као таква и постоји, и само дотле док свој задатак потпуног уништења не изврши.

Да, Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари и није тако чудан, и можда би се пажљивом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непорозним дубинама олујне мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час. Између ваших љубави и ваше мржње однос је исти као између ваших високих планина и хиљаду пута већих и тежих невидљивих геолошких наслага на којима оне почивају.

И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима експлозива који се с времена на време пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огњене и свирепе осећајности. Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима. И као што тле на ком живимо прелази, под утицајем атмосферске влаге и топлоте, у наша тела и даје им боју и изглед, и одређује карактер и правац нашем начину живота и нашим поступцима тако исто силна, подземна и невидљива мржња на којој живи босански човек улази неприметно и заобилазно у све његове, и најбоље поступке.

Пороци рађају свуда на свету мржњу, јер троше а не стварају, руше а не граде, али у земљама као што је Босна и врлине говоре и делују често мржњом. Код вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијаницама се јавља убилачка мржња на цео свет. Они који верују и воле смртно мрзе оне који не верују или оне који другачије верују и друго воле. и, на жалост, често се главни део њихове вере и њихове љубави троши у тој мржњи. (Највише злих и мрачних лица може човек срести око богомоља, манастира и текија.).

Они који тлаче и експлоатишу економски слабије, уносе у то још и мржњу, која ту експлоатацију чини стоструко тежом и ружнијом, а они који те неправде подносе, маштају о правди и одмазди, али као о некој осветничкој експлозији која би, кад би се остварила по њиховој замисли, морала да буде таква и толика да би разнела и тлаченог заједно са мрским тлачитељем.

Ви сте, у већини, навикли да сву снагу мржње остављате за оно што вам је близу. Ваше су вољене светиње редовно иза триста река и планина, а предмети ваше одвратности и мржње ту су поред вас, у истој вароши, често са друге стране вашег авлијског зида. Тако ваша љубав не тражи много дела, а ваша мржња прелази врло лако на дело. И своју рођену земљу ви волите, жарко волите, али на три-четири разна начина који се међу собом искључују, смртно мрзе и често сударају. 

У некој Мопасановој приповеци има један дионизијски опис пролећа који се завршава речима да би у такве дане по свим угловима требало излепити огласе: „Грађанине француски, пролеће је, чувај се љубави.“ Можда би у Босни требало опомињати човека да се на сваком кораку, у свакој мисли и сваком, и најузвишенијем, осећању чува мржње, урођене, несвесне, ендемичне мржње. Јер тој заосталој и убогој земљи, у којој живе збијено две различите вере, требало би четири пута више љубави, међусобног разумевања и сношљивости него другим земљама. А у Босни је, напротив, неразумевање, које повремено прелази у отворену мржњу, готово општа карактеристика становника.

Између разних вера јазови су тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе. Знам да ми се на то може одговорити, и са доста права, да се у том погледу ипак примећује известан напредак, да су идеје XIX века и овде учиниле своје, а да ће сада после ослобођења и уједињења све ићи много боље и брже. Бојим се да није сасвим тако. (Ја сам, чини ми се, за ово неколико месеци добро видео страшне међусобне односе мећу људима разних вера и разних народности у Сарајеву!)

Штампаће се и говориће се свуда и сваком приликом: „Брат је мио, које вере био“ или „Не пита се ко се како крсти, нег чија му крвца грије прси“. „Туђе поштуј, а својим се дичи“, „Интегрално народно јединство не познаје верских ни племенских разлика“. Али одувек је у босанским грађанским круговима била доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним речима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је уклања и не спречава у растењу. Бојим се да и под покровом свих савремених максима могу у тим круговима да дремају стари нагони и каиновски планови, и да ће живети док год не буду потпуно измењене основе матерјалног и духовног живота у Босни. А кад ће доћи то време, и ко ће имати снаге да то? Једном ће доћи, ја у то верујем, али ово што сам видео у Босни не указује на то да се тим путем већ сада иде. Напротив. 

Ја сам о томе размишљао, нарочито последњих месеци, кад сам се још борио са одлуком да заувек напустим Босну. Разумљиво је да не спава добро човек који се носи таквим мислима. И ја сам лежао поред отвореног прозора у соби у којој сам се родио, напољу је шумела Миљацка наизменице са ветром ране јесени у још обилном лишћу. 

Иво Андрић, Поштанска марка

Иво Андрић

Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове-џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно истоветна са њом.  (…)

Иво Андрић 1920. године

Извор: Задужбина Иве Андрића

Сродни чланци:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову
Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Кад изађе на улице факир-фукара
Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим
Иво Андрић о брбљању

Максим Горки у Србији: „Срби су исто толико Руси колико и ми.“

Велики руски писац Максим Горки боравио је тридесетих година двадесетог века у Србији и том приликом написао је веома дирљиве осврте на нашу земљу и народ. Пишући из Врњачке Бање пријатељу Алексеју Бабочкину он између осталог каже: „…Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми…“

Максим Горки

Максим Горки (1868-1936) је био оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста. Дружио се са револуционарима, бранио је интересе сиромашних и борио се за већа радничка права. Имао је потребу исправи неправду у друштву. Пошто је важио за моралног и честитог човека, врхунски идеал ком је тежио била је истина. Писао је прогласе против војске, полиције и цара због чега је ухапшен. Многи интелектуалци, укључујући и Радоја Домановића, су се побунили и протествовали због чега је Горки ослобођен.

Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. живео је као изгнаник у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу.

У својим првим приповеткама описивао је егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказивао је своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима.

Написао је неколико дела због којих је постао најпревођенији и најпопуларнији руски писац. Иако је било очекивано, 1933. године није освојио Нобелову награду Пет пута је био номинован за ову награду, али није постао нобеловац. 

Због нарушеног здравља и потребе за бањским лечењем Максим Горки тридесетих година прошлога века долази у Србију и преко Београда стиже у Врњачку Бању. Дошао је да на бањским изворима тражи лека својој бољци. У кореспонденцији славног писца сачувано је и једно писмо које је из Бање упутио пријатељу Алексеју Ивановичу Бабочкину:

„Ово је наша земља. Толико је слична Русији да ми изгледа као да сам са севера, из Русије, прешао у Украјину. Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЛјУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту! Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми. Сећам се да је једном Лењин рекао да је то једини народ који зна да се бори и који хоће да се бори за своју слободу…

Питаш ме како проводим време. Испричаћу ти мало необичну причу. Овде постоји једна планина, која се зове Гоч. По руски, то би значило „барабан“. Међутим, ја се не слажем са тиме. По мени, Гоч није „барабан“, него више личи на јежа. Али је толико привлачан да свако јутро устајем и идем да га погледам. Волим то брдо и мир који налазим у њему.

Пред крај живота Горки се заинтересовао за шаманизам, веровање да светом владају непознате силе и душе умрлих. 1932. године био је иницијатор стварања Института експерименталне медицине јер је желео да добије одговор на питање да ли постоји бесмртност.

Родни град Нижњи Новгород је преименован у Град Горки. Његова дела су ушла у лектире. Он је утицао на друге ауторе истичући да је једина алтернатива зверству култура. Временом је овај велики писац, незаслужено, пао у заборав.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Вечерње Новости

Похвала српској мајци

Хуманитарно друштво за помоћ породицама и одојчади ,,Српска мајка” основано је 1911. године иницијативом познатог гинеколога акушера и здравственог просветитеља др Јована Јовановића (1870-1923). Нарочито после ратова, балканских и Првог светског, под руководством др Надежде Станисављевић је разгранало своју велику активност и окупљало много угледних жена. О двадесетпетогодињици друштва свечану беседу коју је насловила – Похвала српској мајци, одржала је Исидора Секулић.

Српска породица

ПOХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Израз „чувати дете“ сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: „Сасвим млада већ сам чувала двоје деце“. Или: „чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године“. Или: „Ћерино дете чувамо ја и мој старац“. Или: „Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо“.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био место детета – пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по „пунктовима“, по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

Српкиња

Мајка сa дететом (село Осаница у општини Жагубица, снимљено 1958, Етнографски музеј у Београду)

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: „да га чуваш мајко“. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде – и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности – људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Браћа Костадин и Војин Спасојевић из села Крњева, 1917. године

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? „Прогрес“ се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. Она српска мајка коју сам нешто мало описала, и која ми често стаје пред очи, чини ми се, овако на размак и у симболу, као нека врста моралне отаџбине читавој једној држави и генерацији.

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва Српска мајка које срдачно и свесно чувају децу.

Исидора Секулић (1936)

Преузето из књиге Мире Софронијевић: „Хуманитарна друштва у Србији“, Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 – 150.

Извор: Лестве српске

Ћирилица и Срби

Језик и писмо су саставни део идентитета једног народа. Када нестане језик и писмо, нестане и народ. Често се дешава да језик и писмо деле судбину народа. Тако је и код нас. Подељено друштво, подељен народ, подељено писмо, једино нам је језик исти.
Ћирилица

Азбука

Морам одмах рећи да немам ништа против латинице, али ја то писмо не сматрам својим. Не улазим у приче које говоре да нам је то писмо наметнуто јер сматрам да се особи ништа не може наметнути.

Вук Караџић нам је оставио писмо које је јединствено у свету (једно слово један глас) и са њим правило на коме почива српски језик (Пиши као што говориш читај, како је написано). Не знам колико је познат податак, али Вук је током стварања нашег писма био критикован од стране народа јер је у азбуку унео латинично слово Ј. Дакле, због преседана који је Вук учинио био је критикован, а у питању је само једно слово. Па, каква би критика требало да буде присутна у овдашњој јавности када готово 60% популације пише латиницом?! Као да нам је Вук са тим Ј дао неко предсказање. Новине, телевизија, сајтови, портали, књиге, називи продавница, великих трговина, улица, реклама, све писано на латиници.

Још један занимљив податак је тај да су Срби једини народ у Европи који има два писма. Кажу то је податак за понос. Е, па ја се тим податком не поносим јер као што рекох, то писмо не сматрам својим!

Многи људи, нажалост, у овом не виде проблем. Неки од њих се чак и смеју када се расправља о овом питању, неки колутају очима, а неки вас чак питају откад сте постали велики Србин?! Ово су реакције са којима сам се ја сусрела, а вероватно има и других.

Подржавам то што је покренута стратегија о заштити ћирилице, али није добро то што је дошло до те идеје, јер испада да штитимо наше писмо од нас самих! Нико други на овоме свету не ради то осим нас. Не знам каква ће бити судбина ћирилице и нашег народа, али се надам да на крају нећемо завршити као Хазари.

За Расен: Марија Ђорђевић,

Иво Андрић о брбљању

Слушам како четири жене средњих година “разговарају“, не слушајући једна другу, не мислећи ни на шта на свету до на прву идућу реч коју треба да изговоре, а тим речима нема краја ни рачуна. У ствари, оне више певају него што говоре, и то све четири у један глас, као дервиши опијени сопственим дахтањем и халакањем.
Брбљање

Брбљање; фото: Banjaluka

Тај разговор се креће на ниском плану малих оговарања, сулудих неразумевања, прозирних алузија, и пун је змијског сиктања, загрцавања, подмитивања и успијања. Четири стара и болесна, собним ваздухом отрована папагаја.

Можда у силној потреби оваквих жена за брбљањем има – поред кратке памети и сува срца – неких остатака неиживљене еротике. Можда је то (тешко њима!) давно угушен кликтај девојаштва, љубавна песма коју никад нису могле, смеле ни умеле да запевају, и која сада навире из њих, али као јадна карикатура онога што је некад хтела да буде, у виду бесмисленог, чудовишног брбљања.

Иво Андрић, “Знакови поред пута“, Просвета, Београд, 1976.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Повезани чланци:

Графити велеграда
Иво Андрић о брбљању
Данило Бата Стојковић – Балканска Правила
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса
A после нам неко крив, је ли!? (Петар Божовић: Ноћ у кући моје мајке)
Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио
Баците коску да Шарпланинци постану нација!
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица.
Бранислав Нушић

Бранислав Нушић

Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор — ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија.

Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости. Ту линију социјални математичари називали би можда нормалном, а социјални физичари почетним градом топлоте или хладноће, јер она одиста личи ономе степену на термометру изнад којега, при хлађењу, силази.

Том равном линијом креће се живот скоро целокупнога нашега друштва. Изнад те линије пењу се само појединци, који имају душевне снаге и храбрости да се узнесу изнад обзира, изнад традиција и изнад малодушности. Изнад те линије пењу се само појединци који не чекају да живу у друштвеноме термометру загреје спољна температура, већ то загревање налазе сами у себи, у својим душевним моћима.

И испод те линије силазе само они појединци који такође имају душевне снаге да прегазе обзире и традиције и отресу се малодушности. И ови, који у друштву силазе испод линије нормале, све до дна друштвеног, носе сами у себи диспозиције хлађења душе и хлађења осећаја све до тачке смрзавања. Да се неко дигне или спусти изнад или испод линије нормале у животу, да се неко узвиси изнад гомиле или спусти испод гомиле, треба да је подједнако храбар. Храброст је бити честит, племенит, узвишен, исто тако као што је храброст бити подао и неваљао.

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица. Подједнака је храброст узнети се у зрак на непоузданој Икаровој справи, коју је наш век усавршио, као и спустити се, у гњурачкоме оклопу, у муље морског дна. Ти људи, који се узносе изнад или се спуштају испод равне линије живота, имају и великих замаха, великих покрета душе, великих узбуђења и великих емоција.

Државник са стрепњом стоји пред судом историје, јер је повео државу и народ судбоносним путем; велики финансијер са грозничавим узбуђењем стоји пред берзом на којој ће се тога часа триплирати или пропасти његова милионита имовина; војсковођи игра сваки дамар од узбуђења кад поведе армије у судбоносну борбу; песника узбуђује инспирација, уметника час стварања, научника оно непознато до чега открићем треба доћи. Све су то велика узбуђења, велике емоције, велики покрети душе.

А тих и таквих великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе има и код оних који силазе испод нормалне линије. Разбојник преживљује највећу меру узбуђења кад зарива крвав нож у груди своје жртве; провалник дршће и стрепи пред судијом; блудница пати под жигом презрења, а одметник под вешалима преживљује целу градацију од бола и гриже па до самоодрицања и апатије. У те области, у области великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе — па било изнад или испод линије — драматичар радо залази, јер ће ту увек наћи дубоке изворе из којих може захватити богат и обилан материјал!

Бранислав Нушић

Отуда се највећи број драма и креће у тој области. Много је теже, међутим, тражити и наћи материјал у малој средини, у ономе друштву, међу оним људима, који немају ни снаге ни храбрости да се одвоје од равне линије животне, па било навише или наниже; међу оним људима који немају снаге да буду добри, али их тако исто немају ни храбрости да буду међу оним људима који су везани и спутани ситним обзирима, који робују застарелим традицијама и чије је све биће саздано из малодушности. Живот те средине тече једнолично и одмерено, као шеталица на зидноме сату; покрети те средине су мали, тихи, без узбуђења, без великих бразда, без јачих трагова, као они благи таласићи који круже по устајалој води кад на површину њену падне тичје перце.

У тој малој средини нема бура, нема непогода, нема земљотреса, ни пожара; та средина је ограђена дебелим зидом од олуја и вихора који витлају кроз друштво. Она живи у својим собама, улица је за њу страни свет, иностранство, за њу су догађаји који узбуђују континенте само новинарска лектира.

У тим малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота, нема догађаја, нема емоција, нема сензација, »Данас је тетка-Савкин дан!« — ето, то је за ту средину догађај и сви се ужурбају, сви се крећу, сви облаче, набављају букете, пишу честитке, праве посете… догађај, читав догађај’!

»Мила чика-Стевина напустила мужа!« — »Ју, ју, ју, — грува се цела фамилија у груди — шта ће свет казати!« И ето, то је емоција која узбуђује целу једну породицу, но тој узбуђености не лежи толико разлог у томе што је Мила напустила мужа, колико у ономе »шта ће свет казати«. А знате ли шта је сензација у таквим малим срединама?

»Снаја Зорка родила близанце!« И та сензација иде из куће у кућу, само се о њој говори, расправља се, тумачи, и та тема испуњава интерес читаве једне породице и читаве средине. Пера добио класу, Ђока се разболео, Стева положио испите, Јова премештен, госпа Мица купила нову спаваћу собу, госпа Савка ошишала ко су, госпа Јулка прави нову хаљину од креп-де-шина, прија-Маци изгорео куглов, а прија Анка изљубила на фрише-фире сто седамдесет динара.

Ето, то су сензације, то емоције, то догађаји мале средине. И, ето, из те и такве средине ја сам узео за фуку једну добру жену и добру домаћицу — госпођу Живку Поповић — и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на теразијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу те да не умеју да се држе на ногама. И ето, у томе је садржина Госпође министарке, у томе сва једноставност проблема који тај комад садржи.

Бранислав Нушић: Предговор за Госпођу министарку

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

 

Достојевски о Србима: Неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција…

Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881) често је помињао Србе на страницама свога „Пишчевог дневника”, који је неколико година издавао и у коме је, углавном као публициста, износио своје погледе на свет и на актуелне догађаје.

Достојевски

“Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом, и која није још показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности. Ова Србија има већ своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере, какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија.

Али упоредимо са том “горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавитељима, својом браћом, она руског цара гледа као Сунце, она воли Русе и верује им!

И на крају ћу рећи: „неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу.“ Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да је освајају.“

извор: Ин4С

Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима

Завршивши, године 1492, „у крајевима љубостињским“, преписивање Четворојеванђеља, светогорски монах и писар Инок из Далше записао је, у једној придодатој аутобиографској забелешци, једну чудну молитву, коју не упућује ни Богу ни Богородици, нити икоме од светаца, већ свом будућем, непознатом и неизвесном, читаоцу: „А и ово молим и говорим: Сачувајте књигу ову од прљања и од свећа покапања и горења, и проливања зејтина од кандила…“

Усред пропасти српског царства и народа, док се над земљом надносе и харају иноверне азијске војске, и док се шире несреће у којима и он сам трпи силне мукe и једва спасава главу, Инок из Далше страхује да капи воска и зејтина не оштете његов рукопис. Усред страшног ратног пораза он страхује од небриге, и више од војсковођа и ратника страхује од небрижљивих читалаца. Он као да зна да права опасност није троглава и рогата, већ обична, свакодневна и неупадљива. И као да зна да апокалипсе не стижу у бујицама, поплавама и потопима, него у капима.

Пет и по векова касније, пишући песму под насловом. „Одвећ брзо“, Десанка Максимовић зна да за наше ишчезнуће „није потребна сила оркана“:

развејаће нас скорих дана
и поветарац који не чује ухо.

Слично Иноку из Далше, Десанка Максимовић зна да апокалипса не стиже севајући и грмећи, него неприметно и нечујно. Инок из Далше и Десанка Максимовћ не седе у истом веку, али ипак сачињавају и деле неко заједничко данас. Али то њихово заједничко данас није у истом времену, него у истом знању и страху.

Љубомир Симовић

Ковачница на Чаковини (Белешке), Београдска књига, Београд, 2008.

Повезани чланци: 

Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима

Волите своју осамљеност (Р. М. Рилке)

Ја волим свога бића полутмину
што даје мојим чулима дубину;
Рајнер Марија Рилке

Звезде

Ворпсведе код Бремена 16. јул 1903.

Али све оно што ће можда једном многима бити могућно може осамљеник већ сада да припрема и гради својим рукама, које мање греше. Зато, драги господине, волите своју осамљеност и бол што вам га проузрокује носите уз складне звуке тугованке.

Јер они који су вам блиски, далеки су – кажете ви – а то показује да круг око вас почиње да се шири. И ако је ваша близина далека, онда је ваша даљина већ под звездама и веома велика; радујте се свом растењу и развоју, у које не можете никог да поведете са собом, и будите добри према онима који заостају, и будите сигурни и спокојни пред њима, и не мучите их својим сумњама и не плашите их својим поуздањем или својом радошћу, које они не би могли да схвате.

Тражите неку једноставну и одану заједницу са њима, која неће морати неминовно да се измени ако ви сами будете постали друкчији; волите у њима живот у туђем облику и будите трпељиви према људима који старе и плаше се самоће, у коју ви имате поверења.

Избегавајте да оној драми која је вазда напета између родитеља и деце додајте нове сукобе; она истроши многу детињу снагу и исцрпе љубав родитеља, која делује и загрева и када не схвата.

Не тражите савета од њих и не рачунајте на њихово разумевање; али верујте у љубав коју одржавају за вас као неко наслеђе, и уздајте се у то да у овој љубави почива снага и благодат из чијег круга не морате изаћи па да доспете сасвим далеко!

Ф. Г. Лорка – Писма младом песнику (Градац, Чачак, 2012)

 

Рајнер Марија Рилке рођен је у Прагу 4. децембара 1875. године. Сматра се једним од највећих немачких поета.

Превела: Вера Стојић

Извор: Сродство по избору

Писмо Чехова: Ових 9 особина чине културне људе

Културни људи не говоре Мене нико не разуме или Нико не мари за мене, зато што су то јефтини и вулгарни трикови „Живот има своје услове. Како би човјек био прихваћен међу образованим људима, мора бити културан“, поручује у једном писму руски писац Антон Павлович Чехов свом млађем брату, састављајући списак услова који испуњавају културни људи:

Антон Павлович Чехов

– Они поштују људску личност и зато су увек љубазни, пажљиви, учтиви и спремни да чине за друге.

– Саосећајни су према свима, не само према просјацима и мачкама. Брину и о ономе што се не види, и спремни су да се жртвују како би помогли другима.

– Поштују туђе власништво и зато враћају своје дугове.

– Искрени су и презиру лаж. Не лажу чак ни кад су ситнице у питању. Лаж вријеђа слушаоца и унижава га у очима говорника. Не позирају, понашају се исто и на улици и у свом дому, не праве се важни пред својим скромнијим пријатељима. Нису склони блебетању нити оптерећују друге својим ничим изазваним исповестима. Из поштовања према туђим ушима, више ћуте него што причају.

– Не унижавају себе како би изазвали сажаљење. Не играју на карту туђе осетљивости да би освојили пажњу. Не говоре Мене нико не разуме или Нико не мари за мене, зато што су то јефтини и вулгарни трикови.

– Не пате од плитке таштине. Не маре за лажне вредности, познанства са познатим личностима или за то да сами буду познати. Ако су учинили нешто значајно, не праве од тога најважнију ствар на свијету, и не хвале се тиме да имају приступ тамо где га други немају. Заиста талентовани људи се увијек клоне светине и рекламирања.

– Ако имају неки дар, поштују га. Зарад њега жртвују одмор, романсе, провод, сујету. Поносни су на свој дар, али су му и веома посвећени.

– Имају развијен осјећај за лијепо, естетско. Не иду на спавање у одјећи, одржавају чистоћу животног простора.

– Веома воде рачуна да контролишу своје нагоне и да у супротном полу не виде само сексуални објекат. Теже оригиналности, отмености, човјечности, диве се мајчинским осјећајима. Не опијају се већ пију алкохол само у посебним приликама, јер сматрају да нису свиње. Држе се начела mens sana in corpore sano – у здравом тијелу здрав дух.

Тако изгледају културни људи. Да би човјек био културан није довољно да чита популарне романе и посјећује позориште. Он мора непрестано, даноноћно да ради на себи, да чита, учи, труди се… и да одмах одбаци сујету, јер се сваки изгубљени сат рачуна”, завршава своје писмо Чехов.

извор: Независне

Хорхе Луис Борхес: Умеће стиха

Себе првенствено сматрам читаоцем. Као што знате, одважио сам се да пишем; али мислим да је оно што сам прочитао далеко важније од онога што сам написао. Јер човек чита оно што воли – а пише не оно што би желео, него што уме да напише.
Борхес

Хорхе Луис Борхес – Умеће стиха

Сећање ме враћа у једно вече пре шездесетак година, у библиотеку мога оца у Буенос Ајресу. Видим оца; видим светлост гасне лампе; могао бих да положим руку на полице. Тачно знам где да нађем Бартонову Хиљаду и једну ноћ и Прескотово Освајање Перуа, иако те библиотеке више нема. Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују“:

За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама.

Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија.

Од тада поигравам се једном идејом – с идејом да упркос томе што се човеков живот састоји од мноштва хиљада тренутака и дана, да се ти силни тренуци и ти силни дани могу свести на само један тренутак: на тренутак када човек спозна ко је, када се непосредно суочи са собом. Претпостављам да је Јуда, када је пољубио Христа (ако је то стварно учинио), осетио у том тренутку да јесте издајник, да је његова судбина да буде издајник, и да је одан тој злој судбини.

Сви се сећамо Црвеног ордена за храброст, приче о човеку који не зна да ли је кукавица или храбар човек. Онда дође тренутак кад спозна ко је. Када сам чуо ове Китсове стихове, изненада сам осетио да је то величанствено искуство. И тако се непрестано осећам после тога. Можда од тог тренутка (претпостављам да претерујем због предавања које држим) себе сматрам „књижевником“.

Хорхе Луис Борхес (Jorge Luis Borges)

„Умеће стиха“; Предавања у част Чарлса Елиота Нортона

ПРИЛОГ

Џон Китс – Ода Славују

(Превод: Марко Вешовић)

1
Срце боли, мучи утрнулост снена
Моје чуло ко да кукуте сам пио,
Ил искапих мутан опој, прије трена
Када сам у Летин затвор уронио:
То не због зависти на твој удес срећан,
Већ што ме пресрећним чини срећа твоја –
Кад ти, лакокрила Дријадо дрвећа,
У неком мелодичном сплету
Зеленила букви, и сјенки без броја,
Лако, пуним грлом, пјеваш пјесму љету.

2
О да гутљај бербе, што у дубинама
Земље хлађена је дуго, и што даје
Окус Флоре, селске зелени, пјесама
Провансалских, плеса, весеља под сјајем
Сунчаним, да пехар, топлог југа што је
Пун, са хипокренским* руменилом правим,
С бисерним мјехурјем што искри уз сами
Руб и уста пурпурне боје,
Испијем и свијет, невидиљв, оставим
И с тобом у шумској да нестанем тами.

3
Нестанем, ишчилим, посве заборавим
То што ти у лишћу никад нећеш знати:
Клонулост, грозницу, бригу што се јави
Ту гдје један другог слушамо стењати,
Гдје кљенут сиједе, задње власи худе
Тресе, млади блиједе, ко авет се тање
И мру, и гдје мислиш – да пун туге будеш,
Очаја с оком од олова,
Гдје око Љепоте брзо губи сјање,
За њим тек до сјутра чезне љубав нова.

4
Бјежи! јер теби ће донијет ме сила
Не с пантерама Бахове кочије
Него поезије невидљива крила,
Премда тупи мозак смета и кочи је.
Већ сам с тобом! Ноћ је блага, и на трону
Можда је Краљица Луна, и све њене
Звјездане је виле окружиле, али
Ту нећеш наћ свјетлост, сем ону
Којом, с неба, лахор мракове зелене,
Кривудавих стаза маховину, зали.

5
Не могу цвијеће видјет под ногама,
Ни какав благ тамјан лебди око грања,
Али сву сласт слутим, сред мирисних тама,
Коју у то доба годишње поклања
Мјесец трави, чести, и глога бијелог
Грму, дивљој воћки, шипку пасторалном,
Љубицама чија свенућа су лака,
Првоме чеду маја зрелог:
Мошус-ружи, с росним вином, зујном стално
Стјецишту кукаца за љетњих сумрака.

6
Ја у тами слушам; и често бјех прије
Напола заљубљен у смрт-олакшање,
И именом њежним у многој пјесми је
Звах да узме у зрак мирно ми дисање;
Сад више но икад чини се да мрење
Раскош је: у поноћ издахнути лишен
Свих болова, док се све у твојој души
Излива с таквим усхићењем!
Још бих ти пјевао, но залуд ми уши –
Бус посташе за твој реквијем узвишен.

7
За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама;
Тај што чарна окна затрави,
У пјени погубних мора отворена,
У изгубљеним вилинским земљама.

8
Напуштен! ко звоно већ је сама ријеч:
Отргну од тебе и себи ме врати.
Збогом! Машта тако, какав глас је бије,
Вилењаче варљив, не може варати.
Збогом! Тужна химна гине сврх ливада
Близих, над потоком тихим, уз брегове
Стрме, пут сусједних долинских дубрава
Дубоко се загњури сада:
Је ли то визија, ил сан будан? Ове
Глазбе је нестало: – бдим ли или спавам?

—————
*Хипокрена – извор на Хеликону у којој су се купале музе.

Извор: Службени Гласник