САВРЕМЕНИ ЈЕЗИК

Откуд долази и шта значи реч „бре“

Откуд долази и шта значи реч „бре“. Можемо се наслушати свакојаких тврдњи о значењу  и пореклу ове речи али све је то у некој „магли“ и без јасног закључка. Aли кренимо редом.

Бре

Када је у питању употребно значење (семантика) речи ту се скоро сви слажу да се она користи када се жели нешто нагласити! Она се третира као узвик којим се жели неко дозвати или скренути пажња кроз љутњу, радост и друго усхићење и сл. Она се често изједачава или повезује са речима „море“, „х-еј“ итд.

Момо Капор за реч каже следеће: „ … Она служи да изрази одобравање и дивљење, истовремено, неодобравање и жаљење, служи за чуђење, за позив и опомену, за изненађење, за подстицање, храбрење, сокољење и за преклињање. У том малом бре смо ми, са свим манама и врлинама – чини се, оно је наша суштина … “.            

Већи проблеми настају када се треба објаснити порекло (етимологија) саме речи „бре“. У свој тој гунгули издавају се неколико најпопуларних хипотеза порекла: „турска“, „грчка“, „келтска“ „шпанска“, „италијанска“ и аутохтоно-нихилистичка хипотеза.

Турска хипотеза је најстарија и до скоро најпопуларнија. По овој хипотези „бре“ значи стока, магарац или пак будала, глупак или нешто слично томе.

Све више је познато широким народним масама да бечко-берлинска школа, касније потпомогнута комунизмом, све речи које су туђице, а нису романско-германске, проглашава турским. Оно што је занимљиво јесте да готово све туђице које су наводно из турског језика су у ствари персијске речи, који су, додуше, у највећој мери пренели Турци. Реформом турског језика  1928. године, коју је спровео Мустафа Кемал Ататурк, настао је турски језик који користи латинично писмо и из ког су избачене скоро све речи из арапског и персијског. И гле чуда, туђице у српском језику, које су наводно турске, већине нема у данашњем турском језику.

Нешто мање популарнија је грчка хипотеза која каже да „бре“, као и „море“ и сличне речи, па и „болан“ потичу од средњовековне грчке речи βρε (бре), која је се развила од старогрчкоге речи μρε (мре) а она од старогрчке речи μορέ (море) што је вокатив речи μορόϛ, μῶροϛ (морос) а значи луда, лудак, будала, морон и сл. Други кажу да су Грци то предали Турцима а они нама, док трећи кажу да је било обратно тј. турска реч ушла у грчки па из грчког у српски и остале језике. Неки пак кажу да то има и неке везе и са италијанском речју „ре“.

Када смо већ код италијанског да кажемо да постоји и верзија у којој се верује да „бре“ долази од италијанско-латинске речи fra што је скраћено од frater што значи брат.

Келтска хипотеза каже, пошто су Келти јелте били у овим крајевима, да ово „бре“ потиче од келтске речи „бри“ што значи поштовање, моћ, снагу и сл.

Шпанска хипотеза која, у задње време, постаје најпопуларнија јесте да ова реч потиче из шпанског језика тј. од речи hombre што значи човек. Ова хипотеза има и две потхипотезе. Прва је да ова реч у Србију и међ Србе, наводно, доспела преко крсташа међу којима је било и доста Шпанаца. Наиме шпански крсташи су се, пролазећи кроз Србију у 12. веку, међусобно а и локалце називали „хомбре“ и тако се она усталила. Друга, више заступљена, потхипотеза је да реч „хомбре“ није ушла непосредно из шпанског већ из Ладино језика Сефардских Јевреја који су, као што је познато, из Шпаније једним делом дошли у Србију и Београд. Где су, ни мање ни више, баш Дорћолци скратили ово њихово „хомбре“ на „бре“!

Аутохтоно-нихилистичка хипотеза, како смо је овде назвали, тврди да „бре“ није туђица али и да нема значење тј. да има аутохтону етимологију али нема праву семантику. Дакле по заговорницима ове хипотезе „бре“ је слог који је као крик или звук попут уздаха, као што су речи „јао“, „ух“, „их“ „пу“ и сл.

И тако, пробасмо на свим језицима па и на немуштом, где год, макар и случајно, постоји реч или део речи састављено од слова „б-р-е“ односно „р-е“ само не на језику у ком се користи тј. српском. Као што већ закључујете тврдимо да је ова реч аутохтоног порекла тј. да није туђица већ из српског језика, а то ћемо и показати!

Момо Капор

Момо Капор; фото: Курир

Ова реч представља скраћену верзију вокатива речи БРАТ односно скраћеницу речи БРАТЕ! Развој речи изгледа овако: БРАТЕ  >>  БР’ТЕ  >> БР’Е >>  Б’Е. Овде лепо видимо како услед брзине говора или неких других утицаја реч постепено губи слова. „Брте“, као прва промена, је израз који се такође често користи као узречица, нарочито у Босни, а „бе“ јесте најкраћи облик ове речи који је највише заступљен на југоистоку Србије као и у Македонији и Бугарској. Такође у БиХ постоји и „ба“ облик. Данас је и цела реч „брате“ такође узречица код многих а у Црној Гори готово неизоставна. Ова реч мења свој облик и на друге начине а не само скраћивањем речи. Неке од тих су следеће речи:

1)    БР облик: братко, брацо, брале, брајане, браћко;

2)    БТ облик: батке, батко, бате, бато, батане;

3)    БЈ облик:  бајо, баја, бајуне;

4)    БЋ облик: баћо, баћко, баћане;

Поред оволко синонима речи „брате“ јасно је како је било лако да настане „бре“ и чија то реч. Но ово се може доказати и на примеру других речи! Реч „хајде“, за коју се такође тврди да је турска, што за нас у овом тренутку није ни битно, такође има поступак скраћења.

РМС

Речник Матице Српске

ХАЈДЕ >> АЈДЕ >> АЈД >> АЈ >> АЕ

 АЈДЕ >> АЈЕ >> АЕ

ХАЈДЕ >> ХАЈД >> ХАЈ >> АЈ >> АЕ

                 ХАЈД >> АЈД >> АЈ >> АЕ

Скраћење речи „хоћеш“.

ХОЋЕШ >> ОЋЕШ >> ЋЕШ

                ОЋЕШ >> ОЕШ >> ОШ

ОЋЕШ >> ОЋ >> ОЧ

Скраћење речи „марш“.

МАРШ  >> МРШ >> МШ

Сада ћемо навести врло занимљиве примере када од две речи настаје једна кратка. На почетку те речи се изговарају спојено као једна а онда се постепено скраћују и постају једна кратка реч.

ШТА ЈЕ >> ШТА-ЈЕ >> ШАЈЕ >> ШАЕ >> ША

                   ШТА-ЈЕ >> ШТАЕ >> ШАЕ >> ША

ШТА ХОЋЕШ >> ШТА ОЋЕШ >> ША-ОШ >> ШАШ

ГДЕ ЋЕШ >> ДЕ ЋЕШ >> ДЕЋ >> ДЕЧ

   ДЕ ЋЕШ >> ДЕШ

ГДЕ ИДЕШ >> ДЕ ИДЕШ >> ДЕ ИШ >> ДЕШ

Речи у овим примерима могу додатно да се усложне показивањем истих на разним дијалектима и наречјима. А замислите неке примере пре Вукове реформе. Али ови примери су сасвим довољни да се увиди механизми који су утицали на образовање речи БРЕ од речи БРАТЕ. Можемо закључити да се речи најчешће скраћују када су у вокативу, императиву или у упитном облику а да брзина изговора има можда и највећи утицај.

Сугласнички група БРТ и БРД као и сугласнички минимум БР а самим тим и слог БРЕ се појављују у више језика. Некад су повезани а некад не. Леп пример који је у корист наше тврдње је и енглеска реч за брата „BROTHER“ која у жаргонској верзији има скраћени облик „BRO“.

Зашто је најпростије решење увек најтеже и зашто све ово није опште позната ствар!? Постоје најмање два разлога за ово! Први разлог је погрешна методологија где се сматра да реч „бре“ непромењена постоји у српском језику. Могло је, у другом језику, да се фонема „м“ претвори у фонему „б“ а у српском језику ова реч је „зацеметирана“ и непромењена, сложићете се да ово нема логике.

Други разлог је са много више импликација! Наиме ова узречица се у овом облику користи, поред Србије, у Црној Гори, БиХ, Македонији, Хрватској, Румунији, Бугарској, Албанији и откуд код њих? За Хрватску, Црну Гору, БиХ, Македонију и Бугарску ствари су јасне и очигледне али делује занимљиво за Румунију и Албанију.

У Румунији се у 18.-19. века писало ћирилицом а дан данас постоји велики број словенских и српских речи у употреби. Па то уопште није чудно јер и званична наука (додуше стидљиво) признаје да Румуни имају делом и словенско порекло. Ми би смо рекли у „најмању руку“.

Албански језик је образован почетком 20. века. Албански језик има два дијелекта, Гег и Тоск, названи по двема подетничким групама Албанаца. Ове две подетничке супине се не разликује само по језику већ и другим културолошким особинама као и у физиономији. Тоске су у мањини, и захватају Албанце са југа Албаније, највише испод реке Шкумбин и из дела северне Грчке. Геге су углавном у северном (већем) делу Албаније и Албанци који живе у Црној Гори, Србији и Македонији. Ове две скупине се тешко споразумевају а у неким крајевима уопште се не разумеју. Разлог овоме је сигурно и то што међу њима велики проценат заузимају поарбанашени словени.

Комунисти, доласком на власт, стандардизују албански језик на основу Тоск дијалекта са мало Гег елемената. Зашто је тако? Па највероватнији разлог је тај што је Гег имао много више словенских (читај српских) речи него Тоск. Иначе оба дијалекта обилују туђицама словенског, грчког, италијанског, турског, латинско и др. порекла. У ствари питање је шта је прави албански језик. У оваквој ситуацији уопште није чудно што се нека српска реч употребљава међу Албанцима.

У Турској и Грчкој се ова реч, као што смо већ видели, користи а да ли је у питању само случајно поклапање речи тј. изоморфе, односно међујезички хомоними или је пак утицај био обрнут од онога што тврди званична етимологија остаје да се види.

Просто је немогуће да два народа, са две културе и два језика, која међусобно тесно опште не утичу узајамно један на другога. Нама се представља да су само Турци утицали на Србе а не обратно! Занемарују се чињенице: да је српски језик био један од званичних језика турског отоманског царства; да је у турској живело и данас живи значајно српско и  словенско становништво; утицај јаничара, поглавара и службеника са ових подручја; да су неколико султана били Срби по мајци итд.

Мала одступање. Реч „душман“ која се сматра турцизмом, и ако је јако слична са српским речима „дух“, „душа“, „душан“ итд.. Иста реч је, и дан данас, у употреби у језику Хинди, главном службеном језику Индије! Да ли су Турци и Индусима поклонили речи!? Не бисмо рекли! Али зато ово отвара друга питања којима се ми сада нећемо бавити.

Што се тиче грчког језика прилике у науци су од прилике стоје овако: „Све ми дирај ал’ Грке ми не дирај“!. Грчка култура је у данашњим званичним научним „круговима“ „света крава“ науке и од ње је све потекло а на њу ништа није утицало. За ово је заслужна британска наука а касније подупрта бечко-берлинском школом. Ко жели да верује да је грчко „бре“ настало од старогрчког „море“ нека изволи али сигурно је једно, да Срби „бре“ нису добили од Грка!

Дакле званична наука ће смислити и прихватити било које објашњење и решење само да не прихвати аутохтоност јер: „Срби су дошљаци, узели су туђу земљу, туђи језик, они су силеџије и хегемонисти … и ништа није њихово и зато им ништа и не припада! “. А опет са друге стране у исто време смо, наводно, добили име по речи која значи роб, која противречност! Звучи прејако али потајно, а негде и јавно, се тако резонује у „просветљеним круговима“ код нас и на „западу“ и њима интересно блиским скупинама.

Тако мала реч а тако велико значење!

За Расен: Слободан Недељић

Годишње нестане на десетине језика – да ли ће српски ускоро бити међу њима?

Лингвисти наводе да сваког месеца у свету нестане више језика, а процена је да ће до краја 21. века нестати између 50% и 90% од преко седам хиљада постојећих језика. Многи од тих језика још увек нису ни адекватно забележени, те би њиховим нестанком заувек било изгубљено и сећање на локалну историју, традицију, колективне мудрости, културу, природу…
Карта, Штокавско наречје

Дијалекти штокавског наречја; фото: Википедија/Ivan25

Како изумиру језици

О изумирању језика се говори када један језик нема више изворних говорника. Тада се тај језик назива мртвим или изумрлим језиком. Разликују се две врсте смрти језика:

У првом случају реч је о језичком помаку: језик изумре, али језици (или дијалекти) који су се развили из њега и даље се користе. Пример је латински језик, из кога су се развили романски језици.

У другом случају језик изумре без да остави наследничке језике. У тим случајевима говорници напусте свој матерњи језик у корист неког другог језика. Пример је Коптски језик који је као говорни језик Египта изумро у 17. веку, а заменио га је арапски. 

Језик може изумрети и услед природне непогоде, болести, политичког притиска или рата у којем се физички избришу читаве заједнице. То намерно уништавање једног језика назива се и лингвоцид. Тако је ерупција вулкана збрисала индонезијски језик тамбора, а инфекције које су донели колонизатори десетковале су говорнике памлико језика у Америци. Тасманијски Абориџини су истребљени током 75 година контакта са Европљанима, а читава заједница чешких Рома, говорника чешког ромског језика нестала је услед геноцида у Другом светском рату.

Поступна смрт језика је чешћи случај. Она може кренути од самих говорника, који прво постају билингвални на језику доминантне или бројчано веће заједнице, а потом престају да преносе свој језик наредној генерацији. Близак појам је замена језика – када читава заједница један језик или варијетет замени другим, који повезује са друштвеним и економским престижом, мотивисана економским разлозима или услед урбанизације.

Смрт језика често је покренута од стране институција система које отвореним претњама или на друге начине (нпр. субверзивним моделом језичких образовних политика или измештањем аутохтоног становништва са њихове земље, одузимањем ресурса или спречавањем њиховог начина живота), врше притисак на део становништва да се асимилује.

Језичка мапа света

Карта језика у свету; фото: IPFS

Оживљавање мртвог језика

У врло ретким случајима смрт језика није коначан резултат језичног развоја. Хебрејски је језик пример изумрлог језика, који дуги низ векова није имао изворне говорнике, већ је служио само као литургијски језик. Његова ревитализација је успела, тако да је данас поновно живи језик. Такође су у току процеси обнове манског језика (коришћеног на британском острву Ман), абориџанских језика каурна и гурнаи, охлонских језика (језика староседелаца северноамеричког континента) чочењо и мутсун, вампаноанг и других.

Неколико изумрлих језика и даље су били у употреби у књижевности, науци  или литургији. То су уз коптски, који се и даље користи као црквени језик египатских хришћана још и старословенски, латински или санскрт.

Најугроженији језици

Најугроженији су језици са малим бројем говорника, а има их много којима говори само неколико стотина или десетина људи. Такође, угрожени су и језици оних заједница које немају своје писмо,  организоване институције и локалну самоуправу. У Немачкој, на пример, доњолужичкосрпски говори још само око 7.000 људи, у Северној Америци само око 250 припадника народа Кајуга користи свој матерњи језик, а Далабонским језиком се служи само 11 људи. Истраживачи су утврдили пет најкритичнијих области: Источни Сибир, централна Јужна Америка, Северна Аустралија, две области у Северној Америци – Оклахома и северозападни пацифички плато.

Од 1950. године је, према подацима организације UNESCO, изумрло више од 200 језика, а последњих деценија, број изумрлих језика се повећао.

Језик одређује културу

Речи које описују поједине културне обичаје, навике или идеје ретко се могу прецизно превести на други језик. Међу угроженим језицима много је оних са богатом усменом културом у виду предања, песама и прича. Њиховим ишчезавањем губе се читаве културе. Уз то, изучавање староседелачких језика користи бољем разумевању околине и напорима за њено очување. Староседелачке групе које су хиљадама година у блиском додиру са природом разумеју локалне пределе, биљке, животиње и екосистеме, од којих многе наука још није документовала.

Кроз историју човечанства, језици моћних група су се ширили прерастајући у светске, док су језици мањих култура ишчезавали. Све то је последица званичних политика, али и дражи престижа који се постиже употребом владајућег језика. Језици с великим бројем говорника се шире, док они с малим бројем говорника изумиру, и деца заборављају језик својих предака. Будућност неког језика у највећој мери се налази у рукама деце, а језик постаје угрожен када га деца више не уче као матерњи.

(Не)брига о српском језику

Иако одумирање прети првенствено језицима мањих заједница, требало би обратити пажњу и на језике који имају већи број говорника. Тако се домаћи лингвисти залажу и за развијање српског језика, језичке културе и очување традиције уз помоћ језика. Лингвисти сматрају да су нам потребна нова издања правописа, речника и других нормативних приручника.

Сведоци смо протеривања српског језика и писма из држава бивше Југославије, небриге према језику и писму у матичној држави и велике експанзије енглеског језика. Хрватска је недавно затражила оснивање лектората на Филозофском факултету у Новом Саду, а званичници наше државе су се са тим сложили. То представља недопустиви „удар на логику“ била је једна од реакција наше стручне јавности. Из нашег Министарства просвете такође је недавно најављено признавање диплома црногорског језика, што такође представља један апсурд заснован на политичким, а не на стручним и националним интересима.

На делу је и невиђена отимачина српског језичког и културног наслеђа, пре свега у Босни и Херцеговини, где се присваја и прекраја све, од српских културно-историјских споменика до писаца и научника. Сличне тенденције опажамо и у Хрватској, Црној Гори, Македонији, али и на Косову и Метохији. Због свега тога имамо много разлога да српски језик и писмо сматрамо веома угроженима и заложимо се за хитне мере заштите, како у Србији, тако и у околним државама и окупираним територијама.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Зашто (са)чувати азбук(в)у

Зашто (са)чувати азбук(в)у[0]

Језик и писмо су толико значајни, да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система.

Стела са коптским натписом; Музеј Ромерa и Пелизеja, Хилдесхајм; фото: Википедија

Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а је „царски“ систем теорије језика. Где је постојала цивилизација, тамо је било писања и читања, то је тачно како за далеку прошлост, тако и за данашњицу… Слова су у таквом систему симболи квалитативно различитих апстрактних елемената… Изговорени звук је слово текста… Ако некоме ови искази звуче мистично, то је само знак да му недостаје знање.

Често сам на својим предавањима говорио о значају језика и писма. Чак сам напад на њих, уз рат појмовима, означио као најопаснију врсту рата. Зашто? Зато што напад на језик и писмо има најдеструктивније ефекте – додирује извор, постање и само извориште космоса и цивилизације. У Србији из дана у дан нестаје ћирилица, као да је опет „четрдесет пета“ и као да су комунисти поново на власти. У то време су забрањивали да се пише ћирилицом.[1]

Мислим да је време преображаја научне слике света која се одиграва – преображаја у правцу некласичности, ка тоталној некласичности будуће бити човечанства, погодно да научници остваре своју улогу у заштити планете Земље. Да би успели у својој намери, потребно је да, обједињавањем теорија у универзалну теорију, осветле и освесте важност језика и писма. Постоје прогнозе да се ускоро завршава раздобље људске, до крајности доведене, специјализације и да наступа време новог универзализма. Наводно, требало би да се та идеја оствари до 2023. године.

Неко упорно вековима ствара планету лажи

Кажу да је најстарија вера имала назив и јесте била РазУМ (Рода првобитног ум / вера / веда / вид / знање).[2] Тај став ме подсећа на истраживања Валерија Чудинова у вези са прехришћанским ведизмом.

Петроглифи у Долини месеца (Јордан); фото: Википедија

Очевидно је да се негде морају срести Генадиј Генадијевич Дљасин, Анатолиј Кљосов, Валериј Чудинов, Ернст Мулдашев, Александар Трофимов, Франсоа Жакоб, Томислав Терзин, Петар Јаћимовић, Божидар Митровић, Радован Дамјановић, Славиша Миљковић, Слободан Филиповић и Миленко Николић, не би ли разрешили мистерију старости азбук(в)е, а исто тако Срба и Руса. Ко је најстарији? Типујем на то, да су настали истовремено, јер су као и сам Бог нестворени и самостварајући. Постојали су одувек и непрестано напредују, односно непрестано би напредовали да није језуитско-вавилонских деструктиваца.

Булверова (Bulwer) Таблица са кипарским слоговним писмом – Фонд Британског Музеја у Лондону; фото: CREWS

Уосталом, дешифровање ДНК-кода открива да људи поседују језик знатно старији од хијероглифике, стар колико и сам живот, најживљи од свих живих језика… О овоме би требало да размисле сви непријатељи србско-руског рода, односно сви који не знају да је реч о истом (на)роду. Зато све време кидишу на тај род под маском да нападају православље.

Познато је да је од 17. века па све до почетка 20. века језуитско-вавилонска логографско-глосаторска радионица, из разлога непознатих обичним људима, прекројила историју, можда и убацила у њу близу 1.000 година. По мојим схватањима, највећи грех приликом онесвешћивања људског рода учињен је лажима у вези с писмом – азбук(в)ом. Римска империја је, преко Римске курије и Ватикана, пресудно пресудила србском језику и азбуци када су глосатори попут Вука Караџића и Ђуре Даничића насели на утицај језуита и пристали да предају језик римо-католицима, измене име Серби у Срби и назову србску азбук(в)у – Ћирилица.

Да је заиста Ћирило (са Методијем) измислио азбуку, ово би се писмо морало звати константиновица, по његовом имену Константин (Филозоф). Латинском преваром ово писмо је названо ћирилица. Познато је или можда није, да је Константин прекрштен у Ватикану, неколико дана пре него што што је издахнуо (отровали су га). Тамо су му наденули име Ћирило, будући да је то име сазвучно са називом сакралне азбуке, која се тада звала Курилица. Касније су исто писмо преименовали у глагољицу (јер је преносила/говорила/глагољила тајно знање, баш како се ејакулацијом врши оплодња, рађају деца и тиме васкрсавају преци.[3]

Наведено се слаже са ставовима Славише Миљковића и Божидара Милосављевића, па понешто треба научити и од њих. Славиша Миљковић у књизи Нови србски митолошки речник у вези с појмом ПОТОП пише: „Потоп – библијска прича о светском потопу која се појављује у неким локалним варијантама у многим паганским религијама нарочито код Вавилонаца, Грка и Римљана. Срби се овде, наравно, не помињу. Да су Срби и те како упознати с том појавом и да су и сами били њоме погођени (в. Кали), сведочи сама реч ПОТОП. Она је палиндром (исто се чита из оба смера) што треба да сугерише суштину која се налази иза те речи: У општем потопу вода наилази са свих страна. Да ли и други народи ‘размишљају’ на тај начин?“[4] Овде треба додати да још постоје предања да су Потоп (Ноева барка) и спасење србски мит. Међу србским митовима је и мит „О зноју лица свог“, у којем се описује посета Бога планети Земљи.

Ускоро ће, можда, ако се настави прогон Срба и свега србског, забранити у свим земљама света књиге у којима се помињу Срби, попут књиге The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World,[5] у којој се, међу најважнијим светским митовима, налазе и два поменута србска мита.

узорци иберског писма из 5.в. пре нове ере на олову из Уластрета (Ullastret); Фото: CREWS

Није само Божидар Милосављевић писао о азбук(в)и и значењу слова, али је у својим радовима успео да одгонетне оно што нису руски научници, а значајно је за сва писма света: „Осим редоследа слова, потребно је познавати првобитна значења, која још увек познају врсни светски филолози. Из приказане следеће поруке јасно се уочавају четири реченице које гласе:

‘Аз – Буки – Веди – Глагоље – Добре [Ја Бог видим речи (дела) добре]. Ест – Жива – Сила – Земљиног – Иса (Јесам жива сила Земљиног простора). И – Мјем – Како Људи – Мисле (И знам како људи мисле). Наш – Оче – Покоја – Реци – Слово – Твердо – Ук [Наш Оче Свемира реци слово (закон) потврдног учења]’.[6]

У првој реченици, према објашњењу Божидара Милосављевића, Бог људима ставља до знања да види речи добре, што је опомена људима да воде рачуна шта говоре, јер иза речи долазе дела, па их упозорава пре извршења лоших дела – односно на време, да не би грешили.

У другој реченици Бог свим људима (јер је Винчанско писмо можда и најстарије и припада почетку људске цивилизације), ставља до знања да је Он жива сила Земљиног простора, из чега људи треба да схвате ко је створио живот на Земљи и ко га одржава.

У трећој реченици Бог људима ставља до знања, да зна како они мисле. Што је свакако тачно, јер ако их је ОН створио ОН и зна и како мисле; дакле, упозорава људе да нису у стању да сакрију своје мисли.

У четвртој реченици људи се обраћају Богу с молбом да саопшти закон потврдног учења, односно да им предочи законе позитивног понашања, а то су десет основних Божјих заповести.“

Заиста је чудесно, да се Азбука толико дуго одржала упркос развоју људског рода, кретањима људи, развоју и рачвању језика, ратовима, брисању историје… Можда се непријатељи Срба, Руса и Словена нису сетили Азбук(в)е, или нису знали довољно да је унаказе, те нису сва писмена измешали, будући да је редослед слова у азбуци из давнина до нас дошао практично неизобличен. То је посебно нагласио Генадиј Дљасин у књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења.

Прошло је најмање 5980 година од настанка Азбуке. Заљубљеници у србску историју сматрају да је реч о исконској Србици, у ствари холограмско – фонетско – менталној поруци. Срби су уверени да потичу од Творца, који је створио живот на Земљи и Човека, који може самостално да мисли – и примио је писменост. То што Срби сматрају да потичу од Прадавног, што никако не значи да сви остали људи не потичу од Творца. Питање је, колико су се други народи потекли из истог корена, кроз историјски развој удаљили од такве помисли, иако имају исто право на Творца.

Само Србица, произашла из Винчанског писма, носи у себи Божију поруку. Занимљиво је да Винчанско писмо не помињу у својим радовима Генадиј Дљасин, Виталиј Чудинов и Александар Субето. Зато и треба да се састану са истраживачима који знају за Винчанску културу.

Азбук(в)а је више од писма

Азбука, према знањима Генадија Дљасина, представља строг систем, као и хемија, уз то истовремено и фонолошки и лингвистички и психолошки и природно-научни. Елементи тог система су слова названа „мисли-слова“ или „молекули свести“… Јединствена „праазбука“ људске цивилизације, извор и праоблик свих савремених (нехијероглифских) азбука, постојала је одувек…[7]

Таблице исписане акадским писмом са фрагментом епопеје о сумерском краљу Етани (1895–1595 пре нове ере)

Због недовољног знања и хаоса у историјској и лингвистичкој науци, др Генадиј Дљасин је у сјајној књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљењауспео да напише довољно нетачности, које на срећу недовољно утичу на истину о писму: „Ћирилицу су створили словенски просветитељи Ћирило и Методије на основу грчке азбуке“, „Из феничанске азбуке су настале грчка и арапска азбука“. Дљасин се запитао: „Како се десило да су Угарићани користили јединствену хармоничну азбуку – код? Исту као и савремена! Одакле су је узели?“

Књига у којој је упоредио истоветне структуре азбук(в)е и аминокиселина у беланчевинама је од капиталне вредности, јер је узгред спознао како човек мисли и повратну спрегу између језика и мисли, као и између микрокосмоса и макрокосмоса. Његов изузетно умни ментор, академик Александар Иванович Субето, ставио је печат на отворено и неспутано размишљање Дљасина. Написао је: „Космогенетска прогресивна еволуција видљиве васељене, довела је до појаве биосфере и човека, људског разума на Земљи, подређена је општем закону ‘сужавајуће спирале развоја’ или ‘конуса сужавајуће спирале’ у којој се опажа померање у симетрији – асиметрији деловања закона конкуренције и кооперације, механизма повратне спреге са кашњењем на бази одабирања (селекције, филтрације и томе слично) и престижуће повратне спреге (интелекта система) у смеру: Од закона конкуренције – ка закону кооперације и од механизма одабирања ка механизму интелекта… Кроз развој човека и космоса долази до кооперирања простијих структура у сложеније… При томе, цикличност је основно својство сваког облика кретања… Закон дуалности управљања и организације система открива дуални карактер системског наслеђивања у еволуцији, тј. у сваком чину рађања новог система спајају се две струје наслеђивања: На нивоу надсистема и његовог ‘подсвета’ и на нивоу надсистема и његовог ‘надсвета’… Свет, природа и еволуција су креативни… Тако људске мисли стварају космос (прим. РС). Чини се да азбука одражава ‘конус сужавајуће прогресивне еволуције’ звучне многоликости и да је помоћу ње пренета семантика у процесу антропне еволуције, при настанку система ‘говор-језик’ у људском друштву… Периодично понављање у азбуци се указује као понављање циклуса (периода) у ‘звучној еволуцији’ људског говора… Стога, ‘Семантичка Васељена’ може одједном неочекивано почети да говори са људима на језику азбуке људског језика, као и генетски код свега живота на Земљи“.[8] Зар то није сјајно, неспутано размишљање, које одгонета многе тајнописе мишљења?

Језик и писмо се прожимају

Али шта је с језиком који се само одсликава, исписује, означава и приказује писмом? Није тешко утврдити истину, уколико се сачини мозаик од проверено истинитих тврдњи. Србско порекло и језик су одличан пример за то. На пример, Бела Хамваш је у књизи Scientia Sacrat I, објашњавајући древне сутре, забележио: „Записи значења слика начињени су у сутра стилу. Сутра је елементарни метафизички додир који буди… Сутра је у највећем броју случајева, без обзира од колико је речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако је за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста је кључ који даје или Учитељ или га треба наћи… Најдубљи садржај сутре увек је метафизички и апсолутан… Свака битнија реч метафизике је грчка или латинска. Све речи општег обележја су грчке или латинске. На ова два језика се може изразити универзална духовност баштине… Што је језик старији, он је више метафизичан… Када не би било тако, не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч преузимамо из кинеског, санскрта, грчког или латинског језика…“.[9]

Хијероглифи, Азбука

ЗАГОНЕТКА: споменик (изложен у турском музеју у Цариграду) из старог Египта: горње писмо хијероглифи – доње азбука; фото Царса

То значи да без наведених језика нема повратка у будност – нема повратка у бивство, нема освешћења и нема опстанка. Шта Хамвашове тврдње значе знају само Срби, и то они који тврде да су санскр‹и›т, грчки и латински језик произашли из протосрбског језика. О кретању протосрба на свој начин је писао Анатолиј А. Кљосов у књизи Порекло Словена, јер је суштински доказао да су заједнички преци Срба и Руса стигли у северне делове Индије, те не чуди што је санскр‹и›т веома сличан србском језику. Александар Љубиша је у свом напису „Тагоре у Београду“ записао: „Алокананда Митер (унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику), као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, више од тридесет година изучавала је србски језик, о чему је написала: ‘Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и србског језика, а касније, кад сам преводила србску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да дубока веза мора постојати између ова два језика (бенгали и србског) и да она вуче своје порекло из санскрита’.

Уосталом, санскритолог Бранислава Божиновић је написала да не постоји србски језик и санскрит, јер је то исто.[10] Врхунац њеног истраживања је Речник сродних србских и санскритских речи, у три тома, објављен у издавачкој кући „Пешић и синови“, 2000. године. Тим делом Бранислава Божиновић је непобитно доказала не сличност, већ готово идентичност србског и санскритског језика. Наведени став је веома значајан, будући да се верује да је санскрит прајезик, из кога су настали сви светски језици.

Најбољи пример су тзв. турцизми. Бранислава Божиновић је записала: „Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрита и од њега насталих живих језика. Већина речи које су Вук Караџић и лингвисти после њега назвали турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За ту тврдњу нека као аргументи послуже речи: кабадахија, диван, ат. Већина србских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, Бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскриту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак.“

С друге стране, повезаност србског и латинског језика објаснио је Павле Соларић у књизи Римљани словенствујући, где је  навео бројне податке везане за живот и језик предака садашњих Срба. У вези с простором на којем су живели написао је: „Од Солунског до Венетског залива, живи један те исти народ, на том Илирском полуострву које су наши звали Сербским тропољем. Уосталом, и мора која га ограђују имају сербска имена: Црно, Бело и Сиње!… Ондашњи разноимени у Италији народи нису говорили римски, до настанка Рима, док нису од Римљана били покорени и са њима помешани; тако се у језику Римљана наћи може велики број коренова речи из језика који данас зовемо Словенски… Садашњи римски (италијански) језик није најрођенији син староримског. Наше називање тога језика Сербским старим, не смета нимало другим народима Словенским, да га зову, ако пристојним себе сматрају, општесловенским, признајући у њему општи најчистији корен и најлепше стабло свег садашњег Словенства: ми знамо, да је он највећма наш, и зато га не можемо не називати нашим… Преко 700 речи (а могло би их се вероватно јоште која стотина напабирчити), што ми Словени за наше (речи) у латинском (пре)познајемо језику, нису самоусамљене и без даљег расплођавања, но су све саме  к о р е н с к е   р е ч и, које премного имају обилних својих и изведених и сложених речи и у нас и у Латина, што показује њихову домаћост и овде и онде – домаћост на Тибру, на Дунаву и Волги… У највише Словенских речи Римљани су заменили по који наш гласак каквим другим…“.[11]Закључна реченица познатог истраживача све одгонета: „Истина је, да је Грцима данашњим Јелински језик, и Италијанима Латински, неупоредиво неразумнији, него ли нама наш стари (језик)…“.[12] Овде је важна још једна историјска чињеница о којој су писали немачки и француски историчари. Она је права информациона „бомба“. Хериберт Илиг је у књизи Да ли је Карло Велики икада постојао написао да су „стари Грци“ и „стари Римљани“ само баналне измишљотине. Можете погледати податке у књизи Карло Велики није постојао аутора Миленка Николића.[13]

Да, Бела Хамваш је у праву да је сва цивилизацијска баштина заснована на језику из којег проистичу санскрт, грчки и латински језик, те да је тај језик најважнији за повратак у „златно доба“, када је девет мостова повезивало Земљу и Небо.  

Мисли опште са молекулом ДНК

Пјотр Гарјајев сматра да спој речи и генома омогућава непредвидиве манипулације с апаратом наследности, а Генадиј Дљасин сматра да између речи и генетског инжењеринга нема ниједног корака, то је једно те исто. Када се запитамо шта ће бити с људским родом на планети Земљи, треба да буде увек присутна истина – азбук(в)а је одувек постојала и увек ће постојати. Ништа од постања није случајно, то најбоље потврђују процеси програмирања, клонирања и све постојеће структуре засноване на принципу „што је горе, то је и доле“. Све више научника сматра да је став да је живот настао услед случајног садејства молекула, исто толико апсурдан и невероватан, као и тврдња да ураган од делова разбијених објеката може довести до склапања Боинга-747… Азбук(в)а је код не само беланчевина, не само људског мишљења – то је универзални животни код читавог универзума. Зар то није довољан разлог за њено (о)чување?

Писаћа машина на ћирилици

Будући да је Пјотр Гарјајев са својим тимом научника доказао да молекул ДНК разуме језик и писмо и да је веома важно шта је записано у прикупљеним информацијама у молекулу, требало би водити рачуна о томе који облик информација разуме молекул ДНК. На пример, Франсоа Жакоб, добитник Нобелове награде за биологију је 7. маја 1965. године рекао: „Генетске информације се не записију посредством идеограма као у кинеском писму, него посредством азбуке типа француске – или чак Морзеове азбуке…“. Нормално је да то каже Француз. Међутим, то је још један доказ да сваки народ треба да чува своје писмо.

Осим тога, научници су у лабораторијама забележили звуке којима ћелије размењују информације, „пиште“ једна другој. Таква информација је у сагласју са ставом да није само мозак уман, већ да је и срце умно и да су и ћелије умне. Постоје разрађене методе за комуникацију са умним ћелијама, које практикују Георгиј Николајевич Ситин, Лариса Фотина и Генадиј Јаковљевич Темњиков. Информације су код ћелија записане у молекулима ДНК и делимично репродуковане у свакој беланчевини. Уосталом, лакше је поверовати да ћелије „разговарају“ међусобно на језику аминокиселина (или триплета ДНК) него на језику којим међусобно разговарају људи. Памћење информација у води, водонику и фотонима је још један доказ да постоји микрокосмос и макрокосмос у сфери размене информација и да су информације настале из мисли и писма наталожене у обе структуре, те да се могу користити као светска баштина када мозак ради у алфа стању (стању тзв. дремежа). Да је азбук(в)а универзална и универзумска, доказује и истина да је цивилизација Маја имала исти редослед азбуке![14] Много је и све више радова о значају азбук(в)е, зато не треба никако заборавити рад Адолфа Васиљевича Зиновјева Тајнопис ћирилице (Владимир, 1991.) када се истражује азбука.

Иако се тешка срца замера браћи било шта, посебно када је реч о истовременој, вишевековној угрожености, добро је написао Божидар Митровић у књизи Геноцид над Римљанима и Словенима: „Опрости Русијо, ми Срби не можемо бити са тобом више ни у каквом савезу, док ти не почнеш сама собом да управљаш, док не престанеш да тргујеш својим савезницима и док не престанеш да издајеш мрвице и празне пароле. Ми не можемо бити више са тобом, док се не ослободиш од антисловенских екстремиста, који по руским телевизијским каналима пуштају антисрпске и антисловенске вести и програм…“

Напомене:

[0] Некада се и у С(е)рба говорило Азбуква, а сада се каже Азбука. Словарица се увек називала Буквар. Буквар из којег се уче слова из Азбуке називају у школама и Азбучник. Код Руса се за реч каже слово, а слово је буква, те је од тога Азбуква. Ето још једног доказа да су глосатори попут Вука Караџића починили грех у оба братска народа.
[1] Петар Јаћимовић, Српска ћирилица – нека буде што бити не може, стр. 106.
[2] Божидар Трифунов Митровић, АзБучна математика Винче, стр. 17.
[3] Исто, стр. 59.
[4] Славиша К. Миљковић, Нови србски митолошки речник, стр. 294.
[5] Два наведена мита су пресудна за библијско Постање. Занимљиво је да међу носиоцима митова нема ниједног европског (осим србског и грчког – приказан је један грчки мит), а камоли неког народа насталог преверавањем из србског рода. Видети: Philip Neil, The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World, стр. 17 и 49–51.
[6] Постоји више варијанти азбуковног низа слова. На пример: Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро, Јест, Живјете, Земља, Иже, Како, Људи, Мисљете, Наш, Он, Покој, Рци, Слово, Твердо, Ферт, Хјер, Черв. И тумачења могу да буду другачија. На пример, Ја + Бог + Видим + Речи + Добре + Јесам + Жива + Сила + Земљиног + Простора + И + Знам + Како + Људи + Мисле + Наш + Оче + Свемира + Реци + Закон + Потврдног + Учења. Но, реч је о небитној разлици насталој вековним преношењем и обрадама. Наведено објашњење је старо више векова у српском роду. Др Божидар Милосављевић је само подсетио на његово постојање. Тако су Срби и посредством писма непрестано показивали своју искрену веру у Бога и приврженост Богу. Нису само Срби покушали да споје бројке и слова са Творцем. Зато је важно да се искорите техничка и технолошка знања за утврђивање истине за добробит универзалног човека. Међутим, веома је важно да се зна да су научници из области физике потврдили однос човека у Бога, који произилази из Азбукве.
[7] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 20.
[8] Исто, стр. 161–171.
[9] Бела Хамваш, Scientia Sacrat I, стр. 59–61.
[10] Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Mercedes Benca. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.

Видети:

Видео: Бранислава Божиновић – Жена која је доказала да је српски језик најстарији на свету.
[11] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 63, 81, 84, 85 и 87.
[12] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 144.
[13] Миленко Николић, Карло Велики није постојао, стр. 9.
[14] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 52.

За Расен: проф. др Светозар Ђ. Радишић

Књиге проф. Радишића можете погледати и наручити на:

Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“

Познати књижевник Матија Бећковић у свом ауторском, аналитичком тексту, који је написао у свом препознатљивом стилу, описао је како би српски језик изгледао када би имао само две речи – јеботе и супер.
Матија Бећковић

Матија Бећковић

„Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу.

То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано. Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама?

Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије. Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова.

Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све.

Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница.

Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене.

Довољно је рећи “у-је” или “суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?!

Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас.

Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”. Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћутите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц.

Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано. С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија! Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља:

Кад сам синоћ овде била, Јеботе!
И водице заитила, Супер!
Дође момче црна ока, Јеботе!
На коњићу лака скока, Супер!
Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!
“Дај ми, селе, мало воде!”
Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер“, завршио је Бећковић своје писмо.

извор: НСПМ

Сродни чланци:

Матија Бећковић – О заосталости
Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“
Матија Бећковић: Косово пре Косова
Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град и Вера Павладољска
Богојављење, поема Матије Бећковића
Гледано из угла мајмуна

 

Српски језик и азбука у Западној Бугарској

Ово је азбука – гласови којима се користе екавци у Западној Бугарској.

Азбука српских говора западне Бугарске

Азбука српских говора западне Бугарске

Видимо да Срби Западне Бугарске користе гласове попут Ћ и Ђ као и сливено ДЖ (Џ) који су карактеристички искључиво за српски језик и нема их у бугарском. Осим српских гласова, користе се и локалним гласом „Ѕ“ које је такође српски, иако се, због Вукове реформе, данас не налази у правопису.

Овај глас изговара 1/3 становника Србије, као и источни део Црне Горе и Рашке области (зетско-јужносанџачки, смедеревско-вршачки, косовско-ресавски, призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички). Такође, овај глас користе и Срби у Маћедонији. У маћедонској књижевној норми постоји као део књижевног језика, сачували су га, за разлику од српског. Занимљиво је напоменути да ово слово, и поред Вукове реформе, постоји на рачунарској тастатури, као део српске ћирилице.

Проверите, налази се на месту латиничног Y. Глас „Ъ“ постоји само у бугарском књижевном језику. Међутим, иако је, као и глас Ѕ, избачен из српског језика Вуковом реформом, оно и данас постоји у нашем говору. Најпознатији је пример наше слоготворно „Р“, односно „РЪ“ (у речима „дръво“, „пръви“, „пръст“, „Сръбија“ и слично). Такође, често се јавља уместо гласа „Х“ који се губи („ърђа“, „ървати се“), или вокала после Р („умръо“). У последња два примера га је чак и Вук користио, избачен је после његове смръти. Дакле, као што видимо, неоспорно је да се шопски говори могу без икаквих проблема записивати српском ћирилицом. А како и не би, када је у питању староштокавски дијалекат.

СРПСКИ ЈЕЗИК У ЗАПАДНОЈ БУГАРСКОЈ
ПРИМЕР СРПСКОГ ГОВОРА ИЗ ОБЛАСТИ ЗНЕПОЉЕ (ГРАД ТРН)

Посвета у књизи „Трнски крај“ коју је написао Радослав Тодоров 1940. године. Дајемо је буквално преписану у оригиналу, само на српском правопису:

„Таја књига је наречена за памет на сви наши знајни и незнајни браници Трнчање покојници, што су се борили, оратили и писали да брану нашетога б’лгарскатога рода од чужду напас и от другу веру през нашуту тешку и дл’гу робију. Наречена је и на сви офицерје, подофицерје и војници од Трнско, који с’с своји кости и крв су прославили Трнчанина – Знепољца и доказали на цел свет како се гине за цара и баштинију и су написали паметне думе у нашуту војну историју. СЛАВА ЊИМ!“ * (следи фуснота, преведена са бугарског књижевног језика) *

Посвета је написана на трнском дијалекту који је сачуван и до данас у целом трнском крају.

ЗАКЉУЧАК:

Дакле, видимо чисто српске језичке особине:

– граматичке (ДАТИВ кога нема у бугарском)

– српске речи (КЊИГА, СВИ, ШТО, РОБИЈА, итд. уместо буг. КНИГА, ВСИЧКИ, КАКВО, РОБСТВО).

Говор је дефинитивно српски, и јасно је да ће га становник Бањалуке без икаквих проблема разумети, док становник Варне неће скоро уопште. Наравно, постоје и локалне језичке особине (Трнчање уместо Трнчани, оратили уместо говорили итд.) којих нема ни у српском ни у бугарском књижевном језику. То заправо потврђује да је језик српски, јер, осим стандардних српских и локалних српских језичких особина, не постоје ниједне друге.

Извор: Срби у Бугарској