ЈЕЗИК И ПИСМО

Заборављене речи старе Србије, лепше од оних којима су замењене

Ако кажете да вечерас идете “до чаршије” неко ће вас вероватно и разумети, али куда сте се упутили ако идете “на чаир”? И ко вас то прати када са вама иде и “дост”? Још кажите да ћете успут свратити до “џамбасина” и никоме највероватније неће бити ништа јасно!
Књига

Књига у Шуми; фото: pixabay

Језик је жива творевина сваког народа и стално се мења. Неке речи улазе у употребу, друге излазе, а има и оних које после неког времена постану потпуно заборављене.

Представљамо вам речи за које многи од вас вероватно нису никад чули.  Зато, бришемо прашину са неких од тих израза и представљамо вам 20 српских речи које су користили стари Срби, а чије значење данас ретко ко зна!

БРКЉАЧИТИ – нејасно говорити, мумљати, брондати

ВАЈКАТИ – жалити се, кајати се; “Не вајкај се на живот, већ се ватај каквог честитог посла!” – вели народна пословица.

ГЕКНУТИ – умрети, али и пропасти (финансијски)

ДОСТ – пријатељ, а одатле је ДОСТЛУК – пријатељство

ЕГЕДА – виолина; “Са својом дворском музиком (с егедама) и с неколико момака … пошаље [их] у цркву те се венчају” – Вук Караџић

ЖДРЕПЧОВИТ – коњ које је спреман за парење, али у пренесеном смислу и мушкарац који мисли само на “шврљање и швалерисање”

ИЗВАНЉУДНИК – нечовек, човек без људскости

ЈАРА – велика врућина ако се односи на временске услове, али може да значи и повишену температуру тела, грозницу

ЛИПЦАЛ – угинуо, обично се односи на животињу. Одатле је настала реч “ЛИПСАО” са истим значењем

ЉЕСАК – сјај, одблесак; “Од љеска зимског сунца … изгледало је то пиво прозирно” – Петар Пеција Петровић

МАКАЊА – мало, сићушно дете, ситно “попут макова зрна”

НЕКЊА – прекјуче

ЊЕГОВСКИ – карактеристичан за њега, њему својствен; “Проку је обезнанила његовска, љута крв” – Вељко Петровић

ОКНУТИ – викнути, дозвати некога

ПОЛЗА – Корист, добитак, успех

ЋУТУК – глупак, будала

УСРЖИТИ – учинити да нешто скроз захвати, да продре у срж нечега

ХРШУМ – повика, викање на некога, љутња (још и “РШУМ”)

ЦУБОК – изнутрица

ЏАМБАСИН – трговац, продавац (још и “ЏАМБАС”)

Извор: Ћирилица

Сродне објаве:

Зашто (са)чувати азбук(в)у
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Српска ћирилица и муслимани Босне и Херцеговине

​И кад су пали под турску власт, сви Босанци и Херцеговци су употребљавали ћирилицу уколико су уопште били писмени.
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Проф. Константин Јиречек је у Јагићеву Архиву за 1899. навео in ekstenso многа писма и исправе с краја XV и почетка XVI века нађене у Стону, на острву Пељешцу. Међу њима има подоста писама упућених из Босне односно Херцеговине. Тако пише 1512. са Неретве Ђуро Радашиновић кнезу у Стон;1514. Вићенцо Божидаровић из Новог Пазара туторима Илије Николе Радина; 1526. Ђуро Русковић из Врхбосне (Сарајева) Стјепану Живановићу; 1550. Андрија Стјепановић из Босне Марину Симоновом; итд. све ћирилицом.

Сви пишу у дивном српском језику. Навешћу само почетак последњег писма: “Господину Марину веле драго поздравленија од мене Андрије. Потом јучера по Ферхату примих једну твоју и разумех све што ми пишеш изради коња. Коња сам продао, а захвалимо господству вашем на потруђењу. А сад да зна ваша милост како посилу Мехмеда Вујадиновића навлаш зашто јучера имах књигу од Пера … ”

У тексту своје расправе наводи Јиречек два примера из XV века: “Међу сведоцима у Врхбосни 6. марта 1479. датираног акта двојица су се ћирилицом потписала: Ја Ђура Рутошевић јесам сведок више реченом писму. Ја Петар Раделић јесам сведок овомуј писму више реченому. Исто тако на исправи из Сребрнице од 25. новембра 1490: Милко Прибинић слуга господству ви. Радич Остојић слуга ваш.“(Const. Jirecek, Beiträge zur ragusanischen Literaturgeschichte, u Archiv für slavische Philologie, XXI Band, 1899, S. 533–538.)

Изгледа да су сва речена лица хришћани. Али ћирилицом пишу и поисламљени Босанци и Херцеговци, за све време владања Турака у тим пределима. Они се зову Турцима, говоре само српски (други језик не знају) и пишу ћирилицом, на српском језику. То је правило од кога једва да има изузетака.

Они су се стално служили једно мало модификованом српском ћирилицом, која је позната под називом “босанчица”. У суштини је то српски ћирилица. Босанчица се развила из дукљанско-хумске рецензије којом су написана оба наша најстарија јеванђеља: Мирослављево и Вуканово. Њу су босански францискани називали “српским словима”. (БМ Недељковић. О босанчици, у Прилози за језик, књижевност, историју и фолклор, књ. XXI, 1955, стр. 274.)

Митрополит Стеван Стратимировић пише 1806. године да ћирилицом пишу “сви Серби восточнаго благочестија (в Венгрија, Сербији, Славонији, Босње и прочаја) идази Турки в Босње славенскаго поколенија, сами славенскими нашими писмени, но особено преобрајашченими писут”. (Јован Радонић, Летопис Матице српске, књ. 228, г. 1904, стр. 104.)

Сам проф. Владимир Ћоровић каже за босанско-херцеговачке муслимане: “Њихово писмо било је све до Окупације ћирилица, такозвано беговско слова, које су они сами звали, стара Србија ‘”.
(У књизи Босна и Херцеговина, СКЗ, Поучник I, Београд, 1925, стр. 63.)

Међу многобројним доказима употребе ћирилице од стране босанских бегова налази се и једна објављена збирка из њихове кореспонденције са властима Војне Границе. То је: Рудолф Строхал, Неколико ћирилских исправа о дописивању турских бегова са хрватским командантима у Вјесник Земаљског краљевског аркива за 1914, Књ. XVI.

​Бошко Десница наводи у својој цитираној колекцији Историја котарских ускока ћирилицом писана писма турских околних команданата самим млетачким властима. Тако писма крчког санџак-бега Мухамед-бега Дуракбеговића од августа и септембра 1675. (3 писма), команданта Книна Мехмед-бега Атлагића од августа 1675, задарског емина Исак ефендије из маја 1680, обровачког капетана од 2. јануара 1682. итд. Тада је северна Далмација била такође турска и команданти су били Босанци, који су, као сви други муслимани нашег језика, писали само ћирилицом.

Најпотпуније је о томе писао, поред Ћира Трухелке, Драгутин Прохаска (оба Похрваћена Чеха). Овај је у малопре поменутој озбиљној расправи о хрватско-српским писмености у Босни утврдио да се ово писмо раније звало српско: “Назив, српско писмо ‘био је у употреби код најстаријег босанског писца Матије Дивковића. Тек у новије време ово писмо називају, босанским ‘,, босанчица’. Ф. Јукић ју је још звао, азбука ‘(1850), а И. Берчић, босанска азбуква’ “(стр. 11).

Писац упоређује обе азбуке (стр. 13) и каже: “Сам поглед на ове упоредне редове показује да босанска слова нису ништа друго него курзивно ћириловско слова … Као језик за живи народни говор, босанска ћирилица је, природно, могла да буде без свих слова која су се у црквене књиге увукла из старословенског језика и с друге стране је потражила живе посебности гласова, које стари црквенословенски језик није познавао…”

Прохаска цитира српске писца А. Стојачковић и даје му право када тврди (у књизи Историја Восточни-словенскаго богослуженија и кирилског књижевства код Словена Западне цркве, Нови Сад, 1847) “да назив, босанчица нема никаквог оправдања, јер је босанско писмо проистекло из ћирилског курзивног писма“.

Чак и интерно турске власти, уколико нису писале арапским писменима, употребљавале су српски ћирилицу. То се нарочито може доказати откад је почела штампа у Босни и Херцеговини. Прва штампарија, после старих српских штампарија у Босни, уведена је 1866. То је тзв. Сопрон печатња. “У њој су се од 13. маја 1866. почеле штампати службене новине Босна, које су излазиле недељно једанпут на четири стране, од којих су биле двије ћирилицом а двије турским писмом и језиком. И полуслужбени Сарајевски цвјетник (Сарај џулшеј) штампан је такође ћирилицом и турским словима. “(Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговини 1529-1951, Сарајево, 1952, стр. 12).

И Осман Хаџић пише у Народној енциклопедији СХС, говорећи о Мехмед сахиром Курт-Ћехајићу да је “поред службених новина Босне уређивао у исто време и политички лист Сарајевски цвјетник – Џулшени сарај на турском и нашем језику, ћирилицом”.

На страни 21 поменуте књиге Ђорђа Пејановића стоји: “Године 1876. одвоји се Херцеговина од Босне и формира Херцеговачки вилајет са седиштем у Мостару.Ту је 1876. отворена и штампарија … У њој је 19. фебруара 1876. почео да излази лист Неретва, вилајетски службени лист, који је као и Босна, штампан на четири стране, двије ћирилицом и двије турским писмом и језиком. Лист је излазио до краја 1876. године, јер је од почетка 1877. укинут Херцеговачки вилајет … ”

У новосадској Застави од 28. септембра 1866. има један допис из Сарајева у коме стоји између осталог: “Сали Ефендија, родом из Чајнича, писар у Беговој џамији сад издаје Календар за 1867. годину са ћирилицом, и то најпре стари, па нови, па затим турски. ”

У броју од 17. октобра 1869. дописник из Сарајева јавља да је “Сафет-паша, кад је у Сарајево дошао, рекао: србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи… Ко не верује, нека погледа у вилајетске званичне новине Босна, пак ће се одмах уверити, јер поред турског само србски ћирилицом све и сва на јавност издаје…“

​Из књиге: Хамдија Капиџић,” Застава “о Босни и Херцеговини, прва књига, Сарајево, 1953, стр. 74, 265.

Српска Босна, Застава

Српска Босна

Муслимани босанско-херцеговачки су за целог турског вакта писали или турски или српски: турски арапским писменима, српска ћирилским.

Мора се признати да је за турског вакта писменост у Босни била минимална, нарочито код муслимана. Код хришћана су свештеници одржавали писменост, посебно калуђери; код муслимана бегови, и то не сви. Зато је босанска ћирилица звата “беговским писмом”.

Тек уласком Аустрије у Босну и њеним форсирањем латинице, почињу муслимани да употребљавају латиницу. Али старији људи увек се служе ћирилицом. Тако пише Владимир Ћоровић да је Мехмед-бег Капетановић већину својих дела објавио латиницом “иако се у супротном служио у животу босанском ћирилицом” (Влад. Ћоровић, Мехмед-бег Капетановић, књижевна студија, Сарајево, 1911, стр.)

У Прилозима за књижевност, језик и фолклор Павла Поповића, год. XVII (1937), на страни 302 пише проф. Владимир Ћоровић: “Босанска влада је од првог дана (после Окупације) систематски ишла за тим, да муслимане свим средствима одвоји од православних. Стара беговска ћирилица сузбијана је са планом, и место ње је натурана латиница. ”

То је успело било код масе национално још несвесне. Па ипак, не само да су се Срби муслимани (а њих није било мало) служили ћирилицом, већ је она била прокламована као искључиво слова све босанско-херцеговачких муслимана српског оријентације. Тако у једном Програму из 1902. године, у коме су се Срби и муслимани БиХ били сложили на опозицију милитантном и дрском католицизму и слали многе меморандуме у Беч, стоји: “Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица.” (Др Никола Стојановић , Босанска криза 1908-1914, Сарајево, 1958, стр. 15.)

Што се тиче православног народа Босне, православних Срба, може се без страха тврдити да њихова оданост ћирилици није имала премца. Они су је из пркоса стално употребљавали, и више би волели најгору патњу и најгору срамоту него да само каткад напусте ћирилицу и употребе “шокачка слова”. Има мноштво дирљивих примера о томе, од којих смо неке навели у II свесци овог дела. Овде само једну жалбу Бечком двору о покушајима окупаторских власти да свето српско писмо запостављају и гоне.

5. децембра 1896. је 14 црквено-православних општина Босне и Херцеговине послало цару аустријском “Први царски меморандум” у коме се, између осталог, жале “да за турског вакта није била прогањана српски народност и слова ћирилица…” (Владислав Скарић, Верско -просветна борба православних Срба, у књизи Босна и Херцеговина под аустроугарском управом, Колекција “Српски народ у XIX веку”, Београд, око 1940, стр.

Скарић говори о “шиканама и безакоњу које су православни Срби у Босни и Херцеговини отрпео” од аустријских управљача, и онда директно продужује: “У овим прогонима најревноснији су били многи… чиновници хрватске и пољске народности…”

Све је то тако било до Југославије. У првој су муслимани почели из пркоса да се служе латиницом, која је била равноправно писмо. У другој власти наређују не само њима већ и Србима православним да морају писати искључиво латиницом. Друго ништа се не може штампати. На ћирилици не сме да се појави ниједан јавни натпис.

О томе се свему доста подробно саопштава у II свесци овог дела, па нећемо понављати.

Чак су и хајдуци србски, приморски и околине, писали србском ћирилицом, увек ако су били православни, неки пут и католици. О томе даје подробна обавештења Радован Самарџић у студији Хајдучка писма. Прилог проучавању наше старије писмености, у Зборник Филозофског факултета Београдског универзитета, III књига, Београд, 1955, стр. 172-195.

Може се само још једном констатовати да данас, први пут у историји, ћирилица није више искључиво србско писмо, а тежња постоји да не буде уопште србско писмо. Поближе о томе на крају ове књиге.

Лазо М. Костић, Чикаго, 1963.

Откуд долази и шта значи реч „бре“

Откуд долази и шта значи реч „бре“. Можемо се наслушати свакојаких тврдњи о значењу  и пореклу ове речи али све је то у некој „магли“ и без јасног закључка. Aли кренимо редом.

Бре

Када је у питању употребно значење (семантика) речи ту се скоро сви слажу да се она користи када се жели нешто нагласити! Она се третира као узвик којим се жели неко дозвати или скренути пажња кроз љутњу, радост и друго усхићење и сл. Она се често изједачава или повезује са речима „море“, „х-еј“ итд.

Момо Капор за реч каже следеће: „ … Она служи да изрази одобравање и дивљење, истовремено, неодобравање и жаљење, служи за чуђење, за позив и опомену, за изненађење, за подстицање, храбрење, сокољење и за преклињање. У том малом бре смо ми, са свим манама и врлинама – чини се, оно је наша суштина … “.            

Већи проблеми настају када се треба објаснити порекло (етимологија) саме речи „бре“. У свој тој гунгули издавају се неколико најпопуларних хипотеза порекла: „турска“, „грчка“, „келтска“ „шпанска“, „италијанска“ и аутохтоно-нихилистичка хипотеза.

Турска хипотеза је најстарија и до скоро најпопуларнија. По овој хипотези „бре“ значи стока, магарац или пак будала, глупак или нешто слично томе.

Све више је познато широким народним масама да бечко-берлинска школа, касније потпомогнута комунизмом, све речи које су туђице, а нису романско-германске, проглашава турским. Оно што је занимљиво јесте да готово све туђице које су наводно из турског језика су у ствари персијске речи, који су, додуше, у највећој мери пренели Турци. Реформом турског језика  1928. године, коју је спровео Мустафа Кемал Ататурк, настао је турски језик који користи латинично писмо и из ког су избачене скоро све речи из арапског и персијског. И гле чуда, туђице у српском језику, које су наводно турске, већине нема у данашњем турском језику.

Нешто мање популарнија је грчка хипотеза која каже да „бре“, као и „море“ и сличне речи, па и „болан“ потичу од средњовековне грчке речи βρε (бре), која је се развила од старогрчкоге речи μρε (мре) а она од старогрчке речи μορέ (море) што је вокатив речи μορόϛ, μῶροϛ (морос) а значи луда, лудак, будала, морон и сл. Други кажу да су Грци то предали Турцима а они нама, док трећи кажу да је било обратно тј. турска реч ушла у грчки па из грчког у српски и остале језике. Неки пак кажу да то има и неке везе и са италијанском речју „ре“.

Када смо већ код италијанског да кажемо да постоји и верзија у којој се верује да „бре“ долази од италијанско-латинске речи fra што је скраћено од frater што значи брат.

Келтска хипотеза каже, пошто су Келти јелте били у овим крајевима, да ово „бре“ потиче од келтске речи „бри“ што значи поштовање, моћ, снагу и сл.

Шпанска хипотеза која, у задње време, постаје најпопуларнија јесте да ова реч потиче из шпанског језика тј. од речи hombre што значи човек. Ова хипотеза има и две потхипотезе. Прва је да ова реч у Србију и међ Србе, наводно, доспела преко крсташа међу којима је било и доста Шпанаца. Наиме шпански крсташи су се, пролазећи кроз Србију у 12. веку, међусобно а и локалце називали „хомбре“ и тако се она усталила. Друга, више заступљена, потхипотеза је да реч „хомбре“ није ушла непосредно из шпанског већ из Ладино језика Сефардских Јевреја који су, као што је познато, из Шпаније једним делом дошли у Србију и Београд. Где су, ни мање ни више, баш Дорћолци скратили ово њихово „хомбре“ на „бре“!

Аутохтоно-нихилистичка хипотеза, како смо је овде назвали, тврди да „бре“ није туђица али и да нема значење тј. да има аутохтону етимологију али нема праву семантику. Дакле по заговорницима ове хипотезе „бре“ је слог који је као крик или звук попут уздаха, као што су речи „јао“, „ух“, „их“ „пу“ и сл.

И тако, пробасмо на свим језицима па и на немуштом, где год, макар и случајно, постоји реч или део речи састављено од слова „б-р-е“ односно „р-е“ само не на језику у ком се користи тј. српском. Као што већ закључујете тврдимо да је ова реч аутохтоног порекла тј. да није туђица већ из српског језика, а то ћемо и показати!

Ова реч представља скраћену верзију вокатива речи БРАТ односно скраћеницу речи БРАТЕ! Развој речи изгледа овако: БРАТЕ  >>  БР’ТЕ  >> БР’Е >>  Б’Е. Овде лепо видимо како услед брзине говора или неких других утицаја реч постепено губи слова. „Брте“, као прва промена, је израз који се такође често користи као узречица, нарочито у Босни, а „бе“ јесте најкраћи облик ове речи који је највише заступљен на југоистоку Србије као и у Македонији и Бугарској. Такође у БиХ постоји и „ба“ облик. Данас је и цела реч „брате“ такође узречица код многих а у Црној Гори готово неизоставна. Ова реч мења свој облик и на друге начине а не само скраћивањем речи. Неке од тих су следеће речи:

1)    БР облик: братко, брацо, брале, брајане, браћко;

2)    БТ облик: батке, батко, бате, бато, батане;

3)    БЈ облик:  бајо, баја, бајуне;

4)    БЋ облик: баћо, баћко, баћане;

Поред оволко синонима речи „брате“ јасно је како је било лако да настане „бре“ и чија то реч. Но ово се може доказати и на примеру других речи! Реч „хајде“, за коју се такође тврди да је турска, што за нас у овом тренутку није ни битно, такође има поступак скраћења.

РМС

Речник Матице Српске

ХАЈДЕ >> АЈДЕ >> АЈД >> АЈ >> АЕ

 АЈДЕ >> АЈЕ >> АЕ

ХАЈДЕ >> ХАЈД >> ХАЈ >> АЈ >> АЕ

                 ХАЈД >> АЈД >> АЈ >> АЕ

Скраћење речи „хоћеш“.

ХОЋЕШ >> ОЋЕШ >> ЋЕШ

                ОЋЕШ >> ОЕШ >> ОШ

ОЋЕШ >> ОЋ >> ОЧ

Скраћење речи „марш“.

МАРШ  >> МРШ >> МШ

Сада ћемо навести врло занимљиве примере када од две речи настаје једна кратка. На почетку те речи се изговарају спојено као једна а онда се постепено скраћују и постају једна кратка реч.

ШТА ЈЕ >> ШТА-ЈЕ >> ШАЈЕ >> ШАЕ >> ША

                   ШТА-ЈЕ >> ШТАЕ >> ШАЕ >> ША

ШТА ХОЋЕШ >> ШТА ОЋЕШ >> ША-ОШ >> ШАШ

ГДЕ ЋЕШ >> ДЕ ЋЕШ >> ДЕЋ >> ДЕЧ

   ДЕ ЋЕШ >> ДЕШ

ГДЕ ИДЕШ >> ДЕ ИДЕШ >> ДЕ ИШ >> ДЕШ

Речи у овим примерима могу додатно да се усложне показивањем истих на разним дијалектима и наречјима. А замислите неке примере пре Вукове реформе. Али ови примери су сасвим довољни да се увиди механизми који су утицали на образовање речи БРЕ од речи БРАТЕ. Можемо закључити да се речи најчешће скраћују када су у вокативу, императиву или у упитном облику а да брзина изговора има можда и највећи утицај.

Сугласнички група БРТ и БРД као и сугласнички минимум БР а самим тим и слог БРЕ се појављују у више језика. Некад су повезани а некад не. Леп пример који је у корист наше тврдње је и енглеска реч за брата „BROTHER“ која у жаргонској верзији има скраћени облик „BRO“.

Зашто је најпростије решење увек најтеже и зашто све ово није опште позната ствар!? Постоје најмање два разлога за ово! Први разлог је погрешна методологија где се сматра да реч „бре“ непромењена постоји у српском језику. Могло је, у другом језику, да се фонема „м“ претвори у фонему „б“ а у српском језику ова реч је „зацеметирана“ и непромењена, сложићете се да ово нема логике.

Други разлог је са много више импликација! Наиме ова узречица се у овом облику користи, поред Србије, у Црној Гори, БиХ, Македонији, Хрватској, Румунији, Бугарској, Албанији и откуд код њих? За Хрватску, Црну Гору, БиХ, Македонију и Бугарску ствари су јасне и очигледне али делује занимљиво за Румунију и Албанију.

У Румунији се у 18.-19. века писало ћирилицом а дан данас постоји велики број словенских и српских речи у употреби. Па то уопште није чудно јер и званична наука (додуше стидљиво) признаје да Румуни имају делом и словенско порекло. Ми би смо рекли у „најмању руку“.

Албански језик је образован почетком 20. века. Албански језик има два дијелекта, Гег и Тоск, названи по двема подетничким групама Албанаца. Ове две подетничке супине се не разликује само по језику већ и другим културолошким особинама као и у физиономији. Тоске су у мањини, и захватају Албанце са југа Албаније, највише испод реке Шкумбин и из дела северне Грчке. Геге су углавном у северном (већем) делу Албаније и Албанци који живе у Црној Гори, Србији и Македонији. Ове две скупине се тешко споразумевају а у неким крајевима уопште се не разумеју. Разлог овоме је сигурно и то што међу њима велики проценат заузимају поарбанашени словени.

Комунисти, доласком на власт, стандардизују албански језик на основу Тоск дијалекта са мало Гег елемената. Зашто је тако? Па највероватнији разлог је тај што је Гег имао много више словенских (читај српских) речи него Тоск. Иначе оба дијалекта обилују туђицама словенског, грчког, италијанског, турског, латинско и др. порекла. У ствари питање је шта је прави албански језик. У оваквој ситуацији уопште није чудно што се нека српска реч употребљава међу Албанцима.

У Турској и Грчкој се ова реч, као што смо већ видели, користи а да ли је у питању само случајно поклапање речи тј. изоморфе, односно међујезички хомоними или је пак утицај био обрнут од онога што тврди званична етимологија остаје да се види.

Просто је немогуће да два народа, са две културе и два језика, која међусобно тесно опште не утичу узајамно један на другога. Нама се представља да су само Турци утицали на Србе а не обратно! Занемарују се чињенице: да је српски језик био један од званичних језика турског отоманског царства; да је у турској живело и данас живи значајно српско и  словенско становништво; утицај јаничара, поглавара и службеника са ових подручја; да су неколико султана били Срби по мајци итд.

Мала одступање. Реч „душман“ која се сматра турцизмом, и ако је јако слична са српским речима „дух“, „душа“, „душан“ итд.. Иста реч је, и дан данас, у употреби у језику Хинди, главном службеном језику Индије! Да ли су Турци и Индусима поклонили речи!? Не бисмо рекли! Али зато ово отвара друга питања којима се ми сада нећемо бавити.

Што се тиче грчког језика прилике у науци су од прилике стоје овако: „Све ми дирај ал’ Грке ми не дирај“!. Грчка култура је у данашњим званичним научним „круговима“ „света крава“ науке и од ње је све потекло а на њу ништа није утицало. За ово је заслужна британска наука а касније подупрта бечко-берлинском школом. Ко жели да верује да је грчко „бре“ настало од старогрчког „море“ нека изволи али сигурно је једно, да Срби „бре“ нису добили од Грка!

Дакле званична наука ће смислити и прихватити било које објашњење и решење само да не прихвати аутохтоност јер: „Срби су дошљаци, узели су туђу земљу, туђи језик, они су силеџије и хегемонисти … и ништа није њихово и зато им ништа и не припада! “. А опет са друге стране у исто време смо, наводно, добили име по речи која значи роб, која противречност! Звучи прејако али потајно, а негде и јавно, се тако резонује у „просветљеним круговима“ код нас и на „западу“ и њима интересно блиским скупинама.

Тако мала реч а тако велико значење!

За Расен: Слободан Недељић

Језик као сведок историје народа

Језик својим лексичким фондом (као и целокупном структуром) може да буде својеврстан историјски споменик. Илустроваћу то на примеру старе српске земље – Косова и Метохије. 
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Kosovski_bo%C5%BEuri.jpg

Косовски божури (Надежда Петровић, 1913.); фото: Википедија

Већ и само име ове територије указује на њено старо словенско, тј. српско становништво. Косово је добило име по птици косу, а Метохија по термину метох, балканском грцизму који значи црквено имање, црквени посед. Старије име Метохије јесте Хвосно (првобитно Хвостно), што је описно име ове равнице која обилује коровском биљком коју су стари Словени називали хвост, јер их је подсећала на реп (хвост на словенском прајезику значи реп).

У време средњовековне српске државе немањићки владари су најбоље и најлепше земље даровали црквама. Тако су се у Хвосну почели оснивати и ширити пространи метоси, потврђени тзв. хрисовуљама (даровницама), стварајући Метохију. У поменутим даровницама забележени топоними готово су у потпуности српски. Да поменемо само неке: Пећ (старa словенскa реч пешт – пећина), Приштина (опет стара словенска реч пришт – избочина), Митровица (по цркви св. Димитрија), Вучитрн, Призрен, Гораждевац (старо Горажда Вас – Гораздово село), Исток, Љутоглави, Бањица, Васиљево, Белица, Берково, Брестовик, Дубовик, Кош.

На излазу из Пећи је Ругово, планински предео који је добио име по старом словенском имену Руг или Руго. Преко две трећине њива, ливада, пашњака, поља, извора у Ругову и данас носе словенска имена, мада ту већ три века нема Срба. Њих су постепено потискивали Шиптари, преузимајући називе локалитета (да су Шиптари дошли на празну земљу, свакако је не би именовали српским именима).

Није тешко ни међу старим именима предела: Подгор, Дреница, Прекорупље, Средска, Србица, Гора, Опоље, Голак – препознати словенске речи. Ови називи су до данас сачувани, иако је већинско становништво албанско. Управо то недвосмислено говори о претходном етничком стању. 

Албанци се на Косову и у Метохији јављају тек у турско време, и то најпре око Ђаковице и Призрена. И о овоме нам сведоче имена, пре свега имена људи, забележена у хрисовуљама и у турским пореским књигама – тефтерима. Поређењем тих докумената долазимо до података о демографским променама на овим просторима.

Током XV и XVI века Албанци се постепено шире попуњавајући проређене српске земље. Да бисмо илустровали интензитет тога ширења, навешћемо податак да је према турском попису из 1485. године у пећкој нахији било 4910 српских кућа и 164 албанске (однос је, дакле, 30 према 1), у вучитрнској нахији је било 287 српских и 5 албанских кућа, а у приштинској 91 српска и ниједна албанска кућа.

До интензивнијег продора Албанаца у ове крајеве дошло је тек када су они масовно почели да прелазе у ислам бивајући тако привилеговани и када су Срби кренули у велике сеобе. Тада почиње и вековна српска драма на овим просторима, која не престаје. Срби су под терором одлазили са Косова и Метохије, али се на њега и непрестано враћали и на њему истрајавали.

Уочи Другог светског рата још увек их је овде било око педесет посто, а по попису из 1961. нешто мање од тридесет посто. То говори да Косово и Метохија нису само историјска српска земља, већ и савремена.

др Рада Стијовић

Институт за српски језик САНУ 

Отимање српског језика и српске културе уз аминовање Републике Србије

Недавно је Комитет Конгресне библиотеке из Вашингтона признао „црногорски језик“, чиме је Црна Гора добила међународни код за језик. Свесни смо да не можемо пресудно да утичемо на дешавања у Вашингтону, но поражавајућа је чињеница да је и Република Србија прихватила овај „језик“, и то још 2010. године када је у Малом Иђошу, због значајног удела црногорске популације, уведен овај измишљени језик.
Црногорски језик

Мило Ђукановић учи Његоша језику; фото: Идентитет

Да се разумемо, право је сваког појединца да се национално и верски изјасни како жели, али одобравати некакве назови језике, науштрб домаћег језика и домаће културе, у најмању руку је негирање сопственог језика и културе, односно сопственог идентитета. Јер, „црногорски језик“ није никакав засебан језик нити постоји научна основа која би га третирала као посебног, понајмање различитог од српског. Неки ће наћи образложење у чињеници да се ради о другој држави, но то оправдање нема никакав научно утемељен значај, јер српски народ не бивствује само у Републици Србији, већ је историју и писану реч стварао и на територијама мимо данашње Реп. Србије, а најбољи пример тога је управо Црна Гора, земља у којој је од вајкада буктала српска ватра и где је српска историја и књижевност саздала тврђаву на чијој застави и вековима доцније лепршају Његошеве речи: „Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска“. А када се узме у обзир да не постоји никакав „аустријски, швајцарски, амерички, аустралијски, бразилски или канадски језик“ (иако је дистинкција у неким случајевима неупоредиво већа него што је то случај код српског и „црногорског“, „босанског/бошњачког“ и „хрватског“), посве се стиче закључак да је политика преузела преимућство над лингвистиком и науком уопште.

И не ради се овде само о именовању језика, већ о преузимању језика, а самим тим и културе, традиције и идентитета. А став појединих „српских научних институција“ да су горе поменути језици, да парафразирам, „у суштини српски, али се другачије називају“ је исувише слаб и неадекватан одговор и очито да „српска елита“ болује од политичке коректности, чим ствари не сме да назове правим именом, и то најпре са научног становишта.

У свему овоме кумује и Реп. Србија. „Хрватски језик“ је одавно прихваћен, а и „црногорски“ и „босански“ се „одомаћио“ толико да се „домаћин“ повукао и да на том простору постоји само у прошлости, а по свој прилици и историју ће му преузети.

Остаје да се види докле ће овај национални суноврат ићи и докле ће Србија зарад којекаквих „права и толеранција“ ампутирати сопствено ткиво. На Балкану пословица „колико језика знаш – толико вредиш“, с правом постаје (траги)комична. Оваквом континуираном самонегирајућом политиком одајемо утисак да нити шта знамо нити шта вреднујемо, а понајмање свој језик и сопствени идентитет.

Иван Петровић

Извор: Идентитет

Часопис „Идентитет“, можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:

Identitet

Руски научници користе свемирску технологију за дешифровање древних текстова

Стручњаци Института за истраживање свемира Руске академије наука помажу Државном историјском музеју да дешифрује древни глагољски рукопис. Институт је прецизирао да је седам листова из древног глагољског рукописа уткано као уметак са новим садржајем у србски рукопис из 14. вијека. Очекује се да ће његово потпуно ишчитавање постати свјетски догађај.
Рукопис, Манускрипт; фото:

Рукопис, фото: pixabay

Истраживање јединствених рукописа из фонда Историјског музеја спроводи се помоћу мултиспектралних снимака и оригиналних алгоритама за обраду информација које је развио тим научника из Института за свемирска истраживања РАН.

Рукопис ће бити фотографисан помоћу специјалних камера у различитим дијапазонима – од ултравиолетног до инфрацрвеног. На тај начин се омогућава разликовање ранијих слојева од каснијих, чиме се разјашњавају и услови у којима је рукопис створен, као и још штошта. Слично, ове камере се користе за изучавање свемира помоћу различитих свемирских технологија.

Институт је прецизирао да је седам листова из древног глагољског рукописа било уметнуто у србски рукопис из 14. вијека. Тај старији текст написан глагољицом, како се наводи, настао је вјероватно у 10 – 11. в. у Бугарској а садржи Божићни канон.

Будући да је свега сачувано мање од двадесетак ранословенских глагољских споменика, његово потпуно ишчитавање постаће свјетски догађај.

Превела и приредила: Сања Бајић

Извор: Тass.ru

Ербис – Сибре – или обрнуте српско-хебрејске везе

Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика. Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна. 

https://pixabay.com/photos/book-woman-hands-reflecting-bible-1421097/

фото: pixabay

Анђелија Станчић (Шид, 1865 – Београд 1955) је српска књижевница, учитељица, учесница Првог светског рата, добитница је Крста милосрђа и Ордена Светог Саве, који је одбила да прими. Завршила је Вишу девојачку школу и учитељску школу у Сомбору, а потом је била учитељица у Пожаревцу и Шапцу. У избеглиштву, које је провела у Водену, учествовала је у оснивању „Заштите сироте деце“. 

По избијању Првог светског рата добровољно је отишла на фронт, где је помагала рањеним војницима. По окончању великог рата, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године.

Научни рад

Анђелија Станчић писала је песме, приповетке, песме и приче за децу и бавила се превођењем са француског, немачког и чешког језика. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“, где су објављивани су њени преводи, приповетке и песме.

Већ 1912. године написала је „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Оставила је вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник: грчко-српски“ (1936).

Најстарији језик Библије – или један од најстаријих културних народа

Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд.

На почетку књиге написала је:: “ …И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.“

Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба.

„Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић.

Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

Књигу је завршила следећим речима: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Новости, Википедија, Радован Сремац

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Лингвистичка карта свијета из 1741. са ријечима молитве “Оче наш“ на разним језицима и писмима

Synopsis Universae Philologiae је први рад из компаративне лингвистике Готфридa Хенселa (Godofredus Henselius, 1687-1767), њемачког лингвисте који је радио као ректор у Хиршбергу (Јелења Гора) у Доњој Шлеској или Шлезији. Пуни наслов овог обимног дјела на латинском језику гласи: Synopsis universae philologiae: in qua: miranda unitas et harmonia linguarum totius orbis terrarum occulta, e literarum, syllabarum, vocumque natura & recessibus eruitur. Cum Grammatica, LL. Orient. Harmonica, Synoptice tractata; nec non descriptione Orbis Terr. quoad Linguarum situm & propagationem, mappisque geographico-polyglottis. Дјело је објављено 1741. године у Нирнбергу. Друго издање појавило се 1754. године.

У књизи су представљени сви језици свијета познати у то вријеме заједно са различитим системима писања/писмима. У складу са тим временом и раширеним митом о Кули вавилонској, Хенсел је покушао да изведе поријекло свих језика из једне заједничке основе, из Адамовог језика, слиједећи филозофски есеј Пјера Беснјера (из 1675. године) о поновном повезивању језика (Pierre Besnier, La reunion des langues, ou L’art de les apprendre toutes par une seule 1674 / A philosophicall essay for the reunion of the languages, or, the art of knowing all by the mastery of one, 1675)

Адамов, Енохов и Нојев алфабет, Synopsis Universae Philologiae

Ова књига садржи најстарији лингвистички атлас четири континента, односно четири лингвогеографске карте “mappae geographico-polyglottae’’ у ком се налазе прве ријечи молитве ‘’Оче наш’’ на разним језицима и писмима у складу са географском распрострањеношћу језика. Наиме, гдје год је то могао, Хенсел је превео првих неколико ријечи “Оче наш, који си на небесима, да се свети име твоје“ на локалне језике.

Четири лингвистичке карте “mappae geographico-polyglottae“ са првим ријечима молитве Оче наш на разним језицима и писмима

Тo су:

Европа: ‘’Europa Polyglotta, Linguarum Genealogiam exhibens, una cum Literis, scribendique modis, omnium gentium’’

Азија: “Asia Polyglotta, Linguarum Genealogiam cum Literis, scribundique Modis exhibens“

Африка: ‘’ Africa Polyglotta Scribendi Modos Gentium exhibens‘’

и Америка: ‘’ America cum Supplementis Polyglottis‘’.

Sclavonico-cyrillica, Glagolitico Illyrica

Са обје стране и при дну ових мапа су дате алфабетске таблице за најпознатије писане језике. Слика горе приказује двије табеле са нашег говорног подручја.

На другим мјестима, као на карти Америке, приказани су неки од праваца миграција народа: нпр. о Бразилу је написано да су први људи тамо дошли из Африке. На карти Африке у доњем десном углу, наводи се да боје на карти означавају подручја која су населили потомци три Нојева сина: Јафетови ( «rubicundi» – ружичаста), Семови ( «oriundos» – жуто-наранџаста), Хамови ( «virides» – маслинасто зелена).  Наиме, од  Јафета, Сема и Хама воде поријекло три велике групе народа, односно три људске расе: Семити – жута (народи Азије и Америке), Хамити – црна (народи Африке) и Јафетити – бијела раса (народи Европе).

ЛИНГВИСТИЧКА КАРТА ЕВРОПЕ

Карта која приказује Европу има латински назив “Europa Polyglotta, Linguarum Genealogiam exhibens, una cum Literis, Scribendique modis, Omnium Gentium“, у преводу на српски: „Вишејезична Европа, која приказује генеалогију језика, заједно са алфабетима и начинима писања свих народа.“

Лингвистичка карта Европе објављена у дјелу Готфрида Хенсела “Synopsis Universae Philologiae“ из 1741. године

Било би занимљиво чути изворне говорникe и колико њихова варијанта молитве “Оче наш“ данас одступа од ових приказаних средином 18. вијека.

Детаљ лингвистичке карте Европе Готфрида Хенсела

Оно што је, такође, занимљиво, јесте да су ове карте међу првим тематским картама, ако не и прве, у којој се боје користе за разликовање различитих области.

Сања Бајић

Словенски натпис на венетској урни са севера Италије

Венетски напис пронађен на урни под ознаком ЕС 89, данас се чува у националном музеју Атестино у Италији. Његово тумачење путем словенске језичке основе показује да су Срби (Словени, Венети) на северу Италије живели више векова пре нове ере. Према тумачењу Матеја Бора текст гласи: „Смрти, ти која нас скончаваш, учини да сен буде лагана оку.“

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“

На основу атестинских таблица из предримскога периода нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Владимир Павшич (псеудоним: Матеј Бор) открио је словна правила венетског писма и граматике. Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. 

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Matej_Bor_1930s.jpg

Матеј Бор; фото: Википедија

Владимир Павшич (књижевни псеудоним: Матеј Бор, 1913-1993) био је словеначки лингвиста, књижевник, преводилац и новинар. На љубљанском Универзитету је дипломирао славистику и филологију. По избијању другог светског рата прикључио се партизанима, а након завршетка рата се посветио писању. Био је дугогодишњи председник удружења књижевника Словеније, а од 1965. године и члан Словенске академије наука и уметности. Познат је као заговорник венетске теорије о пореклу Словенаца, заједно са Јошком Шавлијем и Иваном Томажичем. Осамдесетих година двадесетог века путем словенских језика и дијалеката тумачио је венетске написе пронађене широм северне Италије и Словеније.

Анаграме и палиндроме многи народи су често употребљавали због тога што им се због двострукости или вишеструкости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су их употребљавали и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“ („Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“. 

Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је Матеј Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Овај напис пронађен је на урни ЕС 89, која се данас чува у националном музеју Атестино у Италији.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Годишње нестане на десетине језика – да ли ће српски ускоро бити међу њима?

Лингвисти наводе да сваког месеца у свету нестане више језика, а процена је да ће до краја 21. века нестати између 50% и 90% од преко седам хиљада постојећих језика. Многи од тих језика још увек нису ни адекватно забележени, те би њиховим нестанком заувек било изгубљено и сећање на локалну историју, традицију, колективне мудрости, културу, природу…
Карта, Штокавско наречје

Дијалекти штокавског наречја; фото: Википедија/Ivan25

Како изумиру језици

О изумирању језика се говори када један језик нема више изворних говорника. Тада се тај језик назива мртвим или изумрлим језиком. Разликују се две врсте смрти језика:

У првом случају реч је о језичком помаку: језик изумре, али језици (или дијалекти) који су се развили из њега и даље се користе. Пример је латински језик, из кога су се развили романски језици.

У другом случају језик изумре без да остави наследничке језике. У тим случајевима говорници напусте свој матерњи језик у корист неког другог језика. Пример је Коптски језик који је као говорни језик Египта изумро у 17. веку, а заменио га је арапски. 

Језик може изумрети и услед природне непогоде, болести, политичког притиска или рата у којем се физички избришу читаве заједнице. То намерно уништавање једног језика назива се и лингвоцид. Тако је ерупција вулкана збрисала индонезијски језик тамбора, а инфекције које су донели колонизатори десетковале су говорнике памлико језика у Америци. Тасманијски Абориџини су истребљени током 75 година контакта са Европљанима, а читава заједница чешких Рома, говорника чешког ромског језика нестала је услед геноцида у Другом светском рату.

Поступна смрт језика је чешћи случај. Она може кренути од самих говорника, који прво постају билингвални на језику доминантне или бројчано веће заједнице, а потом престају да преносе свој језик наредној генерацији. Близак појам је замена језика – када читава заједница један језик или варијетет замени другим, који повезује са друштвеним и економским престижом, мотивисана економским разлозима или услед урбанизације.

Смрт језика често је покренута од стране институција система које отвореним претњама или на друге начине (нпр. субверзивним моделом језичких образовних политика или измештањем аутохтоног становништва са њихове земље, одузимањем ресурса или спречавањем њиховог начина живота), врше притисак на део становништва да се асимилује.

Језичка мапа света

Карта језика у свету; фото: IPFS

Оживљавање мртвог језика

У врло ретким случајима смрт језика није коначан резултат језичног развоја. Хебрејски је језик пример изумрлог језика, који дуги низ векова није имао изворне говорнике, већ је служио само као литургијски језик. Његова ревитализација је успела, тако да је данас поновно живи језик. Такође су у току процеси обнове манског језика (коришћеног на британском острву Ман), абориџанских језика каурна и гурнаи, охлонских језика (језика староседелаца северноамеричког континента) чочењо и мутсун, вампаноанг и других.

Неколико изумрлих језика и даље су били у употреби у књижевности, науци  или литургији. То су уз коптски, који се и даље користи као црквени језик египатских хришћана још и старословенски, латински или санскрт.

Најугроженији језици

Најугроженији су језици са малим бројем говорника, а има их много којима говори само неколико стотина или десетина људи. Такође, угрожени су и језици оних заједница које немају своје писмо,  организоване институције и локалну самоуправу. У Немачкој, на пример, доњолужичкосрпски говори још само око 7.000 људи, у Северној Америци само око 250 припадника народа Кајуга користи свој матерњи језик, а Далабонским језиком се служи само 11 људи. Истраживачи су утврдили пет најкритичнијих области: Источни Сибир, централна Јужна Америка, Северна Аустралија, две области у Северној Америци – Оклахома и северозападни пацифички плато.

Од 1950. године је, према подацима организације UNESCO, изумрло више од 200 језика, а последњих деценија, број изумрлих језика се повећао.

Језик одређује културу

Речи које описују поједине културне обичаје, навике или идеје ретко се могу прецизно превести на други језик. Међу угроженим језицима много је оних са богатом усменом културом у виду предања, песама и прича. Њиховим ишчезавањем губе се читаве културе. Уз то, изучавање староседелачких језика користи бољем разумевању околине и напорима за њено очување. Староседелачке групе које су хиљадама година у блиском додиру са природом разумеју локалне пределе, биљке, животиње и екосистеме, од којих многе наука још није документовала.

Кроз историју човечанства, језици моћних група су се ширили прерастајући у светске, док су језици мањих култура ишчезавали. Све то је последица званичних политика, али и дражи престижа који се постиже употребом владајућег језика. Језици с великим бројем говорника се шире, док они с малим бројем говорника изумиру, и деца заборављају језик својих предака. Будућност неког језика у највећој мери се налази у рукама деце, а језик постаје угрожен када га деца више не уче као матерњи.

(Не)брига о српском језику

Иако одумирање прети првенствено језицима мањих заједница, требало би обратити пажњу и на језике који имају већи број говорника. Тако се домаћи лингвисти залажу и за развијање српског језика, језичке културе и очување традиције уз помоћ језика. Лингвисти сматрају да су нам потребна нова издања правописа, речника и других нормативних приручника.

Сведоци смо протеривања српског језика и писма из држава бивше Југославије, небриге према језику и писму у матичној држави и велике експанзије енглеског језика. Хрватска је недавно затражила оснивање лектората на Филозофском факултету у Новом Саду, а званичници наше државе су се са тим сложили. То представља недопустиви „удар на логику“ била је једна од реакција наше стручне јавности. Из нашег Министарства просвете такође је недавно најављено признавање диплома црногорског језика, што такође представља један апсурд заснован на политичким, а не на стручним и националним интересима.

На делу је и невиђена отимачина српског језичког и културног наслеђа, пре свега у Босни и Херцеговини, где се присваја и прекраја све, од српских културно-историјских споменика до писаца и научника. Сличне тенденције опажамо и у Хрватској, Црној Гори, Македонији, али и на Косову и Метохији. Због свега тога имамо много разлога да српски језик и писмо сматрамо веома угроженима и заложимо се за хитне мере заштите, како у Србији, тако и у околним државама и окупираним територијама.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Друштво Српске Словесности дало је Загребу свог највећег филолога оног времена, др. Ђуру Даничића, да онамо крене у изграђивање новог речника заједничког штокавског језика српских народних песама, Српски филолог је у току израде тог дела умро, оставивши да Рјечник продужи други Србин, Дубровчанин др. Перо Будмани, а најпосле хрватски филолог, др. Тома Маретић.

Овај Рјечник Даничићев је главно научно дело које је икад Загреб кренуо. Даничић је требао да створи онамо језичну основу за језик хрватске Академије Наука. Био је лепо примљен и као пријатељ јединства, што је значило широкогрудости према хрватском националном империјализму, што ће Даничић увидети тек седамдесетих година.

Дошавши 1886, дошао је у доба заједничке борбе с Бечом, која је и на њега дејствовала. Он је већ 1850, с Вуком Караџићем написао на састанку у Бечу са главним Илирима „Правила“ за употребу српског књижевног језика у Хрватској. Писао је дотле и „Разлику српског и хрватског језика“ утврдивши да је језик хрватски дијалекат чакавски, и као Вук, веровао да штокавски говоре само Срби, ма на којем месту се налазили.

Даничић је писао да се Хрвати налазе само у три жупаније, где место „шта“ говоре „кај“; и да их зато зову кајкавцима; додајући: „Али је језик њихов пријелаз од новог словенског (тј. словеначког) на најближи сусједни“ (Др. Даничић, Диоба словенских језика, Београд, 1874). Иначе теза Даничићева је била да су Хрвати у основи само чакавци, као што се види у његовој студији „Разлика између српског и хрватског језика“. Што се тиче Срба, сви штокавци су Срби (као што је утврдио и Вук Караџић), па ма где они пребивали, мислио је и Даничић.

Већ седамдесетих година, Даничић је добро осетио хрватски шовинизам. „Књижевник“ часопис, претеча „Рада“, писао је да се Срби требају у будуће називати Хрвати или Срби. Даничић је стога у то време писао Новаковићу из Загреба: „Овде је смрт а тамо живот…“ (в. Врховац о ђ. Даничићу). Али му се није напуштао Рјечник који је већ достигао био реч „čobo“. Писао је у Београд да би било штета напустити тај велики научни посао: „Боље МИ него ОНИ …“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942.

Сродне објаве:

Зашто (са)чувати азбук(в)у
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Шта су мислећи Срби па и Хрвати говорили о ћирилици

Неколико мишљења мислећих Срба па и Хрвата о политичком потирању српског писма кроз векове:
Азбука; foto: Rasen

Азбука

“… један од најстаријих докумената Дубровника – уговор између Дубровчана и бугарског цара Асена II, из 1253. године – писан је српским језиком и ћирилицом”

(Предраг Драгић Кијук, Уметност и зло, стр. 72);

“Римско посланство, на челу са бискупом Петром Томом, стигло је у Скопље 1355. на двор српског Цара Душана, са понудом да папа прогласи Душана за “капетана хришћанства” и организује помоћ европских витезова у сузбијању турске најезде, а да српски цар призна папу за верског поглавара хришћанске цркве и да се царска породица поунијати. Када је то Душан одбио, бискуп Тома вратио се веома љут и, на повратку кроз угарске земље, поручио је краљу Лајошу да буде немилосрдан према шизматицима”

(Светозар Ћоровић, Дело Цара Душана);

“Иван Мажуранић, први ‘бан пучанин’ (1873-1880), …забранио је употребу ћирилице у Хрватској”

(П. Д. Кијук, исто, стр.69);

“… Дон Јаков Групковић (1831 – 1911), фрањевац и припадник Српске странке у Дубровнику (‘ватрени Србин’ и професор гимназије) пензионисан је због својих националних ставова. Када је хрватски праваш и римокатолички фундаменталиста Јосип Франк придобијао своје сународнике идејом по којој је ‘хрватство мост преко кога ће Аустрија даље да продре на Балкан’, Дон Јаков је парафразирао ту Франкову крилатицу речима: ‘По Франку, хрватство је кљусе на коме Швабо по Босни шета’. “

(Ј. С. Радојичић, Срби – биографски лексикон);

“… прекодрински Срби су увелико били виђени у крилу ‘матере свег хришћанства’, то јест папистичке организације. У овим деловима се увелико примењује поновна латинизација, а у Босни, након окупације и анексије 1878. те 1908. ствара се коалиција две конвертитске конфесионалности против аутохтоног српског и православног народа: у школама муслимани и католици морају да пишу искључиво латиницом…”

(П. Д. Кијук, исто, стр.);

“Потискивање Ћириловог, Савиног или Вуковог писма у Србији, упоредо с његовим ‘изопћењем’ у другим републикама са српским живљем, погађа срж националне својствености и културе”.

(Владета Р. Кошутић (професор Београдског универзитета), Страдања језика ћириличког (забрањена књига), Шабац, 1988);

“Изгледа ми, како неко рече, ћирилице још има само на гробљима. Да ли је живи могу очувати? Могу, али у томе неће нам помоћи никакве уставне промене и закони о заштити ћирилице, ако Срби не спознају себе, свој историјски и културни значај и не схвате да, ако сами не буду уверени у своје вредности, други их у то неће уверити”.

(Милка Ивић, професор универзитета);

“Шездесетих година, кад су у Новом Саду, преконоћ, скинути сви ћирилички натписи улица и стављени латинички, озлојађени грађани отидоше до градске општине да затраже објашњење зашто је то учињено у граду са српском већином. Начелник Секретаријата за правне послове, који их је примио, одговорио им је: “Немојте мислити да сам то ја наредио, као Хрват. Тако је одлучио и наредио председник градске општине, Тоза Марковић који је, као што знате, Србин”.

(Милица Грковић, професор универзитета);

“Ћирилица није само српска азбука, већ су се њом служили и Хрвати (…), што потврђују многи споменици, међу којима су и ‘Поваљска листина’ са Брача (из XIII столећа) и “Пољички статут (из XV столећа), а латиница се у Хрвата јавила, као трећа азбука, не из потребе да се претходно замени бољим, већ с политичких разлога, под притиском римске цркве, чему се хрватски народ опирао…”

(Јордан Моловић, професор);

“Ко управо зна што се хоће писму да буде што једноставније и што лакше, он мора признати да у читавој Европи, а ваљда и читавом свијету, нема писма које би се с те стране могло мјерити с азбуком коју је Вук сложио и употребљавао. Нема нигдје језика којему би човјек азбуку брже и лакше могао научити него ли је Вукова. Вјечну славу заслужује Вук у своме народу што му је створио савршену азбуку у којој је таман толико слова колико је у језику гласова, и то тако да свакоме гласу одговара своје слово, и то само једно.”

(Томо Маретић, хрватски научник, Граматика хрватског или српског књижевног језика, Загреб, 1963. стр. 26);

“Ћирилица је имала и раније своје тешке прилике, па је ипак успевала да им одоли. Она је у ствари делила судбину српског народа. Када се насртало на њу, насртало се и на српски интегритет и желело да се Срби обезличе.(…)

Један од првих погрома доживела је ћирилица за време Марије Терезије, када је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Томе се одлучно супротставила православна црква и народ српски. (..)

У време Шестојануарске диктатуре краљ Александар је предвидео и укидање ћирилице у интересу југословенства, али га је у томе спречио професор Александар Белић”.

(Др. Петар Ђорђић, професор универзитета);

“…Сматрам да би надлежни требало да поведу рачуна да се слово закона о равноправности писама оживотвори. Пре свега у четири републике: Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији требало би администрацију водити и на ћирилици. Она би морала да буде заступљена и у администрацији савезних органа, а у српском и црногорском уставу требало би да се нађе и одредба која захтева употребу ћирилице. Законом би требало регулисати и равноправну употребу оба писма и у Босни и Херцеговини и тако исправити садашњу праксу. Јер, тамо Срби нису у мањини. Напротив.

(Др Михаило Стефановић, универзитетски професор);

“Запостављање ћирилице је ниподаштавање националне традиције, културе и осећања…”

(Др Радомир Лукић, професор универзитета)

Одломак из текста др Радомира Батурана “Зашто се одричемо ћирилице?“.

Интегрални текст види на: Зашто се одричемо ћирилице?

Наредба о укидању ћирилице донета 1914. године

У склопу опште хистерије против Срба, која се после Принциповог атентата ширила целим подручјем јужне Аустроугарске, а највише на простору Босне, Далмације, Славоније и Хрватске, на удару је било све српско. Најчешће под оптужбом за шпијунажу хапшени су, затварани и убијани виђенији Срби – свештеници, учитељи, председници друштава, власници радњи… Пљачкана је и уништавана српска имовина, забрањен је рад српских друштава, затворене су српске школе, забрањена је ћирилица, забрањена је српска застава, укинута је крсна слава, забрањено је чак и ношење српске шајкаче.

Наредба о укидању ћирилице на простору Хрватске и Славоније, издата у Загребу 03. октобра 1914. године; фото: Национална и свеучилишна књижница

Преносимо вам текст наредбе Хрватско-славонско-далматинске земаљске владе о укидању ћирилице у „јавним нижим пучким школама“ краљевина Хрватске и Славоније, донете трећег октобра 1914. године. Наредба је објављена у Новостима бр. 270 (05. октобар 1914.).

Пошто је одлука закаснила и за наступајућу 1914/15. годину уџбеници су већ одштампани и „разаслани“, уредбом се одређује да се „они имаду одмах замијенити латиницом штампаним почетницама и рачуницама…“

Додајемо и обавештење које стоји на истој страни овога броја Новости, а односи се на јавне, званичне објаве у којима је такође укинута ћирилица:

Укидање ћирилице у јавним објавама; фото: Национална и свеучилишна књижница

Ћирилица је такође забрањена и у Босни, а пракса њене забране настављена је и у каснијем периоду. По уласку Аустроугарске војске у Србију скидани су и уништавани јавни натписи на ћирилици и замењивани латиничним. Сачувано је више уредби о забрани ћирилице у Србији, као и фотографије на којима аустроугарски војници скидају ћириличне натписе и замењују их латиничним. 

Борба против ћирилице, започета 1914. године траје читав век и посебно је била изражена у периоду трајања Титове Југославије, када је кроз институције наметана латиница. Добро је познат такав пример забране ћирилице у свим документима и публикацијама Југословенске Народне Армије. А колико су појединци, институције и установе у Републици Србији данас уистину српски најбоље можемо да видимо у њиховом односу према ћирилици.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: Национална и свеучилишна књижница

Зашто (са)чувати азбук(в)у

Зашто (са)чувати азбук(в)у[0]

Језик и писмо су толико значајни, да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система.

Стела са коптским натписом; Музеј Ромерa и Пелизеja, Хилдесхајм; фото: Википедија

Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а је „царски“ систем теорије језика. Где је постојала цивилизација, тамо је било писања и читања, то је тачно како за далеку прошлост, тако и за данашњицу… Слова су у таквом систему симболи квалитативно различитих апстрактних елемената… Изговорени звук је слово текста… Ако некоме ови искази звуче мистично, то је само знак да му недостаје знање.

Често сам на својим предавањима говорио о значају језика и писма. Чак сам напад на њих, уз рат појмовима, означио као најопаснију врсту рата. Зашто? Зато што напад на језик и писмо има најдеструктивније ефекте – додирује извор, постање и само извориште космоса и цивилизације. У Србији из дана у дан нестаје ћирилица, као да је опет „четрдесет пета“ и као да су комунисти поново на власти. У то време су забрањивали да се пише ћирилицом.[1]

Мислим да је време преображаја научне слике света која се одиграва – преображаја у правцу некласичности, ка тоталној некласичности будуће бити човечанства, погодно да научници остваре своју улогу у заштити планете Земље. Да би успели у својој намери, потребно је да, обједињавањем теорија у универзалну теорију, осветле и освесте важност језика и писма. Постоје прогнозе да се ускоро завршава раздобље људске, до крајности доведене, специјализације и да наступа време новог универзализма. Наводно, требало би да се та идеја оствари до 2023. године.

Неко упорно вековима ствара планету лажи

Кажу да је најстарија вера имала назив и јесте била РазУМ (Рода првобитног ум / вера / веда / вид / знање).[2] Тај став ме подсећа на истраживања Валерија Чудинова у вези са прехришћанским ведизмом.

Петроглифи у Долини месеца (Јордан); фото: Википедија

Очевидно је да се негде морају срести Генадиј Генадијевич Дљасин, Анатолиј Кљосов, Валериј Чудинов, Ернст Мулдашев, Александар Трофимов, Франсоа Жакоб, Томислав Терзин, Петар Јаћимовић, Божидар Митровић, Радован Дамјановић, Славиша Миљковић, Слободан Филиповић и Миленко Николић, не би ли разрешили мистерију старости азбук(в)е, а исто тако Срба и Руса. Ко је најстарији? Типујем на то, да су настали истовремено, јер су као и сам Бог нестворени и самостварајући. Постојали су одувек и непрестано напредују, односно непрестано би напредовали да није језуитско-вавилонских деструктиваца.

Уосталом, дешифровање ДНК-кода открива да људи поседују језик знатно старији од хијероглифике, стар колико и сам живот, најживљи од свих живих језика… О овоме би требало да размисле сви непријатељи србско-руског рода, односно сви који не знају да је реч о истом (на)роду. Зато све време кидишу на тај род под маском да нападају православље.

Познато је да је од 17. века па све до почетка 20. века језуитско-вавилонска логографско-глосаторска радионица, из разлога непознатих обичним људима, прекројила историју, можда и убацила у њу близу 1.000 година. По мојим схватањима, највећи грех приликом онесвешћивања људског рода учињен је лажима у вези с писмом – азбук(в)ом. Римска империја је, преко Римске курије и Ватикана, пресудно пресудила србском језику и азбуци када су глосатори попут Вука Караџића и Ђуре Даничића насели на утицај језуита и пристали да предају језик римо-католицима, измене име Серби у Срби и назову србску азбук(в)у – Ћирилица.

Да је заиста Ћирило (са Методијем) измислио азбуку, ово би се писмо морало звати константиновица, по његовом имену Константин (Филозоф). Латинском преваром ово писмо је названо ћирилица. Познато је или можда није, да је Константин прекрштен у Ватикану, неколико дана пре него што што је издахнуо (отровали су га). Тамо су му наденули име Ћирило, будући да је то име сазвучно са називом сакралне азбуке, која се тада звала Курилица. Касније су исто писмо преименовали у глагољицу (јер је преносила/говорила/глагољила тајно знање, баш како се ејакулацијом врши оплодња, рађају деца и тиме васкрсавају преци.[3]

Наведено се слаже са ставовима Славише Миљковића и Божидара Милосављевића, па понешто треба научити и од њих. Славиша Миљковић у књизи Нови србски митолошки речник у вези с појмом ПОТОП пише: „Потоп – библијска прича о светском потопу која се појављује у неким локалним варијантама у многим паганским религијама нарочито код Вавилонаца, Грка и Римљана. Срби се овде, наравно, не помињу. Да су Срби и те како упознати с том појавом и да су и сами били њоме погођени (в. Кали), сведочи сама реч ПОТОП. Она је палиндром (исто се чита из оба смера) што треба да сугерише суштину која се налази иза те речи: У општем потопу вода наилази са свих страна. Да ли и други народи ‘размишљају’ на тај начин?“[4] Овде треба додати да још постоје предања да су Потоп (Ноева барка) и спасење србски мит. Међу србским митовима је и мит „О зноју лица свог“, у којем се описује посета Бога планети Земљи.

Ускоро ће, можда, ако се настави прогон Срба и свега србског, забранити у свим земљама света књиге у којима се помињу Срби, попут књиге The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World,[5] у којој се, међу најважнијим светским митовима, налазе и два поменута србска мита.

Није само Божидар Милосављевић писао о азбук(в)и и значењу слова, али је у својим радовима успео да одгонетне оно што нису руски научници, а значајно је за сва писма света: „Осим редоследа слова, потребно је познавати првобитна значења, која још увек познају врсни светски филолози. Из приказане следеће поруке јасно се уочавају четири реченице које гласе:

‘Аз – Буки – Веди – Глагоље – Добре [Ја Бог видим речи (дела) добре]. Ест – Жива – Сила – Земљиног – Иса (Јесам жива сила Земљиног простора). И – Мјем – Како Људи – Мисле (И знам како људи мисле). Наш – Оче – Покоја – Реци – Слово – Твердо – Ук [Наш Оче Свемира реци слово (закон) потврдног учења]’.[6]

У првој реченици, према објашњењу Божидара Милосављевића, Бог људима ставља до знања да види речи добре, што је опомена људима да воде рачуна шта говоре, јер иза речи долазе дела, па их упозорава пре извршења лоших дела – односно на време, да не би грешили.

У другој реченици Бог свим људима (јер је Винчанско писмо можда и најстарије и припада почетку људске цивилизације), ставља до знања да је Он жива сила Земљиног простора, из чега људи треба да схвате ко је створио живот на Земљи и ко га одржава.

У трећој реченици Бог људима ставља до знања, да зна како они мисле. Што је свакако тачно, јер ако их је ОН створио ОН и зна и како мисле; дакле, упозорава људе да нису у стању да сакрију своје мисли.

У четвртој реченици људи се обраћају Богу с молбом да саопшти закон потврдног учења, односно да им предочи законе позитивног понашања, а то су десет основних Божјих заповести.“

Заиста је чудесно, да се Азбука толико дуго одржала упркос развоју људског рода, кретањима људи, развоју и рачвању језика, ратовима, брисању историје… Можда се непријатељи Срба, Руса и Словена нису сетили Азбук(в)е, или нису знали довољно да је унаказе, те нису сва писмена измешали, будући да је редослед слова у азбуци из давнина до нас дошао практично неизобличен. То је посебно нагласио Генадиј Дљасин у књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења.

Прошло је најмање 5980 година од настанка Азбуке. Заљубљеници у србску историју сматрају да је реч о исконској Србици, у ствари холограмско – фонетско – менталној поруци. Срби су уверени да потичу од Творца, који је створио живот на Земљи и Човека, који може самостално да мисли – и примио је писменост. То што Срби сматрају да потичу од Прадавног, што никако не значи да сви остали људи не потичу од Творца. Питање је, колико су се други народи потекли из истог корена, кроз историјски развој удаљили од такве помисли, иако имају исто право на Творца.

Само Србица, произашла из Винчанског писма, носи у себи Божију поруку. Занимљиво је да Винчанско писмо не помињу у својим радовима Генадиј Дљасин, Виталиј Чудинов и Александар Субето. Зато и треба да се састану са истраживачима који знају за Винчанску културу.

Азбук(в)а је више од писма

Азбука, према знањима Генадија Дљасина, представља строг систем, као и хемија, уз то истовремено и фонолошки и лингвистички и психолошки и природно-научни. Елементи тог система су слова названа „мисли-слова“ или „молекули свести“… Јединствена „праазбука“ људске цивилизације, извор и праоблик свих савремених (нехијероглифских) азбука, постојала је одувек…[7]

Због недовољног знања и хаоса у историјској и лингвистичкој науци, др Генадиј Дљасин је у сјајној књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљењауспео да напише довољно нетачности, које на срећу недовољно утичу на истину о писму: „Ћирилицу су створили словенски просветитељи Ћирило и Методије на основу грчке азбуке“, „Из феничанске азбуке су настале грчка и арапска азбука“. Дљасин се запитао: „Како се десило да су Угарићани користили јединствену хармоничну азбуку – код? Исту као и савремена! Одакле су је узели?“

Књига у којој је упоредио истоветне структуре азбук(в)е и аминокиселина у беланчевинама је од капиталне вредности, јер је узгред спознао како човек мисли и повратну спрегу између језика и мисли, као и између микрокосмоса и макрокосмоса. Његов изузетно умни ментор, академик Александар Иванович Субето, ставио је печат на отворено и неспутано размишљање Дљасина. Написао је: „Космогенетска прогресивна еволуција видљиве васељене, довела је до појаве биосфере и човека, људског разума на Земљи, подређена је општем закону ‘сужавајуће спирале развоја’ или ‘конуса сужавајуће спирале’ у којој се опажа померање у симетрији – асиметрији деловања закона конкуренције и кооперације, механизма повратне спреге са кашњењем на бази одабирања (селекције, филтрације и томе слично) и престижуће повратне спреге (интелекта система) у смеру: Од закона конкуренције – ка закону кооперације и од механизма одабирања ка механизму интелекта… Кроз развој човека и космоса долази до кооперирања простијих структура у сложеније… При томе, цикличност је основно својство сваког облика кретања… Закон дуалности управљања и организације система открива дуални карактер системског наслеђивања у еволуцији, тј. у сваком чину рађања новог система спајају се две струје наслеђивања: На нивоу надсистема и његовог ‘подсвета’ и на нивоу надсистема и његовог ‘надсвета’… Свет, природа и еволуција су креативни… Тако људске мисли стварају космос (прим. РС). Чини се да азбука одражава ‘конус сужавајуће прогресивне еволуције’ звучне многоликости и да је помоћу ње пренета семантика у процесу антропне еволуције, при настанку система ‘говор-језик’ у људском друштву… Периодично понављање у азбуци се указује као понављање циклуса (периода) у ‘звучној еволуцији’ људског говора… Стога, ‘Семантичка Васељена’ може одједном неочекивано почети да говори са људима на језику азбуке људског језика, као и генетски код свега живота на Земљи“.[8] Зар то није сјајно, неспутано размишљање, које одгонета многе тајнописе мишљења?

Језик и писмо се прожимају

Али шта је с језиком који се само одсликава, исписује, означава и приказује писмом? Није тешко утврдити истину, уколико се сачини мозаик од проверено истинитих тврдњи. Србско порекло и језик су одличан пример за то. На пример, Бела Хамваш је у књизи Scientia Sacrat I, објашњавајући древне сутре, забележио: „Записи значења слика начињени су у сутра стилу. Сутра је елементарни метафизички додир који буди… Сутра је у највећем броју случајева, без обзира од колико је речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако је за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста је кључ који даје или Учитељ или га треба наћи… Најдубљи садржај сутре увек је метафизички и апсолутан… Свака битнија реч метафизике је грчка или латинска. Све речи општег обележја су грчке или латинске. На ова два језика се може изразити универзална духовност баштине… Што је језик старији, он је више метафизичан… Када не би било тако, не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч преузимамо из кинеског, санскрта, грчког или латинског језика…“.[9]

То значи да без наведених језика нема повратка у будност – нема повратка у бивство, нема освешћења и нема опстанка. Шта Хамвашове тврдње значе знају само Срби, и то они који тврде да су санскр‹и›т, грчки и латински језик произашли из протосрбског језика. О кретању протосрба на свој начин је писао Анатолиј А. Кљосов у књизи Порекло Словена, јер је суштински доказао да су заједнички преци Срба и Руса стигли у северне делове Индије, те не чуди што је санскр‹и›т веома сличан србском језику. Александар Љубиша је у свом напису „Тагоре у Београду“ записао: „Алокананда Митер (унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику), као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, више од тридесет година изучавала је србски језик, о чему је написала: ‘Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и србског језика, а касније, кад сам преводила србску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да дубока веза мора постојати између ова два језика (бенгали и србског) и да она вуче своје порекло из санскрита’.

Уосталом, санскритолог Бранислава Божиновић је написала да не постоји србски језик и санскрит, јер је то исто.[10] Врхунац њеног истраживања је Речник сродних србских и санскритских речи, у три тома, објављен у издавачкој кући „Пешић и синови“, 2000. године. Тим делом Бранислава Божиновић је непобитно доказала не сличност, већ готово идентичност србског и санскритског језика. Наведени став је веома значајан, будући да се верује да је санскрит прајезик, из кога су настали сви светски језици.

Најбољи пример су тзв. турцизми. Бранислава Божиновић је записала: „Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрита и од њега насталих живих језика. Већина речи које су Вук Караџић и лингвисти после њега назвали турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За ту тврдњу нека као аргументи послуже речи: кабадахија, диван, ат. Већина србских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, Бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскриту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак.“

С друге стране, повезаност србског и латинског језика објаснио је Павле Соларић у књизи Римљани словенствујући, где је  навео бројне податке везане за живот и језик предака садашњих Срба. У вези с простором на којем су живели написао је: „Од Солунског до Венетског залива, живи један те исти народ, на том Илирском полуострву које су наши звали Сербским тропољем. Уосталом, и мора која га ограђују имају сербска имена: Црно, Бело и Сиње!… Ондашњи разноимени у Италији народи нису говорили римски, до настанка Рима, док нису од Римљана били покорени и са њима помешани; тако се у језику Римљана наћи може велики број коренова речи из језика који данас зовемо Словенски… Садашњи римски (италијански) језик није најрођенији син староримског. Наше називање тога језика Сербским старим, не смета нимало другим народима Словенским, да га зову, ако пристојним себе сматрају, општесловенским, признајући у њему општи најчистији корен и најлепше стабло свег садашњег Словенства: ми знамо, да је он највећма наш, и зато га не можемо не називати нашим… Преко 700 речи (а могло би их се вероватно јоште која стотина напабирчити), што ми Словени за наше (речи) у латинском (пре)познајемо језику, нису самоусамљене и без даљег расплођавања, но су све саме  к о р е н с к е   р е ч и, које премного имају обилних својих и изведених и сложених речи и у нас и у Латина, што показује њихову домаћост и овде и онде – домаћост на Тибру, на Дунаву и Волги… У највише Словенских речи Римљани су заменили по који наш гласак каквим другим…“.[11]Закључна реченица познатог истраживача све одгонета: „Истина је, да је Грцима данашњим Јелински језик, и Италијанима Латински, неупоредиво неразумнији, него ли нама наш стари (језик)…“.[12] Овде је важна још једна историјска чињеница о којој су писали немачки и француски историчари. Она је права информациона „бомба“. Хериберт Илиг је у књизи Да ли је Карло Велики икада постојао написао да су „стари Грци“ и „стари Римљани“ само баналне измишљотине. Можете погледати податке у књизи Карло Велики није постојао аутора Миленка Николића.[13]

Да, Бела Хамваш је у праву да је сва цивилизацијска баштина заснована на језику из којег проистичу санскрт, грчки и латински језик, те да је тај језик најважнији за повратак у „златно доба“, када је девет мостова повезивало Земљу и Небо.  

Мисли опште са молекулом ДНК

Пјотр Гарјајев сматра да спој речи и генома омогућава непредвидиве манипулације с апаратом наследности, а Генадиј Дљасин сматра да између речи и генетског инжењеринга нема ниједног корака, то је једно те исто. Када се запитамо шта ће бити с људским родом на планети Земљи, треба да буде увек присутна истина – азбук(в)а је одувек постојала и увек ће постојати. Ништа од постања није случајно, то најбоље потврђују процеси програмирања, клонирања и све постојеће структуре засноване на принципу „што је горе, то је и доле“. Све више научника сматра да је став да је живот настао услед случајног садејства молекула, исто толико апсурдан и невероватан, као и тврдња да ураган од делова разбијених објеката може довести до склапања Боинга-747… Азбук(в)а је код не само беланчевина, не само људског мишљења – то је универзални животни код читавог универзума. Зар то није довољан разлог за њено (о)чување?

Будући да је Пјотр Гарјајев са својим тимом научника доказао да молекул ДНК разуме језик и писмо и да је веома важно шта је записано у прикупљеним информацијама у молекулу, требало би водити рачуна о томе који облик информација разуме молекул ДНК. На пример, Франсоа Жакоб, добитник Нобелове награде за биологију је 7. маја 1965. године рекао: „Генетске информације се не записију посредством идеограма као у кинеском писму, него посредством азбуке типа француске – или чак Морзеове азбуке…“. Нормално је да то каже Француз. Међутим, то је још један доказ да сваки народ треба да чува своје писмо.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Kne%C5%BEevi%C4%87_-_Vuk_Stefanovi%C4%87_Karad%C5%BEi%C4%87.jpg

Урош Кнежевић – Вук Стефановић Караџић; фото: Википедија

Осим тога, научници су у лабораторијама забележили звуке којима ћелије размењују информације, „пиште“ једна другој. Таква информација је у сагласју са ставом да није само мозак уман, већ да је и срце умно и да су и ћелије умне. Постоје разрађене методе за комуникацију са умним ћелијама, које практикују Георгиј Николајевич Ситин, Лариса Фотина и Генадиј Јаковљевич Темњиков. Информације су код ћелија записане у молекулима ДНК и делимично репродуковане у свакој беланчевини. Уосталом, лакше је поверовати да ћелије „разговарају“ међусобно на језику аминокиселина (или триплета ДНК) него на језику којим међусобно разговарају људи. Памћење информација у води, водонику и фотонима је још један доказ да постоји микрокосмос и макрокосмос у сфери размене информација и да су информације настале из мисли и писма наталожене у обе структуре, те да се могу користити као светска баштина када мозак ради у алфа стању (стању тзв. дремежа). Да је азбук(в)а универзална и универзумска, доказује и истина да је цивилизација Маја имала исти редослед азбуке![14] Много је и све више радова о значају азбук(в)е, зато не треба никако заборавити рад Адолфа Васиљевича Зиновјева Тајнопис ћирилице (Владимир, 1991.) када се истражује азбука.

Иако се тешка срца замера браћи било шта, посебно када је реч о истовременој, вишевековној угрожености, добро је написао Божидар Митровић у књизи Геноцид над Римљанима и Словенима: „Опрости Русијо, ми Срби не можемо бити са тобом више ни у каквом савезу, док ти не почнеш сама собом да управљаш, док не престанеш да тргујеш својим савезницима и док не престанеш да издајеш мрвице и празне пароле. Ми не можемо бити више са тобом, док се не ослободиш од антисловенских екстремиста, који по руским телевизијским каналима пуштају антисрпске и антисловенске вести и програм…“

Напомене:

[0] Некада се и у С(е)рба говорило Азбуква, а сада се каже Азбука. Словарица се увек називала Буквар. Буквар из којег се уче слова из Азбуке називају у школама и Азбучник. Код Руса се за реч каже слово, а слово је буква, те је од тога Азбуква. Ето још једног доказа да су глосатори попут Вука Караџића починили грех у оба братска народа.
[1] Петар Јаћимовић, Српска ћирилица – нека буде што бити не може, стр. 106.
[2] Божидар Трифунов Митровић, АзБучна математика Винче, стр. 17.
[3] Исто, стр. 59.
[4] Славиша К. Миљковић, Нови србски митолошки речник, стр. 294.
[5] Два наведена мита су пресудна за библијско Постање. Занимљиво је да међу носиоцима митова нема ниједног европског (осим србског и грчког – приказан је један грчки мит), а камоли неког народа насталог преверавањем из србског рода. Видети: Philip Neil, The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World, стр. 17 и 49–51.
[6] Постоји више варијанти азбуковног низа слова. На пример: Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро, Јест, Живјете, Земља, Иже, Како, Људи, Мисљете, Наш, Он, Покој, Рци, Слово, Твердо, Ферт, Хјер, Черв. И тумачења могу да буду другачија. На пример, Ја + Бог + Видим + Речи + Добре + Јесам + Жива + Сила + Земљиног + Простора + И + Знам + Како + Људи + Мисле + Наш + Оче + Свемира + Реци + Закон + Потврдног + Учења. Но, реч је о небитној разлици насталој вековним преношењем и обрадама. Наведено објашњење је старо више векова у српском роду. Др Божидар Милосављевић је само подсетио на његово постојање. Тако су Срби и посредством писма непрестано показивали своју искрену веру у Бога и приврженост Богу. Нису само Срби покушали да споје бројке и слова са Творцем. Зато је важно да се искорите техничка и технолошка знања за утврђивање истине за добробит универзалног човека. Међутим, веома је важно да се зна да су научници из области физике потврдили однос човека у Бога, који произилази из Азбукве.
[7] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 20.
[8] Исто, стр. 161–171.
[9] Бела Хамваш, Scientia Sacrat I, стр. 59–61.
[10] Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Mercedes Benca. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.

Видети:

Видео: Бранислава Божиновић – Жена која је доказала да је српски језик најстарији на свету.
[11] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 63, 81, 84, 85 и 87.
[12] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 144.
[13] Миленко Николић, Карло Велики није постојао, стр. 9.
[14] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 52.

За Расен: проф. др Светозар Ђ. Радишић

Књиге проф. Радишића можете погледати и наручити на:
Сродне објаве:

Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…
Дубровник

Дубровник

Што се тиче напомене за Дубровачку књижевност, навешћемо један податак да се види како Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином. Њихов професор опште историје на загребачком универзитету, учени Натко Нодило, писао је: „У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“, (Рад, 65,117).

– Онако узети српску штокавштину, како су урадили Илирци, било је дакле анектирати и Дубровник, (као што ће то коначно и политички урадити, чак споразумно са Српском Опозицијом, 1939 године).

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један мали народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет.

Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI века, свештеник тога града, у својој чувеној Историји представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића – Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Описујући на дуго и широко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом Повест Хрвата, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке… „Voi siete dal paese molto lontani… (Orbini,Il Regno de gli Slavi, Pesaro 1601, 395). Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Један познати научник из Дубровника, др Балдо Богишић, пита у овом изгледу свог пријатеља проф. Вјекослава Јагића: „Јер ко су прави Хрвати? Да ли кајкавци западне три жупаније, или су Хрвати само чакавци далматинских отока, као што је Даничић мислио; или су Хрвати оне насеобине Угарске (и у Бургенланду) којих је пјесме скупио Курелац…“ (музичар). Овај дубровачки католик пита овако Јагића још 14 септембра 1884 године!.. (Јагић, Спомени, 356).

Требало је пратити све шта су кроз пуно деценија писали за славни српски сој ти жалосни војници Рима и Беча, у пречанским земљама, откад Хрвати научише да пишу штокавски, значи на једном језику разумљивом и за оне којима су све њихове погрде управљане.

Лист дубровачки, „Црвена Хрватска“ Фране Супила, основан 1891, и „Народни Лист“, основан већ на почетку борбе народне у Далмацији, имали су наступе правог клиничког беснила против Срба, својих суграђана, у извесним моментима.

Кад се 1893 г. откривао у Дубровнику споменик песнику Гундулићу, (који је желио пољском краљу у свом „Осману“ да на главу метне сјајну круну Немањића), приликом те свечаности су стајале, као две војске готове да јуришају једна на другу, Срби и Хрвати из околних земаља.

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Сродне објаве:

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.
Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати
Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја

Шта је то „хрватски језик“, а шта није?

Између мађарског, латинског и хрватског изабрали српски

Ми видимо да у години 1825, Мађари намећу Хрватима као административни језик мађарски а они се боре да им оставе латински, ни не мислећи на свој народни! Али 1835, долазе Мађари и да им натуре мађарски језик као школски и обавезни. Намера је Мађарске била овај пут да Хрватску просто направи мађарском провинцијом. – Пред опасношћу да сасвим не утону, Хрвати, у једном Наполеонском времену национализма (1806-1813), почну одиста да се и сами буде.

Али што је Хрвате нарочито пренуло, то су устанци Карађорђа и Милоша, који су и по другим словенским земљама изазивали дивљење. У Хрватској су биле тог времена на видику, све до почетка XIX века, само две класе: свештеници романизирани, и племство мађаризирано. У борби за језик, идући за свештеницима, тражили су латински; али под већом влашћу племства, помогнутог из Будима, морали су примити, као обавезан школски језик, мађарски.

У то време, један млад студент, пореклом Немац из Крапине, како је изнашао Фердо Шишић, Људевит Гај, бавио се много у Грацу и Пешти у друштву српских омладинаца, занешених устанцима, а тако исто Српским Народним Песмама, које је Вук Караџић био објавио у то време.

Српски језик којим су српски студенти говорили, и којим је Вук писао, занео је Људевита Гаја, да је он помишљао на жалосно стање народног говора по хрватским крајевима. У њему се зато роди идеја да би требало да Хрвати узму српски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски говор је био у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Гај смисли стога, да Хрвати прихвате српску штокавштину. Тим говором су се већ служиле и Далмација и Славонија, зато што су их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа. Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би и анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима. Тад је покренут „Хрватски Лист“ са књижевннм додатком.

Између словеначке кајкавштине и неразвијене чакавштине

Да не буде никакве забуне, потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних разлога извршили овај морални преображај, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво безпримеран случај међу народима).

На кајкавском говору (којег опет Словенци сматрају својим народним језиком), нису Хрвати били ништа важно написали. На чакавском говору, који се једини у филологији сматра неоспорно и искључиво хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показивао могућност да се даље развија. Доказ, што стари хрватски рукопис Винодолски закон, представља равно језик којим и данас говоре Виндолци.

Доцније ће Рачки имати намеру да штампа за свој народ „читанку“, у којој би били средњевековни српски књижевни споменици, Житија, да у недостатку својих сопствених таквих извора, хрватски језик добије извесне класичне образце.

Али нису Хрвати примили штокавштину српску ни без извесног отпора. „Хрвати уведоше и сами језик штокавски, акопрем их је то стало и стоји неизмјерно труда јер и од свагдашњег домаћег говора далеко им је дости“. (Вежић, Невен, 1855; Милосављевић, II, 28). Чак нису они примили језик српских народних песама ни без протеста. Мишкатовић пише Јагићу: „Они се надају одољети ако правопис и граматику будемо имали одијељену од србске… (Јагић, Спомени мојега живота, 62).

Илиризам је хтео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтев да тако помоћу заједнице језичне наметну оним другим свој дух хрватско-католичко-аустријски.

Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност све до Људевита Гаја, није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима, пошто су чакавске области од Истре на Хрватско Приморје до Сења и до неких острва, биле ближе Србима него Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најпре брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.

Српски језик као оружје за инвазију на Србе преко река Купе, Саве и Чазме

До овог доба, како каже један писац, језична линија, а то значи хрватски морални континент, ишао је као граница штокавштине према северозападу, Купом, и савијала на реку Чазму ка Драви! Још у „Даници“ 1847, хрватски писац А. Ткалчевић каже да „прави Хрвати преко Купе станују“. — И сам И. Кукуљевић пише да „хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима…“ (Архив, IX, 318; Ђерић 158).

– Да Хрвати нису узели српску штокавштину, него остали на кајкавштини, мењали би затим све оне погрде са западним суседима на заједничком језику кајкавском, место што, на несрећу нашу, мењају данас с нама те своје погрде на штокавштини…

Ни Срби нису баш олако пропуштали да ово акапарисање њиховог књижевног језика, језика из народних епоса, Хрвати изврше, а да то они не објаве као недозвољени плагијат.

Јагић, највећи хрватски филолог, пише: „Само се по себи разуме, да ми је било смешно кад се са српске стране приговарало Хрватима (управо Илирцима међу 1834 и 1848), да су неправедно себи присвојили српски језик као књижевни – место да се веселе тој концентрацији, коју је иначе код Илираца побудила и подупирала дубровачка литература“. (Јагић, Спомени, II, 247).

Илиризам Гајев и југославизам Штросмајеров

Какав наш Југословен режимски, или који други игнорант народних питања, рекао би да је заједнички књижевни језик, овако „постигнут“ између Срба и Хрвата, ипак донео у политичком смислу извесну солидарност, приближење, осећање заједничког. Али тај Југословен не би рекао да се с њим само солидарисао неко ко му је придигао капут или табакеру!

– Није ни само то. Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други Штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра…

Доказ, што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво груписање свију штокаваца око свог културног центра Загреба. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба, нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу.

И кад се бан Јелачић инсталирао за бана 1848, у присуству патријарха српског Рајачића, а затим свечано оба ношена на рукама око славолука, стајало је и то у вези са аспирацијама Хрвата да се и Војводини наметну за центар, најпре национални, а затим н верски (унијатски). Ово је друго лице Илирства…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Из свега овог што смо довде навели, види се јасно да ни Илиризам Гајев, ни Југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабсбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице две групе људи, адвоката и фратара; значи људи, који за војнички и ратнички дух Србина, представљају нешто најнеразговетније и најнежељније.

А Ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабсбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То су били заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему горио највиши ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Сродне објаве:

Зашто (са)чувати азбук(в)у
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Крађа српског наслеђа – Хрватске народне пјесме са гуслама и Марком Краљевићем

Пројекат стварања модерне хрватске нације у првој половини 19. века отопочео је најпре одбацивањем обе варијанте хрватског језика – кајкавске и чакавске, којима су Хрвати говорили до Људевита Гаја – и присвајањем српског језика, односно штокавског наречја. На тај начин су створени услови да нова идеја нације на принципу: католичка вера + српски језик = хрватска нација премости реке Купу, Саву и Чазму, којима је вековима била омеђена и крене у бестидну отимачину свега српског. На удару је првенствено био српски народ католичке вероисповести и целокупна српска историја, традиција, књижевно и културно наслеђе. Пример једне од тих отимачина – српских народних песама – као и реакције Ватрослава Јагића, изнео је Јован Дучић у свом делу „Југословенска идеологија, истина о „југославизму““; штампаном у Илиноју 1942. године.

Хрватске Народне Пјесме

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице.

И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима, било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199 да црква и држава не иду заједно.

Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму тек у наше доба, за Лава XIII, били светковали као свеце, али их нису примали као учитеље словенске, и проналазаче ћирилице!

Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. (Рад 1876, 37). Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали…

У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду… Штросмајерови људи у Босни су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске Народне Пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури.

Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета, Јагић, пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица Хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве „Хрватске народне пјесме“ читаву буру од страха. ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер што је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока. (Јагић, Спомени, II, 167).

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требали онако безочно присвајати.“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Уколико неко мисли да може пронаћи неки хрватски мотив у овој другој од 12 књига, целу књигу може да прочита овде.

Вараждински апостол

Вараждински апостол је ћирилични рукопис на српскословенском језику настао 1454. године у Вараждину. То је прва и најстарија, српскословенска књига написана на територији данашње Хрватске. Апостол је настао по наруџбини грофице Катарине Кантакузине, супруге грофа Урлиха II Цељског, и кћерке српског деспота Ђурађа Бранковића. Текст апостола исписан је у стилу ресавске ортографије развијеном у манастиру Манасија са елементима рашке и светогорске калиграфије.

Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није промијенила вjеру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија, до сада, позната и сачувана српска рукописна књига писана ћирилицом на подручју данашње Хрватске. Наиме, из времена Катарининог живота на имањима Цељских, међу којима су били Копривница и Каменград те још неки посједи у Подравини, сачувала се једна рукописна књига који има 282 странице.

Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије.

Највјероватније је неко од православних монаха (а можда и више њих) које је грофица повела са собом из Србије, 1453. на 1454. годину преписао ту богослужбену књигу познату под називом Вараждински апостол (Праксапостол). На 258. страници ја запис: “Слава у Тројици Јединоме Богу, који је дао после почетка и свршетка свакоме добром делу које се с њим почиње и свршава. У години 6962 (1454) исписа се овај божанствени пракси (Праксапостол) у Вараждину, Цељске области, при благочестивој госпођи кнегињи Кантакузини кћери деспота Ђурђа самодршца српског“. (*навод прилагођен данашњем језику)

Први дио рукописа Вараждинског апостола “одликује ресавски правопис, с примесама рашке ортографије, док други део има карактеристике светогорске редакције.“ Претпоставља се да су Вараждински aпостол преписивала тројица преписивача.

Вараждински апостол се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. Фототипско издање је објављено 2005. године, поводом 550 година од настанка ове књиге, а издавачи су Музеј Српске православне цркве у Београду, и Музеј Епархије загребачко-љубљанске у Загребу.

Приредила: Сања Бајић

Свако слово има своје име

Аз Буки Веди …
Српско писмо — ћирилица — од првог разреда основне школе учи се из књиге БУКвар, а као прво учи се АЗ —БУКа. Далеке 1933. године, у седмој години живота био сам пошао у Основну школу и уз припремне вежбе за писање, зване „Коса танка” и „Усправна дебела” извођене на таблицама бејасмо увођени у тајне и вештине лепог писања, читања и разумевања, схватања и прихватања. У томе, као највећа радост, стиже и БУК — вар. Прва књига. Па и у мојој (садашњој) 77. години најдража књига. АЗ — БУКа и БУК — вар и данас су ми чврсти темељи, а градио их је учи — те —љ (учи те љубави). Још тада сам научио БУКвицу (АЗБУКу). И још тада сам сазнао, захваљујући учитељу, да…

1) Тумачење слова глагољице по речнику прасрбског „Језика Мајке” аутора Ружице М. Борисављевић (издање ИПА „Мирослав”, Београд.

*) Слово А (Аз) ултимативно се преводи као „ЈА”. А даље може по тексту: Ја, Први Творац (или, једноставније Творац). Слово Ѕ (Зело; ДЗело) углавном се преводи као много тј. врло. Превод као „Сила” био би мало исувише слободан.

**) Нисам видео писмо Боривоја ни оригинал „Језика Мајке” али знам да ова слова треба да се пишу тако како је овде написано. По угледу на црквеносло(а)венски (пра-, стари-, древни- или нови- црквеносло(а)венски) на коме се и данас пишу црквене службе. Ови термини би могли да се разумеју као синоними за прасрбски. И још, не могу у једном писму да буду два иста знака /слова. (прим.: Д. Младич)

Имена слова читана редом дају следећи смисао: Прва мисао посвећена је БОГУ. Друга мисао се односи на највећи дар, који човека уздиже изнад свих других живих бића, а то је РЕЧ. А реч је ДОБРО, она потиче од Бога и као таква мора да се поштује; она је истовремено радост, јер олакшава однос човека према човеку. Друго људско добро јесте ЗЕМЉА, од чијих плодова треба да се ЖИВИ. Но човек није на земљи само зато да живи физички, као животиња, већ у првом реду зато, да човечански МИСЛИ, а човечански мислити и добро говорити, то доноси унутрашњи мир — спокојство. А човек човечан, спокојан и оплемењен лепом речју, коју прати узвишен осећај припадности једној продуховљеној заједници, такав човек држи до своје речи, која мора бити чврста. Изнад свега тога стоји — у неку руку као круна — оно, што је формулисано с прве три речи: АЗ — БОГ — ВИД, који све то ВИДИМ, чујем и осећам, па — према томе — знам; ВИД представља врховно сазнање о СВЕМИРУ, у коме је ЗЕМЉА и дотле, док човек буде поштовао својом МИШЉУ и својом речју законе, које је сам он установио и над којима он(а?) бдије, све ће бити ДОБРО. Међутим, узмакне ли се пред силама мрака, не поштујући више ни БОГА, ни РЕЧ, ни МИСАО, ни ЗЕМЉУ, која доноси плодове кроз предан рад — човечанство ће се духовно стрмоглавити…

Кроз прастару србску азбуку, дакле изражена је цела филозофија србског човека: његов однос према Богу, према људима, који су сви за њега били браћа, његов однос према ЗЕМЉИ, мајци хранитељки… („Срби… Народ Најстарији”, проф. др Олга Луковић-Пјановић, том 2, стр. 269-270, Београд: Досије, 1990.)

Молим уважену господу чланове Одбора, који су учествовали у критикованом раду да поред свих школа које смо завршили не заборавимо и оно чему су нас родитељи и прародитељи учили и усвојили као саставни део наше људске личности. За овакво знање захваљујем својој прабаби Савки, која ме је по доласку из школе увек подсећала на потребу да учећи не губим памет — коју школе не дају. Јер по једном од највећих Срба Светом Николају Девичком (Велимировићу) „… Народ не зна много, али зна главно.”

Из писма Боривоја Д. Живковића, повереника Удружења за заштиту ћирилице за Шведску, Вечерњим новостима, фебруара 2004.

Боривоје Д. Живковић, повереник Удружења за заштиту ћирилице за Шведску. „Кућа књига Девић” („Bokhuset Devic”), Малме, Шведска, 3. фебруара 2004. године. 

Извор: Славеносрбија.блогспот

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништва западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Georges_Scott_-_Serbian_army_liberates_Dubrovnik_(13._11._1918).jpg

Српска војска ослобађа Дубровник (Жорж Скот, 13.11.1918.); фото: Википедија

Натко Нодило (Сплит, 1834 – Загреб, 1912) био је политичар, историчар и публициста. Власта Швогер у књизи „Идеали, страсти и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића“, Хрватски институт за повијест, Загреб 2012, на 37. страни пише: „Брлић је каткад и властити национални идентитет називао српским… прихватили национално језичку класификацију Вука Стефановића Караџића, који је све штокавце, без обзира на вјеру сматрао Србима. Тој скупини су припадали и … Имбро Игњатијевић Ткалац, Матија Бан, Миховил Павлиновић, Лука Ботић и Натко Нодило.“

Студирао је богословију у Задру и историју и географију у Бечу. Радио је као гимназијски професор у Сплиту и Задру, а затим као универзитетски професор у Загребу. Бавио се краће време античком историјом, да би се потом концентрисао на средњовековну историју Срба и Хрвата и на историју религије.

Писао је о историји папства, раној дубровачкој историографији као и предхришћанској религији Срба и Хрвата. Најзначајнији радови су му: Постанак свјетовне папинске власти или педесет година талијанске историје (724—774), Загреб 1878; Стара вјера Срба и Хрвата (Сплит, 1981) и Хисторија средњега вијека за народ хрватски и српски I—III, Загреб 1898—1905.

„ У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.” 1

Дубровник - Улица Краља Петра

Дубровник – Улица Краља Петра

Хрватски националисти желе да оспоре исправност ове његове тврдње чињеницом да он није био лингвиста, али их побија угледна савремена хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић, у књизи „Језик и национализам“, тврдњама да се наша штокавштина никада није називала хрватским језиком, а је српским, илирским, словинским, нашким…

На 273. страни поменуте књиге она каже:

„За штокавски се користио и назив српски, нпр. у другој четвртини 19. ст. је назив илирски као и српски био уобичајена ознака за штокавски језик. И то не само у 19. стољећу, него и у ранијим стољећима. Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15.ст. па до краја 18.ст. Дубровчани користили израз „linga seruiana“ као ознаку за свој властити језик.“

У истом делу Нодило још пише:

„… српски идиотизми нису ријетки у талијанскоме језику свију љетописаца дубровачких… Све ово наговјешћује особу изразиту, једину, која мисли своје склада сасвим хрватски илити српски, а талијански пише за невољу. Томе првом љетописцу кано је српштина више прирођена, него љетописцима што иза њега поникоше.“ 2

Дакле, Нодилу је један језик хрватски или српски (од када су Хрвати прихватили српски језик за свој књижевни), ипак кад год поближе описује језик Дубровчана, говори искључиво о српском језику, пошто назив језика именује по пореклу и чињеницама, старим записима.

This slideshow requires JavaScript.

Овај српско-далматински историчар у истом делу о краљу Твртку каже:

„… По ископу правих Немањића, Твртко њихов потомак по танкој крви, казивао им се баштиником, и тежио са њиховом моћи, те узео себи српски доходак од 2000 перпера из Дубровника… Ваљда нема српскога владара, који би, у повељама и у писмима, поузданије и усрдније од Твртка говорио о Дубровчанима.“

Напомена:

1-3 Натко Нодило: Први летописци и давна хисториографија дубровачка, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 65. до 128.

Извори: Трипод, Википедија, Српско наслеђе