Рогић Игор

Димитрије Руварац – Језичко и етничко разграничење Срба и Хрвата

Књига Ево, шта сте нам криви! представља збир Руварчевих чланака објављених у Новом времену током 1894, који су, накнадно прерађени и дотерани за књигу. Чланци су, у ствари, полемички одговор на писање загребачког Обзора о српско-хрватским односима, поготово на чланак Што смо вам криви? (219. бр. 1884) у којем се изричито тражи од новосадске Заставе да на то питање одговори. Руварац је у шест поглавља одговарао на оптужбе. Поглавље које се овде доноси, Језичко и етничко разграничење Срба и Хрвата, тиче се превасходно језика, мада се о језику говори на више места и у другим деловима књиге. Наслов поглављу дао је др Петар Милосављевић који га је у целости донео у својој хрестоматији Срби и њихов језик.
Dimitrije Ruvarac

Димитрије Руварац

Трећи главни узрок тужаљци српског народа, против увреда хрватских, јесте то што Ви данашњи Хрвати, говорите и пишете, да Срби источно-православне вере, ил како нас данас називате грчко-источњаци, у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, (шта више, сам Ваш академичар г. Армин Павић, рече после смрти Даничићеве, да и у Београду Срби) говоре хрватским језиком, и да су свој језик узели од Хрвата.

Да Срби, без разлике говоре српским језиком, живели ма где, и да нису узели свој језик од Хрвата; то је тако позната истина, да њу није вредно ни једном речи бранити и доказивати.

А да су данашњи Хрвати, т.ј. „кајкавци“ и „чакавци“, које ми као што рекосмо, једино за праве данашње Хрвате држимо, мада су први више Хрвато-словенци и Хрвато-крањци, но чисти Хрвати, узели за свој књижеван језик, српски језик; и то да и нама не би пребацили, као што сте недавно пребацили онима који су то исто тврдили, рекавши им: „како се може тако лакомишљено избацити нека тврдња, која вређа циели народ, а да се у исти час не мисли и на образложење такове тврдње“, навешћемо вам „Обзораши“ овде своје образложење за горњу нашу тврдњу.

Запамтите добро „Обзораши“ да ћемо ми овде говорити само о данашњим „чакавцима“ и „кајкавцима“, а не о Србима католичке вере, које ви проглашујете данас и који себе држе са Хрвате, мада то у самој ствари нису, и који су себе изодавно звали: Шокцима, Славонцима, Далматинцима, Босанцима.

Људевит Гај

Људевит Гај

Вама је добро познато да је др. Људевит Гај издао у Загребу 10. просинца (28. новембра) 1834. 1. број своје: „DANICZA Horvatzka, Slavonzka i Dalmatinzka“. У своме огласу од 20. (8.) октобра и. г. рекао је ово:

„Vsi skoro Europeanski narodi vu znanostjah i navukeh vre tak daleko dospeli su, da se pri njih materinskem jezikom pisane knjige i novine ne samo vu zmnožneh dvoreh, nego dapače vre vu isteh priposteh kućah šteju i preštimavaju. Ni li anda skradnje vreme, da i mi koterih slavni pređi, kakti cele Europe hranitelji i čuvari čez vnoga stoletja sveudilj oboruženi za vsega človečanstva preporod hrabreno skoznuvali su“ итд.

У 1. броју „Даницзе“, на првом месту налазила се песма под насловом:

Danicza.

Z Daniczum

Szelan v zemlyu plug zabode,
U razrese drachne plode;
Da sze zterni z pue podigne,
Pune lati k zemlyu prignu.

Ову је песму спевао Драгутин Раковец, кајкавац. А ево како је у 6. бр. спевао песму Славонац Ђура Тординац, под насловом:

Slavonia sestram.

Bozhe mili! il je sanka,
Il je prav istina,
Da Danica u pol danka
Siva nami z visinah?
Pa shto vishje! od zapada
Zrake szvoje kazuje
Istok vech je, ko da sada
Neporadja – neg shtuje.

У бр. 7. спевао је Људевит Вукотиновић песму под насловом:

Rastanak od lyube.

Zdravo mi oztala mila
Ka szi nebo mi odrila.
Dusnost pelya me z tvog raja,
Szamo kip me tvoj zprevaja
Vu zsamochu ladanysku.

Кад је идуће године у децембру Гај, променуо наслов својој Даници те је назвао Даницом илирском и уместо кајкавског наречја узео штокавско, тада је у 6. бр. од истог Вукотиновића изишла ова песмица:

Tri pesmice u jednoj.

Oj košutko cernooka,
Krasna, tanka i visoka,
Pevat ću ti tri pesmice,
Tri pesmice s jedne žice.

На тврдњу Руса Платона Кулаковског, који је у недавно издатој књизи „Иллиризам“ на стр. 397. за Хрвате рекао: „Вођи књижевног препорода те народности одрекли су се да обрађују и развијају своје локално наречје и примили, истина сродно и блиско, но ипак туђе наречје, које се знатно разликује од свога сопственог и родног наречја, наречје суседне народности, и то у име књижевних и политичких задатака.”

Карта, Штокавско наречје

Дијалекти штокавског наречја; фото: Википедија/Ivan25

Ви у 16. бр. „Обзора“ о. г. рекосте да је руски писац на кривом путу, почем су Хрвати Гундулић и Палмотић већ у XVI. веку писали истим језиком који су Илирци одабрали за свој књижевни језик.

Да ће сам Гај, много боље знати, но Ви данашњи Хрвати, које је наречје и чији је он језик узео у своју илирску Даницу и илирске Новине, уместо кајкавскога наречја и језика; то нам бар не можете с основом опорећи.

Novo Vreme 1891

Ново Време 1891

Па да чујемо Гаја, шта је он у том погледу рекао. Кад су оно 1852. године напали Гаја „Српски дневник“ у Новом Саду, и „Српске новине“ у Београду, због тога што је у његовим „Народним новинама“ изишло неколико чланака које је написао данашњи пророк Анте Старчевић, и у којима се рекло и ово: „које је тај језик српски?, какав је то српски језик?“, „народ хрватски има у своме језику класичност, која се са талијанском свога времена натјече а за друге такмаце у Европи незна“, „не да би Хрвати писали којим другим језиком, него треба да и они писци, који се за Србе или за што друго држе, настоје писати изображеним језиком хрватским“, „Хрвати имају три наречја: штокавско, кајкавско и чакавско и свако је изображеније него ли оно, кога неки „српским зову“, тада је Гај у Мирогоју (Мирогој је био летњиковац Гајев, а данас је гробље) дне 3. студенога 1852. написао: „Изјављење паду Старчевићевих чланаках о Сербима и серпском језику“.

У истом се Гај извињавао, како је Старчевић оне чланке против Србаља протурио у његове новине без његовог знања и одобрења, кад је он био одсутан, те је затим рекао и ово:

„Као што ја, тако и већа част родољубивих Херватах, који браћу Сербље и Сербство као главни темељ југославенске, или како ју ми полаг старе догодовштине назвасмо, илирске народности, сматрају, који славна дјела прошасности, узорно јуначтво и безпримјерно пожертвовање ово и оностраних Сербаљах с љубави пуним удивљењем и одушевљењем, као што заслужују, до звјездах дижу, паче за звјезде надежнице сматрају, највећом мержњом осуђујемо, и као љагу од нас одбацујемо све оне, макар како учено изхитрене надритеорије, којима се напосљетку ништа друго недоказује, већ да се онаким употребљењем церпљених датах из иностраних списатељах из најдавније прошасности још и сад на ново посијати може оно сјеме раздора међу рођеном браћом, које су већ у стара времена иностранци приправили. Кад би г. Старчевић само у једно дјело свога најближег земљака, који се је такођер на твердим обалама мора јадранскога родио, Павла наиме Витезовића, Сењанина, под насловом „Сербиа илустрата“ био увирио, био би се увјерио, да је онај наш велики муж полаг све своје херватоманије у 8 књигах, у којима је списао хисторију Сербах, признао величанство и первенство народа сербскога, тако гледе његове народне важности, као што и језика; камо среће, да је он, који се је у своје доба за народни језик борио, на мјесто што је херватски провинцијализам са сербским мјешао и тако непрактично на необориве запрјеке нагазивао, – камо среће да је он онда, као што ми сада у новија времена, најглавније гране језик, који је у изобиљу изреках и у својој чистоћи најбоље сачувао, у својој цјелости пригерлио и у херватску књижевност увео, ми би се заисто са свиме на другом степену народњег напретка данас налазили.

Пре тога пак, Гај је у својој „Даници“ за 1846. у 31. бр., у чланку Чије је коло?, рекао и ово:

Пошто је прво наспоменуо, како је у 97. бр. „Прашких новина“ речено, како је чешки учитељ „танца“ Раб, за свога бављења у Бечу, учио од Србаља тамо живећих њихов „народни танац“ „Коло“ звани, како би га међу сродним чешким народом расплодио.

Ово – рече – разјари неког Хрвата, те даде изјаву, да „Коло“ није српски, већ илирски танац, а српски је танац „Оро“. На то Гај одговори, да то није истина, већ да је „Коло“ српска игра, те затим му рече:

Иван Мажуранић

Иван Мажуранић

„Ајдмо на извор ствари; питајмо се: тко нам је „Коло“ илирско сачувао, пак ћемо видети, да ли се може казати, да „Коло“ није српски већ илирски танац. Је ли су нам га сачували наши добри хрватски провинцијалци, или браћа Крањци или Штајерци. Није ли белодано, управо даје „коло“ управо мајка Србија уздржала, и да се је код правих Србаљах и по њих код остале илирске браће у Хрватској и Славонији сачувало? Кад се о истиности овога питања уверите, можете проћи и на друга питања, која се обстанка илирске народности тичу н. пр. можете се питати: у кога се је сачувао чисти језик илирски, у кога обичаји, тко нам је понајвише гојио од кољена до кољена народне пјесме илирске? У сваком одговору наћи ћете Србље и Српство. Како да се препиремо, што је код Србаљах народно, што ли није; код Србаљах, у којих је од олтара до чобана ништа бити не може, што не би народно било; код Србаљах, од којих језику у свој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврстности и чистоћи учити морамо, ако хоћемо да илирски живот обновимо, код Србаљах, који су у светињи свога српства, онај народни дух и оно родољубство уздржали, којим смо и ми у новије доба, ради слоге под пространим именом „илирства“, новим животом ускрснули; код Србаљах, који су нама од старине све сачували, а којим ми мало, или са свим ништа гледе самога народнога живота дати неможемо. Дакле онај који вели: да што је српско, није илирско, исто што је илирско, да није српско (наравно у смислу саме народности) – јест или незналица, или непријатељ слоге између Славјанах од велике гране илирске.“

„Надаље мисли г. изјаснитељ, да „Коло“ није српски танац за то, што су га Хрвати, а не Срби у Беч донели и расплодили. Ала лепе досљедности! таково није кадар ни исти Хегел извести.“

„Ако су Хрвати „Коло“ у Беч донели и расплодили, то су доиста хвале вредни, што су настојали, да наш народни танац у великом свиету циену добије; али и отоле се никако не да извести она посљедица, да за то није српски што је илирски.“

Та н. пр. сав свиет зна и призније, да смо ми књижевност илирску подигли; ну, нама још нити издалека није наум пало икада тврдити, да то није српски већ илирски језик; паче поносимо се и хвалимо Богу великому, што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо„.

Питам Вас озбиљно све Хрвате, можете ли са основом тврдити, после овако јасне и искрене изјаве творца Вашег књижевног препорођаја Гаја: да Ваш књижевни језик није српски, и да га Ви нисте од нас Србаља усвојили? На ово питање не ћемо ми да одговарамо, јер је на њега одговорио сам Гај.

Истина, у почетку Вашег хрватског књижевног препорођаја, гдекоји су ваши писци, почели да пишу по дубровачким класицима, ну, против њих се подигао сам Станко Враз, као што се види из ових речи његових у писму, писатом Ивану Мажуранићу 1836. 15. грудна из Граца:

„Ја цјеним врло Далматинске списатеље, они јесу свикак верстни, најверстнији смием казати између свих старих писатеља Славенских до наших времен, што се тиче хитрости, умности и укуса, ма језик ми се чини одвише по Талијаншчини прикројен. У Далматинцих нема оне живахности православенске, која влада у сербских и осталих илирских (а где су Хрватске народне песме!) народних пјесмах, јербо народне пјесме јесу жива керв пука“ (Фран Марковић, у „Спомен књиги Матице Хрватске.“ Загреб 1892. стр 108.).

А у писму Ербену, рече Враз:

„Бојим се, да ће уплив Дубровчана, још даље и силније нашарати лице књижевности наше, крупним руменилом онога времена, ненаравнога урешавања, за то ће бити од велике користи за здрав развитак литературе наше, ако се уз дубровачке класике издају и народне пјесме, које ће улити у њу здрав, чврст темељ народан, метнути на лице појезије наше румен наравског здравља, и тако уплив Дубровчана спасоносним начином парализирати. (1. с. 13.).

Ово је Враз рекао, кад је „Матица илирска “ 1842. закључила, да издаје дубровачке класике.

„Матица“ је издала 1843. Гундулићевог „Османа“. У повести „Матице хрватске“, рече г. Таде Смичиклас за исто издање ово:

Иван Гундулић

Иван Гундулић

„Издање „Османа“ задржало се ради ријечника, који је радио Иван Мажуранић. Ријечник сам обузимље ситно тискан у двије поле на свакој страни пуних 137 страна. Зар је требало тако обилни риечник? Зар је требало тумачење сваке риечи на језику њемачком и талијанском? То ће данас питати сви они, који заборављају, да су оно били почетци „књижевног живота.“ (1. с. 13.)

„Сви млади људи – рече Таде – почетници најприје почимљу пјевати по начину Чубрановићеву и Гундулићеву. Младеж учи циела пјевања Гундулићева на изуст. Идеја Станка Враза (т. ј. да се хрватски песници више угледе на српске народне песме, но на дубровачке класике) ипак побеђује. Сами дивни допунитељ Гундулићева „Османа“ (Иван Мажуранић) извади из срца народне пјесме свога „Ченгић-Агу“, у кратком часу иза своје радње око „Османа“.

Навешћемо за пример, како је Мажуранић певао у духу српских народних песама, а како је певао у духу дубровачких класика. По првом је певао овако:

„Док дванаест коња не оседла,
„Златним седлом и сребреном уздом
„Узенђиом од Стамбола града
„И подковом од сухога злата“.

А по другом овако:

„Потиштени тви синови
„Господичној његда у власти,
„Изроди су ил’ робови
„Жељни с овцам траву пасти“.

Видели смо, да су се хрватски песници, на брзо оканули певања по дубровачким класицима, пошто су увидели, да „нови Илири“, не разуму дубровачког језика.

Остали пак књижевници и то већином рођени у Хрватској, не знајући сами добро српскога језика, као они, који су рођени у Славонији, нису хтели, а ваљда нису ни могли да пишу онако, као они, који су знали добро српски језик, и као што је писао доста добро и сам Гај, те створе неки посебан језик, (не управо језик, но граматику), ког назову „загребачком школом“, чији је последњи преставник био Адолфо-Вебер-Ткалчевић.

У хрватској књижевности, водила се све доскоро борба, за и око „загребачке школе“. Вебер је у последњем свом чланку „Брус језика или загребачка школа“ у „Виенцу“ 1884. рекао и ово:

„Од њекога је времена, почело неколико хрватских писаца рушити загребачку књижевну школу (њој је дошао главе наш Даничић). Загребачка школа, а то је илирска, имала је задатак, да кајкавце и чакавце, приведе у коло штокаваца, и створи књижевно јединство. Да није забацила силу добрих риечи и фраза и њеке облике, које су очевидно правилнији него они, које су мјесто њих штокавци развили у новије вриеме, премда нису ни они правилнијих старих облика још посве затрли, била би отеготила, ако не осујетила посао уједињавања. Још би требало у књижевно јединство привести Словенце, а тај циљ ће се сигурније постићи загребачком, него ли Даничићевом школом.“ (1. с. 334.).

У главној скупштини „Матице Хрватске“, одржане у Загребу 17. (29.) студенога 1885., Вебер је последњи пут „заговарао загребачку школу.“ У свом говору, рекао је и ово:

Опажам, да њекоји млађи наши писци, приањају уз начин писања, који се обично зове српски, а ја га именујем и хрватским, што такав језик говоре и Хрвати (!) на истоку. Ако ме сви знаци не варају, раширит ће се тај начин и даље “ (1. с. 335).

Фран Марковић, завршио је животопис Веберов с речма: „пак ако му и јест противна струја Вукова отимала под крај живота побједу, не ће га минути захвална успомена потомства.“ (л. с. 33 .)

Ево, како је прошла и свршила „загребачка школа!“

А сада чујте „Обзораши“, шта је рекао Ваш Антун Мажуранић, какве су муке имали ваши књижевни препородитељи, с дубровачким језиком. Смодек је већ 1832. започео предавати на академији хрватску граматику, и то на латинском језику. 1836. започне на гимназији загребачкој Антун предавати хрватски језик и литературу ђацима из виших разреда на хрватском језику, и о дубровачкој литератури.

Чујте шта је Антун Мажуранић, рекао 1852. за дубровачку литературу, и за почетак вашег књижевног препорођаја:

Дубровник

Српска дубровачка академска омладина

Још прије неколико година, скоро нити ко је знао за старију литературу дубровачку, а тко је што и знао, немогаше је разумети. Врло риједки умјели су читати стара хрватска и босанска писма (т. ј. глаголицу и кирилицу), и ови риједки бијаху држани, као њекакви чудни људи и необични. Већина учених Хрвата није ни знала, да су Хрвати, а и они, који су се држали за Хрвате, нису хотјели Хрвата из другог краја признати за Хрвата. Тим није чудо ми што ни најбољи, ни најученији наши људи, нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком (ту је Антун мислио данашњим књижевним српским језиком)“ (1. с. 291.)

„Тешки су били ти први почетци – рече Ваш Таде Смичиклас, у реченој књизи, у опису живота Антуновог. Старац би Антун проплакао, кад је о том стајао приповиједати. Саставити један број политичких новина, то је била велика мука. Њима је тешко о политичким стварима другачије разговарати, него њемачки; мањкали су им хрватски изрази за најобичније политичке појмове. Младим људима помаже збачени професор Људевит Јелачић, који их упућује, како ће учинити извадке из знамените у оно доба „Augsburger Allgemeine Zeitung“ (1. с. 290.).

Па кад су ваши књижевни препородитељи имали оваке муке, ил што би рекао стари „пророк“ „петљаније“ с дубровачким језиком; питамо Вас, није ли то мало више слободна тврдња, кад рекосте: хрватски књижевници кајкавци, оставивши кајкавштину, усвојише за свој књижевни језик, дубровачки језик, т. ј. језик хрватски, којим је писао Гундулић и Палмотић?

Рекосмо, да су у почетку хрватског књижевног препорођаја, неки песници почели да певају у Гајевој „Даници“ онако, како су певали дубровачки класици, т. ј. не баш онако, ал су их подражавали. Ну, и ти су набрзо престали певати по њима. Они пак књижевници, који су писали у прози, ти су писали чисто српски, како су и колико су знали.

Да л се Гундулићев и Палмотићев језик може назвати хрватским језиком; о томе не ћемо овом приликом да говоримо. Доста да Вам наспоменемо то, да њихов језик не разуму ни Срби, ни Хрвати. Као што је Мажуранић, морао своме речнику уз „Османа „, да тумачи скоро сваку реч; тако исто морао је и наш Јован Бошковић, да тумачи многу и многу реч из „Османа“. Сам пак Ваш Јагић, у својој „Хисторији књижевности народа Хрватскога и Србскога“, рекао је на стр. 145-6. ово:

„То и јест, мислим главни разлог, за што је република дубровачка свагда одјелито помињала људе и језик „српски“, од људи и језика дубровачкога, који су обично звали „словинским“, ређе ,,хрватским“ језиком“.

Дубровник

Дубровачки календар 1898

Рекосмо одмах на почетку овога одељка, да ми кајкавце и чакавце сматрамо више за хрвато-словенце – крањце, него за праве Хрвате. Да нам не би рекли, да смо ми то онако од ока рекли, ево чујте, за што смо ми то рекли.

Кад се оно у седници хрв. славонског сабора 3. (15.) Јуна 1861. велики жупан Иван Кукуљевић, бранио од тврдње патријарха Јосифа Рајачића, да је он у сабору рекао, да у војеној Крајини живи сам хрватски народ, тад је у свом говору рекао и ово:

„Језик онај, што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и Туровом-пољу говори, (а то је кајкавски), није по законих језикословља чисти хрватски, премда се сада тако зове, него је помјешано нарјечје хрватско-словенско, или ако хоћемо хрватско-крањско, те управ именом словенским називао га је сам наш народ још у 16. и 17. виеку.“

Ваш је књижевни препородитељ Вјекослав Бабукић, у својој „Илирској Словници“ 1836., којом су као што рече Ваш Иван Филиповић у својој „Краткој повјести књижевности хрватске и српске“: „доведени облици народнога књижевнога језика, како је Вук учио, у склад са осталими словенскими нарјечији, а на томе основу развијао се је сав потлашњи рад око самог језика“, – рекао ово:

„Сваки народ, поноси се својим језиком, и држи матерински језик за најмилији, најслађи и најјачи, а то с тога, што му је од малинах привикнуо и тако рекућ из његова човечја устројства наравно проистекао, те с тога му допире до срца. И благо свакому народу, кој се поноси својим материнским језиком; јер тај ће живјети на вјеке и његовој слави неће бити конца.“ (1. с. 2.).

Молићемо дакле „Обзораши“, реците нам, који је матерњи језик оних 600.000, а можда и више кајкаваца и чакаваца у Хрватској? Да ли је оно којим говоре, или оно којим му ви данас у „Обзору“ причате о „хрватском државном праву“, о „хрватском уставу“? Нама је Србима онај, и којим говори Србин у кући, и којим му наши књижевници причају о српским краљевима и царевима, српским велимо, а не српско-турским, као што ви Хрватима причате о хрватско-угарским.

Вук Стефановић Караџић

Вук Караџић

Ви сте Хрвати свом жестином 1863. ударили на нашег Вука, што је у свом „Ковчежићу“ рекао: „Срби сви и свуда „. Шта је у „Позору“, одговорено Вуку, кад је он дао очитовање своје, да је њега Мишкатовић рђаво разумео, јер он – рече – није у „Ковчежићу“ рекао: да су свуда све сами Срби, већ је он ставио за натпис чланку поменуту изреку, и да је њом хтео показати, да ће у њему бити говора „о Србима свима, макар гдје становали“, и да је он у истом чланку казао: „да су Срби само они, који говоре српским језиком, без разлике вјерозакона и мјеста становања, а за Чакавце и Кекавце нијесам казао да су Срби“, изволите завирити у 71. број „Позора“ за 1863.

Вук ако је и рекао: „Срби сви и свуда „, истину је рекао; јер Срби немају два-три језика, као што имају данашњи и прави и назови Хрвати.

Прочитајте н. пр. ма ком Србину ове речи: „Објављујем моме драгоме народу, да на неко време полазим на пут изван отаџбине“, па живео он у Србији, Босни, Херцеговини, Аустро-Угарско-Троједници, и био он закона источно-православнога, римокатоличкога или мухамеданскога, он ће их разумети.

Прочитајте пак н. пр. ком Хрвату „кајкавцу“ или „чакавцу“ ове речи: „Мита је са својом судбином задовољан, само му је тешко, да се не може опростити с братом“, он их не ће разумети.

А прочитајте ком Славонцу, Бошњаку, Херцеговцу, или ма коме ко није „кајкавац“ или „чакавац“, ове речи:

„Она се анда предаје најжестокешем хахаром; али ови, поклам кам би гингави Бландине живот цел дан разлучнем начином били мерцварили „;

или ове:

„Стара хорватска вели: „Мед коси тебе видећи, за коса те бум штимал – а че мед шкворци пискал буш, верувал бум да си шкворец“;

или ове:

„До впељанога в Хорватску земљу лето 1607. так названога товаруштва језушевога би могло рећи се, да Хорватов велика стран или правеми славенскеми словами, које Русом и Србљем грчке циркве ву обичају, и које к грчкем много сподобне су; или пак да словами так названеми ћирулицами од св. Цирилуша, как поведа се, измишленими, тер Далматинцем и Бошњаком католиком глаголитам навадеми книге негда своје и писма зписивали јесу; и да анда јежуити, којем всачко домовне младости в навуках настављање и в држањих впитомљење било је зручено, први почели су, на место слов материнскому језику привлагодјенех, странске латинске понајвише впотребувати и обчински впељивати с тога море бити зрока, да, как оваквех редов котригом било је обично, римокатолике од оне грчке циркве и ву том одликује, тер и на тај начин би велики и своју проти правоверју осведочили горушност“

(о овом причању Франа Коритића, жупника у Ивањској, да се код Хрвата латиница удомила тек 1607. после доласка језуита, проговорићемо коју на свом месту), он их не ће разумети. Не ће их пак Србин ма које вере, или рецимо по данашњем Вашем називу Хрват штокавац, с тога разумети, што језик „кајкаваца“и„чакаваца“, није српски језик, већ хрватско-словеначки, ил хрватско-крањски.

Рекло се не једном, и данас се говори, и од српске и од хрватске стране, да су Срби и Хрвати по језику један народ. И ми то велимо, ал само за старе католике из Далмације и Босне, који су свој језик називали словинским, и за оне данашње католике, којима је језик матерински српски језик, као н. пр. Шокце у Славонији, које ви данас бројите у Хрвате. Ти јесу по језику с нама Србима један народ, а данашњи „чакавци“, а особито „кајкавци“ пословенчени Хрвати, које ми држимо за праве Хрвате, нису с нама један народ по језику. Са свим је други језик њихов, а други наш српски.

Да су чак и сами Хрвати из загребачке жупаније, сматрали свој хрватски језик, за различит од српског, или, као што га они назваше, славонског, види се и из тога, што је у главној скупштини жупаније сремске од 25. Августа 1845. прочитано писмо загребачке жупаније:

„Којим своју репрезентацију за укинуће новог илирског и уведење старог хорватског правописа, за тим за раздвојење основане катедре хорватско-славонског језика и књижевности, у катедру једну хорватску, а другу славонску саопштавају и за потпомагање моли.“

Ви сте Хрвати, први почели говорити: „да су Срби и Хрвати два имена једнога народа.“ То сте почели говорити, из политичних разлога, и тек тада кад сте видели, да Срби не ће ни у „Илире“, ни у „Југословене“, већ да хоће да остану Срби.

Лепо вам је наш покојни Даничић за ту нову мисао и тврдњу одговорио:

Ђуро Даничић

„Не гледајућ може ли та мисао (т. ј. да су имена Србин и Хрват, два имена једнога народа) бити истинита или не, ја мислим да у њој, самој нема ништа, што би морало бити врло немило Србима, јер, како ја разумијем, требало би по њој да Срби за себе говоре, да су Срби и Хрвати, а Хрвати опет за себе да говоре, да су и Хрвати и Срби; па кад би се и једнима и другима досадило носити два имена, онда би дошло да се изабере једно, а које би више заслуживало, да се изабере и по томе, које би било изабрано, о том мислим да Србин нема ни најмање узрока сумњати.“ (Ево Вам Хрвати правог узрока, за што је Даничић назвао српски језик, српским или хрватским).

„Али се у „Књижевнику И. књ. 1864.“ – рече даље Даничић – не разумије та мисао тако; и што се ни у њему не разумије, тако, него се она мисао стеже, те се хоће радо, да се Срби називају ако не само Хрватима, а оно барем Србима и Хрватима, а не ће никако да се Хрвати називају и Хрватима и Србима, премда је у њих настала она мисао те би они требало још први да је изврше, то је што мислим, да мора Србину бити врло немило.“

У „Гласнику“ књ. 9. српског ученог друштва у Београду, написао је Даничић, подужи чланак. с насловом: „Разлике између језика србскога и хрватскога“.

Даничић је овако започео свој чланак:

„Колико је име хрватско чувено у свету, сам је хрватски народ непознат. У истој књижевности, која се највише зове хрватска, распра је, које су Хрвати. Како се народи најјаче разликују између себе језицима, којим говоре, могло би се за Хрвате најпоузданије знати које су, кад би им се сазнао језик. Језик њихов рад сам показати у овом чланку, и то из књига, у којима се изреком каже, да су писане хрватским језиком, или ако се у којој то не каже, а оно је у њој језик са свим онаки, какав је у онима, у којима се то каже. А да ће то доиста бити језик хрватски, може се мислити и по томе, што би био без имена и он и народ који њим говори, кад се не би тако звали, и што би онда, име хрватско било без народа, који би се њим звао, јер сваки други народ и језик, који би ко хтео њим звати се, има друго име.“

Питамо вас „Обзораши“, кад ви велите да су Хрвати 1836. узели за књижеван језик, дубровачки хрватски језик, дал Ви данас пишете по дубровачком писању?

У осталом, не треба да смећете с ума, да је друго стари дубровачки језик, а друго је хрватски, (кајкавачки и чакавачки) којим говоре и пишу данашњи прави Хрвати у Хрватској.

Већина дубровачких писаца, називала је свој језик – као што је рекао и г. Јагић: – „словинским језиком“ а тек по гдекоји од њих, називао га је „хрватским“. Знамо осим тога, да су још и касније пјесници дубровачки, у Босни и Херцеговини тражили чистији и правилнији говор нашега језика, него ли бјеше њихов домаћи дубровачки.“

Лепо је о „словинском и харватском језику“ одговорио наш покојни др. Јован Суботић, у 88. књ. „Српског Летописа“ данашњем Вашем пророку Анти, који је, као што рекосмо још 1852. почео писати да нема Србаља, на стр. 153.-4. ово:

ИX. Г. Старчевић, како гдје види име хрватски, таки виче нема Србаља!“.

„Дакле: Ако Истријанац католик, рекне да пише хрватски, е то је прави Хрват; а Дубровчанин, или други горњи Далматинац рекне, да пише хрватски, е то је овејани Хрват, и не може бити Србин. Ово је врло рђав силогизам, будући да му је основ шупаљ.

Jovan Subotić

Јован Суботић

Ни један Србин који је католиком постао, или се католиком родио, неће да каже да је Србин, да пише српски, да говори српски, а то за зато, јер је са именом Србин источна црква скопчана, а католику казати да је Србин чини се, да би толико значило као да каже, да је источне цркве. Како ће дакле да каже? Онако како му се најближи други Словени зову: хрватски, – а гдје нема других Словена – шокачки, буњевачки, словински. Ако дакле Истријанац и Дубровчанин каже, да пише хрватски, није сљедство, да није Србин, или да је Хрват; ком народу шта принадлежи, то се мора са друге стране видјети.“

„Овдје морамо г. Старчевића запитати: ако су Дубровчани Хрвати, онда, кад веле да пишу хрватски, – и шта су онда, кад кажу да пишу словински? Очевидно је, дакле, да се по томе, што ко каже да пише хрватски, не може закључити да је Хрват“.

„Г. Старчевић позива нас, да се чудимо, јер писац Папалићеве кронике, вели да пише хрватским језиком. Ми се заиста морамо чудити, али г. Старчевићу, и то због тога, што он на ту кронику толико цене меће. По истој кроници, не само, да је она писана језиком хрватским, него је и св. Кирил свето писмо на хрватски превео, и свету литургију хрватски уредио! Њему је дакле језик св. Кирила у св. писму онај исти, који је у његовој кроници, будући да му је и један и други хрватски, а два хрватска језика не могу бити! У колико је дакле језик св. Кирила у св. писму хрватски, у толико је и онај у кроници му хрватски.“

„А шта ће рећи г Старчевић, кад му кажемо, да најстарији списатељи провинцијалне Хрватске, као Пергошић 1574, Врамец 1578., издатељ евангелија 1651. и други, свој језик, којим пишу не зову хрватским, него словинским?“

Какав је био 1852. данашњи Ваш пророк Анте, таки сте и Ви данас „Обзораши“. Да бисте доказали, да су Далматинци писали хрватским језиком, ви се кад немогосте на саме Дубровчане позвати, позвасте на Фра Ловру Љубушког Шишатовића, сина пл. турчина рођ. 1672. у Љубушком у Херцеговини.

А како сте држали, да ће Србима бити недовољан доказ, ако се само позовете на Хасана; то сте се подједно позвали и на Словенца Трубера који 1560. у посвети свога превода: „виндшикога тестамента“ пише:

,,Да су га њеки њемачки учењаци потакли, да настави превађање светих књига, јер да их је већ и њеки Стјепан Конзул, Истранин зачео превађати из виндишкога језика на „харватски „, који језик разуме Далматинци, Бошњаци, Серви, па народи све до Цариграда.“

Када је Словенац Трубер, био тако велики зналац етнографије, да је Хрвате нашао и у Србији и у Бугарској, и језикословац, да је држао, да „харватски“ разуму не само Бошњаци, већ и Срби у Србији и сви остали народи до Цариграда; онда се из тога може видети, како је поуздан и јак доказ за „харватски језик“, позивање на једног Примуша Трубера!

Да видите „Обзораши“, а и наш српски свет, какав је био језик Труберов, навешћемо нешто из његовог превода св. писма, који је превод он штампао и глаголицом и кирилицом (цирилическими слови).

Он је овако преводио: „ (…) „

Је л ово језик којим говоре кајкавци у Хрватској, који себе изодавно зову Хрватима, и које тим именом и наш народ изодавно зове, и само њих је држао и држи за Хрвате? Одговорите нам!

Онај језик, којим је штампао Трубер свој превод св. писма, назвао је Фра Матија Дивковић, који је 1565. кирилицом штампао у Млецима „Наук Карстиански“, „језик Словински“, а слова кирилска „слови Сарпскиеми.“ А кад сам Дивковић, Петар Канизија 1583, и други из тог доба, назваше свој језик „словинским“ онда су заиста они у томе већи аукторитети, од једног Словенца Трубера!

Навели смо неколико примера, какав је језик био и какав је данас кајкаваца и чакаваца похрваћених Словенаца и Крањаца, а овде ћемо да наведемо неколико примера, какав је био „словински“, ког су називали гдекоји „хрватским“ језиком.

Навешћемо баш нешто из Папалићеве кронике, за коју рече, да ју је написао „хрвацким језиком.“

„И тако свети муж Констанц (Константин св. Кирил) нареди попове и књигу харвацку, и изтумачи из гарчкога харвацку књигу, и харвацка изтумачи јеванђелија, и све пиштуле цриквене, и тако старога, како новога закона, и учини књиге с папиним допушћењем, и нареди мису, и утварди земљу и виру Исукарстову, и аазе прошћење и обрати к Риму пут свој, који му под послух свети заповедан бише, и греднуће, наврати се краљевство светога пука.

Фра Рафаел Леваковић, овако је писао „словински“:

„Кој наук, премда је кратак, уфам се, да ће користан бити не само за оне, који жуде латински језик научити, него јоште за дјецу из Далмације, која уче дијачки језик граматиком за Латине писаном, јере дјеца најприе науче материн језик, т. ј. словински“ (чујете ли, како назва Леваковић, језик, којим се у Далмацији говорило!)

Је ли ово „хрватски“ језик? Ако јесте, онда какав је ово: ,Ја нечу на вного престимавати оно, кај бетеги, доба и час шкодују, љепота прехађа, истина остаје. Ја зевсема никај не марим за малеке, покех доб ја вјерујем ву Јежуша Кристуша?“

Андрија Барић

Андрија Барић – Словица сербско-илирскога језика за диецу у Далмации и у друзих дерзавах југославјанских

Класици пак дубровачки овако су певали:

„Проз мостове, ки се дижу
„Занесене у заходе,
„И у долине свак час нижу
„По стрм’ и уск1 путу сходе.“
„Зато, младци ви љувени
„Дите милости драге ваше
„Немојте имати у нециени
„Те љепости миле наше.
„Све створење по нарави,
„Ча му ј’ љубко, тим се слави,
„А Приморје Задре тобом,
„Зач си славан ти сам собом,
„Од мудрости брез дна рико,
„Задре граде, наша дико.“

Не ће бити с горег, да прочитате „Обзораши“, у Вашег Шиме Љубића „Огледалу“ И. стр. 60. и 70. где је говорио „о најстаријим списатељима дубровачким и которским, родом српским, или барем одгојеним под упливом српскога нарјечја, како н. пр. Шишко Минчетић, Ђорђе Дражић и дп.“

Кад је оно 1852. у 76. бр. „Народних новина“, неколико хрватских књижевника, позвало све југословенске књижевнике, да се од народних наречја изабере једно за књижевни језик, и да би „најправије и најбоље било, да јужно наречје буде књижевно“, тада је Јован Стејић в. 44. бр. „Српских новина“ за 1852. одговорио им и замерио, што су неискрени хрватски књижевници, и што се стиде – снебивају, те уместо да рекоше: „српски језик“, они рекоше, „о нашој књижевности“, „о књижевности источно-западнога вјерозакона“, „о јужном наречју“.

А за разлог, да треба, јужно наречје“ узети за књижеван језик и за то, „што је сва стара дубровачка књижевност у њему писана“, одговорио је Стејић ово:

„Ако наше српске народне песме не могу у овоме притегнути, дубровачка књижевност не ће моћи ни толико. Дубровачка књижевност није, право рећи, народна, него мјестна, дубровачка, једва, ако више хоћеш областна, за Дубровник и за његову околину стварана; „југословенство“, као што га ми узимамо, свагда је било ван његова домашаја, незнани свјет. Та мала тачка на југу, не ће и не може к себи привући и освојити цјело нашинство, особито наше српство, за које она, по књижевности, нигда није имала битности.“ (Наш је народ у песмама за Дубровчане рекао: „Латини су старе варалице.“)

Из свега реченога, јасно се види, да је језик „словински“ и „харватски“, којим су писали у XVI. веку Антун Далматин, Стипан Истријанин, Трубер, Матија Дивковић, Петар Канизија и остали, мање више српски језик помешан са старословенским, а никако хрватски.

„У Далмацији – као што рече Вук у „Ковчежићу“ – нема данас „чакаваца“ на сухој земљи, али их има у Хрватској, како се пређе Велебит, у западној Мађарској и у Аустрији готово до Беча. Како их је нестало у Далмацији? Ја мислим да су се од Срба и од Турака разбјегли, а који су ондје остали, они су се посрбили задржавши само и на онијем мјестима, гдје је у старо словенском е.“

Немачки путник, Г. Кол, издао је 1851. опис свога путовања у Истрију, Далмацију и Црну гору, у ком је и ово рекао:

Ђура Даничић - Рат за српски језик и правопис

Ђура Даничић – Рат за српски језик и правопис

О хрватским славенима мисле, да су се они најпре у Далмацији настанили, и можда једно време целу земљу држали. Цела северна Далмација до Крке, чинила је дуже време главни део Хрватске краљевине, и хрватски краљеви, имали су баш ту своју столицу у Београду (данашња Zara vecchia). А и све скоро острве далматинске, населили су Хрвати. На југу могли су Срби ту тамо из одавно седети. Ну, кад је хрватска сила и цвет Мађарима подлегао, а још више, кад су се Србљи с Турцима подударили, стану се српски бегунци све то више у приморје насељавати, и тако буду осим јужних крајева, који су већ од старине к Србији припадали, и северни хрватски све више и више тако рећи посрбљени. Хрватско је племе у Далмацији све више уступало, а српско овлада у читавој Далмацији, поименце пак у средњој и јужној. Особито су пак, Бокељи, Дубровчани и дубровачки острвљани, становници око Неретве и Цетиње, такозвани Морлаци и ускоци, чисти Срби; а Морлаци на северу од Крке, имају се сматрати као смеса од Србаља и Хрвата, али са више српства; становници око Зрмање и Велебита као прилично чисти Хрвати сматрати, а на острвима се сачувало чисто хрватско племе“ {„Српски Летопис“ књ. 85. стр. 8-10.).

Какав је народ био у околини Дубровника, и какав се насељавао у сам Дубровник, може се видети из записа, који се налази у сакристији Стонске францишканске цркве, писатог 1394. год., ког је данашњи високопреосвећени митрополит дабро-босански Георгије Николајевић обелоданио у српском преводу у 17. бр. „Српског народног листа“ за 1839. годину.

Исти запис гласи:

„Пре него је она земља (Рат, Стон и др.) дошла до руку господе Дубровачке, стајала је подложна Шизматицима и Патаренима триста може бити година; нит је ту и спомена било о католичкој вери, паче ту су калуђери и свештеници (православни), живили. А после пак по божијој наредби, кад су речена господа онај Рат под извесним данком предузели, давајући краљу Рашком (српском), или бану Босанском сваке године 1000 перпера; сувише пак желећи они Рат уздржати, и од силе Шизматика (православних) и Јеретика учувати, начине две прејаке тврдиње, и повуку велики зид с кулама од једне тврдиње до друге дуж читаве миље, за које зграде и друге потребе потроше око 20000 дуката из општинске касе; обећају ту и калуђере и речене свештенике држати, али ако ћеду се као Католици владати; веру Римску ту насаде, фратре наместе, и место им сазидају. Који фратри, содејствујући милости божјој, онај народ обрате и покрсте и до данас обраћају оне, који се досељавају из земаља Шизматика у овај предел и т. д.“

После тога записа, рекао је г Николајевић и ово:

„Кад су Турци у Србију, после тога и у Босну и у Херцеговину продрли, многе су се тада породице српске из тих земаља, у Дубровник насељавале, и како нису имали у Дубровнику свога свештеника, то су и саме у римски закон прешле.“

А не ће бити сгорег, да прочитате „Обзораши“, шта је рекао професор Решетар, зет Јагићев, у Јагићевом „Архив-у, у чланку: „Die Ragusanischen Urkunden des XIII-XV. Jahrhunderts“ и приказ тог чланка у „Делу“ др. Ђорђа С. Ђорђевића, па ћете и сами морати доћи до уверења, до ког и они дођоше, а наиме да је Дубровник по свом постанку латински муниципије био, али се пословенио. А пошто се тај преображај извршио под утицајем српскога племена, то се може казати да се посрбио.

Па кад све ово стоји, питамо Вас „Обзораши“, где је колевка српском језику, да ли у Херцеговини, Босни или посрбљеном Дубровнику? Ви одговорите, како хоћете, ми одговарамо, да је у Херцеговини и Босни.

Ево одговора, од куд се у Дубровнику и Далмацији у XВИ. и XВИИ. веку, онако српски писало.

Ви данашњи Хрвати, као што рекосмо тврдите и пишете, да ко живи у Хрватској, Славонији и Далмацији, да не може ништа друго бити, до ли Хрват, и замерате нама Србима, што се ми тобоже због православне вере држимо за Србе и што и римокатолике и мухамеданце, чији је матењи језик, српски, називамо Србима.

Ви данас у Хрватској, Славонији и Далмацији, видите саме Хрвате. А молићемо, кад већ не видите у њима Србе, а где су „Славонци“? Где је „славонски народ и славонски језик?“

Ви сте изгледа нам заборавили, на време кад је нестало „славонског народа и славонског језика.“ Па кад смо већ предузели, да Вас подсетимо на оно, што сте заборавили, држимо да ћете нам бити захвални, што ћемо Вас и томе научити.

Дакле чујте, докле се налази траг „славонском народу и језику.“

Да не наводимо ту ваздан наводе Ваших политичара и првака до 1860., ми ћемо навести овамо од 1860. само неколико примера.

Дакле, чујте. Искупљена у Загребу 1860. банска конференција, упутила је из своје седнице, одржане 28. (16.) студенога, на Њег. Величанство преставку, коју је саставио Иван Мажуранић, потоњи бан, и у њој се налазе ове речи: „Да се језик народни хрватско-славонски, каконо већ патентом од 7. травња 1850. признано бјеше, уведе у све јавне послове.“

Ако не знате, знајте, да је тој конференцији присуствовао Штросмајер, Кукуљевић, Вукотиновић, Мажуранић идр. У 3. седници од 10. просинца 1860., прочитано је царско ручно писмо од 5. просинца, у ком се налази и ово: „наређујем хрватско-славонски језик.“

У 4. седници од 17. сијечња 1861., под бр. 4. налази се: „И Кукуљевић прочита проглас на народ хрватско-славонски.“

У истом прогласу, на четир места вели се: „Хрвати и Славонци!“

Кукуљевић, упутио је 31. просинца 1860. „Одговор на отворено писмо пресветлога г. кнеза Меда Пучића из Дубровника“ у ком је рекао: „ …од кад смо ми Хрвати и Славонци …“

У чланку „Српска војводина“ у 56. бр. „Позора“ за 1863. рекло се: „ – ми Хрвати и Славонци – Или зар су Хрвати и Славонци тако нетолерантни, да се морају Срби бојати, да ће латиница истиснути кирилицу?“

Да нас не мрзи тражити, нашли би се још и из доцнијег доба више признања „хрватско-славонског народа и језика“.

Ну, из реченог види се, да је Ваше хрватство у Славонији „новог датума“. Прост свет или „пук“ у Славонији и дан данас каже да је Славонац, а свој језик назива „славонским“, „нашким“, ал мало ће ко рећи да је Хрват, и да говори хрватски. Да то каже и призна, за то се данас старају Ваши попови и учитељи.

До пре је Славонац с потсмехом звао Хрвате „ерама“, а и данас се то може чути. У „Спомен књиги Матице Хрватске“, у опису живота Матије Месића, рекао је ваш Таде Смичиклас и ово:

„Родио се М. Месић у Броду од сиромашних родитеља. Отац му је био пореклом Хрват из Лике, чиме се старац знао радо поносити. Скромна његова жена, рођена Брођанка, као да се стидила, што је пошла за Личанина, које тек љута невоља гони у Славонију; знала би му приговарати: нека барем то пред дјецом не говори!“

Кад су хрватски политичари и књижевници, увидели, да Срби не ће да приме, ни назив „илирски“ ни „нашки „, ни „славонски „, за свој језик, а они опет нису хтели да назову свој језик, „српским језиком“, а видећи да са својим не могу оно постићи, што су желели, назваше свој језик „југословенским“, мислећи да ће на тај назив Срби пристати.

Тако је у чл. LVIII, 1861. сабор хрватско-славонски закључио § 1.:

„Језик југословенски троједне краљевине, изјављује се овим за савколики обсег троједне краљевине, за једино и искључиво службени језик у свих струках јавнога живота.“ а у § 5. „Свакому је просто служити се у свих списах латинским или кирилским писмом.“

Кад увидеше да Срби не ће ни тај назив за свој језик да усвоје, а они онда – као што рекосмо – ударише у тврдњу, да је хрватски и српски народ по језику један народ, те да је свеједно, рекло се српски или хрватски, и из почетка почеше писати и говорити „хрватско-српски“ или „хрватски или српски језик“, а од дужег времена оставише се и тога назива, те сад говоре и пишу, да у Троједници живи сам Хрват, и да по томе у њој нема другог до ли хрватског језика.

Што се у томе толико Хрвати осмелили, допринело је доста и то, што је и Даничић доцније употребљавао назив „српски или хрватски језик“. Истина он је то чинио с тога, што је тврдо веровао, да кад се досади једнима и другима употребљавати два имена, и дође до избора за једно име, а „које би – као што рече при оцени „Књижевника“ за 1864. – било изабрано, о том мислим да Србин нема ни најмање узрока сумњати.“ (Разумете ли „Обзораши“, шта је Даничић, овим хтео казати!).

Да је пак Даничић веровао у то, и за што је он држао српски, а за што хрватски језик, може се најбоље видети из његовог писма, писатог на неколико дана пред своју смрт 4. октобра, а умр’о је 5. Новембра 1882., своме пријатељу г. Милану Ђ. Мишћевићу. У истом писму рече Даничић и ово:

Шафарик, Српски језик, Карта, Мапа

Српско језичко подручје према Павлу Шафарику; фото: Википедија

„Молио бих те да препоручиш цврсто (у Србији многи говоре цврсто м. чврсто, друство м. друштво, те се Даничић тима хтео мало нашалити) људима и деци око „Видела“, да ни једне ријечи не узимају из овдашњих новина (т. ј. хрватских у Загребу) и рјечника, јер узимајући признају и засведочавају да су их овдје претекли, а није тако; јер је овдје мртвило, а ту је живот. У мртвилу будући, не могу ни радити тако, да би се том радњом створило што за језик из онога, што у језику има, јер у мртвилу не знају за то; и у њихову мртвилу обамире и оно, што је у језику, јер се не миче, не употребљава. Него како раде? Обамрли, пружају руке око себе, па што им са стране дође, преводе ропски, не знајући (у мртвилу), да може бити друкчије. А ту, где је живот, тим више се треба чувати, да се не увлачи мртвило, јер може бити само немарношћу рђавих писаца. У животу језик и ријечи му развијају се, примајући мало по мало у своје значење нове идеје, пуштају из себе огранке; међу њима из истих жилица постају и нове ријечи. Те жилице по ријечима, које су идејом налик на ону, која би нова требала, треба тражити, а не газити.“

Ево, какво је мњење имао Даничић о вашој данашњој „загребачкој школи!“

А да тако исто мњење има о њој и Ваш г. Јагић упитајте се у Бечу, код његових ђака, па ћете од њих чути, да он данашњи Ваш књижевни језик, никада не назива хрватским, већ српским језиком.

Као што је Ваше католичко свештенство криво, што је 1102. год. хрватски народ, признао господство угарско, једино с тога, што су и Угри били вере католичке, тако исто њему имате и имамо захвалити, што у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, постоји код римокатоличког „пука“, икавско наречје.

Кад већ није могло успети у томе, да „католички пук“, друкчије говори од православних, почем су и једни и други Срби били, само што су две вере веровали; они смишљаше на то, да ма какву разлику у томе створе, те се задовољише и у томе, да њихов „пук“ у место: је, ије, говори: и. Н. пр. у месго вјера, вијера, вера, да говори вира.

Само нека је разлика, па ма била за „нокат „!

Ваш је Гај, као што рекосмо, јавно признао, да су Срби сачували народне обичаје, а то је рекао с тога, што је добро знао, да су их код Срба католика, свештеници и фратри њихови укинули. То је јавно признао и Ваш Ј. Фр. Јукић (Славољуб Бошњак) у свом: „Земљопису и повиестници Босне,“ Загреб 1851., где је на стр. 19. рекао: „Народни обичаји код керстјанах (т. ј. католичких Бошњака) готово су изтребљени, јер свећеници держећи их за празноверје (!), укинули су их и искоренили су их, само гдјекоји остали су.“

Српски пак народ и свештеници, нису сматрали своје народне обичаје за празноверје, као што се за њих у самим „Südslavische Zeitung“ што су излазиле у Загребу 1851. рече: „Наука Христова проникнула је живот народа српског свестрано, за то се црте побожности код њега примећују скоро при сваком народном обичају или светковини, скоро при сваком, макар и свагдашњем занимању и обичном разговору. И то сачињава ону крепку стену, о коју се разбијају свеколике хитрости западне цркве.

У Земуну 10. Фебруара 1895.

Д. Руварац,

ДИМИТРИЈЕ РУВАРАЦ (1842-1931)

Dimitrije Ruvarac

Димитрије Руварац

Димитрије Руварац, млађи брат архимандрита Илариона (1832-1905) и Косте Руварца (1837-1864), био је дуго година свештеник, а потом библиотекар у патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима. Објавио је мноштво разноврсних радова посебно из области историје српског народа, међу њима и једну књигу о Јовану Рајићу. Као и други грађански историчари, а поготово они који нису подупирали владајућу идеју југословенства, био је у југословенском периоду посве маргинализован.

Књига Ево, шта сте нам криви! представља збир Руварчевих чланака објављених у Новом времену током 1894, који су, накнадно прерађени и дотерани за књигу. Чланци су, у ствари, полемички одговор на писање загребачког Обзора о српско-хрватским односима, поготово на чланак Што смо вам криви? (219. бр. 1884) у којем се изричито тражи од новосадске Заставе да на то питање одговори. Руварац је у шест поглавља одговарао на оптужбе. Поглавље које се овде доноси тиче се превасходно језика, мада се о језику говори на више места и у другим деловима књиге.

Ставови које је заступао Димитрије Руварац о језичком и етничком разграничењу Срба и Хрвата нису нови. Пре њега заступали су их и водећи слависти 19. века, истакнути српски филолози, а поготово Вук Караџић. То су ставови:

да су Срби сви који говоре српским језиком као матерњим без обзира на веру и

да се српски и хрватски језик, иако су блиски, ипак разликују,

да је српски језик штокавски, а хрватски – кајкавски и чакавски.

Посебна вредност Руварчевог полемичког рада у томе је што он о проблемима говори конкретно; његов текст је пун навода, примера и илустрација. Он на примерима показује како изгледају штокавски, како кајкавски и чакавски говори. Отуда делује убедљиво његов став да штокавци не могу разумети кајкавце јер се ради се о различитим језицима. Овим његовим наводима убедљиво је показано да се ради о два језика.

Руварац је, такође, показао неодрживост тезе да Хрвати имају „два-три језика“ (тј. кајкавски, чакавски, штокавски), а Срби један (штокавски) или ниједан, како је тврдио Анте Старчевић. Ако су Срби и Хрвати посебни народи, онда сваки од та два народа мора имати и свој језик, тј. Срби српски, а Хрвати хрватски, као што је то случај и са другим народима. Чињеница да има примера да се српски, тј. штокавски, назива и хрватским језиком, или некако другачије (рецимо словинским, дубровачким или илириским језиком) за Руварца не представља нерешив проблем. Као што је и Шафарик пре њега (Види Увод у „Српске пабирке“ у овој књизи) сматрао, истим поводом, да треба разликовати језик као објект од његовог назива, тако и Руварац сматра да треба разликовати оно што српски језик по себи јесте, од назива који су му у разним приликама и са разним интенцијама давани. Ако практично ни за кога више не важи став да је штокавски словински или илирски језик, зашто би важио став да је то и хрватски језик? Српско име том језику припада по истом принципу по коме и други језици имају своја национална имена.

Руварац се доследно односио и према тези о Србима трију вера. У томе је био човек свог времена. То се може видети и из обимног навода из текста под насловом Шта смо ми, шта ћемо бити, како ћемо се звати? који је преузео из Српског народног листа Теодора Павловића (24, 25. и 26. бр. за 1839) и објавио на стр. 20. и 21. своје књиге. Преузети текст потписан је са „П.А.П.“ што Руварац дешифрује као „Поп Аркадије Петровић“. Најинтересантнији део преузетог текста гласи:

Хрвати су Хрвати, а Срби су Срби, и само су утолико једно, уколико су Славени, као и сва друга славенска колена, која нигда ником није до сад није пало на ум, једно с другим замршивати, и оно, што није једно, силом у једно сузбијати. А Срби су после једни восточне, а други западне цркве, а трећи пак мухамеданске (у Босни). Срби су једни, који се ћириловском азбуком служе, а други који латинском, једни су под аустријским скиптром, други под Турском или под својом владом: али по народности сви су Срби, као што су Немци Немци, били римске или лутеранске или калвинске вере, и у овој које му драго секте, били у Европи или у Америки, у Немачкој или Француској, у Русији, у Турској, у Грчкој, и немачке су књиге немачке, биле готически или латински слови написане. Јер као што је друго питање о вери, и о слови, и различно од онога о народности и језику, тако је са свим опет друго о отечеству, домовини, предјелу из ког је ко, Србијанац, Херцеговац, Црногорац, Бошњак, Дубровчанин, Хорваћанин (ако не и Хорват), Славонац, Сремац, Бачванин, Банаћанин и т. д. то значи: човек из тог предјела, али ког народа.

Два православна свештеника из 19. века, поп Аркадије Петровић и Димитрије Руварац, својим ставовима о томе да Срба има различитих вера сагласна су потпуно са главним српским филолозима, Доситејем и Вуком. Теза о томе да су Срби само православци који говоре заједничким српскохрватским језиком, накнадно је наметнута у 20. веку, а поготово у антирелигиозној држави каква је била Титова Југославија. Та исконструисана и неодржива теза мора се дефинитивно одбацити.

Извор: Говори Трипод

Верско и културно присуство Срба у Западној Славонији

Широко подручје панонске низије још у XIII веку добило је име Славонија. Германи то подручје називају ”Виндишленд”, а латински извори ”Склавонија”. То плодно пространство између Саве и Драве, река које уједно чине северну и јужну границу Славоније, почели су  масовније насељавати Срби већ после Косовске битке /1389/, а нарочито у XV и XVI веку. О присуству Срба у Славонији од давнина већ смо објавили неколико текстова. Славонија и шире подручје јужне Паноније управо су због српског становниптва које је ту живело често називани Расцијом или Расијом.
Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Доласком Турака и заузимањем једног дела Славоније 1543. године то подручје подељено је на Доњу и Горњу Славонију. Доња Славонија, са главним административним центрима Пакрацом, Пожегом и Вировитицом, остала је под турском управом све до краја XVII века. Горња Славонија, захваљујући пре свега великом учешћу српских ускока, остала је под аустријском влашћу. Једна већа колонија Срба била је на имању српског деспота Вука Гргуревића, познатијег под именом Змај Огњени Вук. Угарски краљ Матија Корвин доделио је 1469. године деспоту Вуку утврђени град Бијелу Стијену код Пакраца са још сто села, скоро целу Посавину. Духовник војводе Вука био је поп Јован који се помиње 1481. године. У времену од четири године /1479-1783/ прешло је у Славонију око 200.000 Срба. Пошто тада у тим крајевима није постојала организована Српска црква, досељени Срби убрзо су под притиском примили римокатоличку веру и тако изгубили своје верске и националне одлике.

Доласком Турака и заузимањем Славоније ситуација се из основа мења. Цела Славонија подељена је на два санџака: први Пожешки, а други, најпре, у Чазми, затим Пакрацу и коначно Цернику. Срби су населили западне пределе Пожешке котлине. Тај део западне Славоније на географској карти коју је 1572. године у Амстердаму издао др Волфганг Ланц означен је као Расција /Рашка/, а Турци тај планински део између Пожеге и Пакраца па све до Илове, називају Мала Влашка. Због конфигурације земљишта та географска целина, током XVIII и XIX века, код српског живља назива се Забрђе.

Турска окупација Славоније најтеже је пала Србима. Српски народ у то време био је разапет између Агарјана /назив за Турке у то време/ и Римокатоличке цркве. Ни једни ни други нису били наклоњени Србима већ су настојали да их искористе у своје политичке и ратне циљеве. Велики број православних Срба, вођен хришћанском свешћу, напушта Доњу Славонију и прелази на страну Аустрије. Српски војвода Иван Маргетић са 49 коњаника 1540. године прелази у Горњу Славонију. Већа миграција Срба из Западне Славоније отпочела је око 1587. године под вођством српског кнеза Ивана Пејашиновића који је са Србима од Пакраца и Пожеге населио крајеве око Крижеваца и Копривнице.

На подручју Западне Славоније прва црквена организација у саставу Српске православне цркве је Пожешка митрополија која је основана 1557. године у време обнављања Пећке патријаршије под патријархом Макаријем Соколовићем. Историјска превирања и чести ратови нису дозволили пуну афирмацију ове митрополије чије је седиште било у Манастиру Ораховици. По сачуваним записима у рукописним богослужбеним књигама остала су забележена нека од имена пожешких митророполита. У Пентикостару преписаном 1585. године у манастиру Ораховици помиње се митрополит пожешки Јосиф, у Типику /1590/ и Парененсису Јефрема Сирина /1594/, такође преписан у манастиру Ораховици, забележено је име пожешког митрополита Васијила. Из XVII века сачувана су два помена о пожешким митрополитима: у Поменику манастира Сопоћана забележено је име митрополита пожешког Софронија, а у Рачанском поменику митрополита Григорија.

За име пожешког митрополита Василија везано је насељавање Срба у Горњу Славонију – Вараждински генералат. Митрополит Василије прешао је септембра месеца 1595. године из турског дела Славоније на аустријску страну, у место Крижевце. У извештају надвојводи Фердинанду, као разлог свог преласка владика је навео хришћанску свест и турско насиље. На новом подручју владика Василије је утемељио нову црквену организацију – Марчанску епископију.

У историјском трајању уочљив је континуитет, односно прерастање од Пожешке митрополије, затим Марчанске и Северинско-лепавинске епархије до Пакрачке, односно Славонског владичанства.

Славонија

Пандур из Славоније, 1800 године

Доласком патријарха Арсенија III Чарнојевића у ове крајеве национална свест и приврженост прадедовској вери поново се буди. Патријарх Арсеније сматрао је да му је најважније да дође на просторе западне Славоније и Хрватске да, како каже у једном писму упућеном 2. јануара 1693. године загребачком бискупу, ”утврди цркве и манастире и поучи српске калуђере и свештенике грчког обреда и потчини их законитој духовној власти”. Од надлежних државних власти додељен му је за седиште стари и утврђени град Сирач, недалеко од Пакраца. У Пакрац доводи свог егзарха за епископа и тиме утемељује православност на просторима Западне Славоније, а Пакрачка, односно Славонска епархија, постаје главна кохезиона снага националног и верског јединства. За време епископа Нићифора Стефановића /1721-1743/ у Пакрачкој епархији постоје 44 парохије са 38 парохијских храмова. По попису од 13. јануара 1759. године број је знатно увећан: 77 парохија у 325 насељених места. Цркава је било 64, од чега је 54 било од дрвета а 10 од камена и цигле. Крајем XVIII века у овој епархији је регистровано преко 170 храмова и манастира: Ораховица, Пакра, Лепавина, Света Ана, Дреновац, Дејановац и Бршљанац.

Свеукупно уметничко наслеђе Срба Западне Славоније може се сагледати кроз три основне целине: архитектонска остварења, црквено сликарство и примењена уметност. Цркве и манастири славонског поднебља у свом вишевековном трајању мењале су свој првобитни изглед. Нека сачувана сведочанства казују да су првобитни храмови били у облику једнобродне грађевине, дрвени, даском или шиндром покривени.

Најранија зидана црква на подручју Славоније је црква манастира Ораховице саграђена 1592. године /пре 400 година/ у духу моравског црквеног градитељства. Друга по величини, а и значају, била је црква манастира Пакре која се помиње 1556. године. Данашња црква манастира Пакре, после четири године градње, завршена је 30 јуна 1765. године. Манастир Света Ана подигнут је 1412. године као павлински манастир. Доласком патријарха Арсенија II Чарнојевића у ове крајеве 1690. године народ и калуђери говорили су Патријарху да се они већ 27 година у овој светињи Богу моле. Манастир Дејановац или Крушковац основали су пребегли српски калуђери из Босне. Манастир се налази у непосредној близини данашњих Окучана. Основан је у XVIII веку, а по наредби царице Марије Терезије насилно је укинут. Манастир Дреновац основали су 1719. године калуђери манастира Ораховице. Градња је завршена 1722. а иконостас је урадио 1758. године сликар Василије Романович ”от Мале Русије”. Овај иконостас заједно са црквом уништен је у прошлом рату. Манастир Бршљанац у Мославини основан је почетком XVIII века, а укинут је одлуком царице Марије Терезије 12. децембра 1770. године.

Поред цркве манастира Ораховице која је грађена у духу моравског градитељства, остале српске цркве на подручју Пакрачке епархије током XVII века, и првих деценија XVIII века, по архитектонском изгледу, блиске су храмовима тзв. турског периода. То су скромне грађевине од дрвета или на подсјеке, земљом облепљене, даском или сламом покривене. Средином XVIII века подижу се монументални храмови са високим звоницима од тврдог материјала. По својим стилским одликама ове српске богомоље блиске су барокним остварењима запада као и римокатоличким црквама континенталног дела Хрватске. Те псеудобарокне одлике наметнуте су српском градитељству од аустријских и немачких инжињера и архитеката који су их пројектовали, а што је било условљено надлежним државним властима.

Пакрац

Владичански двор у Пакрацу; фото: Јадовно

Пакрац, Славонија

Ношња из околине Пакраца 19 век

Одређена сродност у стилским токовима постоји и са црквеним сликарством на широким просторима Западне Славоније. Црква манастира Ораховице живописана је у фрескотехници 1594. године. По уметничким одликама ораховичко сликарство блиско је српском средњевековном сликарству, како по садржају композиција тако и по својим стилским карактеристикама. Иконопис је најдуже остао доследан неким одликама поствизантијског црквеног сликарства. Зографи Остоја Мркојевић, Саватије Крабулић и други, све до Јована Четиревића Грабована, своје иконописачке предлошке налазе у старој постојбини. Барокна сликарска остварења /барок као стилски израз у свом пуном значењу/ на просториима Западне Славоније никада није у потпуности заживео. Одређене форме су видљиве, али само као стилске назнаке, стога та остварења можемо именовати као славено-барок или псеудо-барок. Тај отпор Срба Славоније према барокној уметности је разумљив, посебно из разлога што је он у себи носио и дух прозелитизма Римокатоличке цркве и њен програм уније. За разлику од осталих делова Карловачке митрополије Срби Западне Славоније најдуже су остали везани за иконографске представе са националним обележјем и националном историјском тематиком. У манастиру Ораховици на осмостраном стубу у наосу храма приказана је Лоза Немањића, а као ктитори представљени су свети Симеон и Сава. Посебну галерију Срба владара и светих представља иконостас цркве Светог Георгија у Великим Бастајима код Дарувара, рад сликара Мојсија Суботића из 1785. године. Целу трећу зону на овом иконостасу заузимају свети Срби, а централна композиција показује како свети Сава и Симеон клече пред престолом Христа и моле за спас српског народа. Присуство Срба светитеља у црквеној уметности није напуштано до данашњих дана. Пример томе су иконе са представама српских орелоносаца у новоподигнутим храмовима у Новој Градишки и Јасеновцу.

Примењена уметност код Срба Западне Славоније је богата, разнородна, а по уметничким достигнућима прати токове времена, чак и предњачи, испред осталих народа на панонском простору. Богатство примењене уметности исказано је у разнородним литургијским предметима који су настајали у значајнијим духовним центрима, или наручивани са стране. Најзначајнији центар је манастир Ораховица где почетком XVII века црквено-уметничке предмете од сребра са позлатом и другим вредним украсима раде Авремије Хлапвић и Стефан Ивановић Сарајевац.

У Светониколајевском ораховичком манастиру је и скрипторија где се од средине XVI па до краја XVIII века преписују разне богослужбене и друге поучитељне књиге. Анонимни црноризци данима преписују и украшавају, а потом и повезују бројна литургијска и Хагиафграфска дела. Поп Стефан Ликић у овом манастиру током прве половине XVIII века реже дрвени клише за отискивање графика.

Српска уметност у Славонији, у свом развојном процесу од најранијих времена па до данас, ослањала се на традицију. Та уметност је у основи религиозна, али поред култних потреба она је имала и има ширу мисију, посебно црквено сликарство. Бројна иконографска дела на најбољи наин сведочила су источноправославну опредељеност Срба и пружала снажан отпор римокатоличком прозелитизму и програму уније. Посебну улогу одиграло је црквено сликарство Славоније у јачању националне свести. Представе из српске прошлости са ликовима српских владара и светиетеља заузиамју често и централна места на иконостасима. Свеукупна уметност у српским црквама и манастирима на подручју Славоније је суштински део живота Српске православне цркве на овим просторима. Поред уметничких домета и национално историјске поруке она је имала и просветнопоучитељну улогу.

Та духовна симбиоза у којој су се прожимала верска осећања и уметничка стремљења славонских Срба трајала је све до Другог светског рата. Значајан удео у очувању тог јединства имали су манастири као културна, духовна и национална средишта.

Током Другог светског рата на подручју Пакрачке епархије порушено је и девастирано више од пола укупног уметничког наслеђа. Храмови су сравњени са земљом а читаве галерије икона и других црквеноуметничких дргоцености нестало је заувек. Да би страдање било потпуно и добило значење тогалног геноцида уморено је на хиљаде Срба Славоније само зато што су Срби православне вере.

Данас, педесет година после, отпочиње нови или се наставља стари рат. Уништава се преостала половина историјских доказа о вишевековном постојању Срба у Западној Славонији. Историја се не понаваља, али се обнављају догађаји.

Извор: Чињенице о западној Славонији, Пакрац 1992, Српски Народни Форум, Магацин

Крвава ноћ на Пагу и Велебиту 1941.

У ноћи између 14. и 15. августа 1941. године, уочи католичког празника Велике Госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидациjу преосталих логораша.
Паг

Јадовно -На мјесту масовне гробнице на Пагу, у предјелу Фурнажа поново је постављен спомен-крст (Фото: РТРС)

На Пагу jе побиjено наjмање 791, а на Велебиту око 1.500 жртава.

„Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и воjну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже предсjедник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић.

Додатни разлог за забринутост Италијана био jе масовни устанак Срба у Лици против усташке тираниjе.

„Желећи да униште трагове злочина и побиjу остатак заточеника у кратком року, усташки наредбодавци су мотивисали џелате са додатних 100 куна по сату клања. Ноћ уочи католичког празника Велике Госпе, злочинци су у ували Слана на острву Пагу поклали преостале заточенике, мушкарце жене и дјецу“, подсјећа Басташић.

Он каже да су усташки злочинци сутрадан уjутро, 15. августа, довршили крвави пир, након чега су се, пиjани и крвавих униформи, прикључили процесиjи коjа се кретала улицама Пага и завршила у католичкоj цркви у центру града.

„Готово у исто вриjеме, усташе су у логору Јадовно, на Велебиту, митраљезима стријељале 1.500 преосталих заточеника и затрпале их у jаме ископане у самом логору“, наводи Басташић.

Он додаjе да су италијански воjни санитарци на мјесту злочина на Пагу ексхумирали и спалили 791, како су забиљежили, „свјеже закопани леш“. Међу овим жртвама било jе 407 мушкараца, 293 жене и 91 диjете. Њихов пепео затрпан jе у пашком камењару.

Данас на острву Пагу, на мјесту некадашњег логора, нема споменика коjи би подсјећао на стравичну судбину наjмање 8.020 људи, недужних жртава – Срба и Јевреја, побијених у љето 1941. године.

Спомен-плоча у ували Слана, обновљена 2010. године, разбиjена jе након два дана, исту судбину доживила jе 19 дана, након поновног постављања 29. jула 2013. године. Потомци жртава су 2015. године на мјесту некадашњег логора Слана поставили и освештали Часни крст.

На мјесту логора Јадовно у протеклом рату порушено jе спомен-обиљежје, а тиjела жртава и даље леже неексхумирана. Потомци жртава су 2012. године на мјесту некадашњег логора поставили и освештали Часни крст.

Извор: СРНА

Меморандум босанских муслимана упућен Хитлеру

Вођство босанских муслимана у једном меморандуму Хитлеру од 1. новембра 1942, захтевало је своју државу, којом би управљао немачки гувернер наименован у Берлину. Данас би се требало присетити и тог начертанија, јер у општем враћању историјским идеалима и он игра одређену улогу.
Ханџар дивизија

Ханџар дивизија

По том нацрту цела би Босна, с долином Неретве до мора, сачињавала муслиманску државу. Остатак западне Херцеговине, као и део Босне од Прозора до Бугојна, били би препуштени Хрватима. Део источне Херцеговине прикључио би се Црној Гори под италијанском управом.

У условима када је неколико стотина хиљада Срба било побијено или је пребегло преко Дрине, захтевало се да још сто хиљада напусти простор те босанске шљиве, којој је плод био на северу, а петељка преко Мостара, Метковића и Плоча до изласка на светско море.

Из Босне би се морало иселити и 75.000 Хрвата, а 175.000 муслимана би се у њу уселило из оних делова Херцеговине који би од ове државе отпали.

Толико смо слушали и слушамо од стране муслиманских представника, нападе на тзв. Меморандум САНУ, незваничан и неприхваћен програм којег су осмислили неки српски академици који су једино хтјели реформе у СФРЈ за њен економски и друштвени бољитак и који су указивали на позлачени положај већинског народа Југославије односно Срба, као нешто страшно, геноцидно, великосрпско, итд.

Међутим, о овоме се ћути или се чак велича сарадња муслимана са Хитлером и њихови планови за ентичка чишћења.

Литература:

Милорад Екмечић, Срби на историјском раскршћу, Београд, 1999.

Извор: Историја Срба

Титово лажно саопштење о Јасеновцу

Више од шест месеци после ослобађања Београда, 2. маја 1945, требало је да прође да Титови борци уђу у Јасеновац. Још већу сенку на однос Титовог режима према највећој ратној гробници Срба баца чињеница да су његови борци ушли у Јасеновац тек пошто су га усташе мирно напустиле. 
Јасеновац

Партизани били присиљени да минама разбијају „чепове“ од људских тела на срушеном мосту која су стизала из Хрватске

Тек пошто су десетак дана систематски затирали трагове свог великог злочина: откопавали посмртне остатке логораша и спаљивали их на ломачама, уништавали архиву логора, рушили зграде, постројења и мучилишта на којима су убијали хиљаде и хиљаде својих никад избројаних жртава, међу којима је највише било Срба, али и мноштво Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.

Један од ретких преживелих логораша, инж. Ристо Стјепановић, два месеца по изласку из Јасеновца, пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Босни и Херцеговини је изјавио:

– Сви ми у логору смо жељно чекали да на напад партизана на логор и били донекле и припремљени за то, али до тог очекиваног напада никад није дошло.

Велику мрљу над Јасеновцем још више је појачао Титов генералштаб, који је 4. маја 1945, два дана по уласку његових снага у већ напуштени и потпуно девастирани Јасеновац, домаћој и иностраној јавности обзнанио да су његове трупе „брзим продором на запад заузеле и ослободиле Јасеновац“.

Перо Симић

СЕДМО ОТКРИЋЕ О ЈОСИПУ БРОЗУ

Аутор овог фељтона објавио је 20 публицистичких и историографских књига. После прве Титове комплетне политичке биографије, објављене досад у 12 издања, у Загребу и Љубљани промовисан је за „највећег светског титолога“.

У својим књигама разрешио је шест највећих непознаница Титове биографије. Кад и зашто га је Стаљинов режим довео на чело КПЈ, какву је улогу Тито имао у трагедијама елите КПЈ ликвидиране у Москви, шта је радио у Шпанском грђанском рату, како га је Стаљин 1944. довео на власт у Београду и због чега је Тито 1948. Стаљину рекао „историјско не“.

Симићева двотомна књига „Тито и Срби“ је његово седмо откриће о Ј. Б. Титу и доноси мноштво непознатих чињеница о проблематичном Титовом односу према Јасеновцу, разграничењу Србије и Хрватске, карактеру Независне Државе Хрватске. На молбу „Новости“, аутор је одабрао најзанимљивије делове из прве књиге „Тито и Срби“, који говоре о односу Тита према Јасеновцу. Књига у четвртак излази из штампе у издању „Лагуне“.

Извор: Вечерње Новости 1 и 2

Локрумски фалсификати – Кривотворење повеља српских владара

Историјска наука је пуна фалсификата до те мере да се за многе некадашње „неспорне“ чињенице данас зна да су биле засноване на фалсикованим документима. Много је разлога за фалсификовање, од прибављања материјалне користи и друштвеног признања, преко владарских и државних претензија, до измишљања основа за стварање држава и нација. Представљамо вам примере фалсификовања повеља средњовековних српских владара од стране бенедиктинског монашког реда са Локрума. Намера тог реда била је да помоћу фалсификата себи прибави цркве, манастире и поседе. Због тога су писали лажне повеље и у њима приказивали како су им одређене поседе даровали српски владари. Серија ових повеља названа је „Локрумски фалсификати“.
Illyrici sacri, Illyricum sacrum

Illyricum sacrum

Бенедиктинци су католички редовници које је основао Свети Бенедикт из Нурсије (480—547). Главно редовничко начело им је „Ora et labora“ (моли и ради), односно поштовање равнотеже између молитве и рада, који је укључивао и преписивање књига, подучавање и мисионарење. Најважнији извор за познавање делатности Бенедиктинаца код нас је Летопис попа Дукљанина.

Бенедиктинци су одржавали везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група исправа названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим црквама и поседима. У доба раних Немањића српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља Стефана Првовенчаног бенедиктанском манастиру св. Марије на Мљету.

После четвртог крсташког рата односи између српског двора и Бенедиктинаца су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима Травуније и Захумља. Сачуване су значајне опатије у Дубровнику, Котору, Будви, Бару и Скадру.

Међу важније манастире Бенедиктинаца убрајају се манастир св. Петра у Пољу у Требињу, манастир св. Срђа и Вакуха у Дукљи, манастир св. Николе на реци Бојани, у жупи Прапратна

Посебно значајна средишта била су Ратачка опатија код Бара, посвећена Богородици, позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећена св. Николи и св. Ђорђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју.

Локрумски фалсификати – неколико примера:

Потврда даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта од стране захумских првака (1035-1040.)

Повељу о потврђивању даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта на острву Локрум издао је у свом делу Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (том 1, од године 503. до 1102.) у Загребу, 1874. године. Сакцински је ову повељу нашао у делу Д. Фарлатија Illyricum sacrum (том VI) на стр. 45. Као годину давања повеље ставља 1035-1040.

Овом повељом епископ захумски Гаврило са жупаном Мирославом и баном Ратомиром потврђује даривање цркве св. Панкрација у Бабином пољу на острву Мљет манастиру св. Бенедикта на острву Локрум. 

Повеља краља Ђорђа Војислављевића манастиру св. Бенедикта на Локруму (1115)

Краљ Ђорђе Војислављевић био је син и наследник другог српског краља по реду, Константина Бодина, и на престолу Дукље био је у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125–1131). Према фалсификованој повељи, краљ Ђорђе је августа 1115. године потврдио даровање села св. Мартина у Шумету манастиру св. Бенедикта на Локруму. 

Ђурађ по милости Божјој краљ са мајком господарицом краљицом Јаквинтом и мојим рођаком Грдом потврђујемо да дајемо цркву светог Мартина манастиру светог Бенедикта званог Локрум а који су већ били дали наши очеви и господари са свим што јој припада: потврђујемо да стално поседују то наследство како су дали наши преци, да нико од наших рођака да помисли да се томе супростави, а ако би неко покушао нека дође над њим срџба божја и његових изабраника.
Ја А(ндреј) опат самостана светих мученика Срђа и Вакха написах по налогу господина краља у присуству архиепископа П(етра) и других дубровачких племића, месеца августа, индикта VIII.

T. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904.
А. В. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926.
Б. Шекуларац, Дукљанско-зетске повеље, Титоград 1987.

Повеља стратега Љутовида самостану Светог Бенедикта (око 1039)

Историчар Тадија Смичиклас (1843-1914) је у свом делу Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae објавио је повељу Љутовида, протоспатара и стратега Србије и Захумља. Смичиклас је исправу датирао у време око 1025. године, 7. јула.

У самој исправи Љутовид дарује самостану Светог Бенедикта у Локруму, цркву Светог Панкраца у Бабином пољу на острву Мљету. Повеља је писана на пергаменту и нађена је без печата. У време издавања овог зборника повеља се налазила у Дубровачком архиву. Историчар Фердо Шишић сматрао је да ова повеља и остале из групе локрумских повеља су фалсификати, данас је Љутовида повеља углавном рехабилитована, само што се време настанка ове повеље датира за време око 1039. године. 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Српско средњовековље, Википедија

Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Друштво Српске Словесности дало је Загребу свог највећег филолога оног времена, др. Ђуру Даничића, да онамо крене у изграђивање новог речника заједничког штокавског језика српских народних песама, Српски филолог је у току израде тог дела умро, оставивши да Рјечник продужи други Србин, Дубровчанин др. Перо Будмани, а најпосле хрватски филолог, др. Тома Маретић.

Овај Рјечник Даничићев је главно научно дело које је икад Загреб кренуо. Даничић је требао да створи онамо језичну основу за језик хрватске Академије Наука. Био је лепо примљен и као пријатељ јединства, што је значило широкогрудости према хрватском националном империјализму, што ће Даничић увидети тек седамдесетих година.

Дошавши 1886, дошао је у доба заједничке борбе с Бечом, која је и на њега дејствовала. Он је већ 1850, с Вуком Караџићем написао на састанку у Бечу са главним Илирима „Правила“ за употребу српског књижевног језика у Хрватској. Писао је дотле и „Разлику српског и хрватског језика“ утврдивши да је језик хрватски дијалекат чакавски, и као Вук, веровао да штокавски говоре само Срби, ма на којем месту се налазили.

Даничић је писао да се Хрвати налазе само у три жупаније, где место „шта“ говоре „кај“; и да их зато зову кајкавцима; додајући: „Али је језик њихов пријелаз од новог словенског (тј. словеначког) на најближи сусједни“ (Др. Даничић, Диоба словенских језика, Београд, 1874). Иначе теза Даничићева је била да су Хрвати у основи само чакавци, као што се види у његовој студији „Разлика између српског и хрватског језика“. Што се тиче Срба, сви штокавци су Срби (као што је утврдио и Вук Караџић), па ма где они пребивали, мислио је и Даничић.

Већ седамдесетих година, Даничић је добро осетио хрватски шовинизам. „Књижевник“ часопис, претеча „Рада“, писао је да се Срби требају у будуће називати Хрвати или Срби. Даничић је стога у то време писао Новаковићу из Загреба: „Овде је смрт а тамо живот…“ (в. Врховац о ђ. Даничићу). Али му се није напуштао Рјечник који је већ достигао био реч „čobo“. Писао је у Београд да би било штета напустити тај велики научни посао: „Боље МИ него ОНИ …“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942.

 

Архиви открили како су комунисти и Тито продавали Косово

Заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неколико година је публикован „Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956“. У овом издању објављено је неколико стотина, нашим истраживачима углавном недоступних докумената, који откривају нову димензију сложених односа између две бивше земље. Публикована документа омогућавају и објективно сагледавање не само комплексних односа СФРЈ и СССР, већ и многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије.

Посебну пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом, Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за број Словенаца, Срба, Македонаца и Црногораца у Југославији. На дневни ред су дошли и Албанци:

Стаљин: – А како иде са Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?

Кардељ: – То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.

Стаљин: – Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: – Они су потомци Илира.

Стаљин: – Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.

Кардељ: – Да, то је тачно.

Стаљин: – Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.

Поповић: – Али су врло храбри и верни.

Стаљин: – Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако верни били Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу.

Кардељ: – Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин: – Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?

Кардељ: – За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.

Стаљин: – Како да тако примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?

Кардељ: – И околна племена су била примитивна, као на пример, црногорско.

Поповић: – Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима су живели Срби.

Стаљин: – Која је вера у Албанији највише заступљена?

Симић: – Највише има муслимана, па католика, а има нешто и православних.

Енвер Хоџа је у својим „сабраним делима“ објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији, „чим прије, пошто мало примири српске националисте“. Југословенски дипломата Јосип Ђерђа, који је од 1945. до 1948. године био амбасадор у Тирани и преводилац приликом разговара Тита и Хоџе, пред смрт 1990. године потврдио је да је тврдња првог човека Албаније била тачна.

По свему судећи, предаја Косова Албанији није се тих година десила захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албанија.

 

Одломак из текста Ивана Миладиновића „Стаљин, Мусолини и Тито о Косову“: Вечерње Новости

Мусолинијева понуда Југославији – Солун и измештање Албанаца

У архивској збирци докумената кнеза Павла из Колумбија универзитета, до које смо дошли уз велику помоћ и подршку историчара и књижевника Миодрага Јанковића, могу да се пронађу писани трагови о напорима кнеза Павла усмерени ка једном циљу – сачувати земљу од ратних страхота. Једно од решења проблема – како избећи рат а да се избегне непосредни савез са Хитлером и не приступити Тројном пакту – била је иницијатива из Рима, да се мир на југоистоку одржи без уласка Југославије у тај савез, преко уговора о трајном пријатељству са Италијом. Вођа италијанских фашиста Бенито Мусолини хтео је по сваку цену да успостави односе са Југославијом, бар на оном нивоу као када је Милан Стојадиновић био председник Владе.

Бенито Мусолини

Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића, који три пута путује у Италију – у новембру 1940. и два пута у фебруару 1941. године. Иначе, др Стакић није случајно изабран за тајну мисију у Италији. Он је био аутор једне запажене студије о Жоржу Сорелу, француском мислиоцу, за кога је владало уверење да је извршио највећи утицај на формирање Мусолинијеве политичке мисли.

Специјални изасланик први пут се сусрео само са грофом Ћаном, а други пут и са Мусолинијем. Сусрет се десио 4. фебруара 1941. у Барију, и дуче му је уручио крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла:

– Ја нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославија остане ван рата, и зато ћу вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско-југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав… – рекао је Мусолини.

Др Стакић се 9. фебруара враћа у Београд и лично предаје Павлу ову понуду у писменој форми у којој Мусолини дословце пише кнезу намеснику:

– Италија жели да Солун припадне Југославији. Ја сам увек сматрао да је прави излазак Југославије на море – излазак на Егејско море, и да Солун треба да припадне Југославији, што је од велике важности за српске интересе. Према томе, било да приђе у оквиру Тројног пакта, било у оквиру савеза са Италијом, на основу Београдског пакта, Југославији је обезбеђен Солун – писао је Мусолини.

– Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитиван између Југославије и нас и да бих подвукао његов нарочит пријатељски карактер, то нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. Крајем фебруара ја ћу одржати један велики говор у Риму и у томе говору објавио бих наш нови савез и моју нову политику према Југославији… – пише Мусолини.

Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду. Одбио је и сусрет са њим. А др Стакићу ће у приватном разговору рећи да у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију, наводећи да он није нудио Југославији Задар, већ грчки Солун. Неповерење према зачетнику марсељског атентата, који је у Италији држао Павелића, превагнуло је. Уместо савеза са Италијом, влада Цветковић-Мачек почела је преговоре с Немачком о приступању Тројном пакту.

Иван Миладиновић

 

Из текста Ивана Миладиновића „Стаљин, Мусолини и Тито о Косову“: Вечерње Новости

Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага

Како се изјашњавало и осећало и којим је језиком говорило становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, којега је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића. „Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси чланак, у којем се јасно каже да су у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ половином 19. века живели само Срби и Шокци, да се говорило српским језиком, а да Хрватима нигде ни трага није било.

Винковци с краја 19. века

Чланак преносимо у целини због тога што у њему има и занимљивих детаља о Далматинцима, Славонцима, Словенцима и Србима, као и невешт покушај Антуна Радића да образложи шта је то у темељу хрватске нације. Наиме, заплићући се у покушајима да дефинише настанак нација, Антун Радић недвосмислено потврђује да су Хрвати политичка нација, која је настала упоредо са пројектом стварања државе, а затим асимиловањем, односно похрваћивањем и свих оних који са том нацијом нису имали везе. Наравно, он замера „ватреним Хрватима“ што називају Анту Старчевића оцем нације, јер тиме обесмишљавају све њихове напоре да хрватској нацији исконструишу темеље старије од 19. века, када су у питању простори Славоније, Лике, Далмације и Босне. 

Часопис „Дом“, бр. 19. и 20., година 5. (10. новембар. 1904.)

„Тко је створио Хрвате? – То је чудно питање, кад сви вјерујемо, да је све људе и народе створио Бог, па је ваљда створио и нас Хрвате. Но кад вам кажем мало више, и ви ће те можда о том посумњати. Већ сам много пута, па и недавно слушао овакво разлагање:

 „Лако је вама данас говорити, мој господине! Али да сте ви још пред 20 година дошли тамо даље у Хрватску, на пр. у Винковце, па да сте рекли, да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати, – ви бисте срећни били, кад би вам се сав свиет смијао, јер бисте лако били добили и батина. А није тако било само међу господом, него још више медју сељацима: и то су били „раци*“ и „шокци“, а Хрватима каковим ни трага. – А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу, да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? Тко је те Хрвате тако рекући створио? – То је учинила странка права! Наука Анте Старчевића – она је од несвјестне масе створила Хрвате! Тако је то, мој господине, а лако вама данас говорити. „

Лист „Дом“ 10. 11. 1904.

Други ми је опет овако доказивао: „Не знам, како је тамо у Хрватској, но ја вам могу рећи, да ми Далматинци нисмо били Хрвати, док нисмо постали старчевићанци, па да није било њега, па и Спинчића, ја ни данас не бих био Хрват, него можда најљући противник непријатељ свему, што је хрватско. У најбољем случају био би „Шћав“, Слав, Славен, – али Хрвата од мене никада!

Могао бих вам и даље набрајати овакове, особито за Босну и Херцеговину, – али доста и ово, да се мало замислимо. Па и збиља, промислимо ли добро ове приповиести, човјеку се наједанпут отворе очи, те некако тужно признаде: „Боме је истина! Осим оно њешто загребачких загораца, па комадић горње Посавине и Подравине – Хрвата боме није ни било прије Старчевића. Но онда се човјек сјети, како смо њекада били славни, велики и јаки – ми Хрвати, па како нас је и камо нас је и када нас је нестало?!

„Није нас нестало, него нисмо знали, да смо Хрвати! Није народ имао свиести! То је оно! А ту је свиест, да је Хрват, да је син славног хрватскога народа, – то је створио Старчевић.“

На то бих ја даље могао упитати: „Ако нас није нестало, како смо се, када смо се и зашто смо се претворили у „шокце“ и „раце“, „Далматине“ и т. д.? – Али не ћу даље питати, него ћу сам казати, како мислим, и то овако:

Овдје вриеди она риеч: Тко хоће да се превише докаже, тај не докаже ништа. Паче још више: тај доказује зло, а можда противно оному, што хоће да докаже. Тако је на влас и у овој ствари. У великом весељу, што се је народ наш почео будити и све више се прикупљати у једно и осјећати једнако, а све под хрватским именом, – у том дакле великом весељу, а у превеликом поштовању свога водје пок. Антуна Старчевића – њеки Хрвати као да су заборавили, да је Хрвата икада прије и било, те почели онако говорити и писати, како смо чули: да би једва гдјекод и било Хрвата , да није било Старчевића. А то не само да није истина, него је то и проти нама. Кад би то била истина, онда би нам наши противници могли приговорити: да је Хрвата у почетку било врло мало, него да су то били Словинци, Славонци, Бошњаци, Далматинци, а понајвише Србљи и т. д., а само њекаква „пропаганда“ из Загреба и Бог зна од куда кроз десету руку да је од тога створила Хрвате, само да се поквари рачуне Србљима и Маџарима. Па и збиља има добрих наших „пријатеља“, који су тако говорили и још говоре. А помажу им у том и нехотице многи ватрени Хрвати, када кажу, да је Хрвате створио овај или онај.

А с том стварју није никако другчије, него овако: Његда, тамо пред полдругу тисућу година, а још и много касније било је овако: Циели наш народ није једнако ни говорио – како ни данас не говори – нити се је једним именом звао, него је ту било Хрвата, Србаља, Неретљана, Захумаца, послије Бошњака, Славонаца и т. д. Тако је било и код других народа, па су на пр. Ниемци имали барем десет имена (Алемани, Шваби, Саси, Франци и т. д.). Ако тко данас пита: Јесу ли ма пр. његдашњи Захумљани били Хрвати или Србљи? То питање нема правог смисла, јер су Хрвати били Хрвати, а Захумљани су били Захумљани. Но друго је оно, кад је једно племе по имену Хрвати основало своју државу и имало свога владара. Онда се је наиме питало: Јесу ли на пр. и Захумљани спадали под хрватскога или под којег другога владара? – А кад су и Захумљани основали своју државу, онда се је могло рећи за оне Хрвате, који су били под захумским владаром: То нису Хрвати, то су Захумљани.

Другим риечима хоћу да кажем ово: Нема смисла правдати се о том, да ли су Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. били Хрвати, или су били Србљи, или што други. Они су били Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. све дотле, док нису дошли под хрватскога владара, па и још послие. Истом све мало по мало почели су се називати Хрвати сва она племена, која су била под хрватским владаром. А да су на пр. Личани основали своју државу и владу, па да су своју владу наметнули осталому народу, – сав би се народ, који би био под том личком владом – све би се то звало Личани. У једну риеч: Циели народ добије једно име тек онда, кад створи једну државу, па се онда држава зове по оном племену, које је државу створило, а по држави се онда зову све мало по мало сви људи, коју су у тој држави. Тако је било свуда по свиету, па и код нас.

А о том нема никакве сумње, да је хрватско племе основало државу већ пред тисућу и више година, и да та држава каква-таква обстоји још и данас. Но како је та држава доста брзо комадана, те није имала ни домаћега господара, него јој је господар био у Пешти и у Бечу, није чудо, што се народ у сваком комаду негдашње хрватске земље звао или старим хрватским именом, или су му дали какво ново име по крају, у којем је живио. Тако се је народ у Далмацији почео звати Далматинцима , у Босни Бошњацима и т. д.

Но пок. Старчевић и његови присташе, премда нису створили Хрвата, ипак су учинили нешто друго, и то ово: Они су ширили мисао, да су Хрвати имали његда своју државу, па би требало и право би било, кад би ју и опет имали. А то је оно, што сам прије разлагао: Кад народ једнога племена има једну државу, онда с временом добије и једно име, и то је онда тек прави народ.

У контексту историјских чињеница овај Радићев текст делује у најмању руку наивно и смешно. Говорећи о народу који је заборавио ко је, он процес планиране асимилације, тј. похрваћивања Далматинаца, Славонаца (Шокаца, Буњеваца) и Личана објашњава великом улогом Анте Старчевића, који је народу донео свест о припадности. Јасно је да је такав пројекат ширења свести на Балкану доносио своје резултате, као што је јасно и колике је трагедије узроковао у задњих сто и педесет година.

Радић намерно заобилази језичко питање штокавско-кајкавско-чакавско, помињући језик само узгред и уопштено, иако је и лаицима јасно да је језик један од основних предуслова за стварање нације. Такође, он заобилази верски елеменат, који је и у тренутку писања тога текста био основни аргумент за асимилацију. Радић такође свесно ниједном не помиње илирско име и идеју који су век раније били забрањени од стране бечког двора у страху од уједињења јужних Словена. У време писања овог текста илирска идеја је у Загребу већ била одбачена као превазиђена.

Интересантно је да Радић ниједном није поменуо ни Дубровник, због чињенице да је у време писања овог текста (1904.) Дубровник био један од најјачих српских центара изван Србије. Радић је то веома добро знао и у истом часопису седам месеци раније написао: 

„На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста „Србаља католика“. Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи.“

Антун Радић, Дом, Србљи католици и православни Хрвати, бр. 7. од 14.4.1904., стр. 107. Загреб.

Српска православна црква и јеврејски дућан Исака Шлесингера у Винковцима 1912. године.

Да је Антун Радић у овом тексту свесно извртао чињенице и тенденциозно баратао лажима и полуистинама показаћемо наводом из другог његовог текста, објављеног годину дана раније (од 3. 12. 1903.). У том тексту он наводи оно што је у складу и са историјским и са лингвистичким чињеницама: да је једини неспорни простор који су Хрвати насељавали био између Велебита и мора и да је једини неспорни хрватски говор – чакавски говор. Народ околине загреба и данашњег загорја он назива Словенцима или Словинцима, негирајући да је тамо било Хрвата:

„У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита од мора, у цијелој тој земљи није било ниједног Хрвата: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А данас су ту Хрвати! а гдје су Словинци? јесу ли Словинци пропали? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И тако су се Словенци све по мало прозвали Хрватима – изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват.“

За крај овог представљања ставова Антуна Радића о Хрватима и Словенима додајемо и навод из четири године раније објављеног текста под називом „Главни народи и државе на свиету“ (Антун Радић, Дом, број 9., 1.5.1900.):

„…Који су словенски народи, то знадете. Али од ових словенских народа имаду само три своју посебну државу и свога владара, а то су Руси, Бугари и Срби. Срби имаду паче двие своје државе и два владара, т.ј. Србију и Црну Гору.“

Дом, број 9., 1.5.1900.

Напомена:

Рашани или Расцијани (лат. Rasciani) или само Раци, је био ексоним у раном савременом периоду који је означавао Србе у Хабзбуршкој монархији, али и Буњевце и Шокце („католички Раци“). Термин је изведен из назива области Рашка, средњовековне области Србије и ексонима средњовековне српске државе у западним изворима. Због велике концентрације Срба у јужној Панонској низији, овај регион је називан и Рашка или Расција (лат. Rascia), који данас обухвата делове данашње Хрватске (Славонија, Барања и западни Срем), Србије (Војводина), Мађарске и Румуније.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Повезани чланци:
Пример фалсификата којим је Србин Матија Антун Рељковић учињен хрватским писцем

Штросмајеров јуриш на Босну и сламање босанских фрањеваца

Јосип Јурај Штросмајер је био магнат Цркве, богат свештеник, са амбицијама Мецене, господин „сплендидан“, са пуно наслеђеног инстикта за вођство и завојевање. Како онда у убогој Хрватској није постојало ништа историјско ни краљевско из средњег века, он је знао да ни туриста који је артист, ни онај који је археолог, не може онамо наћи никакве занимљивости. Зато се решио да од Загреба направи једну малу Фиренцу, у којој би он био њезин Лоренцо Медичи.

Јосип Јурај Штросмајер

Најпре је Штросмајер направио у Ђакову велику катедралу, у коју је, као Немац, унео више луксуза него укуса. Али је био први и да крене идеју да Загреб треба већ да има свој Универзитет, и први дао 60.000 форинти као прилог, што је онда било представљало врло велику суму. Затим је, сасвим следствено, подигао и Југословенску Академију, Југословенску Галерију слика, за коју се говорило да вреди 3,000.000 форинти, што је можда мало много; и помогао да се дигне Народна Библиотека, и Музеј.

Циљ ових установа је био двострук: да помогне културни покрет, али и да привуче све околне Словене око Загреба као свог најблиставијег центра…

Црвени конац који је ишао кроз дело бискупа Штросмајера показивао је увек исти правац: покатоличити босанске муслимане, а поунијатити православне Србе. Стога је његова главна опсесија била Босна. То је била фатаморгана над бискупским Двором у Ђакову.

Вук Караџић је говорио да Хрватима ништа не фали него народ. Стога су у Ђакову мислили да тај народ треба одиста направити, а да је за то остала била још само Босна. Али прва тешкоћа, то су били босански фрањевци, до оног времена независни и слободоумни. Они нису знали за Хрвате, нити имали икакве везе са њиховим клиром, а били чак поносни што је некад њихова хиерархија ишла и преко Славоније, све до Будима…

Како се поред овог просвећеног и агилног бискупа налазио и др Франо Рачки, познати историчар, који је писао о Хрватском Државном Праву, (Одломци хр. држ. права, Беч, 1861), није чудо и да је први писао да је Босна „некоћ била хрватска“…

Из тог круга изишла је и фамозна „Повјест Босне“ Вјекослава Клајића, сва апокрифна, сва тенденциозна. Клајић је писао о Босни да онамо живе 95% Хрвати, а оно су друго Цигани и Арбанаси. Доцније ће доћи Старчевићанство, крајња левица Штросмајерове странке, (као што је до данас франковштина била крајња левица Мачекове странке), да под утицајем опет Немца, Паула Ритера, похрваћеног Павла Витезовића, уопште негира да Срби постоје. ..

Ђаково, које је одиста некад у XV веку било на челу и босанске хиерархије, морало је сасвим природно на тим успоменама правити затим и много крупније закључке. Зато поред младог Штросмајера, од крви завојевачке, није ни сам Рачки тврдио о хрватству Босне као научник, него као политичар. Требало је дакле из Ђакова кренути борбу за Босну као хрватску земљу!

Што је највише сметало, то је био сам босански народ, чак и босански народ католичке вере. Нико у Босни није пуно знао о Хрватима, ни њиховом културном центру као општем огњишту за све јужне Словене.

Босански фрањевац, познати писац Иван Јукић, писао је већ раније: „У Босанској Крајини од Хрватах не знају ни имена…“ (Хрватско Коло“, 1847). Нешто доцније и историчар Иван Кукуљевнћ (у свом „Путовању по Босни“, 1858, 36), пише: „Сада је већ ишчезло овде име хрватско“. Најзад, тако ће, пуно после тога, писати и Антун Радић, брат будућег шефа хрватског народа, Стјепана Радића: „На доста мјеста довољно и нехотице сам се увјерио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато“ (Зборник за народни живот и обичаје јужних Словена, IV, 1899, стр. 38; Ђерић, 47).

Уосталом, овако се стање продужавало и за аустријске окупације Босне. Вероватно да би продужавало и до данас, да на владама нашим нису за дуги низ година били људи који за национална питања нису имали никаквог интереса. Није зато ни чудо што се 1939 из Београда уступила Хрватима као њихова национална својина, велика просторија те земље, за коју је Српство једино лило своју крв откад постоји, и где је, како видимо, хрватско име напротив, увек било туђе, колико и португалско или финско.

Босна је свагда називана само српском земљом. На почетку историјског живота Босне, српска династија под зетским кнезом Војиславом је заузела са Хумом и са Рашком још и Босну. О Босну се никад нису ни водиле борбе између Срба и Хрвата, него између Срба, Византинаца и Мађара. Босна, која се историјски први пут спомиње после Чаславове смрти 960 г., тек после Бодинове смрти 1101 престаје као и Рашка да буде у држави Српској. (Станојевић, 1926, 31.) Од тог доба је живела самостално. Али она ничег није имала заједничког са Хрватском, (за 2/3 мањом од себе)…

Увек су биле и сродничке везе између Босне и Србије, откад је Кулинова сестра била удата за Немањиног брата хумског кнеза Мирослава, од којег нам је остало познато православно еванђеље. Кад је Немања од Грка освојио Котор, освојио је и Босну од Мађара, који су је били узели нешто раније (1136), узимајући и титулу босанских краљева. Босна је и даље признавала Немањину власт. Драгутин је Босну добио у мираз од Мађара. Душан је имао зато у својој титули и Босну.

Након кратке владе Кулиновог наследника Стевана, бан Нинослав све своје држављане зове само Србима. Један Папа, потврђујући нека права Дубровачкој цркви, у свом писму зове Босну српском земљом: „српска држава то јест Босна“.Regnum Servilliae quod Bosna (Farlati – Colleti: Ecl. Rag. Historia; Смичиклас: Дипл. Зборник, 195; Ђерић, 37). А зна се да су босански краљеви потписивали у својој титули да су најпре краљеви Срба, па тек онда Босанаца. Велики Твртко је имао титулу: „Краљ Србљем, Босни и Приморју“. (Mon. Serb 187) Тако и краљ Томаш (ibid. 438). – Шта би говорили Хрвати у оваквом случају?

За све се ово добро знало и у Ђакову, кад се правио план да се окрене пропаганда на Босну, где би Рим и Беч могли имати заједничких интереса да са Загребом раде заједнички.

После заузећа Далмације од стране Аустрије, Беч је преко својих онамошњих консула заштићавао босанско католичанство, и школовало онамошње католичке свештенике. Али наједном 1841, Аустрија је престала са овим школовањем. Тад је нова ситуација фрањеваца босанских постала погодним за Хрвате, односно за Штросмајера.

Босански фрањевци су сами имали свог шефа хијерархије, којег су они бирали, и који је становао у каквом босанском самостану. Писали су сви ћирилицом. Звали су се „кршћанима“ за разлику од православних, које су звали „ришћанима“. Можда је на ове људе мислио Ангело Рока кад је писао: „А Босанци, између осталих племена која говоре СРПСКИМ језиком, обично употребљавају и одабранији начин говора“ (Bibl. Vaticana, 171, Ђерић).

Хвалов зборник, средњевјековна српска рукописна књига из Босне, коју је написао крстјанин Хвал за херцега сплитског и војводу босанског, Хрвоја Вукчића Хрватинића 1404. године

Тако су у Далмацији и Лици и Славонији католички свештеници уопште и врло често србовали, писали српске родољубиве песме, и служили се само ћирилицом. Познато је како је Матија Рељковић у свом „Сатиру“ писао својим Славонцима да су њихови стари „СРПСКИ штили и СРПСКИ писали“. А један од данашњих историчара католичких, др фра М. Гаврановић, пише односно ових Рељковићевих стихова : „То српско писмо и књига, које овдје спомиње Рељковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом, јер су се босанске фрањевачке надлежности до 1757 г. простирале преко Славоније чак до Будима. (Др фра Гаврановић: Успостава ред. кат. хијер.).

За време турско-српског рата, 1875-1878, све прилике су показивале да ће српске државе, које су ратовале за Босну и Херцеговину, добити те земље као победиоци. Међутим и Беч и Ватикан су пуно радили, напротив, да народ оних земаља не пристане на такву окупацију. Утом су им пуно помагали Хрвати, тражећи и од фрањеваца да раде заједно за Аустрију и за католичку цркву.

Фра Гаврановић у свом делу наводи и како постоје документа, да су после невесињске пушке, из Беча слате инструкције њиховом министру при Ватикану, грофу Пару, за дејствовање у том правцу. Не треба ни предпоставити да у таквој ситуацији Штросмајер није све чинио што су хтели Папа и Цар аустријски у погледу Босне. Чак треба бити сигуран да је за аустријску окупацију оних двају српских земаља био у дипломатској акцији у Берлину, један крупан фактор Штросмајер, творац „југославизма“.

Немогуће је икаквом здравом мозгу претпоставити, да се за аустријску окупацију Босне и Херцеговине борио и Папа римски и Цар из Беча, а да је Штросмајер, врло угледни магнат своје Цркве, остао скрштених руку; и сањајући о том да православна Србија заузме оне крајеве у којој живи и скоро четвртина католичког народа!..

Верски рат у Хрватској против Срба једва је век раније вођен из Беча по вољи Марије Терезије, н за дуго година. Један докуменат ћемо навести који је довољан да се види шта је и овог пута било иза кулиса. У већ поменутој књизи историчара фра Гаврановића, пише: неки Алојз Бороша, супериор часних сестара у Загребу, предлаже аустријској влади да у Босни покатоличи све муслимане, и да их затим похрвати, како би на тај начин сузбили политичке аспирације Србије“, пошто су се „идеал србски“ и „србска вјера“ дубоко усадиле у срце по Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Словенији и Јужној Мацедонији: и сваки аустријски патриот био он Нијемац, Хрват или Мађар, треба са овим да добро рачуна“.

– Штросмајер је имао у Босни великог пријатеља, а такођер великог непријатеља фрањеваца, Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.

Штросмајер се није устезао да поведе отворену борбу против босанских фрањеваца. Каже се да је та његова борба трајала пуних четрдесет година! Како се решио да дадне фрањевцима друкче школовање под својом руком и по свом начину, направио је за њих нарочито Сјемениште у Ђакову, пише фра Гаврановић. А у Риму је успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њиховог старешину, а не, као раније, да то чине они сами, (као да се католичка Црква треба да прави националном, као Светосавска). Утицај Штросмајера на Фрањевце босанске је временом постао одиста осетан. Свако зна држање песника фра Грге Мартића за време окупације Босне.

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Дубровачка република до 1808.

Што се тиче напомене за Дубровачку књижевност, навешћемо један податак да се види како Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином. Њихов професор опште историје на загребачком универзитету, учени Натко Нодило, писао је: „У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“, (Рад, 65,117).

– Онако узети српску штокавштину, како су урадили Илирци, било је дакле анектирати и Дубровник, (као што ће то коначно и политички урадити, чак споразумно са Српском Опозицијом, 1939 године).

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један мали народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет.

Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI века, свештеник тога града, у својој чувеној Историји представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића – Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски…

Описујући на дуго и широко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом Повест Хрвата, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке… „Voi siete dal paese molto lontani… (Orbini,Il Regno de gli Slavi, Pesaro 1601, 395). Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Један познати научник из Дубровника, др Балдо Богишић, пита у овом изгледу свог пријатеља проф. Вјекослава Јагића: „Јер ко су прави Хрвати? Да ли кајкавци западне три жупаније, или су Хрвати само чакавци далматинских отока, као што је Даничић мислио; или су Хрвати оне насеобине Угарске (и у Бургенланду) којих је пјесме скупио Курелац…“ (музичар). Овај дубровачки католик пита овако Јагића још 14 септембра 1884 године!.. (Јагић, Спомени, 356).

Требало је пратити све шта су кроз пуно деценија писали за славни српски сој ти жалосни војници Рима и Беча, у пречанским земљама, откад Хрвати научише да пишу штокавски, значи на једном језику разумљивом и за оне којима су све њихове погрде управљане.

Лист дубровачки, „Црвена Хрватска“ Фране Супила, основан 1891, и „Народни Лист“, основан већ на почетку борбе народне у Далмацији, имали су наступе правог клиничког беснила против Срба, својих суграђана, у извесним моментима.

Кад се 1893 г. откривао у Дубровнику споменик песнику Гундулићу, (који је желио пољском краљу у свом „Осману“ да на главу метне сјајну круну Немањића), приликом те свечаности су стајале, као две војске готове да јуришају једна на другу, Срби и Хрвати из околних земаља.

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Шта је то „хрватски језик“, а шта није?

Између мађарског, латинског и хрватског изабрали српски

Ми видимо да у години 1825, Мађари намећу Хрватима као административни језик мађарски а они се боре да им оставе латински, ни не мислећи на свој народни! Али 1835, долазе Мађари и да им натуре мађарски језик као школски и обавезни. Намера је Мађарске била овај пут да Хрватску просто направи мађарском провинцијом. – Пред опасношћу да сасвим не утону, Хрвати, у једном Наполеонском времену национализма (1806-1813), почну одиста да се и сами буде.

Али што је Хрвате нарочито пренуло, то су устанци Карађорђа и Милоша, који су и по другим словенским земљама изазивали дивљење. У Хрватској су биле тог времена на видику, све до почетка XIX века, само две класе: свештеници романизирани, и племство мађаризирано. У борби за језик, идући за свештеницима, тражили су латински; али под већом влашћу племства, помогнутог из Будима, морали су примити, као обавезан школски језик, мађарски.

У то време, један млад студент, пореклом Немац из Крапине, како је изнашао Фердо Шишић, Људевит Гај, бавио се много у Грацу и Пешти у друштву српских омладинаца, занешених устанцима, а тако исто Српским Народним Песмама, које је Вук Караџић био објавио у то време.

Српски језик којим су српски студенти говорили, и којим је Вук писао, занео је Људевита Гаја, да је он помишљао на жалосно стање народног говора по хрватским крајевима. У њему се зато роди идеја да би требало да Хрвати узму српски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски говор је био у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Гај смисли стога, да Хрвати прихвате српску штокавштину. Тим говором су се већ служиле и Далмација и Славонија, зато што су их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа. Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би и анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима. Тад је покренут „Хрватски Лист“ са књижевннм додатком.

Између словеначке кајкавштине и неразвијене чакавштине

Да не буде никакве забуне, потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних разлога извршили овај морални преображај, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво безпримеран случај међу народима).

На кајкавском говору (којег опет Словенци сматрају својим народним језиком), нису Хрвати били ништа важно написали. На чакавском говору, који се једини у филологији сматра неоспорно и искључиво хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показивао могућност да се даље развија. Доказ, што стари хрватски рукопис Винодолски закон, представља равно језик којим и данас говоре Виндолци.

Доцније ће Рачки имати намеру да штампа за свој народ „читанку“, у којој би били средњевековни српски књижевни споменици, Житија, да у недостатку својих сопствених таквих извора, хрватски језик добије извесне класичне образце.

Али нису Хрвати примили штокавштину српску ни без извесног отпора. „Хрвати уведоше и сами језик штокавски, акопрем их је то стало и стоји неизмјерно труда јер и од свагдашњег домаћег говора далеко им је дости“. (Вежић, Невен, 1855; Милосављевић, II, 28). Чак нису они примили језик српских народних песама ни без протеста. Мишкатовић пише Јагићу: „Они се надају одољети ако правопис и граматику будемо имали одијељену од србске… (Јагић, Спомени мојега живота, 62).

Илиризам је хтео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтев да тако помоћу заједнице језичне наметну оним другим свој дух хрватско-католичко-аустријски.

Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност све до Људевита Гаја, није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима, пошто су чакавске области од Истре на Хрватско Приморје до Сења и до неких острва, биле ближе Србима него Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најпре брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.

Српски језик као оружје за инвазију на Србе преко река Купе, Саве и Чазме

До овог доба, како каже један писац, језична линија, а то значи хрватски морални континент, ишао је као граница штокавштине према северозападу, Купом, и савијала на реку Чазму ка Драви! Још у „Даници“ 1847, хрватски писац А. Ткалчевић каже да „прави Хрвати преко Купе станују“. — И сам И. Кукуљевић пише да „хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима…“ (Архив, IX, 318; Ђерић 158).

– Да Хрвати нису узели српску штокавштину, него остали на кајкавштини, мењали би затим све оне погрде са западним суседима на заједничком језику кајкавском, место што, на несрећу нашу, мењају данас с нама те своје погрде на штокавштини…

Ни Срби нису баш олако пропуштали да ово акапарисање њиховог књижевног језика, језика из народних епоса, Хрвати изврше, а да то они не објаве као недозвољени плагијат.

Јагић, највећи хрватски филолог, пише: „Само се по себи разуме, да ми је било смешно кад се са српске стране приговарало Хрватима (управо Илирцима међу 1834 и 1848), да су неправедно себи присвојили српски језик као књижевни – место да се веселе тој концентрацији, коју је иначе код Илираца побудила и подупирала дубровачка литература“. (Јагић, Спомени, II, 247).

Илиризам Гајев и југославизам Штросмајеров

Какав наш Југословен режимски, или који други игнорант народних питања, рекао би да је заједнички књижевни језик, овако „постигнут“ између Срба и Хрвата, ипак донео у политичком смислу извесну солидарност, приближење, осећање заједничког. Али тај Југословен не би рекао да се с њим само солидарисао неко ко му је придигао капут или табакеру!

– Није ни само то. Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други Штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра…

Доказ, што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво груписање свију штокаваца око свог културног центра Загреба. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба, нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу.

И кад се бан Јелачић инсталирао за бана 1848, у присуству патријарха српског Рајачића, а затим свечано оба ношена на рукама око славолука, стајало је и то у вези са аспирацијама Хрвата да се и Војводини наметну за центар, најпре национални, а затим н верски (унијатски). Ово је друго лице Илирства…

Из свега овог што смо довде навели, види се јасно да ни Илиризам Гајев, ни Југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабсбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице две групе људи, адвоката и фратара; значи људи, који за војнички и ратнички дух Србина, представљају нешто најнеразговетније и најнежељније.

А Ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабсбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То су били заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему горио највиши ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Крађа српског наслеђа – Хрватске народне пјесме са гуслама и Марком Краљевићем

Пројекат стварања модерне хрватске нације у првој половини 19. века отопочео је најпре одбацивањем обе варијанте хрватског језика – кајкавске и чакавске, којима су Хрвати говорили до Људевита Гаја – и присвајањем српског језика, односно штокавског наречја. На тај начин су створени услови да нова идеја нације на принципу: католичка вера + српски језик = хрватска нација премости реке Купу, Саву и Чазму, којима је вековима била омеђена и крене у бестидну отимачину свега српског. На удару је првенствено био српски народ католичке вероисповести и целокупна српска историја, традиција, књижевно и културно наслеђе. Пример једне од тих отимачина – српских народних песама – као и реакције Ватрослава Јагића, изнео је Јован Дучић у свом делу „Југословенска идеологија, истина о „југославизму““; штампаном у Илиноју 1942. године.

Хрватске Народне Пјесме

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице.

И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима, било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199 да црква и држава не иду заједно.

Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму тек у наше доба, за Лава XIII, били светковали као свеце, али их нису примали као учитеље словенске, и проналазаче ћирилице!

Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. (Рад 1876, 37). Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали…

У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду… Штросмајерови људи у Босни су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске Народне Пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури.

Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета, Јагић, пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица Хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве „Хрватске народне пјесме“ читаву буру од страха. ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер што је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока. (Јагић, Спомени, II, 167).

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требали онако безочно присвајати.“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Уколико неко мисли да може пронаћи неки хрватски мотив у овој другој од 12 књига, целу књигу може да прочита овде.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Демонстрације против Срба Дубровчана, њихово протеривање и узурпирање града.

Лујо Војновић (Сплит, 1864 – Загреб, 1951) био је српски правник, адвокат, историчар, дипломата и писац из старе српске племићке породице (венецијанских кнезова) Војновића. Докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат и човек „са два српска двора“.

1896. постаје секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе, опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану (1901-1903).

Од 1904. до 1906. био је гувернер краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум.

У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат је Црне Горе на Лондонској конференцији где потписује мир са Турском, 28. маја 1913.

Преко српских дубровачких новина, у чланку 1897, Лујо Војиновић је тачно предвидео хрватски геноцид над Србима, спроведен у великим размерама у Другом светском рату.

Пророчки је написао:

Срби преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све умјетне ограде, или… или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће — Хрвати бити задовољни!“ 1

Напомена:

1 Српске новине: Дубровник, број 35, 1897. године.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Ђорђе Драгишић: Србин који је предложио реформу календара 70 година прије папе Гргура XIII

У Сребреници је 1445. рођен Ђорђе Драгишић. Драгишић је млад постао припадник фрањевачког реда. Послије пада Србије и Босне он бјежи на Запад, преко Задра у Италију и затим у Француску и Енглеску. Први је становник неке српске земље за кога се зна да се школовао на Оксфорду. Припадник круга кардинала Висариона, предаје филозофију и теологију на италијанским универзитетима. Противи се спаљивању јеврејских књига. Папски је изасланик на хабзбуршком двору. Када је почетком 16. вијека оптужен као јеретик, у његову одбрану устао је Еразмо Ротердамски. Предложио је реформу календара седамдесет година прије него ће је 1584. прихватити папа Гргур Тринаести.

Грегоријански календар

Многа су свједочанства о вриједности Ђорђа Драгишића као писца и човјека савремених и доцнијих одличних књижевника. Тако на пр. Угели у свом монументалном делу „Italija sakra“  (Света Италија) вели о њему „inprimos sui temporis teologos numerandus“  (који се мора убројити у прве теологе свога времена), а Збаралја, бавећи се опширно Драгишићем, назива га „Sakre teologie doktor ilustris et konciokator egzimus“ (Славан доктор свете теологије и изврстан говорник).

Драгишићев савременик Поткин, пишући Јохану Ројхлину, знаменитом нијемачком научнику и познаваоцу јеврејског језика, 25. јануара 1515. године каже : „Зна латински и грчки језик, а у познавању јеврејског и етиопског заузима прво мијесто међу хришћанима овог века“.

 дала цијелом добу његова понитификата поносни назив златног века, постане под именом Лав X папа. 1520 године, Драгишић је умро у граду Бари.

Данас Ђорђа Драгишића у своју баштину присваја хрватска култура. Ипак треба рећи да је он рођен у области која је припадала српским средњовјековним државама.

Ч. Антић, Н. Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд-Бања Лука, 2016; Б. М. Томић, Ђорђе Драгишић – Georgius Benignus, Календар СПКД Просвјета, 1. 1. 1941

Извор: Срби у БиХ

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.

Још 1958. године купила је Библиотека САНУ од Српске књижевне задруге једну фасциклу у којој се налазило неколико плаката с краја прошлог века. Неким случајем остала је та фасцикла затурена све до недавно, када је, опет игром случаја, пронађена и стигла на обраду.

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Већ је летимичан поглед показао да се ради о веома занимљивом материјалу везаном за културну и политичку историју Дубровника у последње две деценије 19 века. На жалост, ми више не можемо да сазнамо ништа о претходном власнику ових плаката који је, без сумње (а види се то по избору материјала као и по маргиналијама), био помни проучавалац и прави зналац.

После краћег истраживања постало је јасно да се документа која су пред нама опиру строгој библиотечкој обради по неким формалним одликама као што су, на пример, хронолошки ред, издавач или формат, него да имају неку иманентну логику и да нам нуде неколико занимљивих прича које се сливају у драгоцено сведочанство и живу историјску слику једне фазе народног препорода у Дубровнику. Потпуно смо свесни да овај рад у многоме излази из оквира библиотекарства, али ми заиста нисмо могли да одолимо искушењу да забележимо оно мноштво занимљивих података до којих смо долазили трагајући за чињеницама релевантним за библиотечку обраду.

Исто тако свесно смо избегли да се дотичемо сложеног проблема српско-хрватских политичких односа, осим колико је то захтевао један од наших плаката, иако је претходни власник вероватно и то имао на уму када је сакупио материјал који је у највећој мери везан за онај круг личности које су се декларисале као Срби католици који су у то време били у оштрој опреци са представницима хрватске политичке опције. То, наравно, не значи да споримо утицај политичког нејединства и страначких борби на културна збивања у Дубровнику.

ПРОСЛАВА ТРИСТОГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА ИВАНА ГУНДУЛИЋА У ДУБРОВНИКУ

Да се вратимо Дубровнику и начелнику града Vlahu DeGiulliu који је 6. јануара 1888. године потписао још један, дакле трећи, наш плакат. Овом приликом потписани позива суграђане да узму учешће у прослави тристогодишњице рођења „неумрлога сина овога града и највећега пјесника цијелога нашега народа, Ивана Франа Гундулића.“ На његову част и славу, читамо даље, родни му град поставља у цркви С. Доминика плочу за успомену.

Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења

За ову прославу Дубровник је почео да се спрема неколико година раније с намером да се тога дана открије споменик Ивану Гундулићу, а не само спомен-плоча, како овде сазнајемо. Предлог је дошао из редова Српске дубровачке омладине. На седници општинског већа одржаној 9. марта 1880. било је одлучено да се именује одбор од пет особа које су имале задатак да проуче где и како би се могао подићи достојни споменик и како би се могла набавити за то потребна средства. Одбор су сачињавали Медо Пуцић, Перо Будмани, Иво Казначић, дум Мато Водопић и Луко Зоре.

Ево шта о томе 1892. године каже један проглас објављен у првом броју листа Дубровник:

„Већ 1884. године нарочити одбор бјеше растурио проглас на народ, којим је позивао све родољубе да подупру подизање споменика великоме Гундулићу у овоме граду, пјесниковој колијевци, а то о тристотој обљетници од његова рогјења, која се навршила год. 1888. Много се је родољуба одазвало томе позиву ода свију страна славенскога свијета, те од тога има довле добријех 11000 фиорина. — То је лијепо главно, кад промислимо о економном јаду нашега народа у опће, али није довољно одиста да се подигне биљег који Гундулић достоји. …Покле нам докле није на жалост за руком пошло, да му тристоту обљетницу од његова рогјења, спомеником прославимо, прегнимо дајбуди да се све справи чим прије, а одбор је углавио год. 1893. и лицем на 20 Маја, у који дан пада смрт Османа, протагонисте његове главне пјесме …“

Начелник овог одбора био је Мариница Ђорђи. Листајући даље ове новине видећемо у броју 24 за исту годину да је Влахо Giulli приложио 10 фиорина, а Нико Пуцић 5. Највећи новчани прилог дао је краљ Србије Александар Обреновић. И најзад, у недељу 25. јуна 1893. откривен је Гундулићев споменик на Пољани, највећем тргу у Дубровнику.

Гундулићев кип од туча, у властелинској одори, са књигом у левој руци и пером подигнутим у десној, дело је познатог хрватског вајара Ивана Рендића из Брача. Али, пет година пре тога, као што каже наш плакат, у зиду на дну цркве доминиканаца, познате и као „Розарија“, постављена је мраморна плоча „коју је опћинско вијеће уметнуло на успомену 300-годишњице рођења славнога Гундулића, пошто се је до тада ценило, да је ту укопан. Плоча је свечано откривена дне 8 сијечња 1888, уз мису, уз пригодно слово, и уз полагање вијенаца. С противне стране намештена је спомен-плоча Меду Пуцићу. На обима су плочама натписи у латинском језику …“ Плоча је на црквеном зиду са десне стране, а на њој се чита следећи натпис:

JOANNI • FRANC • GONDOLAE
RHACUSINO
TRECENTESIMUM • DIEM • ANNIVERSARIUM
AB • EIUS • ORTU
CELEBRANTES
A • D • VI • ID • IAN • MDCCCLXXXVIII
CIVES
P.

Општинско веће је, дакле, поставило мермерну плочу у цркви доминиканаца јер је мислило да је Иван Гундулић ту сахрањен. Међутим, само неколико дана пре откривања Рендићевог споменика, 1893, дознало се да је највећи песник Дубровника заправо покопан у цркви мале браће. Белешка о томе пронађена је у књизи мртвих (Folio 15. Libr. Mort. N. 274).21

И ову прославу, као и све претходне, пратила је обавезна илуминација града као и градска музика. Овом приликом, читамо даље, предвиђена је и „томбола“. Томбола се у Дубровнику играла на дан Св. Влаха још од 1842. године. Живописну слику узбуђења које је обузимало играче на Плацу можемо прочитати код Јосипа Берсе.

Дубровчани су веома волели верске и државне свечаности и пратили су са великим интересовањем свако дело своје владе. Уз то, дубровачки пук је волео све што је лепо и племенито па је и овом приликом испунио цркву доминиканаца и град.

Лидија Јелић

Извори:

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Извор: О једном занимљивом налазу у библиотеци САНУ или једно могуће читање плаката

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништва западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.
Дубровник - Улица Краља Петра

Дубровник – Улица Краља Петра

Натко Нодило (Сплит, 1834 – Загреб, 1912) био је политичар, историчар и публициста. Власта Швогер у књизи „Идеали, страсти и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића“, Хрватски институт за повијест, Загреб 2012, на 37. страни пише: „Брлић је каткад и властити национални идентитет називао српским… прихватили национално језичку класификацију Вука Стефановића Караџића, који је све штокавце, без обзира на вјеру сматрао Србима. Тој скупини су припадали и … Имбро Игњатијевић Ткалац, Матија Бан, Миховил Павлиновић, Лука Ботић и Натко Нодило.“

Студирао је богословију у Задру и историју и географију у Бечу. Радио је као гимназијски професор у Сплиту и Задру, а затим као универзитетски професор у Загребу. Бавио се краће време античком историјом, да би се потом концентрисао на средњовековну историју Срба и Хрвата и на историју религије.

Писао је о историји папства, раној дубровачкој историографији као и предхришћанској религији Срба и Хрвата. Најзначајнији радови су му: Постанак свјетовне папинске власти или педесет година талијанске историје (724—774), Загреб 1878; Стара вјера Срба и Хрвата (Сплит, 1981) и Хисторија средњега вијека за народ хрватски и српски I—III, Загреб 1898—1905.

„ У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.” 1

Хрватски националисти желе да оспоре исправност ове његове тврдње чињеницом да он није био лингвиста, али их побија угледна савремена хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић, у књизи „Језик и национализам“, тврдњама да се наша штокавштина никада није називала хрватским језиком, а је српским, илирским, словинским, нашким…

На 273. страни поменуте књиге она каже:

„За штокавски се користио и назив српски, нпр. у другој четвртини 19. ст. је назив илирски као и српски био уобичајена ознака за штокавски језик. И то не само у 19. стољећу, него и у ранијим стољећима. Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15.ст. па до краја 18.ст. Дубровчани користили израз „linga seruiana“ као ознаку за свој властити језик.“

У истом делу Нодило још пише:

„… српски идиотизми нису ријетки у талијанскоме језику свију љетописаца дубровачких… Све ово наговјешћује особу изразиту, једину, која мисли своје склада сасвим хрватски илити српски, а талијански пише за невољу. Томе првом љетописцу кано је српштина више прирођена, него љетописцима што иза њега поникоше.“ 2

Дакле, Нодилу је један језик хрватски или српски (од када су Хрвати прихватили српски језик за свој књижевни), ипак кад год поближе описује језик Дубровчана, говори искључиво о српском језику, пошто назив језика именује по пореклу и чињеницама, старим записима.

Овај српско-далматински историчар у истом делу о краљу Твртку каже:

„… По ископу правих Немањића, Твртко њихов потомак по танкој крви, казивао им се баштиником, и тежио са њиховом моћи, те узео себи српски доходак од 2000 перпера из Дубровника… Ваљда нема српскога владара, који би, у повељама и у писмима, поузданије и усрдније од Твртка говорио о Дубровчанима.“

Напомена:

1-3 Натко Нодило: Први летописци и давна хисториографија дубровачка, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 65. до 128.

Извори: Трипод, Википедија, Српско наслеђе

Димитрије Новаковић – Први српски (и/или хрватски) фотограф

Први српски фотограф био је Димитрије Новаковић, како пишу Сербске народне новине из 12. маја 1840: „трговац, Србин родом из Загреба, који је боравио у Паризу у јесен 1839. где је стекао прва сазнања о дагеротипији „од самог оца вештине ове г. Дагера“. Он је те године обавио снимање Београда: „На посребрениј  лист  бакра.  Снимак  тај  поднео  је  он  Њ.  светлости  господару  Михаилу Сербие Књазу на дар“. Хрватска фотографска историографија наводи да је Новаковић (под именом Деметар) и први хрватски дагеротипист.

Фотоапарат

Вест о првој фотографији код Срба објављена је 12. маја 1840. у листу Сербске народне новине (број 37) које су излазиле у Пешти. Оне су објавиле податак да је Србин, трговац родом из Загреба Димитрије Новаковић обавио снимање Београда: “На посребрениј  лист  бакра.  Снимак  тај  поднео  је  он  Њ.  светлости  господару  Михаилу Сербие Књазу на дар”  Новаковић је знање фотографске технике дагеротипије, то јест фотографије на металу стекао у Паризу 1839. године када је Луј Дагер вршио демонстрације дагеротипије.

Као први српски фотограф – дагеротипист, Димитрије Новаковић је нажалост недовољно позната личност код нас. У поменутом броју пештанских новина објављено је да је Новаковић „трговац, Србин родом из Загреба, боравио у Паризу у јесен 1839. где је стекао прва сазнања о дагеротипији „од самог оца вештине ове г. Дагера“. 

ВЕСТ СЕРБСКИХ НАРОДНИХ НОВИНА БР. 37 (12. маја 1840)

„Са србске границе од 6-ог маја нашег… Прошасте године бавио је се Г. Димит. Новаковић, Србин, трговац родом из Загреба послом своим у Паризу, и тамо је удивљенија достојну ону вештину ликове различни предмета сунчаним зрацима изображавати, научио од самог отца вештине ове Г. Dagerra. Он је се ово дана овде бавио, и снимио је неку част Београда на посребренији лист бакара. Снимак тај поднео је он Њ. Светлости Господару Михаилу Сербије Књазу на дар, а многима је овде не само машину, него и саму вештину показивао, и то све с великом њему својственом учтивостју, и благодушијем. И Сербљи дакле имају већ једног сина упознатог с оном вештином, која је по правди удивљеније Европе на себе привукла.“

Сербске народне новине, бр. 37 (12. мај 1840).

Према овој вести, први снимак Београда фотоаматер Димитрије Новаковић је направио негде крајем априла, јер на почетку рубрике стоји „од 6-ог маја нашег“, а затим „Он је се ово дана овде бавио“, што значи да је сигурно требало известан број дана док је све стигло до редакције. 

Дагеротипија је једна од првих врста слике у историји фотографије. Развио ју је Луј Дагер, по коме и носи име. Ова техника је развијена након првих слика Нисефора Нијепса и била је у употреби око 20 година, од 1839. до око 1860. Код дагеротипије нема негатива, слика се прави директно на посребреној плочи (дагеротипији) када се ова у мраку изложи јодној пари. Тада на њеној површини настаје светлосно осетљиви сребро-јодид. Плоча се даље осветљује у камери званој камера опскура. Након чега на њој настаје латентна слика, још увек невидљива. Тада се плоча изложи пари живог сребра и фиксира у раствору сумпор-диоксида ({\displaystyle SO_{2}} ). Таква слика била је врло осетљива, па се премазивала златом и хлором ради заштите и бољег контраста. Због природе слике, репродукција није била могућа, па је свака дагеротипија оригинал.

По повратку из Париза 1839. године Новаковић је начинио неколико снимака Загреба, али ни ти радови нису сачувани. О том снимању загребачке околине деветнаест година после писао је Иван Кукуљевић Сакцински у својој књизи „Словник умјетниках југославенских“: Новаковић Н., сликар и дагуеротиписта, бавио се око године 1939. у Паризу, одкуда је године 1840. дошао у Загреб, те је снимио више загребачких околицах, које је путем дагуеротипије умножио“.

Током кратког боравка у Београду, на пропутовању за Турску, где је као трговац одлазио, дагеротиписао (снимио) је један део Београда „на посребрени лист бакра“, а снимак, то јест дагеротипију, поклонио кнезу Михаилу. Та прва српска дагеротипија није сачувана. У вести се још наводи да је Новаковић „многима не само машину, него и саму вештину показивао и то све с великом њему својствену учтивостију и благодушјем“, чиме је упознао један круг људи са техником дагеротипије, што би се могло тумачити и као први траг фотографске едукације у српској културној историји.

Георгије Кнежевић

Георгије Кнежевић, Мајка и ћерка, око 1865. Архив Горана Малића, Београд (извор: Википедија)

Хрватска фотографска историографија наводи да је Новаковић (под именом Деметар) и први хрватски дагеротипист.

Према истраживању Наде Грчевић, не Димитрије, него Деметер Новаковић је рођен у Питомачи 1786. године и током живота био је мнање или више успешан трговац. У време бављења дагеротипијом и првих снимака трговао је пијавицама, које су се користиле у мединцинске сврхе. Након 1843. године напушта тај посао и у договору са Јованом Адамовићем из Сремске Митровице и бившим српским министром Радошевићем почиње посао трговине поташом из Србије. Иако је у то уложио сав свој капитал, посао није кренуо онако како је очекивао и Димитрије запада у велике дугове. Убрзо потом и умире у Загребу 1845. године у великој неимаштини .

Иако помиње извештај о Новаковићу из Сербских народних новина, Нада Грчевић заобилази реченицу у којој се он помиње као Србин. А свој рад она завршава следећим речима: „У нашему времену, у години 211. обљетнице његова рођења, вјерујемо да ћемо напокон бити у м огућности превладати све те повијесне недоречености и Деметру Новаковићу, првоме хрватском дагеротиписту, пружити и осигурати оно мјесто у Хрватској и само у хрватској културној повијести, које му – као једном од првих Daguerreovih сљедбеника и ширитеља епохалног изума припада.“

О чињеници да је Димитрије Новаковић први српски фотограф (а не Анастас Јовановић, како се до тада наводило) први пут је писао Александар Саша Павловић у априлском броју стручног часописа Фото кино ревија, 1979. Исти рад, у проширеном облику, Павловић је дао и редакцији Зборника ИМС (Историјског музеја Србије), али је (наводно: услед недостатка средстава) издавање зборника одложено за готово три године! Рад је најзад објављен, у пуном обиму и под пуним насловом, 1982, а исте године је поновљен и у каталогу Мајске изложбе УЛУПУДС-а.

Узимајући у обзир друго објављивање (1982) а занемарујући, или не знајући за прво (1979), покренуте су неке дубиозе, које су на несрећу и неки актери тих догађаја подстицали, да Новаковића није открио Павловић, него Бранибор Дебељковић, јер о њему пише у публикацији Die Alte Serbische Photographie (1980). Те дубиозе су касније расветљене простим упоређивањем датума првог објављивања радова поменутих аутора. Заслугу Павловићу да је (први!) саопштио „важан податак којим је измењена дотадашња тврдња истраживача да је Анастас Јовановић први српски фотограф“ истиче и др Миланка Тодић у до сад јединој Историји српске фотографије.

Свега годину дана после Новаковића своје прве фотографије начинио је и Анастас Јовановић (1817-1899), обдарени уметник и изразити романтичар, први српски литограф и један од првих српских фотографа.

Приредио: Далибор Дрекић

Притиском на слику испод можете послушати емисију радио Београда „Од злата јабука“ под називом: Димитрије Новаковић – први српски фотограф

Литература:

Сербске народне новине, ч. 37. Пешта, (12. мај 1840);

Aleksandar Saša Pavlović, „Prvo snimanje Beograda dagerotipom“, Foto-kino revija, br. 4, 1979, pp. 27.

„Прво снимање Београда дагеротипом и Димитрије Новаковић“, Зборник Историјског музеја Србије, 19, Београд (1982), 225–234.

(Александар Саша Павловић,„Прво снимање Београда дагеротипом и Димитрије Новаковић“), у: 14. Мајска изложба УЛУПУДС-a (каталог), 10–27. 6. 1982.

Миланка Тодић, Историја српске фотографије 1839—1940, Београд : Просвета : МПУ, 1993, стр. 26.

Ivan Kukuljević-Sakcinski, Slovnik umjetnikah jugoslavenskih, sv. II, Zagreb, 1858, 124-127;

Nada Grčević, Fotografija devetnaestog stoljeća u Hrvatskoj, knj. 28, Zagreb, Društvo povjesničara umjetnosti Hrvatske, 1981, стр. 12, 13, 191.

Горан Малић, Летопис српске фотографије 1839-2008. Београд : Фотограм, 2009.

Миланка Тодић, Историја српске фотографије (1839-1940, Просвета, Београд 1993.)

Бранибор Дебељковић: Прва изложба фотоаматера у Београду 1901. године, Фото савеза Југославије 1989.

Извори: Фото музеј, Википедија, РТС