Сања Бајић

Праисторијске фигурице “Венера“

Праисторијске фигурице “Венера“ смо могли да видимо и на нашим праисторијким локалитетима, нпр. „Баташевску Венеру“ од печене глине, нађену у Доњој Брањевини (Оџаци), до сада најстарију од познатих нађених праисторијских „Венера“ код нас из Старчевачке културе с краја 7. и почетка 6. миленијума пре нове ере.
Палеолитска Венера

“Палеолитска Венера“ стара око 23 000 година пронађена у Брјанској области у Русији; фото: ria.ru

Неке „Венере“ су и заувек“отишле“ из Србије као нпр. 6.000 година стара “Богиња на трону“ из „Народног музеја“ у Београду. Њихово присуство и вредност је непроцењиви доказ континуитета трајања евро-азијских насеља по Евро-азији још од периода старијег и млађег каменог доба. Ипак, њихов чудан изглед и његова трансформација кроз време и значење симбола налажених на њима урезаних остају мистерија.

Научници их везују за дуг период трајања материјархата, доминацију лунарних култова и култова мајке Земље, претпостављено, још од каменог доба у људским стаништима и светилиштима дубоко у утроби земље, пећинама и јамама, што је сценаријем добро експлоатисао филм „13. ратник“ у опису фигурице “Мајке“ Вендола која изгледом треба да подсети на најпознатије палеолитске „Венере“.

Хронологију и њихов изглед можемо наћи у тексту Џесике Лиу од 10.7.2017:

“Назив Венере је употребљен да одреди више од 200 малих женских статуа нађених свуда по Европи и у неким деловима Азије на локалитетима који датирају са краја палеолита. ’Када неки палео-антрополог назове фигурицу ‘Венером’ онда, аутоматски, треба ставити наводнике у тај назив,“ изјавио је Фон Пецингер 1995. г. зато што ове фигурице „Венера“ хиљадама година хронолошки претходе миту о римској богињи Венери. Име је изведено из теорија да ове фигурице треба повезати са неким видом божанства плодности и сексуалности, што је традиционално било везивано и за ову римску богињу.

ОСОБИНЕ

Вилендорфска венера

Ове тзв.“Венере“ датирају из периода између 38.000. год. пре нове ере и 8.000. година пре нове ере. Обично су то врло мале фигурице, висине између 2,5 цм и 10,2 цм, мада су налажени и комади велики чак и до 24 цм. Најчешће су биле резбарене од кљова мамута, али и од вепрових кљова, зуба, јелењих рогова, костију и камена. На врло малом броју локалитета су налажене глинене фигурице које представљају најраније примерке уметности у керамици на свету. Ове фигурице су најчешће приказ нагог дебелог женског тела. Неке облине, груди, кукови, стомаци и пубични делови су претерано наглашени, док други делови тела фале, или су сасвим сведени у приказу. Уобичајено је за ове фигурице да немају лице и да су им руке и ноге приказане са мало детаља, а цела силуета фигурице се сужава на врху и при дну. Најчешће фали дефнисани приказ стопала.

Имајући у виду да су ствараоци ових фигурица били међусобно раздвојени хиљадама километара и великим временским интервалима, чак и до 30.000 година, невероватно је да све оне деле овај исти стил и особине.

НАЈВАЖНИЈИ НАЛАЗИ „ВЕНЕРА“

И док се већина фигурица тзв.“Венера“, подудара по дебљини и наглашеним женским карактеристикама, на појединим налазима има разлике у материјалу од којег су прављене и у начину како су резбарене. Такође су врло разноврсне локације где су налажене. Има их свуда по Европи и чак на локалитетима у Сибиру. Већина је налажена на праисторијским локалитетима, како у пећинама, тако и на отвореном. Иако јако ретко, неке су налажене и на праисторијским гробним местима.

Најстарија позната „Венера“ из Хохле Фелса је нађена у истоименој пећини у Шелклингену (Schelklingen) у Немачкој и сматра се да је стара између 35.000 и 40.000 година (32.000.-38.000. год. пре нове ере). Изрезбарена је од слоноваче дугодлаког мамута. Уместо главе има камену омчу што наговештава да је у питању привезак. Многе „Венере“ су, такође, перфориране на начин који наговештава да су ношене као накит.

Једна од најпознатијих фигурица „Венере“ је она из Виледорфа (Willendorf) у Аустрији, тако названа по месту где је пронађена. Она је 25.000 година стара (23.000.год. пре нове ере). Она је резбарена у камену кречњаку који представља други најчешће коришћени материјал за њихову израду.

ВЕНЕРА ИЗ ЛОСЕЛА (Laussel) у Француској је такође клесана у кречњаку и дели карактеристике са осталима, иако је јединствено леп примерак праисторијске уметности. За њу се сматра да је стара између 18.000 и 20.000 година. Ова „Венера“ представља редак пример праисторијског рељефа. Као и многе друге, и ова из Лосела је некад била прекривена црвено-окер бојом, што наговештава њену везу са месечницом и плодношћу. Трагови ове црвено-окер боје су још видљиви голим оком. Она држи у руци криви ро , исписан са 13 линија које могу представљати лунарне циклусе, или циклусе женских месечница.

Фигурине

Венера из Лосела; извор: artepensamento.com.br

Једнако изузетне су и керамичке „Венере“ из Долни Вестонице у Чешкој Републици и из Веле Шпиље у Хрватској. Оне су најстарији примери фигурица од печене керамике. У Долни Вестонице су праисторијски становници развили мешавину глине и коштаног праха која је у финалној обради давала ефект глазуре необичног црног сјаја завршног слоја на многим фигурицама нађених на овом локалитету. „Црне Венере“ из Долни Вестонице су најпознатији пример фигура од тог материјала. Иако прилично јединствене по боји и врсти материјала од којег су начињене „Црне Венере“ деле једнаке претеране облине са свим осталима нађеним свуда по Евро-Азији.

ТЕОРИЈЕ О ЊИХОВОЈ СВРСИ

Оно што интригира многе научнике јесу пренаглашене облине ових дебелих фигурица. Прављене су у време када су просечне жене морале бити витке и мишићаве грађе. Зато многи истраживачи претпостављају да ове фигурице и нису представе правих „живих“ жена, него религиозне замисли о изгледу (тадашњег – прим.прев.) божанства. То што су прављене да буду мале, говори да су можда биле држане у стегнутим шакама за време некаквих ритуала, што даље подржава ову теорију. Свакако, њихове мале димензије их чине лаким за транспорт светих предмета нашим номадским прецима на путовањима из једног станишта у друго.

Пошто су код већине фигурица претерано наглашаване груди, огромни бокови и падајући слојеви стомачног сала, што је (тада – прим.прев.) било повезивано са плодношћу и трудноћом жена, могуће је да су служиле као симболи плодности. Неки научници такође претпостављају да, пошто фигурице често изгледају трудне, можда, представљују Мајку Богињу, или неко божанство повезано са рађањем деце. Ове фигурице које с

Фигурине

Упоредна табела неолитских „венера“ и антропомофних приказа са Балкана, Егеја, Киклада, Малте – шематски приказ; Археолошки Музеј Лименас, Тасос

у имале камену омчу и пробушену рупу кроз коју се могла провући узица, као нпр.“Венера из Хохле Фелса су, можда, некад биле ношене као амајлије које су требало да штите жену у трудноћи и за време порођаја.

Неке „Венере“ су раније биле „помазиване“ црвеним окером, док су остале биле украшаване симболима који се могу повезати са лунарним циклусом; оба ова аспекта, такође, наговештавају везу са женском месечницом и плодношћу. Док теорија да су фигурице „Венера“ резбарене као симболи плодности, или религиозни предмети, јесте најшире прихваћена хипотеза, многе друге теорије се даље развијају не би ли објасниле тако дуг континуитет њихове сталне израде. Наговештавано је да су биле у питању луткице, или нечији портрети.

Други истраживачи верују да можда представљају (тада важећи – прим.прев.) идеални стандард лепоте, или, да су служиле као нека врста палеолитске порнографије. Узевши у обзир огроман временски и географски распон у којем су настајале, могуће је да су имале и вишеструко значење и служиле за вишеструке намене. У ствари, немамо довољно доказа да би извели конкретан закључак која је од ових теорија тачна, ако је то уопште случај и са једном од њих. Као код многих нађених предмета материјалне културе са краја палеолита, њихово право значење можда никада неће бити утврђено.

Коначно, када је палеолитска уметност у питању, фигурице „Венера“ су ретки налази. У ствари, било какви прикази људи су врло неуобичајени и јављају се тек много касније на временској линији развоја праисторијске уметности. Људи су почели да стварају „уметност“ пре око 80.000 година (78.000. год. пре нове ере), али у тој уметности се јављају прикази фигура људи тек од периода пре 40.000 и 30.000 година (између 38.000. – 28.000. год. пре нове ере). На локалитетима где је пронађено по више оваквих фигурица са силуетом „Венере“, оне су ретко представљале већину нађених предмета. Често је међу налазима присутан и једнак број представа животиња, а већина приказаних људских фигура су мушкарци, или фигуре недефинисаног пола. Међу свим уметничким предметима које су начинили наши праисторијски преци, најчешћи су налази приказа животиња, што указује на то да првобитни модерни људи наше врсте нису у то време били најдоминантнија, ни најважнија жива бића на земљи.

Приредила и превела: Катарина Крстић

Извор: Ancient History Encyclopedia

Тодор Швракић – први школовани сликар из Босне и Херцеговине

У зачецима босанскохерцеговачке ликовне умјетности, дакле, на самом њеном почетку биљеже се имена петорице школованих сликара које су своје ликовно умијеће усавршили на Ликовној академији у Прагу, а које је стипендирало или на други начин помагало Српско просвјетно друштво “Просвјета“ из Сарајева. То су Тодор Швракић, Перо Поповић, Бранко Радуловић, Коста Хакман и Јован Бијелић.

Тодор Швракић, Принципов мост у Сарајеву

Тодор Швракић (Приједор 1882 – Сарајево 1931) је био први школовани сликар из Босне и Херцеговине. Послије завршене Српске цртачке и сликарске школе у Београду и приватне сликарске школе у Бечу, 1904. уписује Академију у Прагу, гдје остаје до 1910. године. По повратку у Сарајево отвара сликарску школу, прву те врсте у БиХ. У Балканским ратовима учествује као добровољац. Швракић је постао један од најбољих акварелиста у српском сликарству с краја 19. и почетком 20. вијека.

Рођен је у Приједору 10. марта 1882. године. Са 16 година одлази у Београд гдје похађа приватну сликарску школу Ристе и Бете Вукановић. Жељан усавршавања, прво одлази у Беч на школовање код једног од највећих српских сликара Паје Јовановића, а касније и у Праг. Као штићеник Паје Јовановића и на његову препоруку, добија стипендију “Просвјете“ и 1904. године уписује прашку Ликовну академију у класи професора Влахе Буковца. 

Прије Првог свјетског рата био је члан друштва Медулић. У својој сликарској каријери радио је портрете и пејзаже. Од портрета му је најпознатији званични и једини портрет Николе Пашића.

Од 1908. године је излагао на свим изложбама Медулића, 1911. године у Риму у српском павиљону, затим у Прагу као и на многобројним изложбама у Југославији. По повратку у Сарајево, отвара сликарску школу, прву те врсте у Босни и Херцеговини.

Тодор Швракић, Манастир

На путовању српским крајевима, Швракић је посјетио и Косово и Метохију, када настаје серија прелијепих акварела из тог краја српске земље. 

Тодор Швракић, Пећка патријаршија

Тодор Швракић, Перо Поповић, такође из Приједора, те Мостарац Бранко Радуловић, сва тројица стипендисти “Просвјете“, организовали су 1907. године у Српској школи у Сарајеву прву изложбу домаћих сликара у БиХ под патронатом и у организацији Српског просвјетног друштва “Просвјета“. Била је то прва ликовна изложба у историји босанскохерцеговачког сликарства.

 

Три године касније, Швракић је организовао прву ликовну изложбу у свом родном граду. Музеј Козаре из Приједора 2010. године обиљежио је стогодишњицу од прве ликовне изложбе приређене у овом граду изложбом под називом “Тодор Швракић – стотину година послије“. На овој изложби било је изложено 21 његово дјело од чега шест акварела и једно уље на платну која су власништво Музеја Козаре (седам слика), Умјетничке галерије БиХ из Сарајева (осам) и шест из приватне колекције породице Медић. 

Тодор Швракић је преминуо у Сарајеву 5. децембра 1931. године. И данас се сматра једним од најбољих српских акварелиста.

Сања Бајић

 

 

Крај мора – Јован Дучић

Пераст

Пераст: фото: darun.ru

Крај мора

Из Боке

Лав камени један из млетачких дана
Озбиљан и мрачан још на тргу седи,
На обали мора. Слуша шум Јадрана,
И где век за веком неосетно следи.
Стар и малаксао, и са гривом седом,
Он је тешке шапе зарио дубоко,
Докле мирно држи у обзору бледом
Свој мраморни поглед и студено око.

Дођу градска деца са веселим плеском,
Драже га, и јашу, и засипљу песком,
И бију га својим пушкама од зова.

Док он мирно гледа на море, и чека
Да галије старе види из далека,
Што одоше некад пре много векова.

Јован Дучић

Збирка: Песме сунца, циклус: Јадрански сонети

Украс 1

Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски писац, песник и дипломата. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике.

Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична.

Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.

Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

Песма „Крај мора“ заснована је на контрасту између непомичности лава и веселе игре деце; у њој је истакнута супротност између старости и младости.

Српска баштина у данашњој Македонији: Манастир Лесново

 

Манастир Лесново (посвећен светом Архангелу Михаилу и пустињаку Гаврилу Лесновском) налази се код истоименог села, између Кратова и Злетова у Македонији. Лесновски манастир је сазидан на темељима старије светиње, која је, како се претпоставља постојала већ у 11. вијеку, у вријеме испосника Гаврила Лесновског. Црква Лесновског манастира је посвећена светом Архангелу Михаилу и светом Гаврилу Лесновском, за кога се везује настанак манастира, као што се види у његовом житију из 1330. године. Први сигурни историјски подаци о манастиру помињу се, дакле, тек око 1330. године. Тада један стари преписивач биљежи како је довршио књигу „у области овчепољској, у земљи злетовској, у месту Леснову, у манастиру светог Архангела Михаила, за игумана Теодосија …“ Старији манастир 1341. године потпуно обнавља и проширује деспот Јован Оливер, представник српске аристократије и господар региона Овче Поље и Лесново.

Манастир Лесново

Манастир Лесново, Фото: Википедија/Dalco26

На црквеном сабору у Скопљу 1347. српски цар Душан Силни је одредио Лесновски манастир за сједиште новоформиране злетовске епископије. Године 1381. манастир Светог Гаврила Лесновског је подарен као метох (посјед) манастиру Хиландару. Ризница лесновског манастира је имала велики број вриједних црквених рукописа и књига.

Милош С. Милојевић у свом дјелу “Наши манастири и калуђерство“ (први пут објављено 1881. године) у попису знатнијих и познатијих манастира српских, наводи и Лесновски манастир за који каже: “Лесновски манастир, у Кратовској нахији, храм св. Аранђела, задужбина Јована Оливера и Душанова, место боравлења моштију Србина свеца, св. Гаврила тако званог Лесковског. Старешине Лесновских калуђера, више станују у Кратову, месту вечне куће Неманића, од пре Немање, па до изумирања те свете српске породице, у коме још и данас има целокупних 9 Неманићских гробница. У овој породичној Неманићској гробници, која је се и састојала од самих цркава подигнутих над гробовима знатнијих умрлих чланова Неманићске породице, који за живота, свога, нису одсечно, било то усмено, или писмено, наредили, где ће се сахранити, као што је речено, још стоје 9 целих и млого разваљених Неманићских надгробника“.

У истом дјелу на другом мјесту у набрајању “Србa борaцa против идолопоклоника, мухамеданаца, јеретика, безбожника Бугара и осталих“, Милојевић помиње и Гаврила Лесновског: “Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као: епискупи: св. Климент, Ангеларије, Горазд, Сава, Наум, Иларијон Магленски, у Битољској нахији итд.— као и онако свеци и мученици: св. Јаћим Осоговски, Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски, Св. Петка Параскева, св. Андреја, Јуродиви, роб грчки око 990, Управда, син Истока и Бегленице, уморени 14. новембра 505. год., св. Никола војник у 9. веку и млоги други…“

ПОВЕЉА МАНАСТИРА ЛЕСНОВА

Натписи

Ктиторски натпис у манстиру Лесново, ктитор: деспот Јован Оливер; фото: Википедија

Оснивачка повеља манастиру “Архистратига вишних сила Михаила“ у Леснову и војводе потоњег деспота “све српске земље и поморске“ Јована Оливера сачувана је у његовом ктиторском натпису уклесаном у два надвратника лесновске цркве. У српском средњовјековном живопису познати су примјери исписивања повеља на зидовима цркве техником фреско сликања (жичка и грачаничка) или појединих дијелова повеље (Ариље, манастир Андреаш). 

Међу бројним сачуваним рукописима Лесновске библиотеке није пронађена повеља војводе Оливера о оснивању манастира. Према запису из 1342. године, годину дана по оснивању манастира, војвода Оливер је манастир приложио Хиландару. Овај његов дар потврдио је цар Душан. До данас објављени акти из Хиландара не дају о овоме никакве податке иако је манастирска архива морала садржати оригинал повеље. Тако ктиторски натпис Јована Оливера представља за сада једини сачувани документ о првобитном лесновском властелинству.

Ктиторски натпис великог војводе Јована Оливера у Леснову из 1341. године са реконструкцијом оштећеног дијела натписа/ Томовић 1977.

ЗНАЧАЈАН ЦЕНТАР МОНАШТВА, ПИСМЕНОСТИ И ПРЕПИСИВАЧКЕ ДЈЕЛАТНОСТИ

Манастир Лесново је у средњем вијеку и касније био значајан центар монаштва, писмености и преписивачке дјелатности. Књижевно наслијеђе из овог духовног центра је велико и разноврсно. Листа рукописа је прилично велика, али ниједан рукопис није сачуван у самом манастиру. У њему су се првобитно налазили рукописи који су написани у Лесновском манастиру и рукописи који потичу из манастирске библиотеке, али за које није потврђено да су ту и преписани. Најпознатији су рукописи које је саставио Станислав Лесновски или Станислав Граматик, српски писар из манастира Лесново. Судећи по његовом секуларном имену, он није био монах, већ мирјанин. Највјероватније да је родом из Штипа, према потпису “Станислав Граматик из Штипа“. Живио је и стварао своја дјела у српској држави краља Стафана Дечанског и његовог сина Стефана Душана у првој половини 14. вијека. Станислоав је најважнији представник лесновског књижевног центра у овом периоду. Заједно са својим ученицима Станислав је саставио неколико рукописа од којих су најзначајнији:

Први Лесновски (Станислављев) пролог из 1330. године, који је до 1860. године био у библиотеци манастира, данас се чува у Београду у библиотеци САНУ, под бр. 53. Састоји се од 321 листа пергамента. Садржи житије светитеља, укључујући Гаврила Лесновског. Напомена на крају Пролога говори да га је Станислав у манастиру Лесново преписао по налогу игумана Теодосија 1330. године под краљем Стефаном Урошем који је “убио моћног бугарског цара Михаила Шишмана“.

Лесновски пролог

Лесновски (Станислављев) пролог из 1330. године, написан у манастиру Лесново; фото: Слово

Други Лесновски пролог потиче између 1330. и 1340. године. Дио је рукописне збирке Народне библиотеке Србије у Београду, под ознаком Пц 705.

Манастир Лесново

Фрагмент другог лесновског Пролога; фото: Википедија

Трећи Лесновски пролог је из 1340. године. Чуван је у Народној библиотеци у Београду под бројем 27. Уништен је током бомбардовања 1941. године.

Оливеров минеј из 1342. године. У манастиру Лесново преписао га Станислав Лесновски на захтјев Јована Оливера. Рукопис је чуван у старој збирци Народне библиотеке у Београду под бројем 62, а при преносу збирке рукописа при повлачењу српске војске 1915. године је нестао.

БОГАТСТВО И РАЗНОВРСНОСТ ФРЕСАКА ЛЕСНОВСКОГ МАНАСТИРА

Зидање и живописање Леснова трајало је осам година. Својом сачуваношћу и разноликошћу фресака, овај манастир предстаља једно од најбољих умјетничких сликарских остварења 14. вијека. Цјелокупна унутрашњост светиње је осликана фрескама, које су рађене у два периода: први у времену између 1341. и 1346. године и други 1347/48. и 1349. године.

Јован Оливер

Лесново, манастир Светих арханђела, деспот Јован Оливер као ктитор, северни зид наоса, после 1341. године; фото: Православна српкиња

Међу фрескама се издвајају портрети оснивача деспота Јована Оливера и његове жене Марије, портрети српског цара Душана, који се сматра његовим најбољим приказом, и царице Јелене, те архангела Михаила и пустињака Гаврила (као и светаца — пустињака Јоакима Осоговског и Прохора Пчињског).

Детаљ фреске српског цара Стефана Душана са жезлом у облику двоструког крста, манастир Лесново, Фото: Википедија

Портрет цара Душана доминира својом величином, он је већи и од самог Христа и светаца који су око њега насликани. На таваници нартекса манастира Леснова су фреске сунца и мјесеца и 12 зодијачких знакова на небу.

Манастир Лесново

Фреска у манастиру Лесново; фото: Поуке

Детаљ фреске из манастира Лесново; фото: philologist

Фреско сликарство манастира Леснова је рад четворице фреско-сликара, чија три имена се налазе на фризу. Прецизно, јасно сликање са богатим орнаментима и бојама је приказано на фрескама које приказују Архангела Михаила, на потрету оснивача цркве и у сценама оболелих од богиња, Успења Богородице, Архангела Михаила који спасава Константинопољ од Сарацена и друге.

Ктиторски аранжмани су представљени у светињама које је градила властела. У фрескама у нартексу, издвајају се композиције из живота Христа и прикази Светаца, као и композиције Давидових псалама. Портрети цара Душана и царице Јелене су међу најмонументалнијим приказима у средњовјековном сликарству.

Христос се јавља ученицима на језеру Тиверијадском (Галилејском), фреска у манастиру Лесново; фото: monumentaserbica

У овом манастиру се налази и једна прелијепа фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама.

Манастир Лесново

Фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама, манастир Лесново; фото: Народни музеј

Ова фреска својевремено је инспирисала српског глумца, сниматеља и прослављеног играча ансамбла “Лола“ и “Коло“, Братислава Грбића да 1973. године оствари сценско-музичко дјело оживљавања средњевјековних фресака из српских манастира под називом „Фреска Вива“. Наиме, Грбић је снимајући документарне програме „Фреске Југославије“ и „Време фресака“ обишао 122 српска манастира. У манастиру Лесново угледао је фреску „Коло“ која је на њега оставила фасцинантан утисак о чему је рекао овако: “Дубоко у мени постојала је насушна потреба да оживим то културно благо. Добио сам идеју да наснимим фреске и да их на позорници пројектујем. С ансамблом ‘Иво Лола Рибар’ направио сам идентичну композицију и када сам преломио светло са фреске на њих, људи са фреске су ‘оживели’. Утисак је заиста био чаробан!“.

Албум са фотографијама раскошног иконописа манастира Лесново можете погледати овдје.

Сања Бајић

 

Литература:

Милош С. Милојевић, Наши манастири и калуђерство (1881), репринт издање Издавачко-књижарског предузећа „Никола Пашић“, Београд 1997. 

Гордана Томовић, Повеља манастира Леснова, Историјски часопис, књ. XXIV, 1977, 83-122.

The Scripture Heritage from the Lesnovo Monastery in MacedoniaSLOVO

 

Сродни чланци:

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

 

Магични квадрат у Четворојеванђељу (цара) Јована Александра из 14. в.

Магични квадрат

Магични квадрат из Четворојеванђеља (цара) Јована Александра из 14. в.; фото: Википедија

Четворојеванђеље (цара) Јована Александра је илуминирани рукопис, који је настао између 1355-1356. године. Један је од најзначајнијих рукописа средњовјековне културе Бугарске који је урадио монах Симеон за цара Јована Александра који је владао од 1331-1337. године као члан династије Стратимировића.

Цар Јован Александар са породицом, минијатура из Четворојеванђеља Јована Владимира, 14.в. Фото: Википедија

Царски портрет на минијатури рукописа попраћен је сљедећим натписом: “Йоан Александър, в Христа Бога верен цар и самодръжец всем блъгаром и гръком; Теодора, в Христа Бога вернаа и новопросвещеннаа царица и самодръжица всем блъгаром и гръком; Йоан Шишман цар, син великаго царя Йоана Александра; Йоан Асен цар, син царев.“

Рукопис који се тренутно налази у Британској библиотеци (Add. МS 39627) садржи сва четири канонска јеванђеља и неке друге текстове. Рукопис је раскошно илустрован са 366 минијатура и састоји се од 286 листова пергамента величине 33 са 24,3 центиметра са накнадним нумерисањем.

This slideshow requires JavaScript.

При крају богато илуминираног рукописа, на 273. страни, налази се илустрација магичног квадрата који се састоји од 25 хоризонталних и 25 вертикалних редова испуњеним словима (25×25, укупно 265 слова) у ком се крије име цара “Јован Александар цар“, а које се од средишњег слова „Iῶ“ може читати у четири правца, што је јединствена појава у таквим рукописима. Дакле, до рјешења квадрата долази се читањем од централног слова у четири правца, али не и дијагонално. То је, заправо, читање у форми крста што се подудара са вјерским садржајем рукописа.

Сања Бајић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Исидора Секулић: Пркос

Исидора Секулић

Исидора Секулић

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометеја, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихових зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не Етику него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и с тугом писао Инсарова који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колико наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведним и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говори: и да буде воља наша!

Ми ћемо, дакле, крајњим могућностима настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу ударимо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Украс 1Исидора Секулић, Записи о моме народу, стр. 39-41, Stylos, Нови Сад, 2001.

 

Бела Барток и српска традиционална музика

Игра, Плес, Коло

Славни мађарски композитор, пијаниста и етномузиколог Бела Барток (пуно име Бела Виктор Јанош Барток, 1881-1945) један је од оснивача етномузикологије, етнографије и антропологије у музици. Радио је као професор на Музичкој академији Франца Листа, а истовремено је био страствени колекционар народне музике из земаља централне Европе.

Барток је 1912. године боравио у Темешмоноштору и Сараволи, близу свог родног града, гдје је забиљежио не тако обиман, али веома значајан материјал музичке и плесне праксе банатских Срба. Ради се о двадесет и једној српској мелодији, које су прикупиле три особе. Једна од њих био је Милан Марковић, млади тамбураш које је Барток нашао у Темешмоноштору, као и виолинисту Михаља Скитовића. Трећа особа био је гајдаш, али се поуздано не зна о коме се ради.

Барток је на основу снимака српских свирача на гајдама, виолини и тамбури, које је забиљежио у поменутим селима у сјевероисточном Банату 1912. године, неколико деценија касније начинио двадесет једну подробно урађену музичку транскрипцију (Bartók and Lord, 1978).1 Снимци Беле Бартока су објављени знатно касније, што уз транскрибовани нотни материјал, представља непроцјењив извор за откривање структурално-формалних одлика музике за игру Срба у Банату с почетка 20. вијека, као и некадашњег стила њеног извођења на различитим инструментима.2

Српски институт из Будимпеште је 2012. године заједно са удружењем “Вујичић“ из Сентандреје и Музиколошким институтом Мађарске академије наука у Будимпешти организовао научни скуп поводом стогодишњице настанка фонографских записа инструменталних, вокално-инструменталних и вокалних мелодија Срба из Баната, које је 1912. године сачинио Бела Барток. Радови са тог научног скупа су објављени у зборнику под насловом “Бела Барток и српска музика“ који садржи седам научних радова чији су аутори Ласло Фелфелди, Золтан Г. Сабо, Стеван Бугарски, Јелена Јовановић, Габор Ередич и Катарина Томашевић. 

Бела Барток, Српски плес:

 

Ови Бартокови записи су инспирисали ансамбл “Вујичић“ из Сентандреје да васкрсне двије старе српске плесне мелодије Мало коло и Ћурђевка. Плес ћурђевка је на простору јужног Баната називан још и банатска ђурђевка, поред назива ђурђевица, а у банатску традиционалну праксу стигла је из централне Србије.

Ђурђевка, у извођењу ансамбла “Вујичић“ из Сентандреје:

 

 

Српска народна музика из Сентандреје:

 

1 Bélа Bartók and Albert Lord, ”Serbian folk music from the Banat region” Yugoslav folk music.
Vol. I, Serbo-Croatian folk songs and instrumental pieces from the Milman Parry Collection. New York: State university of New York Press, 451-471

2 Bélа Bartók, Szerb népzenei gyújtése, 1912
[Serbian folk collection, 1912] (kompakt-disk). Budapest: Vujicsics association

Извори: Српски институт у Будимпешти, Српске народне новине, Википедија

Сања Бајић

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату

Шабац је у Првом светском рату претрпио страховита страдања и крвожедну освету аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу. У овом рату становништво Шапца је преполовљено, а град опустошен. Због великих страдања Шабац је одликован са три ордена – Француским ратним крстом са палмом, Чехословачким ратним крстом и Карађорђевом звездом, а као пандан славном француском граду назван је “Српски Верден“. Други светски рат поново је донео нова страдања и огромне жртве становништва овом мачванском граду.

Први светски рат, Шабац

Изглед бомбардованог Шапца

Скоро идиличну слику предратног Шапца прекида страховита катастрофа оличена у Првом светском рату. Велике војне операције које су се током четири ратне године догађале на овим просторима, као и крвожедна освета аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу, кулминирале су страховитим страдањем Шапца и његове околине.

Град порушен, попаљен и опљачкан, села у околини такође. Народ, што побијен, што расељен, измрцварен и оболео, у великој материјалној беди, са болном радошћу дочекује слободу 1918. године. Ослобођен је 2. новембра 1918. године. Од предратних 14.000 становника, једва да је у животу остало 7000, а и број постојећих кућа је био више него преполовљен. Непријатељ није поштедео чак ни шабачку цркву. Колика је утеха што се овај град опет издвојио у Србији, али сада по страдалаштву, и по своја три јединствена ордена добијена за ратне заслуге: француски Ратни крст са палмом (1920), чехословачки Ратни крст (1925) и Карађорђева звезда.

После свог великог пострадања Шабац је назван, као пандан славном француском граду, „Српски Верден“.

Зверство окупатора, Саборну цркву претворену у логор, куће и њиве разрушене бомбама, али и јунаштво ратника Церске битке, Шапчани протеклих 100 година чувају од заборава. Том се циљу на посебан начин посветио тамошњи музеј. Према речима историчара Бранислава Станковића, Народни музеј у Шапцу има нову сталну поставку, по оцени стручне јавности и бројних посетилаца сигурно најбољу у земљи. У оквиру ње налази се и Соба страдања, чији је највећи сегмент посвећен голготи Шапца у Првом светском рату, као и сва три ордена која је град добио за своје страдање и јунаштво. На посетиоце нарочит утисак остављају холограми у природној величини који персонификују људе тог времена и дају им могућност да из пуких бројева страдалих постану особе са именом, презименом и сопственим животима.

Један од значајних пројеката шабачког Музеја јесте монографија историчара Бранислава Станковића “Страдање Шапца и Мачве у Великом рату“ која је објављена  на енглеском језику под насловом “Suffering of Šabac and Mačva in The Great War“.

Ниједан крај наше отаџбине није толико пропатио као Шабац и Мачва у току Великог рата и зато сви имамо моралну обавезу да спречимо да се то икада заборави. Отуда и ова монографија, намењена страним истраживачима, преко које ће за претке Мачвана поново чути свет. У њој ће први пут бити јавно објављене бројне фотографије, део грађе страних архива и Војних института, а јасну поруку пренеће и текстови страних извештача, савременика тих догађаја као што су др Арчибалд Рајс, Анри Барби, Џон Рид, Л. Л. Томсон – каже Станковић.

 

Масовна силовања

“Убеђен сам да је број силованих жена и младих девојака веома велики, а судећи по ономе што сам приликом истраге видео, мислим да не грешим у констатацији да су у многим окупираним селима готово све жене, од најмлађих до најстаријих, силоване… (у Шапцу). Из хотела ‘Европа’ одвођене су у хотел ‘Казино’, а потом у цркву, где је било много људи… У цркви, иза олтара, официри су силовали девојке. За време бомбардовања жене су као живо месо избацивали на улицу како би могли да их погоде”, записао је швајцарски криминолог и форензичар Арчибалд Рајс, који је на позив српске владе дошао у Шабац и Подриње да забележи ратне злочине Аустроугарске војске.

Тела побијених српских војника у Шапцу

Све је уништено и оскрнављено

Анри Барби, француски новинар и књижевник, ратни дописник француских журнала са српског ратишта за време балканских ратова и Првог светског рата, овако је видео разорени Шабац:

„Већ код првих кућа јасно је да је град разорен. У главним улицама, на којима се још виде барикаде које је непријатељ саградио од најразличитијег материјала: малтера, гипса, од кревета, намештаја, узалуд се тражи кућа која је остала нетакнута“.

Кровови су пробијени и на њима је остала само понека греда, која нестабилно виси на деловима малтера. Разбуцани зидови личе на позоришне сценографије. Врата су изваљена; прозори разлупани и избачени из лежишта, нагињу се напоље и прете да ће испасти.

Све радње су испражњене и уништене. Све што није могло да буде понето, упропашћено је. У банкама, непријатељ је узео готовину, вредности, и уништио књиговодство. У школама, све је поразбијано. У апотекама, лекови, бокали, хемијски производи, стакленке, све је поразбијано и претворено у разливену прљаву скраму на паркету. У приватним кућама, све што није покрадено, избачено је на улицу или разбијено. Уништавајући бес Аустро-Мађара терао их је чак дотле да ломе стакла, цепају породичне портрете, прљају зидове, чак и плафоне, смећем и изметом!”

Први светски рат, Шабац

Порушени Шабац

“Било је ужасно ово видети!“

“Шабац је био богат и важан град, метропола најбогатије области у Србији, Мачве, и средиште велике трговине воћем, вуном и свилом. Имао је 2.500 кућа. Неке су уништили топови; двоструко толико било је намерно спаљено, а у све је било проваљено и опљачкане су. Човек је могао километрима да хода – свака је кућа била похарана. Освајачи су узели платна од лана, слике, дечје играчке и намештај – а оно што је било превише тешко и незграпно да би се понело, они су уништили секирама. Своје коње су сместили у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библотекама све су књиге биле разбацане по поду у прљавштини, пажљиво покидане из својих корица. Нису овако поступили само са неким кућама – већ са сваком кућом! Било је ужасно ово видети – навео је Џон Рид, амерички дописник из Србије.

ПЕРИОД ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

У периоду између Првог и Другог светског рата Шабац је ипак успевао да се развија и расте, и то пре свега, захваљујући веома развијеном занатству, трговини, пољопривреди… Пред сам крај тог периода, 1938. године, у Шабац је премештена Хемијска индустрија „Зорка“ која је дотле радила у Суботици. Она ће обележити каснији вишедеценијски период развоја града и постати готово синоним за Шабац.

Како се после највећих катастрофа живот ипак наставља даље, тако је и Шабац наставио свој послератни живот у новој држави и у нешто измењеним околностима. Та промена огледа се највише у чињеници да се државна граница сада померила знатно на север, а Шабац је остао у унутрашњости. Неке привилегије које је до тада имао неповратно су нестале и капитал се више није у оној мери сливао у овај град.

ШАБАЦ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

После тек нешто више од две деценије мира и спокоја, ратни ужас поново захвата Европу, па самим тим и Шабац. Други светски рат свом својом жестином сручио се и на ове просторе, и већ у првој ратној години Шабац жестоко страда. Септембра 1941. године Немци брутално протерују око 5.000 Шапчана у сремачко село Јарак, где су били смештени у импровизованом логору. Са тог марша, „Крвавог марша“, како је касније назван, многи се никад нису вратили кући.

Током рата у Шапцу је постојао концентрациони логор кроз који је за четири ратне године прошло око 25.000 грађана. Укупне жртве које је овај град дао током Другог светског рата износе око 7.000 људи. Слобода је коначно стигла 23. октобра 1944. године.

 

Извори:  РТВ ШабацМачва.инфоБлиц, Википедија, 

Приредио: Расен

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

 

Српски народни обичај моба

Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Реч моба долази од речи молба. Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћ.

Михајло Миловановић (1879-1941), Моба

Домаћин куће тада сазива мобу – заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско весеље.

Учеснице мобе ручају током одмора (Моба у Ростову, фото: Мирсад Мујановић)

Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива – у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре.

Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима – да свако покаже оно што најбоље зна и уме. Мобе су, тако, биле свеобухватни израз живота једне сеоске заједнице.

Мноштво изворних народних песама настало је и певано на моби и о моби. Једна од женских певачких група које и данас наставља изворну српску певачку традицију је и Моба из Београда.

 

Извор: Небески прстен

 

Кад будемо бољи, биће нам боље

Кад будемо бољи, биће нам боље и ђе крвник гледа у најближе твоје и ђе земља плаче рад судбине твоје, биће ти боље

Звоно

 

Кад будемо бољи, биће нам боље и мимо наше воље и у невоље и у злобе, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на вјешала и у катакомбе, биће боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на стубове и у ровове, у јаме безданице и у гробнице, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у бољкама и у жалопојкама у пјесмама ругалицама и у данима глади и ужаса, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у тамницама и у пећинама у ракама јуначкијем, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у амбису страве у незнању своме, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у бесмислу ништавном у слободи пролазној и у страху огромном, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на судове страшне и у масе мрачне и у часу џелатовог дана, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у злим канџама судбине ове, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље тамо ђе се бољи са горијем боре, ђе се сузе роне биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у лудом трену пред свитање зоре, тамо ђе се коље и ђе ране боле, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у ноћима дугим док се чека јутро да позове жетву и ђе душе’ лете тамо ђе је боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и ђе крвник гледа у најближе твоје и ђе земља плаче рад судбине твоје, биће ти боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље на далеке стазе мале среће твоје, на путу за ништа ђе јецаји звоне, биће ти боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље тамо ђе се сабра већ сабрани зборе, тамо ђе се иде мимо воље твоје, биће боље.

Кад будемо бољи, мора бити боље то казаше давне сузе оне, што плакаше ради добре смрти твоје, ако будеш бољи теби биће боље.

Зашто плачу очи од судбине ове, зашто грми понос твоје жеље боље, зашто сила света остала је слијепа, зашто млада душа, без човјека оста’.

Ђе ти је срећа закопала тугу, па се срећа твоја против тебе бори, зашто ти је голема невоља једну само бригу оставила, зашто ти је брига та једина, ради злога јада увенула.

Од живота само трагови ће бити, којим ће се људи поносити а са њима будући вукови, научени науком слободе

Није теби име запамтило борбу, а ни борба није избрисала име.

Како ће нам бити ако неће боље, мора бити боље ради земље ове, мора бити боље ради ђеце боље, неће бити боље док не буде горе.

Наше старо звоно непрестано зове, буди се роде, да ти буде боље, наше благо срце, откуцаје броји, док се душа света са сотоном бори у далекој прошлости твоје борбе нове.

Лука Вукадиновић

Извор: Стање ствари

Сликар Никола Машић – Србин из Лике којег Хрвати својатају

Никола Машић (Оточац, 28. новембар 1852. – Загреб, 4. јуна 1902) је био српски сликар и почасни члан Српске краљевске академије, од 1892. године. Студирао је сликарство у Бечу, Минхену и Паризу. У Загребу је од 1884. постао професор цртања а од 1894. до смрти управник Штросмајерове галерије. Његово сликарство сврстава се у идилични академизам а главни мотив су призори са села и студије обичних људи.

Никола Машић, Село у Лици

… Све до средине 19. века, код Срба једва да је постојало историјско сликарство. Његов настанак се везује за идеју обнове српске државе у романтизму. Код периферних Срба се такво сликарство јавља још касније, јер су тадашњи сликари занемаривали историјску тематику.

Никола Машић, српски сликар, рођен у Оточцу, Лика 1852, умро у Загребу 1902. Извор: Википедија

Међу њима првенство има Никола Машић. Године 1891. у земунском листу „Ново време“, др Владимир Николић је објавио опширни чланак о сликару Николи Машићу, а нешто касније, 1895. исти чланак је прештампан у драгоценој књижици Српски сликари.3 У њему су сабрани главни подаци о Машићевом рођењу „од српских родитеља“ у Оточцу 15/27. новембра 1852, о животном путу, школовању у Трсту, Бечу, Грацу, Минхену, о његовим путовањима у Француску и Италију и о његовој делатности у Загребу, где је био наставник на тек основаној Обртној школи. Умро је 4. јуна 1902. године. Николић је први дотакао питање, коме народу Машић припада? Своје становиште образложио је на најтолерантнији начин, рекавши: „То је и такав је Никола Машић. По народности Србин а по вери православан, не суделује он као ни његове слике у данашњој борби, која мимо њега пролази као посве дневна ларма мимо уметности.

Он поштује на Хрватима и Србима оне стране које се добрима називају и љуби и један и други народ подједнако. Он исповеда начело да уметник не треба да је политичар и да је за политичаре борба, а за уметнике мир. У овоме се угледао на Ђуру Даничића. За то се и Срби и Хрвати препиру, ко ће више ту умереност да поштује и зато га радо и једни и други називају својим.“

Недопустиво је прећуткивање да је Никола Машић Србин, односно да припада и развоју српске уметности. Његов је опус уграђен у хрватску уметност, у којој представља важну етапу тзв. идеалистичког реализма, који цвета у раздобљу 1860—1890. Његово српско опредељење ожалили су главни писци хрватске уметничке историографије, Љуба Бабић4 и Матко Пеић5.

Никола Машић

Дубровачки часопис Срђ 15. јануара 1902. поводом смрти сликара Николе Машића

Прехваљен у свом времену, анегдотском љупкошћу својих слика није избегао строжије судове модерне хрватске ликовне критике, посебно Љубе Бабића. Машић као да се заувек везао за програмска начела Исе Кршњавог, који је строго проповедао:

„да реализам или истина мора бити у умјетничком дјелу пољепшана, идеализирана, ољепшана по језику, по стилу, по чину и материјалу. Сеоска одијела на позорници треба да буду од финијег материјала, крој те одјеће по светачкој народној ношњи.“ Зато је Бабић и могао да осуди Машићево сликарство, тврдећи да му је импресионистичка палета тајна.6

Са својим уметничким схватањима Машић се није могао наћи у колу тадашње Модерне, која се почела окупљати пред крај Куеновог времена. Без обзира на одсуство из покрета који је у хрватску уметност донела „загребачка шарена школа“ под вођством Влаха Буковца, он је био значајан сликар хрватског академизма, оног његовог хтења које је чезнуло за „улепшаним светом“, како га је назвао сликар и критичар Алекса Челебоновић.7

Том, данас одбаченом свету, не може се оспорити цртачка прецизност, зрелост и студиозност, која захтева гипкост и мајсторство руке. То су врлине које је овај Србин из Лике, заљубљеник идиличних стања која оплемењују и преображавају сваку ружноћу овога света, сигурно поседовао.

Управо су академски реалисти уносили у уметност и Хрвата и Срба одјеке великог света у којем су уметнички сазревали, опредељујући се за оне тежње чије су вредности изгледале трајне и непомириве. То њихово уверење претворило се у коб њихове уметности, којој није измакао ни Никола Машић. …

 

3 „Ново време“, бр. 86—89
4 Лазар Николић и ДР Владимир Николић Српски сликари, Земун 1895, 169—184
5 Љуба Бабић: Умјетност код Хрвата, Загреб, 1943.
6 Енциклопедија ликовних умјетности 3, Загреб 421—422
7 Бабић, н.д. 91.

Дејан Медаковић, “Срби у Загребу“, Прометеј, Нови Сад 2004

Одредница на Википедији, Фељтон Вечерњих Новости, Ризница Српска

Записи из 19. века: Сава Дечанац Бараћ о страдању Старе Србије

Дечански монах, Сава Дечанац (световно име Ђорђе Бараћ), касније Епископ Жички, оставио је писано сведочанство о збивањима у Старој Србији (како се тада називало Косово и Метохија) и Македонији. Његов меморандум под насловом „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ из 1882. године, чињенично је утемељен, садржи низ података о томе са каквим проблемима се тада сусретао православни српски народ у тим областима – пљачкама и другим облицима незаконитог стицања материјалних добара, убиствима и прогоном. Осуђујући велике силе, које су на Берлинском конгресу остале неме на молбе народа Старе Србије, Сава Дечанац такође у овом меморандуму указује на бројне злочине, наводећи ко су њихови починиоци, жртве и какав је био крајњи циљ. Управо је овај дечански монах био овлашћен од својих сународника да 1878. на Берлинском конгресу преда молбу за ослобођење од османске власти, или добијање аутономије.
Призрен

Призрен, Фотограф: Ханс Хилдерберг

„Будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије“ – рекао је у свом обраћању, 3. јула 1878. године, на Берлинском конгресу, закључивши и да је Србима дата само амнестија и да се ни она није поштовала. Ова молба није прихваћена. „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ објавили су 2001. године Дом културе Свети Сава из Истока и Стари Колашин из Лепосавића, а 2016. манастир Високи Дечани објавио је текстове Саве Дечанца на енглеском језику, заједно са преводом књиге „Плач Старе Србије“ дечанског игумана Серафима Ристића из 1864.​ Списи су објављени на оригиналном језику с краја 19. века, а овде преносимо делове ових списа.

У свом меморандуму епископ Сава Дечанац такође наводи да је утицај централне османске власти био слаб, да су локалне власти биле у спрези са починиоцима најтежих злочина који су се дешавали свакодневно и да су починиоци имали отворену заштиту носилаца судских и полицијских функција.

 

Чиновнички апарат попуњаван је из локалног муслиманског, пре свега албанског становништва, па, како је навео – нису предузимали ништа на заштити православних поданика.

Сава Дечанац на Берлинском конгресу: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора

„Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије…

…Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу.

У свом тексту Сава Дечанац преноси читав низ сведочења:

„… Хвала Богу сада рекли би као да је мало боље овамо код нас, паша или кајмакам стегао је овамошње житеље прилично, који су престали бар јавно засад говорити да нас о томе и томе празнику покољу у цркви крај – део наше вароши и дућане (или село) запале, школу и цркву да разруше и опљачкају – већ само се ово у нашем крају догодило што је пре неки дан погинуо Јован из Љубожде, Марко из Драгољевца, Петар из Осојана – овоме отеране овце, волови, или запаљена кућа, ономе уграбљена ђевојка итд, итд.“

„Оваквих несрећних жртава од Берлинског конгреса до данас“ је, наводи даље он, „било у нашим земљама 5-6000, да нам тако побише до сад све без разлике прве људе“:

„… у Пећи убише Марка Стевановића старог кмета и његова два синовца од којих је један био ученик новије тамошње школе. Убише трговца Јагру Митковића и Никодима Стојановића, који је био ученик београдске гимназије.“

Епископ Сава Дечанац потом износи и сведочење о убиству младог кмета Јеврема Захаријевића (Герића) којег, како истиче – „народ као младића од 23 године изабра за кмета, баш онда када бијаше уздрмана и из основа потрешена цела турска царевина распаљена и разуздана у највећем степену анархијом испред самих прошлих ратова…“

Млади кмет је „у овим најтежим данима народњег искушења умео 5 година достојно заступати интересе народње“ и „јављати стање ствари и вишој власти, па чак и највишој у сами Стамбол“, а „тражећи милост свом народу – упуство заштиту.“

Власт се „показивала према њему као да му поклања поверење“:

„И један дан га пошаљу с неком комисијом у цркву (патријаршију) и наједанпут из краја пукну пет мартинки, које оборе Јеврема мртва на земљу, на самим вратима црквеним, да од тог времена народ више не иде у цркву; неколико пута и полазио је, али забадава кад мусломани припуцају одма пушкама у гомилу народа, да овај мора да бега натраг својим кућама. Са овијем, они су наумили да опусте и разруше стару српску патријаршију и околне Хришћане сасвим да истребе.“

„Исто тако недалеко од Пећи у селу Истоку убише кметове Фићу и Милутина Царевића у Тучепу Јована Марковића итд, итд,“ наводи даље Сава Дечанац.

У наставку свог текста, међутим, листа и нове случајеве страдања:

„И заиста као што горе рекосмо погинуло је не мање од 5 до 6 хиљада православних Срба и, баш када су ови редови писани, убише једног младића у Призрену пред његовим дућаном и селу Хочи, 4 часа од Призрена убише изјутра пред самом касапницом једног најбољег момка. У тој завери беху 3 зликовца, и када их после људи запиташе зашто ово урадише, један је казао зато га убисмо да буде на касапници и од ђаура меса; други опет каза: рекао ми је ђаур брате, а није примио нашу ак муслиманску веру. Недалеко од Хоче у селу Жеочишту ономад уграбише једну српску ђевојку од 17 година и за све ово до сада што је казато баш никаквог удовлетворења код надлежне власти не би.“

Објашњава и да „списак“ није довршен, а истиче и да се све догађа „пред самим вратима назови власти“:

„И опет велим, а још колико и колико је било овакови по Србе злосрећни жертава, које сада овђе не бележимо и колико их још неће бити баш сада овијех дана само док овај наш списак довршимо и још когоћ прочита га и јавности се преда и то се све чини на очиглед пред самим вратима назови власти.“

Ви срећнији бесте од нас, јер извојевасте политичну самосталност и слободу. Али на зло употребисте ову највишу светињу човечанства

Сава Дечанац у књизи “Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ у уводној речи упутио је и, како је навео – „искрену, братску опомену ослобођеним Србима“:

„Разумемо и ми, господо, шта је слобода о којој ви у новинама говорите. Слобода је кћи сваке истине, она је мајка човечанској људској цијељи. Човек само у слободи може бити прави човек. У ропству, у каквом смо ми сада, човек је само словесна животињица, коју може сваки клати по ћефу. Ви срећнији бесте од нас, јер извојевасте политичну самосталност и слободу. Али на жалост!, на зло употребисте ову највишу светињу човечанства и постадосте прави робови својих распаљених страсти, угађајући својим личним страстима и свом штетном мудровању коме сте робови.“

Све што је једном народу најмилије, наплеменитије, најсветије – нама стоји на коцки

„Све што је једноме народу најмилије, наплеменитије, најсветије, што га од других народа одликује и чини снажним, бистрим, самосталним и корисним чланом просвећеног човечанства, ама баш све то нама (по крај тога и сам опстанак наш) на велику жалост и поруку сувременицима, још веома једнако стоји на коцки и готово онако исто, као што је било и пре седамдесет година.“

Не заборављајте како народ све памти и прибележава, како свемогући Бог суди

„На послетку обраћамо се овом ријечи свима и сваком неробујућем брату Србину, којима је данас пао у део да управљају прађедовским, из најстарији времена, са највећим и најсветијим аманетом народним, који сте велим Божијим промислом данас одређени да управљате тако рећи смрћу и животом васцелог српства, не заборављајте како народ све памти и прибележава, а историја – вечно и праведно, како свемогући Бог суди. Памтите како сваки злорад потомство куне, како сваку немарност народ грозно жигоше оне који имају пуну слободу, средства и власт над животом и судбом у свим односима својега народа, па је на зло употребе.“

„Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ писано је са идејом да се савременици упознају са тадашњим збивањима. Иако без намере да то остане као сведочанство за будуће генерације, управо „читање ових текстова са савременог становишта помаже нам да разумемо разлоге за наставак међуетничког насиља у овом региону и пружимо виталну перспективу за разумевање тренутне ситуације на Косову“ – написао је отац Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, на корицама издања књиге из 2016. године.

Извор: Косово Север Портал

Како је панк бубњар из Вашингтона спасио древно сиријскo појање од нестајања

Џејсон Хамачер (Jason Hamacher) у Сирији; (Fotó: Jason Hamacher / Lost Origins; index.hu)

Не бисте никада рекли да би момак као што је Џејсон Хамачер завршио у Сирији, али као што каже „панк рок је етика и став, а не изглед или стил“.

Хамачер је панк рок бубњар из Вашингтона. Тих дана откривао је нове звукове. До сиријског појања дошао је од идеје комбиновања хеви метал звука са старим хришћанским псалмима. Најинтересантије, до Сирије је дошао захваљујући неспоразуму у комуникацији. „Те 2005. мој пријатељ Бил ме је позвао и рекао, треба да чујеш невероватно српско појање“. Рекао сам „сиријско, то би било сјајно“.

Зато је у више наврата одлазио у Алепо, у периоду између 2006. и 2010 како би снимио древно суфијско и хришћанско појање. То је било у периоду пре избијања крвавог грађанског рата 2011. године, када су људи попут њега могли лако да отпутују у Сирију у потрази за неоткривеним музичарима.

„Седео сам у предворју хотела, жалећи се пријатељу — који је један од најбољих виолиниста Алепа – како не могу доћи до било чега. Питао сам га, ‘имаш ли идеју где бих могао да снимим праву суфи музику?’ Почео је да се смеје. Упитао ме је, да ли знам ко је био његов деда?“

Одговор је био: „Мој деда био је главни шеик једног од најутицајнијих Суфи редова у Алепу. Овај специфичан ред произвео је неке од најпознатијих певача са Блиског Истока у историји“.

Хамачер се ускоро нашао у дворишту 5 векова старе куће у старом делу Алепа, снимајући музичаре чији се глас никада није чуо на западу.

Видевши да уопште не постоје записи древног појања и песама, како каже, себична идеја којом је желео да пробије свој бенд, прерасла је у иницијативу и велики пројекат очувања непроцењивог културног наслеђа. Још је важније ако додамо да су псалми на арамејском, језику којим је говорио Господ Исус Христос.

Данас, стари град у којем је снимао, је нешто више од гомиле рушевина, уништен годинама борбе између „побуњеника“ и Владе. Џејсон често обилази Сирију, и организује хуманитарне концерте и изложбе за помоћ Хришћанима који и даље живе тамо, упркос свакодневној неизвесности да ли ће остати живи. Према проценама 40% Хришћана напустило је земљу.

Његов рад остаће вечни траг и подсетник на сиријско хришћанство пре рата.

Пројекат можете послушати на: https://soundcloud.com/lostorigins

 

Погледајте и задивљујуће фотографије хришћанских места у Сирији од Џ. Хамачера које данас, нажалост, само подсећају на сиријско хришћанство прије рата: Huffingtonpost.com

Извор: Смртсвету.блогспот

“Српски дан“ у Француској 1916.

Током Великог рата установљени су добротворни дани са циљем прикупљања помоћи борцима, жртвама рата и њиховим породицама. У дану посвећеном одређеној сврси, школска дјеца, жене из Црвеног крста, чланови разних добротворних друштава и други волонтери прикупљају помоћ на улицама француских градова. Од почетка рата француска штампа преноси све шта се дешава на српском фронту.

Плакати за организовање помоћи Србима, Српски дан у Француској 25. јуна 1916.

МедаљеПрви Српски дан организован је 26. марта 1915. за школе у Француској. Тада је у свим француским школама, од основних до универзитета, одржан Српски школски дан. Француско министарство просвјете у ту сврху објављује информативне билтене о српској историји и информације о учешћу Краљевине Србије у рату који се дистрибуирају по школама. Француски учитељи и професори тога дана причали су о историји Србије својим ђацима и сакупљали прилоге за српску ратну сиротињу. Сљедеће године 25. јуна у цијелој Француској обиљежен је велики Дан Срба, уочи годишњице Косовског боја, а у знак солидарности са напаћеном Србијом.

За тај дан израђени су плакати, медаље, значке, беџеви и заставице који ће послужити за прикупљање помоћи српском народу. Многи француски умјетници радили су плакате за ову прославу и организовано прикупљање новчаних средстава.

Медаља “Gloire aux Serbes“ (Слава Србима) је комеморативна медаља која је израђена у Француској у добротворне сврхе за Српски дан 25. јуна 1916. у част неустрашивом српском народу који се након инвазије Централних сила на Србију у зиму 1915/16. године и након великих патњи и огромних страдања нашао прогнан заједно са српском војском, повлачећи се преко завејаних планина Црне Горе и Албаније, на Крфу у Грчкој. Осим одавања почасти Србима, ове медаље су служиле за прикупљање средстава за српске избјеглице.

На једној страни медаље приказан је пар, српски војник са пушком у руци и жена са дјететом у наручју који симболично представљају српску поворку у Албанској голготи у зиму 1915/16. године. Ту се налази и натпис “GLOIRE AUX SERBES“ (Слава Србима) и потпис А. BARGAS који се односи на Арманда Баргаса који је у то вријеме креирао разне медаље највише у Арт ноувеау стилу. На наличју медаље су француски и српски грб са ознаком године 1916.

Још једна медаља која је обиљежила Српски дан 25. јуна 1916. у Француској, такође је допринос добротворном фонду за помоћ српским избјеглицама након тројне инвазије на Србију током Првог свјетског рата.

На лицу ове медаље се налази српска круна и двоглави орао са натписом “JOURNEE SERBE“ (Српски дан), испод круне су ликови краља Петра I и престолонасљедника Александра, а одмах испод њих је натпис “GLORIEUX DEFENSEURS DE LA LIBERTE SERBE 1914-1915” са истим текстом и на српском језику (СЛАВНИ БРАНИОЦИ СРПСКЕ СЛОБОДЕ 1914-1915) и жигом “TSM LORDONNOIS GRAVEUR EDIT”. На наличју ове медаље је српски двоглави орао, а у његовом средишту штитови савезника уоквирени натписом “GLOIRE AUX INTREPIDES HEROS SERBES” (Слава храбрим српским херојима).

Овакве медаље су се називале  “Médailles de journée”, а на стотине њих су произведене у Француској за вријеме Првог свјетског рата. Израђиване су од разних материјала и имале су различите облике. Ове, Србима у част, данас се налазе махом у колекционарским збиркама, француским музејима, а могу се наћи и на разним онлајн аукцијама.

Медаље

Сања Бајић

Женски вокални ансамбл “Роса“ из Њујорка чува српско традиционално пјевање

“Роса“ (ROSA) у Бостону, октобар 2014. Фотографија са: www.facebook.com/rosavocalgroup

Традиционална вокална група “Роса“ је женски вокални ансамбл из Њујорка који уједињује пјевачице са три континента, а који чува и његује изворни облик српског традиционалног пјевања.  Групу су 2014. године основале Марија Стојнић, филмски стваралац и извођач традиционалне српске музике из Њујорка и Александра Денда, вокалисткиња (џез пјевачица) и композиторка која је дипломирала на Беркли колеџу.

 

“Роса“ је тренутно једина активна српска традиционална вокална група у Њујорку са чланицама из САД-а, Индије, Малезије, Колумбије, Грчке и Србије. У групи су поред Марије и Александре, Тифани Вилсон (Tiffany Wilson), Шилпа Анан (Shilpa Ananth), Елени Арапоглу (Eleni Arapoglou), Ирма Селеман (Irma Seleman), Ванеса Бергонзоли (Vanessa Bergonzoli), Тамара Усатова (Tamara Usatova) и Трупти Пандкар (Trupti Pandkar).

“Роса“ је и дио филмског пројекта “Girl who opossed the Sun“. Према ријечима Марије Стојнић, “Girl Who Opposed the Sun” је музички документарац о народној умјетности и музичкој традицији из Србије која нестаје, а коју су стварале и изводиле жене кроз вијекове наше турбулентне историје. Неуклопљиве у западњачки тонски систем, ове пјесме је немогуће записивати и могу се преносити само као усмена традиција. У овом филму видимо три генерације жена које откривају очаравајућу моћ овог наслијеђа које утјеловљује фолклор и мит, као и жељу да се истражи вриједност међугенерацијског памћења.

 

Сања Бајић

 

Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу

У току минулих векова вршено је однарођивање Срба – турчењем, албанизовањем, мађаризовањем, хрватизовањем (преко унијаћења и католичења), а у XX веку и македонизовањем. Расрбљивање Црногораца у XX веку јесте, у својој суштини, најподлији чин у целој лепези разнородних видова асимилације Срба, јер се ради о однарођивању оног дела српског народа, који су учени Европљани сматрали за најсрпскији.
Котор

Котор

Митрополит Данило, родоначелник династије Петровић Његош, написао је својом руком на рукописном јеванђељу, израђеном на пергаменту, следеће:

„Данило, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи, купи ово светоје јевангелије ценоју златну 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, пренесено од земљи молдавскије њекоторим купцем. И сему ми од нашега труда управисмо сребро – образ Хритов и 4 јеванђелиста и с друге стране почех од сребра пет – у све печах 10 и приложих га у Патријаршији пећкој храму Вознесенија Христова…“ (Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд, књига II, страна 91).

У цетињским „Записима“, за октобар 1939, објављен је препис следећег текста, писаног руком митрополита Данила:

„Ва љето 7207 (1698) мјесеца јулија 17 на неђељу Светих отец, да јет вједомо како купих сију душе спаснију књигу Житије Светого Сави, прваго архиепископа и учитеља србскаго аз грешни и смирени Данил, наречени владика цетињски…“

На Митровдан 1714. године, митрополит Данило је упутио ову поруку Црногорском збору и главарима:

„Мила би ми била смрт да сте ви хтјели да сви уједињени изгинемо часно и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца – што нас Црногорце довело у ове крше – оставивши послије себе славу и част… Као што сами знате, у ваше вријеме, за тешког бечког рата, колико је храбрих Срба, Грка и Бугара, Угара и Њемаца пропало..“ (Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Владике Данила, Цетиње, 1955).

Митрополит Данило пише у Бечу, 2. децембра 1714, Гаврилу Головкину, представнику руског цара Петра Великог, код цара Аустрије:

„А сада мене су овђе зауставили… Не знам шта ће бити од мог живота у туђем царству, јер бих ја прво себе обешчастио, а затим наша српска племена, када бих молио помоћ од других држава, и ругале би нам се друге вјере…“ (Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Владике Данила, Цетиње, 1955).

Митрополити Сава и Василије. У писму патријарха српског Атанасија и црногорског митрополита Саве Петровића Његоша, датираном 25. маја 1752, на Цетињу у „Резиденцији цетињских митрополита“, које је у Русију носио архимандрит (потоњи митрополит) Василије Петровић Његош, уз остало, пише:

„… Нарочито је сваког саучешћа достојна српска земља која не само да је сваког свог права лишена, него и стално лежи под ногама противника, и њена страдања и уздахе тешко је описати…

Једина слободна књажевина црногорска која је своју вјеру и храброст, као и раније, увјек готова показати цијелом нашем словеносрпском народу…“ (Политички и културни односи Русије са југословенским земљама у XVIII веку, Москва, 1984, стр. 159).

Митрополит Василије Петровић Његош, у својој „Историји о Црној Гори“, која је одштампана у Москви, на руском језику, 1754, уз остало, каже:

„За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се је разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српским царством…

… Црна Гора насељена је већином досељеницима, који у ове горе добјежаше послије пропасти царства српскога. Свако такво племе памти и свог родоначелника који се је преселио у Црну Гору, свако племе има, у народном предању, своју историју; свако прича кад су се доселили у Црну Гору његови стари, ко су они били, одакле су се доселили итд. Привешћу неколико примјера. Његош на примјер причају како су испод Његоша планине, из Херцеговине (то је сада никшићки крај – Б.Ј.), дошла два брата – Ерак и Раич, па се населили у Његуше од којијех се је и прозвало мјесто Његуши, а од ова два брата постала су два јака села: Ераковићи и Раичевићи…

… При избору књаза Лазара за цара српскога, били су сви српске велможе, осим зетскога и црногорскога ерцога, који је у то вријеме био Балша, син Страцимиров, који је наслиједио ерцогство, послије Јована И ерцога, који је произилазио од фамилије књаза Вукана, Симеона Немање сина, и звао се Јован И Црнојевић…

Балша, којега сам прије споменуо, дошао је на Косово трећи дан послије оне несрећне битке 897. од створена свијета, од рођења Христова 1389. јунија 15. Балша је био одвећ жалостан што није стигао да буде у боју на Косову…“

После тога се у овој историји говори да је митрополит Василије „ступио у политичку и братску свезу са околнијема Црној Гори српскијема племенима. Он је ступио у братску свезу са Србима Боке Которске, некијема племенима Херцеговине, са јуначкијема Брђанима…

This slideshow requires JavaScript.

ПИСМО ЦАРИЦИ МАРИЈИ ТЕРЕЗИЈИ

Одмах кад су главари околних српских племена примили ову књигу од владике и главара црногорскијех, скочили су на ноге јуначке те почели војску окупљати, да хитају у помоћ Црној Гори, својој узданици, на коју гледаху сви Срби као на земљу одакле ће им засијати сунце, као на свјетилник који свијетљаше у тами, која бјеше покрила српске земље, и казиваше им да још није све небо српско покривено тамом, да није све сунце српско облак притиснуо, но да има још на небу српскоме једна свијетла точка која свему српскоме народу уливаше зрачак надежде на опште народно ослобођење.

Браћа се браћи братски одазваше и притекоше им у помоћ у муци и невољи љутој..“ (Марко Драговић, Митрополит црногорски Василије Петровић Његош или историја Црне Горе од 1750. до 1766. године, Цетиње, 1884).

Митрополит Василије је у посвети своје „Историје о Црној Гори“ грофу М. Воронцову, руском државнику, написао:

„Налазећи се при најсветлијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словеносрпског црногорскога народа, очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о светим царевим а српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети вашој грофовској свјетлоти као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру“. (Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић Његош и његово доба, стране 123, и 124).

Митрополит Василије је изјавио руском књазу Александру Гаљицину, 1765, да је у вези са захтевом Турака да им Црна Гора плати харач, рекао овима да је Црна Гора одвећ сиромашна. „Ви сте, Турци, узели Црногорцима и осталим Србима царство, простране земље и градове, шта хоћете од нас који живимо у овим горама“. (Глигор Станојевић, н. дело, стр. 126).

Митрополит Василије у својој „Оди Немањи“ пише:

„Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отачество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но сву ношт Бога Молите,
Царство сербско паки ваставите,
Правдају и благочетвји прославите

(Милорад Павић, Историја српске барокне књижевности, Београд, 1970).

Митрополит Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски)

Архимандрит Петар Петровић (потоњи митрополит Петар I), гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, пишу аустријској царици Марији Терезији, 1779:

„Желимо да Митрополит црногорски зависи од пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ („Записи“, за март 1939, Цетиње).

Уочи боја на Мартинићима против Турака, 1796, Петар I позива Црногорце и Брђане да докажу да „у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије“, а пред бој на Крусама, такође 1796, тражи од својих ратника да ударе на Турке, непријатеља „нашег предрагог имена србског и наше драге слободе“. (Др Ђоко Пејовић у дебати о Кулишићевом раду „О етногенези Црногораца“, јуна 1981, у Подгорици).

У посланици Белицама, из Манастира Стањевићи, 20. децембра 1807, Петар I, уз остало каже:

„… Ја мислим, да нијесу ови Озринићи у то дјело сдоговорници и ништа више не жалим него срамни глас, који по свијету иде, да Црногорци помагају Турцима клати и давити христијане. У Вријеме, када је Бог сојединио српски народ, да се од турског јарма ослободи… Али се надам да остали Црногорци неће то име и срамоту на себе носити него да ће бити што и остали поштени јунаци србски, који су себе ослободили, пак иду да и друге Србље помогну ослободити…“ („Записи“, 1935).

У писму Петра I београдском митрополиту Мелентију, од 5. августа 1812, поред осталог, каже се:

„… Подвизајте се и у напредак, брате мој, о ползи љубезњејшег отечества, а највише радите својим благоразумним совјетами и науками на саждат на срца господе србске прежде поменуту љубав и согласје, да би они не пустили себе род человјеческаго непријатељницу завист, која не зна предпочитати полезнаја и која силна и пространа царства обраћа у поробошченије и у невољу под туђи јарам, као што је и наше царство обратила. Ја знам како је у греческом народу царствује гордост и киченије тако у нашему, за несрећу својих, завист и памјкатозлобије, на којих када помислим ништа ме овеселити не мо, бојећи се ове непријатељнице, јербо она свако зло и несрећу и погибељ не повремену, већ вјечну, производи. Ми знамо шта је учинила неслога од нашега царства, а видимо шта је произвела слога. Има не мали дио народа, који се назива Србин, а не весели се србској слози, него га она мучи и гризе више него јарам, под којим се находимо, иако који из таквога народа дође и прилијепи се при којему господину србскоме трудно бих повјеровао да ће полезан бити општему благополучију народа србског…“ („Записи“, јул 1938).

Батрић Јовановић

Текст је део фељтона овог аутора (1. и 2. део) под насловом “Расрбљивање Црногораца“ објављeног 2003. у “Гласу јавности“ на основу његових књига “Црногорци о себи – од владике Данила до 1941“ и “Расрбљивање Црногораца – Стаљинов и Титов злочин“

Херцеговачки устаници у француском листу из 1875.

L’illustration (journal universel) је био седмични француски лист који је излазио у Паризу од 1843. до 1944. године. То су биле прве француске новине које су 1891. објавиле црно-бијелу фотографију, а 1907. и прву фотографију у боји.  До тада су објављивале само илустрације, а пратиле су ратна дешавања у Европи за цијело вријеме свог излажења.

У вријеме избијања Херцеговачког устанка овај лист објављује илустрације херцеговачких устаника и неколико текстова којим европску јавност упућују у тамошња збивања поводом српског устанка подигнутог у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти који ће се убрзо проширити на цијелу Босну и Херцеговину.

У броју 1705 од 30. октобра 1875. L’illustration доноси прилог о херцеговачким устаницима: Луки Петковићу, војводи Михајлу Мићи Љубибратићу и Кости Грујићу.

Исте године, неколико бројева раније, (4. септембра, број 1697 и 11. септембра, број 1698) ове новине су на насловној страни, такође, објавиле илустрације везане за овај устанак: Херцеговачки устанак – тврђава Клобук на граници са Црном Гором (L’insurrection de l’Herzégovine : Forteresse ottomane de Klobuk sur la frontière du Monténégro) и Херцеговачки устанак – мушкарац и жена, 1875. (L’insurrection de l’Herzégovine : homme et femme; 1875).

Херцеговачки устанак

Сања Бајић

Повезани чланци:

Крајишки војвода Тривун Бундало
Жана Меркус – фатална муза “Невесињске пушке“
Заборављене српске војводе: Четништво је настало у борбама са Турцима, затим са Бугарима, Шиптарима и Аустријанцима
Новак Милошев Вујадиновић: Србин с руским орденом „за највеће јунаштво на Балкану“

 

Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља

Битољ је пре европскога рата био најбогатији град у Маћедонији. Лежећи у подножју Пелистера, трговина му се ширила кроз целу земљу до Солуна, с којим је везан железницом нормалнога колосека. Његово маћедонско становништво примило је себи грчке, италијанске и друге трговце, који су се брзо обогатили. Било је сасвим природно, што је, од времена турске окупације, овај напредан град снажно привлачио суседе, који су сви полагали на њега своје право својине. Бугари, сасвим специјално, вршили су у њему врло живу пропаганду, тежећи да увере јавност на западу, врло мало или нимало посвећену у балканске ствари, да је овај град био бугарски и да неоспорно припада држави Фердинанда Кобурга. С тога се њихова срџба повећала, када је после Другога балканскога рата, распаљенога њиховом прождрљивошћу и њиховом издајом, Букурешки Конгрес доделио Србији престоницу јужне Маћедоније.
Први светски рат

Издаја Србије – Српском војнику, који се брани од два непријатеља, нож у леђа забада један униформисани Бугарин, док све то са стране, газећи неки документ, посматра један Грк.

Р. А. Рајс, Страдање града Битоља, Штампарска радионица Министарства војнога, Солун, 1917.

Р. А. Рајс, Страдање града Битоља, Штампарска радионица Министарства војнога, Солун, 1917.

Од тога доба Бугарска је чекала само повољан тренутак да отме Србији лепи град Битољ, потпуно бео усред зелених воћњака, насељен са 50.000 душа, жељан само да ужива своју срећу у миру. Прилика се указала у току Великога рата, који сада крвави Европу. У јесен 1915. Србе је напала велика аустро-немачка сила. Успркос овоме, храбри ратници Краља Петра могли су се одупрети, да је нападач долазио само са севера и запада. Али, имајући још једнога сасвим свежега противника на истоку, положај им је постао неиздржљив. Међутим, успркос своме доброме положају, обазриви Бугари не би се кренули, да стара савезница Србије, Грчка, није подражавала пример Берлина, те да није исцепала крпу од хартије, на којој је био текст њенога савеза и потпис њенога Краља. Да би несрећа била потпуна, Савезници из Споразума не дођоше на време да помогну своју малу, али херојску пријатељицу. У Нишу је, ради свечанога дочека војника Велике Републике и Енглеске, изнето цвеће увенуло, а истакнуте заставе постале су безбојне, и свако јутро одузимало је Србима све више наду да ће чути радосну трубу савезничких трупа, које долазе у помоћ својој браћи, која су у искушењу.

Српска војска, оставши сама, морала је уступити. Мало по мало она је евакуисала целу територију својих предака. Други би народ, у овоме болноме положају, вероватно потражио да спасе своје добро потпуним потчињењем победиоцу. Али се српски парламенат, Скупштина, у тренутку опасности разишао с узвиком: „Радије смрт, него срамоту!“ и војска и народ одржали су ову заклетву. Сурови а стоици повукли су се кроз албанске планине, покривене снегом. Хиљаде лешева жена, деце и војника обележиле су њихов пут. Сам стари Краљ био је у средини својих, делећи с њима њихове муке, за које нема имена. „Повлачење кроз Албанију“ остаће у историји символ невероватних патњи, али и символ највеће славе!

Крајем 1915. Краљ Србије и његов син били су без државе, а Срби без Отаџбине, али су и Краљ и војници и сељаци дали српскоме имену такав сјај, какав земља није никада имала. Судбина се тренутно појавила да награди бугарско издајство. Поданици Кобургови постали су господари целе Маћедоније, с Битољем, до грчке границе.

Шта су освајачи урадили у граду, за који су говорили да је по праву њихов?

Јесу ли поступили са становницима као са својом браћом по раси, као с изгубљеним синовима, који су поново нашли своју постојбину? То сам могао сазнати помоћу подробне анкете, коју сам извршио одмах, пошто је савезничка војска поново заузела град 6. (19.) новембра 1916.

Ево прво мојих првих утисака онаквих, како сам их објавио у великоме холандскоме листу “Амстердамски Телеграф“:

„Битољ је пао у руке Савезника 6. (19.) новембра. То је први српски град ослобођен испод освајачева јарма. Неодољива навала српске војске на гребене Чуке, која с бока заштићује леву обалу Црне Реке, припремила је и омогућила овај пад. Српске трупе, заузете борбом с непријатељем на планини нису могле послати већа одељења да учествују у свечаноме уласку у престоницу јужне Маћедоније; међутим било је српских јединица, које су успешно сарађивале са својим савезницима, и прва два човека који су ушли у град били су Срби. Један од њих је син храброга команданта, који је управљао дивним маневром, чије срећне резултате светкујемо сада. Отпор Бугаро-Немаца био је упоран. Централне Силе и њихови вазали нису олако испустили плен, који су већ сматрали као поуздано задобивен, те добар исход акције чини у толико већу част источној, савезничкој војсци и њеним командантима а, нарочито, храбрим Србима, који су на себе узели најтежи посао.“

Чим се сазнало за заузеће Битоља, одлучио сам се отићи у град одмах, да бих оценио стање у њему. Отпутовао сам, дакле, 7. (20.) новембра врло рано и упутио сам се, кроз баровиту равницу, циљу свога путовања. Када сам стигао на велики пут из Врбена у Битољ, срео сам аутомобиле и ауто-камионе свих врста. Они су преносили намирнице и муницију. Сретао сам српске официре на коњима, који нису могли одолети жељи да стану на калдрму српскога града и који се враћају у своје логоре. Један, врло млад, руски капетан придружи нам се и објасни нам живахно, да је митраљески капетан, да се борио три дана без престанка и да иде у Битољ „да спава“. Каква су велика, прекрасна деца ови руски војници!

Претече нас врло јак аутомобил; у њему су били виши француски официри; они нас поздравише радосно. Даље, иде дугачка поворка руских пољских кујни, које носе јело храбрим трупама, које су помагале у протеривању Бугаро-Немаца.

Најзад, долазимо на улаз у град. Велика касарна, са својом недирнутом ружичастом фасадом, спаљена је. Железничка станица је оштећена, а неколико локомотива стоје сетно без ватре на искривљеним шинама. Италијански пешаци спремају се да прођу кроз град. У својим сивим униформама са спремом исте боје они су сјајни и они ће снажно помагати одбрани српскога Битоља, делу коме се искрено радују сви пријатељи краљевина Емануела Савојскога и Петра Карађорђевића.

Спушта се ноћ и градске улице тону у готово потпуну помрчину. Међутим, хиљаде савезничких војника иду кроз њих пешке и на коњу и питају се на свима језицима споразумних земаља. С времена на време чује се распрскавање каквога пројектила; то се Бугари свете за свој губитак и шаљу тешке гранате на Битољ; они су се били заклели да неће попустити. Они су правили рачун без савезничке артиљерије и без херојских српских трупа, које се журе да се врате у своју земљу. Они, можда, осећају да трубе, које се оре сада у овоме граду, оглашују почетак посмртнога звоњења Велике Бугарске!

Правде још није нестало на овоме свету!

Српске грађанске власти су се већ настаниле. Окружни начелник је на својој дужности, као и председник општине. Идем да их поздравим у кући, која привремено служи као дворац владин, пошто је старо и лепо начелство било разорено пожаром има скоро месец дана. Начелник је блажен. Поново је нашао своје старе печате међу онима, које му је оставило нагло бугарско бегство. Он је сав заузет радом. Председник општине је у разговору с првим грађанима, који му причају своје јаде и расправљају о најуспешнијем начину да се помогне изгладнеломе становништву.

Јер је становништво заиста изгладнело. Бугари су узели све и мало су се старали о одржању људи, које су хтели побугарити. Сомун хлеба продавао се тачно по 5 лева, т.ј. по 5 франака. Малишани, упалих образа, задржавају ме на улици и траже ми комад хлеба.

Прво старање Срба биће снабдевање храном овога несрећнога становништва. Одлазе телеграми, којима се тражи брза пошиљка хлеба и брашна.

Али, успркос глади, становништво је срећно, што је избегло бугарски јарам. Српске тробојне заставе излазе из својих скривалишта и лепршају се весело на ветру по балконима кућа, пола источњичких, пола европских. У оно мало гостионица, које су отворене, закуцавају се журно по зидовима оквири са сликама српске краљевске породице. Каквим ли су чудом ове слике избегле неповерљивој инквизицији бугарских комита?

Прваци из места причају ми своје патње. Град, некада напредан, постао је бедан. Освајачи су узели све. Они су похапсили и изагнали све грађане, на које су сумњали да су пријатељи Србије. Комите, под управом сина ђенерала Бојаџијева, голобрадога младића, сина човека од утицаја, а примљенога у маћедонски комитет, вршиле су страховиту полицијску службу. У последње време људи се нису усуђивали излазити из својих кућа из бојазни да буду одведени да раде по путевима и у рововима. Младићи па и људи извесне старости били су регрутовани у војску. У свему, то је био режим терора. Данас су ови грађани понова дахнули. Они знају да Срби нису угњетачи већ демократи, који траже да искрено задовоље цео свет. А Маћедонци траже само једно: да се оставе на миру, да би могли радити и од рада живети у потпуној безбедности.

Али већ је доцкан, а ми нисмо ништа јели целога дана. Потражисмо где ћемо се опоравити, што није било лако наћи. Међутим, добром вољом Срба успемо у томе и добијемо стан, који је задржао господин начелник. И поред треска од топовске пуцњаве, која није престајала целе ноћи, спавао сам сном праведника и само ме је сутрадан у јутро пробудило сасвим блиско распрскавање једне бомбе, бачене с једнога непријатељскога аероплана. Преко целога дана Бугаро-Немци су нам слали такве бомбоне.

Када сам сишао на улицу, утврдио сам, да су фасаде готово свих слагалишта биле разрушене, а сама слагалишта похарана. Верни својој навици и слични својим савезницима Аустро-Мађарима у Србији, Бугари су покрали све што се могло однети, а остатак су разрушили.

У 10 часова ушли су у ослобођени град Престолонаследник Александар и ђенерал Сарај. Имао сам част дочекати их с начелником и председником општине. Принц Александар, природан као и увек, пријатељски нам стеже руку, али је његова шака мало дрхтала. Принц је био узбуђен, а није хтео да се то опази. Он баци поглед двема српским тробојкама, које смо били истакли на вратима уласка, и овај је поглед казивао пажљивоме посматрачу сву жудњу овога јунака, да види ускоро Бели Београд, и сву његову радост, што се налази на капијама своје многољубљене земље, земље сељака гордих а добрих, којима управља династија, поникла из његових редова.

Ђенерал Сарај и сам је задовољан.

Његова лепа ратничка фигура изражавала је радост и он нам јако стеже руку. Овај велики успех чини му част, али верујем да је у томе тренутку мање мислио на стратегијски успех свога плана, него ли на радост што је сарађивао на томе, да херојски српски народ може поново ући у своју земљу. Инстинктивно ми се јавило привиђење другога једнога човека, који и сам мора бити задовољан. Видео сам и председника француске владе, Бријана, покретача солунске експедиције и, тим самим, једнога од главних ослободилаца Србије, кога је овлаш умрљао освајач. Историја ће рећи све што треба о овоме човеку, који је, поред свих препрека, схватио и хтео балканску војну. Србија ће подићи овим људима споменик, на чије ће подножје њена деца положити цвеће истинске захвалности.“

За време своје окупације Битоља, Бугари се нису ни мало показали као „добра браћа“ становника несрећнога града. По овој ствари прибрао сам тешке доказе, од којих ћу дати кратак извод, наглашујући изречно, да се не користим ничим, што није доказано исказима сведока потуно поузданих, који су потписали усмене исказе својих саслушања.

Прва брига Бугара, улазећи у град, била је да у њему установе управни комитет, састављен из 3 члана револуционарнога маћедонскога комитета из Софије (Маћедонско-Једренски) и из 4 члана из околине, примљених у централну организацију. Др. Пенчев, гимназијски професор у Софији и члан од утицаја централнога комитета, долазио је често у Битољ да сарађује с комитетом. Овај је комитет имао готово неограничну власт и пред њима се морао клањати и сам окружни начелник Бојаџијев, син ђенерала истога имена Бојаџијев, млад, голобрад официр, био је бруталан, свиреп и женскарош. Овај злогласни комитет управљао је још и полицијском службом, у којој се велики део састојао из чланова комитских чета. Најутицајније старешине ових људи били су: Ризов, Попов, Дорев, Борис, Грапчев, Алтипармаков и поп-комита Павле Кристов, који је увек испод свештеничке мантије носио униформу бугарскога четника.

Председник градске општине био је Наум Владов, родом из Ресна, али настањен већ одавно у Бугарској, као мали фабрикант содне воде; био је присталица Радославова; неваљао и нечастан човек. У својству општинскога председника био је и председник одбора за исхрану Битоља и задржао је за себе велику количину животних намирница, које је требало продати несрећноме становништву по ниској цени. Тако је од једне пошиљке соли од 30.000 кгр. узео 20.000 кгр., које су његови људи продали за његов рачун.

Ови чиновници, како грађански тако и војни, примљени у четничку организацију, злоупотребљавали су своју власт, изнуђавајући новац несрећним Битољцима. Они су позивали грађане у полицијски комесаријат и стављали су их у затвор под изговором, да су се рђаво изражавали о бугарској влади. Мало доцније затворенике би потражио други чиновник и предложио би им ослобођење одмах помоћу неке суме новаца. Обична цена за ову врсту „ослобођења“ била је 15 до 20 турских златних лира. Каткад, и то често, тражене су суме биле много веће. Тако је Никола Плашић, стар 48 година, из Дебра, платио улравнику окружне тамнице у Битољу 2.000 динара и овај му је, пуштајући га, дао акт, који сам преписао од речи до речи: „Царевина Бугарска, окружна тамница у Битољу, № 898. 17-XИ-1916. Битољ. Команданту битољскога гарнизона. У месту. Господине Мајоре. Према телеграму ЈВ? 3378. 16–XИ-1916. председника војнога суда у Преспи, пуштам у слободу именованога Николу Плашића из Дебра. Управник тамнице Иван (следује неко име готово нечитко, вероватно Кристов).

У осталоме, битољске тамнице биле су увек пуне за време Бугара. Свако лице, осумњичено да нагиње Србима, затварано је и, већином у томе времену, изагнаао у Бугарску. У тренутку повлачења бугарских трупа било је у самој окружној тамници 300 затвореника и сви су били одведени у оковима у Прилеп, сем оних који су платили управнику. Овај је тога дана имао богат приход: Ираклије Саршевић, трговац у Битољу, платио му је 3000 дин.; Наум Кочас, рентијер из Битоља, старац око 60 година, 400 дин.; Демир Хусеин, стари контролор монопола дувана, 2.000 дин.; Петар • Николић, извршитељ у Битољу, 300 дин.; ит.д. Међу затвореницима било је много дечака од 10 до 16 година. Тако је дечко од 10 година, Сарче из Прилепа, био осуђен на десетогодишње тешке радове.

Жене српских војника и чиновника биле су изагнате у Бугарску. Бојаџијев је чак хтео присилити више њих да се удаду за Бугаре. Донка, жена српскога жандарма Светозара Стоиљковића, умакла је овоме насилноме двогубоме браку само уласком Савезника у град и опет су је Бугари, из јарости, хтели убити пре одласка. Официри и чиновници покушавали су да сурово злоупотребе жене, које су остале без својих мужева. Жену једнога српскога поручника н.пр. силовао је један бугарски официр, те је, болесна, насилно одведена у Прилеп.

Чиновници се, шта више, нису устезали да употребе телесне казне за људе, који им се нису допадали. Тако су првака Петра Бојаџића, старца од 64 године, силно тукла два комитска изасланика: Никола Димев Смоланеџов и Таке Јанакиоски.

Осумњичени Срби одвођени на присилни рад, јанура 1917.

Бугари су вршили исто тако насилну пропаганду у корист шизматичке бугарске цркве. Грчки архимандрит у Битољу уверавао ме је да је око 60 патријаршиских села било приморано да приђу шизматичкој цркви.
Када су се прошле јесени борбе обрнуле у корист војске принца Кобурга, сви грађани, без разлике друштвенога положаја, који су се случајно десили на градским улицама, били су шчепани и приморани да раде на путевима. У месецу септембру 1916. Бугари су одвели у Бугарску све лекаре без разлике народности. Др. Аштари, Грк и лекар грчке болнице у Битољу, био је тако одведен 7. (20.) септембра с још 4 друга лекара. Узели су их под изговором, да су им потребни лекари у Бугарској и дали су им само 2 часа да уреде своје ствари. Они су прво били упућени у Софију, па је Аштари одведен најзад у Разград. Бугари су у граду оставили само 2 бугарска лекара, који су отишли с војском.

Панорама Битоља, 1917.

Битољ је био некада богат и напредан град. Бугари су, за мање од године дана окупације, начинили од њега град глади. Пошто су узели све што је припадало становништву, они нису готово ништа учинили за исхрану становништва. Софијска влада слала је кат-кад помоћи у брашну, соли итд., али у толико недовољној количини, да је помоћ била потпуно безуспешна и то у толико више, што су, као што сам горе рекао, нечасни чиновници узимали за себе већи део робе. Животне намирнице, много јевтиније пре рата, достигле су фантастичне цене. Хлеб је коштао 4 до 5дин. сомун и опет је био врло рђав.

Месо је било између 4 и 6 дин. ока, млеко 1 до 1,50 дин. литар. Јаје се плаћало 1,50 дин. Када је било шећера, што се ретко дешавало, продавала се ока (1,280 кгр.) по 18 дин. Петролеј се није могао наћи. Што је сирото становништво претрпело у овоме режиму, невероватно је. Сиромаси су умирали од изнемоглости. Првак градски Сотир Секуловић, који је пре бугарске окупације био познати бугарофил, уверавао ме је, да би Савезници нашли стотине људских лешева, помрлих од глади, да су задоцнили с доласком само за 15 дана.

Најзад, у часу одласка, бугарски су војници похарали готово сва слагалишта. Што се није могло однети, уништено је.

Тако су Битољци, за време готово једне целе године, патили од глади и трпели режим терора комита Бојаџијева, Владова и злогласнога управнога комитета. Ови се међутим нису усуђивали убијати грађане. Ово се лако објашњава фактом, што се Бугари, који су увек тврдили да су Маћедонци из битољске области чисти Бугари, нису хтели формално демантовати, стрељајући у маси „своје рођене поданике.“ Поуздана извешћа, која имам, и моја лична уверења на лицу места показују ипак, да су ухваћени на другим местима, нпр. у Дебру, где су поубијали 1400 српских заробљеника, и у Градешници, где сам утврдио да постоје гробови 21 покланога српскога војника.

У Битољу су стрељали само једнога јединога човека: Ванка Григоровића. Овај Ванко, српски патриота, слао је извештаје савезницима. То се чуло, његова жена то не крије. С њихове тачке гледишта, Бугарима је било лако да га се опросте. Али начин, којим су се они послужили да њега нестане, типичан је пример њиховога варварства. Ради присуствовања погубљењу Ванковом скупили су у дворишту начелства све затворенике с лисицама на рукама. Најзад су довели жену и обе ћерчице осуђенога. Мала Хрисула пала је пред ноге начелника Бојаџијева и преклињала га, да им уштеди овај призор. Али је овај удари грубо својим корбачем и нареди војницима да држе мајку и децу тако, да су били присиљени видети вешање свога мужа и оца. За то време, бугарски и немачки официри, који су дошли у великоме броју, као на неку позоришну представу, смејали су се сузама и подсмевали се свирепо мученику и његовој породици. Смрт, чак и најгорега непријатеља, поштовали су увек просвећени народи, па и дивљачка племена. То су заборавили Бугари и Немци, који су прусуствовали погубљењу овога српскога патриоте.

Погреб девојчице, жртве бомбардовања Битоља, јанур 1917.

Пошто су савезничке трупе заузеле Битољ, могло се веровати да ће његово становништво моћи слободно дисати и трудити се да поправи, у могућној мери, штете, које су окупацијом причинили непријатељски војници.

Зар није Битољ, отворени град, заштићен Хашком Конвенцијом од противничкога бомбардовања?

Али не, јадни становници несрећнога града имали су само да уђу у нову фазу својих мука. Од б. (19.) новембра Бугаро-Немци нису престајали бомбардовати Битољ и убијати у њему старце, жене и децу. Ишао сам тамо у неколико махова и, да бих дао скицу овога бомбардовања, написао сам извештај, који сам из овога града послао “Газет де Лозан“ под 13. декембром 1916. (п.н.)

„Ја сам у Битољу, који су савезничке војске узеле Бугаро-Немцима 6. (19.) новембра. То је отворен град, никако неутврђен, а војнички положаји налазе се изван његових граница. Међутим, од како су га изгубили, непријатељи Споразума нису престали бомбардовати га топовима и аеропланима. Истина, они су циљали нарочито на предграђа и на улазак у град, где су могли претпоставити да се налазе логори трупа или положаји артилерије. Од неколико дана променили су тактику и шаљу шрапнеле на сам град, а од јуче бомбардују његов центар великим гранатама из 210. Међутим има један члан Хашке Конвенције од 1907., коју су потписале Централне Царевине, а која формално забрањује бомбардовање отворених градова. Ну ова Хашка Конвенција је крпа од хартије, коју су они поцепали, као и све друге сличне.

Бомбардовање Битоља у Првом светском рату

Јутрос сам се у своме приватноме стану, у средини Битоља и далеко од свакога војничкога завода, пробудио на страховит тресак. Велики непријатељски пројектил оборио је једну кућу сасвим близу моје. За овим првим пројектилом дошла је дванаестина других, који су падали свугде око моје куће, производећи над нашим зидовима и над нашим кровом прави град од камења и распрслога метала. Најзад пројектили падају све даље и, напослетку, после бомбардовања од једнога часа наста релативан мир, прекидан с времена на време сувим распрскавањима, као „пуцњима бича“, шрапнела, који експлодују по улицама и јавним местима.

Жртве тровања гасом у бомбардовањау Битоља

Становници се беху сакрили под земљу у своје подруме или, боље рећи, у оно што они називају подрумима, тј. у просте сутерене, не засведене, већ само покривене неким таваном од дрвета. Велики пројектил из 210, као што су они које употребљавају Бугаро-Немци за пуцање на Битољ, улази у ове подруме као у комад сира, пошто је пробио целу лаку грађевину, коју на истоку зову кућом од камена. Али ови подруми дају бар нешто налик на безбедност овоме излуђеноме становништву од стараца, жена идеце, и то је већ много. Велики број Битољаца тражи заклон по црквама, за које мисле да су обезбеђене противу непријатељских пројектила, и дању и ноћу храмови су пуни људи, који замишљају да могу измаћи смрт, чинећи се тако што је могуће мањим.

Користим се првим затишјем да изиђем да утврдим штете. Само војници, навикнути на велике гранате, иду мирно улицама. С времена на време сретнем носила, која носе два човека, а на којима лежи тело жене или детета, обливено крвљу и праћено тужним родитељима. То у грчку болницу носе жртве бугаро-немачке непокорности ратним конвенцијама и законима. Ево једне лепе грађевине, пробијене озго до доле од једнога пројектила и чији су сви прозори полупани. Улазим унутра и у подруму налазим велику локву крви. Једна мајка беше побегла ту са своје троје деце. Она је имала одојче на крилима, а два већа детенцета бејаху јој се из страха сакрила под скуте. Она их умириваше, говорећи им да су добро склоњени у подруму, када један велики пројектил из 210 дође, да угаси ова четири невина живота.

Бомбардоваwе Битоља током Првог светског рата

Бомбардоваwе Битоља током Првог светског рата

Ево ме пред француском болницом; из ње се журно селе. Распрскавања пројектила узнемиравају хирурге, којима су пуне руке посла у хируршкој дворници. Они ће се настанити у подрумима грчке болнице, који су засведени.

Улазак у ову болницу закрчен је светом и неки очајно плачу. То су родитељи рањених, које су донели амо. Један танковијасти младић, гимназист, пита плашљиво једнога францускога болничара, у пролазу:

„Јесу ли оне две младе девојке опасно рањене?“

Врло збуњен, честити болничар одговара:

„Бојим се да оне неће преживети“, али га глас издаде, да су већ умрле.

„То су ми сестре“, рече гимназист и удаљи се јецајући.

Бомбардовање почиње. Неки, који су се случајно затекли по улицама, пожурише се да се дохвате својих „подрума“. Хоћу да наставим своја „осматрања гађања“ с мога прозора, с којега се види велики део града. Изгледа, да наша кућа поново привлачи пројектиле. Свугде у наоколо пројектили падају по кућама. Једна граната паде на 10 метара, користих се и сликах њено распрскавање.

Подне је; треба ићи на ручак у менажу српских официра. Идем пустом улицом, у којој срећем само једнога дечка, који усред експлозија пролазницима којих нема нуди српске новине. „Правда“, „Велика Србија“ виче мали и пркоси пројектилима, да би однео неколико марјаша својој мајци, оболелој од тешке оскудице.

Нова фаза бомбардовања довршава се. Један попа, у пратњи једнога човека који носи бео мртвачки сандук, жури се да сахрани стару жену, убијену поред наше куће. И он, да би могао зарадити за живот, излаже се смрти, јер од једнога шрапнела, који се распрште над њим, једно зрно проби празан сандук, намењен покојници.

Тако по цео дан и по целу ноћ непријатељи Срба продужују своје дело разоравања једнога отворенога града, некада врло богатога, данас порушенога бугарском окупацијом и бомбардовањем.

Резултат данашњега дана: један италијански војник убијен, један српски војник рањен, једно дваестину жена и деце убијено. Ма колико да је човек неутралан, не може се уздржати да не увиди ову одвратност. Рат се не води да се истребе невини, већ да се боре војске. Требало би да неутралне земље најзад изиђу из своје уздржљивости, па да протествују противу овога мрцварења, јер ће осуда Историје бити строга не само за онога, који их чини, већ и за онога, који је допустио да се чине, не говорећи ни речи.“

Помоћу званичних аката могао сам утврдити овај резултат бомбардовања града Битоља:

Од 21. новембра до 31. декембра (п. с.) погинуло је и рањено од бомбардовања (само грађана): убијених 79, рањених 119. Има убијених 31 и рањених 31, којима се пол није утврдио. Међу погинулима, којима је пол одређен, има: 21 човек, 11 жена, 16 деце; међу рањенима: 27 људи, 31 жена, 30 деце.

Од 1. јануара до 27. јануара 1917. (п. с), убијено је и рањено бомбардовањем грађана:
17 убијених, од којих 4 човека, 9 жена и 4 детета;
28 рањених, од којих 7 људи, 11 жена, 10 деце.

Од 1. фебруара до 28. фебруара (п. с.):
17 убијених, од којих 3 човека, 7 жена, 7 деце;
46 рањених, од којих 4 човека, 16 жена, 26 деце.

Од 1. марта до 18. марта (п. с.):
286 убијених, од којих је, како сам могао одредити, 53 човека, 65 жена, 88 деце, 80 неодређенога пола;
172 рањених, од којих је 37 људи, 30 жена, 44 детета, 61 неодређенога пола.

Према овоме је целокупни број жртава 764, од којих је 399 мртвих и 365 рањених; ово су званично утврђени бројеви мртвих и рањених жртава, грађана од бомбардовања Битоља од стране Бугаро-Немаца. Међу мртвима има 81 човек, 92 жене, 115 деце, неодређенога пола 111, међу рањенима има 75 људи, 88 жена, 110 деце, неодређенога пола 82.

Бројеви, које сам навео, не представљају све губитке у људским животима, које је причинило бомбардовање престонице јужне Маћедоније. Убеђен сам, чак сам уверен, да власти не знају за многе жртве, па, следствено, их нису могле ни завести званично у регистар. Замислите град, који још и данас има око 25.000 становника, нарочито стараца, жена и деце, и који се даноноћно бомбардује пројектилима тешкога калибра. Више од 2.000 његових кућа је начето или разрушено. Успркос свој храбрости, коју показују начелник, председник општине, полициски комесари и жандарми, ипак им је немогућно стићи свугде и утврдити непобитним доказима све штете, које јепричинио непријатељ. Број пројектила само тешкога калибра, пуштених на Битољ и званично пописаних, износи 5285!

Изгледа, да је непријатељима Споразума једини циљ да разоре овај град, који су им отеле храбре савезничке трупе. Они ће се изговарати, да је бомбардовање било управљено противу војника, који пролазе кроз Битољ. Извесно је да су трупе пролазиле кроз Битољ, који лежи у дну равнице, а нема пута, који би ишао око њега. Али је то исто с великим бројем отворених места, које, међутим, штити Хашка Конвенција. Што су законодавци у Хагу прогласили за незаконито бомбардовање чак и отворених градова, који се налазе на путу војсака, то је зато што су знали да онај, који хоће да спречи пролаз кроз такав један град, има само да затвори пројектилима градске уласке и изласке, а да никако није потребно да дира његово средиште. Бугаро-Немци могли су се утолико лакше држати ове тактике, што су знали, по једанаесто месечној окупацији, појединости свакога кутка Битоља и његове околине.

Бугаро-немачки пројектили падали су по свима градским квартовима. Нису биле поштеђене ни уличице, удаљене од неких улица, које су могле служити за пролаз трупама и коморама с храном. Ово иде у прилог доказу, да су непријатељи Споразума тражили друго нешто, а не да препрече пролаз војсци својих непријатеља. Они би могли приметити, да су претпостављали да Савезници имају артиљериске положаје у граду. Одговор је лак. Ако је заиста тачно, да су у даноме тренутку трупе за одбрану имале неколико топова на ивици Битоља, то је било с тога, што су биле приморане заштитити град од непрекиднога бугаро-немачкога бомбардовања, које се почело изводити одмах по његовом заузећу и ако ни један једини топ није био намештен у граду. Шта више, Србима непријатељска Врховна Команда неће се моћи изговарати, да је по целоме граду тражила положај топова. Њени аероплани летели су доста често над Битољем, да би сазнали, у свима појединостима, шта се у њему догађа. Нису мање и њене уходе биле активне, тако да је она потпуно познавала бомбардовани град.

Бугаро-Немци знају поуздано такође, и то одавно, да Битољ није видео никакав топ и да су неколико топова за одбрану били намештени по крајевима његових предграђа. Зашто се нису задовољили да својим тешким гранатама залију ова места? И зашто су, баш од тога тренутка, појачали, на страховит начин, бомбардовање градскога средишта?

Најпосле, после и тешка потврда обара потпуно систему одбране Централних Царевина и њихових вазала. Ноћу између 16. и 17. марта бугаро-немачка артиљерија почела је бацати посред града пројектиле са загушљивим гасовима. Ове ноћи убијено је 19 лица распрскавањем пројектила и 62 гасом. Међу овима последњим било је 25 жена и 32 детета: 61 лице је отровано и већина од њих умрла је сутрадан. Од овога датума пројектили са загушљивим гасовима падају посведневно на све делове несрећнога града. Непријатељи их пуштају нарочито ноћу, тако да се јадни становници изненађују за време спавања и да им је немогућно спасти се.

Жртве бомбардовања гасом у Битољу

Дејство гасова је страховито. Отровани људи показују ове знаке: бол у гуши, тешко дисање, отежалост стомака. Лице им је помодрило. Они, који су се спасли, уверавају ме, да гасови миришу помало на горки бадем, због чега се претпоставља да је то пруска киселина (цијанска). Међутим, ако би то одиста била ова киселина, смрт би морала наступити готово тренутно; у ствари она наступа тек после 30 до 45 минута. Гасови су врло тешки и граде лако прашљив облак. Немајући потребних справа, нисам могао извршити анализу; ипак мислим да ће то бити угљен моноксид или неки сличан гас. Пројектили се распрскавају без великога праска; кроз средину им пролази цев, омотана металним плочицама које зраче. У овој је цеви материја, која прелази у гас, вероватно топлотом.

Оне ноћи, када су Бугаро-Немци први пут употребили пројектиле с гасом, бацили су их у турски кварт, у средиште, у јеврејски кварт и око зграде српске митрополије. У овој последњој било је у подрумима много избеглица; 37 их је било убијено гасовима. Од тада на ову зграду падају готово сваке ноћи слични пројектили; али су обавештени људи и не крију се у подруме. Чим пројектил падне у близини, они се пењу на горње спратове, где су заклоњени од ових врло тешких гасова. Зграда митрополије удаљена је од улица, које могу служити као пролазни путеви. Немогућно је, дакле, да је непријатељ овим бомбардовањем хтео спречити ноћно снабдевање. Овим бугарским бомбардовањем морало се циљати на стан поглавара српске цркве!

Битољ након бомбардовања запаљивим пројектилима, Фото: Mary L. Matthews, америчка мисионарка која је боравила у Битољу и касније објавила дневник сећања на бомбардовање Битоља у Првом св. рату са много драгоцених фотографија из тог времена

Шта више, непријатељска се артиљерија служила и запаљивим пројектилима. Само на дан 8. (21.) марта било је тако запаљено 12 кућа. Такве направе нису се никада употребљавале противу трупа, па чак ни противу артиљерије, већ само за рушење зграда. Њихова употреба показује сасвим јасно циљ оних, који су их бацали на Битољ: они хоће да поруше град.

Па зашто Централне Силе и њихови пријатељи употребљавају загушљиве гасове за бомбардовање отворенога града?

Мисле ли они, да ће на тај начин моћи убијати савезничке војнике, који само пролазе кроз град и, у томе пролазу, сви носе маске?

До данас у Битољу није умро ни један војник од удисања гасова из немачко-бугарских пројектила.
Напротив, грађанске жртве су врло многобројне. И тачно је, да је непријатељ хтео тући грађане несрећнога града овим начином варварскога разоравања. Зна непријатељ врло добро, где су противнички топови и да се старци, жене и заплашена деца крију по подрумима. Поузданије је да ће их наћи пре с подмуклим гасовима него с обичним пројектилима. Ово је први пут да зараћени, одричући се свакога хуманога осећаја, употребљавају таква средства за истребљење небораца.

Ово истребљење становништва прави је циљ бугаро-немачкога бомбардовања. Видећи, да је Битољ за њих потпуно изгубљен, Бугари се свете над несрећним становницима. Поступање, које су завели у граду за време своје пролазне окупације, већ је показало, како су мало искрени били њихови „братски осећаји“ према Битољцима. Њихово дивље бомбардовање разориће и последње илузије, којима су се извесни још заносили, оставши, успркос свему, потајно бугарофили.

Април 1917.

Рудолф Арчибалд Рајс, Страдање града Битоља

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

Лично име Србин у крајевима данашње Македоније

Мушко лично име Србин, током турске владавине до 1912. године, и касније до завршетка Другог светског рата, било је раширено у западним крајевима данашње Бивше југословенске републике Македоније. Ти крајеви су: околина Гостивара и Тетова (или област Полог), околина Кичева, Брода (или област Порече), околина Дебра, Струге, Охрида, Велеса (област Бабуне), Битољско-прилепска котлина, област Железник или Демир-хисар итд.

То су истовремено и крајеви раширености средњовековних словенских племена — Брсјака и Мијака. Можда је и тада постојало лично име Србин ?

У бројним селима наведених крајева, по житељима са личним именом Србин, данас потичу: 1) родови звани Србиновци, 2) делови села званих Србиновска махала; 3) и бројна топографска имена, на пример: Србинова њива, Србинов камен, Српска река (код Струмице), Србинце и други.

Мијачки заручници из Галичника

Занимљиво је и то да је свака жена удата за мушкарца са именом Србин од венчања добијала име Србиница.

Ја сам у родном селу Врутоку на извору Вардара код Гостивара дечаштво (1914-1925. г.) провео у кућној задрузи са око 20 чланова. Старији брат мога оца Филип имао је крштено име Србин и умро је око 1940. године. А његову жену, са девојачким именом Израелка (скраћено: Иза) ја са својом браћом и сестрама називао сам стрином Србиницом. Примера таквих имена мушкараца и жена било је много.

Само у ближој околини Гостивара мушкараца са именом Србин, и њихових жена у народу званим Србиница, у међуратном периоду (1918-1941. г.) познавао сам у овим селима: Печкову, Здуњу, Горњој Ђоновици, Сушици, Врутоку, Среткову, Церову, Тајмишту итд.

Уопште — био је добро раширен народни обичај да се мушкој деци, поред других имена, на крштењу по слободном избору давало и поменуто име Србин. Свет је био веома навикнут на то карактеристично име.

Међутим, ову интересантну појаву из народног живота на Југу земље, још нико од етнографа није запазио и посебно проучавао.

* * *

Након изношења предњих чињеница може се поставити питање: Од када потиче мушко име Србин у наведеним крајевима?

Моја вишегодишња етнографска и антропогеографска проучавања иза Другог светског рата по западном Повардарју и Подримљу доводе ме до закључка: да лично име Србин потиче из давне прошлости. А парочито од времена када је започело опадање Турског царства са тла данашње Југославије. То је почело у познатим ратовима од краја XVII и почетком XVIII века, и трајало је до Балканског рата 1912. године. Како је познато, последњим ратом окончано је османлијско присуство скоро на читавом Балкану.

Намеће се нужно питање: Може ли онај ко носи лично име Србин и остали словенско-православни становници тих крајева да немају и српску националну свест? Историја се не да брисати.

Наш свет у турским границама није био изложен само насиљу турских органа власти и албанских зулумћара, него је од друге половине XIX века био изложен још нападима бугарских комита, њихових попова и учитеља. Они су под Егзархијом вршили бугаризирање српског живља у нашим јужним областима. Притисцима су посебно били изложени становници западно од Вардара и становници чије је лично име било Србин.

Држава Србија није много чинила да се стање промени набоље све до 1912. године. Мој напред поменути стриц са личним именом Србин током прве бугарске окупације 1915-1918. године више пута је физички нападан уз претњу да напусти крштено име. Бугари су систематски сузбијали и стари верски обичај крсну славу.

Затим је следовао краћи, али стабилан међуратни период, па иза њега наишао је Други светски рат са бугарском окупацијом. Тада су и становници из западног дела Повардарја устали да се ослободе бугарске окупације и да се обнови Југославија. Да поменемо историјска места из тог ратовања: планине Славеј и Караорман, ослобођење брсјачког краја званог Дебарца код Охрида, ослобођење градова Кичева, Дебра и других. Све је то у западном делу Повардарја и у Подримљу.

У западном Повардарју су и значајна места рођења познатих учесника у Првом српском устанку (Чардаклија, Конда Војвода итд.), као и оних учесника из каснијих догађаја — војводе Мицка Крстића, Јована Бабунског, Глигора Соколовића. И места код Тетова су порекло Николе Пашића, генерала Петра Живковића и других. Да подсетимо и ово из околине Струге (из села Лабуништа) потиче сада заборављени српски књижевник Анђелко Крстић, из Лазаропоља књижевник и научни радник Т. Смиљанић итд, итд.

И следећа занимљивост. Једна посмртна листа на улицама Скопља из 1980. године имала је напис Србин Србиноски. Радило се о умрлом досељенику из западног дела Повардарја (околина Кичева).

Међутим, у времену након Другог светског рата крајеви западног дела БЈРМ препуштени су ширењу екепанзивних муслиманских Албанаца. На разне начине и пред очима скопске републичке власти они су присвајали словенско-хришћанска насеља — сеоска и градска. Република никада није дигла глас да то спречи. А зашто?

Са те територије потиче и такозвана прекоокеанска миграција словенско-хришћанског света.

Наводимо и то да су људи од струке и науке, чак и они из Београда, престали да се интересују не само за историју, већ и за етничке одлике становништва на територији данашње БЈР Македоније. Знало се шта их чека ако би показали да ти крајеви имају етнографске сличности са становницима у другим југословенским подручјима. И друго.

Из књиге: Др Јован Ф. Трифуноски, Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995.; Порекло

Српска народна поезија у “путним белешкама“ руског конзула

Руски конзул Иван Степанович Јастребов, крајем 19. века нашао се на источнику српске народне поезије (Призрен, Пећ, Морава, Дебар) и користећи ту околност, у жељи да сачува народно сећање али и потврди словенску везу свог и српског народа у настајању ових песама, записао је све оно што до тада није забележено и то 1886. године у Петровграду објавио под насловом „Обичаји и песме турских Срба“ (Срба под турском влашћу).

Трагајући и записујући „из уста у перо“ Јастребов је открио: да су ово најстарије српске народне песме од којих су касније, идући према Сави и Дунаву, настајале све верзије, да су у том тренутку лирске песме бројније од епских, које су чак прекривене заборавом и да су углавном све лирске песме настале из народних обичаја. У том часу народне песме су чувале српски народни дух, па се зато, пре свега на славама, говорила и епска песма „под заштитом кућног свеца“.

Везујући песме за народне обичаје, Јастребов нам је оставио и драгоцене описе сачуваних обичаја Срба у јужним пределима некадашњег царства. Наше је да преносећи ове „путне белешке“ скренемо пажњу на богата српска наслеђа.

И. С. Ястребов, Обычаи и песни турецких Сербов, С.Петербург, 1886.

Аутентични записи ових песама у којима је очуван језик послужили су и тада, а и касније да се „разграничи“ српски и бугарски утицај на просторима македонског живља, нарочито после Бечког конгреса.

Зато поводом Јастребовљевих „путних бележака“ Ватрослав Јагић записује: „На основу материјала који је Јастребов дао може се видети да у старој Србији, у Косовом пољу, тј. у областима из којих он песме наводи, које су везане са географским именом Призрена или најуже околине и Мораве, преовлађује српски језик, иако говор појединих групација показује да су извесна места булгаризована. Међутим, у области Дебра карактер језика се приближава бугарском више него српском. Ово се може установити у коледарским песмама или лазарицама.“

Док су Бугари своју пропаганду заснивали на морфологији речи, Срби су је заснивали на изговору слова (српско ћ, а не бугарско меко к).

Но вратимо се Јастребову, који је писао: „Мој задатак је био постарати се да запишем песме са што већом тачношћу чувајући акценат у изговору“.

Ван ове књиге, Јастребов је у посебном зборнику штампао 560 песама, наводећи их после сваког исцрпног приказивања појединог народног обичаја.

Верни описи Јастребова сведоче о последицама дуготрајне турске окупације, односно њеног утицаја на народне обичаје Срба. Тако Јастребов наводи да за време славе „гости седе по турски“, жене муслиманских Срба носе зар, а у песме је ушао мотив многоженства:

Те узеја три невесте:
Једна да му кућу мете,
Друга да му воду носи,
Трећа да му руво готови.

Чест је и мотив продаје невеста:

Некој не может да је доценит.
За тенка става десет иљади,
За бело лико девет иљади,
За црни очи седом иљади.
Или „чување“ жена:

И је однесе дома на дворје.
Си је загради в камени зизди,
В камени зизди, в мраморни порти.

Ту су и отмице и преотимања невеста, али на једном примеру, (у песми „Поповић Јован и Корун разбојник“) Јастребов указује да „спутана жена“, кад јој се пружи прилика, прихвата слободу и у замену за „господарев“ живот. У наведеној песми Јован са женом јаше кроз шуму, пошао је свом оцу, и да не би задремао тражи да му жена пева. Жена га упозорава да овуда крстари разбојник Корун који је њоме хтео да се ожени, па ће је препознати и отети. Јован и даље тражи песму, али се, кад жена запева, догоди оно што је и наслутила – Корун је чује, нападне и на смрт рани Јована. Жена у тој борби не помаже мужу, а кад је он у ропцу замоли да му, кад умре, три дана пали свећу, невеста одговара:

„Так ми Бога, мој господаре!
Ја си нећу слуга да те служам,
Тако сака свећа да ти света“.
Ја запали убава невеста,
Шчо горела три дни и три ноћи.

И у овим песмама, у оваквим околностима, сачуван је пркосни народни дух који освајача извргава подсмеху. Тако у песми из призренског краја сазнајемо:

Перунико девојко,
Не шетај се по брегу,
Брег се рони, ће паднеш.
– Ако паднем, да умрем,
Боље м пасти, умрети,
Да не узмем Турчина.
Турчин иде у војску,
Ћемер пара однесе,
ћемер ваши донесе;
Дугу пушку однесе,
Штапетину донесе,
Тунус феса однесе,
Шапкетину донесе.

А сада, укратко обичаји, како их је Јастребов записао и неке од песама које су се из њих певале.

У чије се здравље вино пије

Српска слава, 1886.

Слава је, међу обичајима, најзначајнија у овим крајевима, а Јастребов је овако описује:

„Кад гости, разместивши се за столом нешто поједу и испију по две чаше вина, онда глава породице, који је без феса (хришћани су скидали фесове само у цркви) све време или стоји пред познатим гостима, или их са својим млађима послужује, пали испред икона воштану свећу, три пута се поклони и онда узима већу од оне две чаше с вином да би пио у част славе. Том приликом каже: ‘Добродошли гости. Долазите увек. Ову чашу вина испићу за очево крсно име’. Пошто отпије из чаше млађи укућани му долију вино. Затим домаћин настави: ‘Ову ћу чашу испити у име свете Тројице, да би поживела небо и земљу’. Испије, а млађи се старају да му у рукама не буде празна чаша. Затим он узвикује: ‘А ову чашу пијем у част славе (свеца) овога дана, да би се он помолио Богу за нас!’ И отпије вино из чаше. Потом остали гости пију, устају са својих места, скидају фесове и певају три пута „Господи помилуј“, а онда певају народне песме.“

Јастребов цитира песму:

У чије се здравље вино пије,
Све му здраво и весело било!
Родила му се пшеница и вино!
А по кући сва мушка дечица
И по трлу сва близни јагањца
И у брдо винова лозица
И по пољу класата пшеница.

Или се пева:

Овакоме делији
Чабар вина мало је
Овакоме јунаку
Сам кадија коња кове.

Наведене песме су настале при извођењу одређеног обредног чина (славе), али понекад се обичај користи да се певају и друге народне песме у тренутку „одрешеног језика“ – под заштитом слављеног свеца. Тада се певају и епске песме. Јастребов записује:

„Нађе ли се међу гостима такав који зна старе, јуначке песме, сви га усрдно моле да их пева и слушају са великим задовољством, зато што су се по градовима сличне песме почеле да заборављају“.

Први већи избор груписаних песама налазимо код обичаја коледа. Јастребов каже: „Тај се обичај још није изгубио (у селима Гиланског округа), ни по другим окрузима старе Србије, али само у оним селима где хришћани живе сложно у маси, или у већини.

У гњиланским селима то бива овако: Изаберу се четири пара у сваком селу. један од учесника одева се у старо подрто одело, на главу навлачи велику капу, а на њу прикачиње овнов реп. Ставља браду и бркове од коњског репа и козје длаке. Такву прилику зову Дедица. Остала тројица облаче се у празнична одела, навлаче рукавице, а на њих пришивају прапорце“.

Коледари обилазе села и куће певајући коледарске песме, у којима се узвик ко, понегде понавља иза сваког стиха:

Сви се свеци, коледо, сбираше ко.
У Ивана, коледо, кнез Ивана ко
Сал га нема, коледо, свет Никола ко.

Име овог свеца се помиње пошто празници коледа почињу на Никољдан и трају до Богојављења.

Или песма која се пева при одласку на коледо:

Иван има, коледо, добри гости, ко
Добри гости, коледо, Русалије, ко
Добр су му, коледо, глас донели, ко
Овце му се, коледо, изјагњиле, ко…

Ко су Русалије?

Јастребов објашњава да су то Русалке – шумске виле које се помињу и у руском народном стваралаштву. За то своје тумачење он налази пример у једној другој коледарској песми:

Па су дошли, коледо, Русалије, ко
Русалије, коледо, из Русије, ко…
У кући где има девојке, коледари певају:

„Навези ми, коледо, напиши ми,
Куд да летим, коледо, да се гледам,
Куд да паднем, коледо, да се фалим.“

Извесни закључци о раширености „писаног веза“ нису сувишни. Или је у питању само песничка слика?

Посебне коледарске песме певају се у кући са дететом. Јастребов још записује:

„У Дебарском округу, где живи словенско племе Миаки обичај коледа састоји се у следећем: 23. децембра свака домаћица меси мале колаче различитог облика. Ти колачићи се зову ‘коледари’. Такође она меси и један велики колач – округли хлеб“. Исто то раде и жене у селима Ђаковског округа. Оне на великом колачу изводе фигуре бикова у плугу, тор с овцама и пастиром, рој пчела, младића с девојком пред свештеником. Тај се хлеб даје за вечером према утврђеним породичним обичајима.

Домаћице и деца у племену Миаки увече на први дан Божића кувају пшеницу са шећером и певају:

„Утре вечер бодник – вечер.
Бодни коња на пазара,
Купи риба и јогули.
Дојди дома, да је вариш.
Сркни риба, убоцај се.
Пи си вино, весели се“.

Пред Божићну зору у околини Призрена се пева:

Узблејала бела овца.
Питаше њу њене друге:
Што ни блејеш наша друго?
– „Како јадна да не блејем?
Док не ми се овчар оженија,
По планине траву пасла,
Под јелику пландовала,
Од ка ми се овчар оженија,
По топила воду пила,
Под торњеве пландовала,
Зато сам ти узблејала“.

Сјај црне пређе

У усменој поезији старе Србије нашла се и печалбарска тема. Јастребов наводи: „У Дебру се сачувао обичај бадњег дана. Тај дан у Мијакову зову „Бодник“. По њиховим селима увече тог дана главне су домаћице, по свој прилици зато што су домаћини у то време, у више случајева, одсутни – на заради у далеким местима“. У печалби су. То показују стихови:

„Црно предем, црно носим
Со узајам, леб узајам,
Да испратим мога брата“.

А у Призрену се пева:

„Дрина вода! ти дубока ли си?
Јарко сунце! ти високо ли си?
А мој драги, на далеко ли си?
Прати мени душу у памуку
И бисерне зубе у јабуки,
И десницу руку у каглуку“.

Драги драгој овако одговара:

„Драга моја колико си луда!
Зар се праћа душа у памуку,
И бисерни зуби у јабуки,
И десница рука у јаглуку?“

Лазарице и додоле

Јастребов скреће пажњу на још два обреда који прате лирске народне песме – лазарице и додоле.

Лазарице, 1888.

О лазарицама Јастебов пише:

„Тај стари обичај почео је по многим местима да губи свој значај. То се види по томе, што у неким местима, као, на пример, у Гиланском и Дебарском округу, не тако давно њега су неговали Цигани, а у Призрену и Тетову сиромашне српске девојке. Због тога у Гиланском округу нису остале лазаричке песме; у Дебарском и Тетовском такође су почели да их заборављају. Ако има места где су се сачувале, то је у Призренском округу, где тај обичај одржавају само Срби – али сиромашни“.

При певању песама и Лазар и Лазарица су жене, с том разликом што је Лазар обучен у мушкарца.

У среским селима увече на Лазареву суботу, скупљају се девојке у некој кући да певају лазарице. Целу ноћ се веселе певајући, а дању то чине идући од куће до куће.

Занимљива је песма о прекору столару:

„На дан ти је
надница
По два жута
дуката
И по трећа
талира.
Камо ти са шегрти?
Да ти беру алату,
Да ти лију мистрију“.

Или прекор још неожењеном момку дораслом за женидбу:

„Береш дрво у гору
И девојку на далеку!“

Лазарице нису поштеделе ни Турчина:

„Ој Турчине, yелатине!
Yел ти душа мирише!
Врана коња играше,
И на коња китице
Црна крвца штрцаше,
Бела пена меташе.
Тебе ваља вечера
До два брава печена.“

У овој поезији је често и хорско певање. Јастребов наводи:

„У селима Дебарског округа невесте се не причешћују до веридбене недеље. Тога дана, по завршетку обреда, невесте не иду кућама, остају пред црквом стварајући хорове по таквом реду по каковом су се по старешинству удавале.“ И у Тетову и околини задржао се тај обичај. Нарочито у селима где нема муслимана. „Песме се овде не разликују од раније изнетих, сем неких варијација, скраћења и додавања.“ Хорови су се надпевавали!

Први хор започиње:

„Елате вамо,
девојке море, на наша страна!
Наша страна, девојке море, два слнца грејет.
Два слнца грејет, девојке море, две месечине!
Вамо имате, девојке море, млади момчина.“

А други хор одговара:

„Ни ви идеме, девојки море, ни ве сакаме!
И нам ни грејет, девојки море, две месечине.
И ми имаме, девојки море, млади момчина.“

Урош Предић, Поливање Додоле, цртеж објављен у часопису “Орао“ 1892.

И додолске песме су чисто обредне. „У време суша, по селима старе Србије неколико жена се украшавају гранама, иду из куће у кућу, помињући у песмама исконског, постојбинског бога Додола. Обично су додолице Циганке“:

„Да зроси ситна роса.
Ој Додоле, мили боже!
Од два класа чабар жита,
Ој Додоле, мили боже,
Дај боже, дај!“

И опет једна изузетност. Неке су се додолске песме „потурчиле“ задржавајући српски напев: „Де море Додоле“. Јастребов наводи две такве песме из Призрена које певају Цигани.

Јастребов је записао више жетелачких, сватовских и свадбених песама уз напомену: „Хришћани и муслимани воде затворенички живот. У начину живота српски хришћани мало се разликују од муслимана. И данас још хришћанке иду улицама сасвим скривене, као и муслиманке.“

Песме уз колевку су ретке. Јастребов запажа изражено сујеверје при рађању детета. На пример, верује се да „само дете са именом Стана и Станко остаје живо“, или „ако се непрестано рађају женска деца, да би се то прекинуло, задњем женском детету дају име Доста“. Уз колевку се само певуши „без икаквог смисла“. Ипак у околини Дебра било је и дечјих народних песама које су певане за време Паске.

Биљарске песме необична појава

Посебну пажњу у овој усменој народној поезији привлачи јединствена врста – биљарске песме. Записујући их Јастребов напомиње:

„По целој старој Србији дан Светог Ђорђа убраја се у најважније празнике не само православних, већ и муслимана Срба. И Арнаути га празнују. У рано јутро на тај дан призренске девојке скупљају цвеће у врту или у шуми. Притом певају песму, једину која је остала од старих биљарских, којих је било много по речима стараца.“

Песма гласи:

Смиље брала у гори девојка.
Смиљ берући путе погрешила,
Нагазила ајдучке путине.
Сусрете је ајдучки војвода.

Девојка од њега тражи да је изведе из горе. Овај то учини, доведе је на „студену воду“ – девојка се умије, а хајдук напије воде:

Сину лице као врућо сунце.
Стаде јунак да се Богу моли.
– „Дај ми, Боже, једну тмну ноћцу
Да обљубим лијепу девојку.“

Падне ноћ и хајдук је љубио девојку до поноћи, а онда се она претворила у змију и обгрлила му врат:

„Водићу те од града до града,
Да се чуди мало и велико,
Да се чуди, ка се сестра љуби.“

Јастребов истиче да су биљарске песме бројније у Дебарском округу. Иза сваког стиха оне имају рефрен: „Биљаро!“ Међу њима су и десетерачки стихови:

„Тешко земљи куда војска прође
И девојци која сама дође!
Првог дана биће прекорена:
Да си арна, не би сама дошла.“

Овог пута не отварамо ризницу епске народне поезије овог нашег специфичног поднебља. Рећи ћемо само да су најбројније епске песме о Краљевићу Марку и Коруну арамији. Марков коњ у овим песмама, понекад безимен, има карактеристично име Влкова Вечера, уз она: Грчки коњиц или Шарац.

Извесно је да смо и у „путним белешкама“ руског конзула Јастребова суочени с неизмерним богатством нашег народног духа, који је обнављајући своју виталност на животном искуству, одолео и најсвирепијим страним утицајима, чувајући нам место међу народима највише песничке културе.

Српско наслеђе, бр. 14, фебруар 1999.