Марија Ђорђевић

Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима

Љубомир Симовић (2. децембар, Ужице) је српски песник, драмски писац и академик. Његове драме су преведене на неколико језика и играју се у позориштима широм света. За своја књижевна дела награђиван је више пута.

Циклус (књига) Уочи трећих петлова спада у најбољу Симовићеву поезију.

И док је повратак завичају био у ствари повратак самоме себи, у овом делу поезије он се враћа у прошлост, у историјску и митолошку прошлост свога народа, имајући увек на уму његову колективну драму која долази са разним бунама, са сваким новим ратом, тако честим на овим простирима.

Та драма српског народа започела је од првог „преласка преко Дрине“ и првих настањења на овом тлу и траје до данашњих дана.

У драму српског човека укључене су и поплаве, суше, несагласја у народу и узајамна трвења између великих и малих велможа, ситих и гладних. А у средишту свих тих сукоба и страдања кроз векове стоји обичан човек, о коме ће овај песник непрестано певати.

То су, махом, дрвосече, ратари, сточари, домаћини, моравски и шумадијски човек, питом и благ, гостопримљив, али и поносан и пркосан, сав од ината и жеље да траје упркос свему, свим тиранијама и погибељностима, о чему на најбољи начин пева „Балада о Стојковићима“. (Ризница српска)

Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.
Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, – прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
-ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.
После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
– руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, – ми живи,
сви нас туку и псују, али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на
-точку,
секу нам главе, руке и ноге – страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.
Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају – они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
-А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!
А и нас каткад хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати
-и умрећемо
од смеха.

Украс 1

Та песма је објављена у књизи „Уочи трећих петлова“, 1972. године, онда када сам се тровао горчином историје, и када сам се од те горчине бранио и лечио. Ту књигу сам, током година, радикално променио и прекомпоновао, и коначно је оставио за собом.

А потом сам се вратио оним амбицијама које сам показао 1963. године, када сам писао „Портус региус“, и 1973, када сам писао поему „Субота“.

Тражио сам нове мотиве и теме, нове углове гледања: ослушкујући говор пијаце и улице тражио сам нови језик. Живи језик. Једном речју, тражио сам поезију која ће бити „нешто друго“. Нешто друго у односу на све.

(Љубомир Симовић, интервју, winestyle)

У емисији „С песником у подне“ другог програма Радио Београда, 22. јуна 2018. Љубомир Симовић је говорио своју песму „Балада о Стојковићима“.

За Расен: Марија Ђорђевић

блог Убележи!

Повезани чланци:

Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима

НАУКА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / СРПСКО ПИТАЊЕ

Чији је стварно Тесла?

Никола Тесла се са правом може сматрати једним од највећих светских научника икада. Много тога о њему је речено и написано, много тога се не зна, а такође, још увек постоје информације које деле јавност. Једна од недоумица свакако је везана за његово порекло тј. националност. Коме припадају Тесле? Одговор следи у истинитом догађају:

Током оних несрећних ратова на простору бивше нам државе дошло је до великог егзодуса становништва (свих вера и нација). Тако је током „Олује“ дошло до масовног одласка Срба из Хрватске. И док су неки имали где да оду неки су били препуштени на милост и немилост. Тако је било и са једним деком који је након егзодуса завршио у Београду. Човек који у престоници није знао никог нити је имао кућу или стан да се склони са улице. И док су многи уточиште нашли на аутобуској и железничкој станици он је ни мање ни више уточиште потражио у музеју „Николе Тесле“.

Куцајући на врата музеја отвори му чувар који није био баш расположен за посетиоце па га је грубо отерао. Међутим, декица је био упоран па је поново покуцао на врата али овога пута чувар га упита: „Шта хоћеш?“ а декица му одговори: „Ја сам избеглица из Хрватске и немам где да одем. Мој рођак је био Никола Тесла и желим овде да преспавам.“ Чувар је ипак био толико љубазан да га пусти унутра.

Дакле, ако је и било дилеме око тога чији је Тесла и коме припада више је нема? Тесла је наш!

За Расен: Марија Ђорђевић

блог Убележи!

МУЗИКА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / УМЕТНОСТ

Љубица Марић – академик и прва српска композиторка

Љубица Марић је била прва српска композиторка. и академик Српске академије наука и уметности. У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века. Први је композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за мелодијску и хармонску изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела.

Љубица Марић прва српска композиторка

Љубица Марић (Крагујевац, 18. март 1909 — Београд, 17. септембар 2003) рођена је у Крагујевцу од оца Павла и мајке Катарине рођене Ђорђевић, пореклом од Чолак-Антића. У Крагујевцу је тада њен отац Павле Марић службовао као зубар. Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године. Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом. У Ваљеву је похађала ниже разреде гимназије и први јавни наступ је имала у свечаној сали гимназије свирајући виолину. Композицију је учила код Јосипа Славенског и Милоја Милојевића. Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школа у коју је ишла сада се зове Музичка школа Мокрањац. Њен дипломски рад био је „Соната фантазија“ за соло виолину.

Студије музике је наставила у Прагу 1929. године, на Мајсторској школи Прашког конзерваторијума, где је композицију учила у класи Јозефа Сука, виолину код Маржака, а дириговање код Долежила и Николаја Малка. На Мајсторској школи за композицију у Прагу дипломирала је 1932. године. Завршила је и студије дириговања у класи Николаја Малка и тако постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија. За време студија у Прагу она и њена мајка Катарина су живеле у изнајмљеним собама и становима, а издржавале се захваљујући мајчином раду по кућама имућних прашких породица. Убрзо после тога напустила је Праг и уписала студије клавира на Државном конзерваторијуму у Берлину, у класи Емила Селинга.

У периоду од 1938. до 1945. године била је професор Музичке школе Станковић, затим од 1945. до 1967. године доцент и професор Музичке академије у Београду где је предавала теоријске предмете. Од 1947. до 1953. била је секретар Удружења композитора Србије. Бавила се дириговањем 1945. и 1946. на јавним студио концертима радија у Београду.

Добитник је више награда, неке од њих су: Награда Савезне владе (1949), Октобарска награда (1957), Седмојулска награда (1965) и Октобарска награда за животно дело (1996).

Прву композицију је написала са деветнаест година, била је то „Туга за ђевојком“ за мушки хор, настала под утицајем Славенског. Дипломски рад „Сонату фантазију“ из музичке школе извела је и на пријемном испиту на Државном конзерваторијуму у Прагу исте 1929. године, где је, захваљујући квалитету тог дела, одмах примљена на последипломске студије. У Прагу је 1930. компоновала „Гудачки квартет“, прву српску атоналну композицију, али је незадовољна квалитетом спалила партитуру.

Прва уводи средњовековну и црквену мелодију у нелитургијско дело

У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века. Љибица Марић је „први композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за структурну (мелодијску и хармонску) изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела“. Осим некадашње Југославије, њена музика је заступљена и у Холандији, где се одржао низ концерата, у Немачкој где је издавачка кућа „Furore Verlag“ из Касела објавила партитуре свих њених музичких дела, у Уједињеном Краљевству где је дискографска кућа „Chandos“ издала компакт-диск са њеним најрепрезентативнијим делима.

Унеско је стогодишњицу рођења Љубице Марић, 2009. годину, уврстио у свој календар значајних годишњица. То је на Унесковом списку годишњица за 2008. и 2009. годину једина годишњица из Србије. Министарство културе Србије је 2008. године именовало Одбор за обележавање прославе стогодишњице рођења Љубице Марић. 1981. године у Одељењу ликовне и музичке уметности. Њена приступна беседа била је „Монотеметичност и монолитност облика фуге“ (1964).

Преминула је у Београду 17. септембра 2003. године.

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

КУЛТУРА / НАУКА / ОБРАЗОВАЊЕ / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Драга Љочић – филантроп, феминисткиња и прва лекарка у Србији

Др Драга Љочић (Шабац, 22. фебруар 1855. — Београд, 5. новембар 1926.) је била прва српска лекарка, феминисткиња и суфражеткиња.

Драга Љочић

Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време. Била је велика филантропкиња и заштитница деце. Искрено и енергично се залагала за отварање дечијих болница, изградњу домова за незбринуту децу. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Њена истрајност, искреност и посвећеност увек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вери у себе и у исправност својих циљева успела да те идеје и реализује. Драга Љочић је једна од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије. Од када је започела каријеру лекарке непрестано се борила са мизогиним, мушким светом који је покушао да је на сваки начин дисквалификује и уклони са места која су јој по свему припадала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију. Од младости је водила личну борбу за професионално изједначавање мушкараца и жена и ту борбу је преносила и на женске огранизације које је основала са својим малобројним истомишљеницама. Јавно се залагала за стицање права гласа за жене, и до краја је остала верна младалачким идејама о социјалној једнакости. Као болничарка, а касније и као лекарка, учествовала је у Српско-турским ратовима, Српско-бугарском рату у 19. веку, као и Балканским и Првом светском рату у 20. веку и на тај начин показала своје безгранично и неупитно родољубље и лојалност отаџбини која јој није узвратила једнаким поштовањем и признавањем њеног професионалног рада.

Пошто је завршила Лицеј, 1872. је постала прва Српкиња која је похађала циришки Медицински факултет. Када је 1876. почео Српско-турски рат (1876-1878) напустила је студије и придружила се српској војсци као болничарка. Након учешћа у борби на Шуматовцу одликована је чином поручника. По завршетку рата Драга Љочић се вратила у Цирих, где је 1879. дипломирала са темом „Прилог оперативној терапији фимбриома материце“ и тако постала прва српска лекарка.

По повратку у Србију безуспешно је покушавала да нађе посао у државним институцијама. Упутила је и званичан допис Министарству унутрашњих дела, у коме је тражила да јој издају лиценцу за рад на основу дипломе са циришког универзитета. Вршила је дужност руководитељке Женског одељења Опште државне болнице, али са платом и правима лекарске помоћнице. Због невероватне пожртвованости и професионализма који је докторка Љочић показала за време трајања Српско-бугарског рата из 1885. унапређена је у секундарног лекара, али ни тада није постала равноправна са колегама: њена нова плата је износила две хиљаде динара годишње, док је њихова била две и по, за њу нису биле предвиђене периодичне повишице, нити је могла новим постављањем остварити право на пензију.

Драга Љочић је у историји српске медицине запамћена као велика добротворка и као особа која често бесплатно лечила децу, нарочито девојчице, пошто је имала увид у здравствено стање ученица у женским школама. Она је заједно са доктором Лазом Лазаревићем бесплатно лечила девојчице из Женске радничке школе. Са др Јованом Јовановићем је 1904. основала Материнско удружење и била његова прва председница. Циљ удружења био је старање о напуштеној деци и смањивање смртности новорођенчади. Ни овај филантропски пројекат није остао без осуде јавног мњења. У јавности је ово удружење гласно критиковано, са образложењем да се тако шири неморал, пошто су већина штићеница и штићеника били ванбрачна деца. Захваљујући великом угледу који је Драга ипак уживала, она је успела да се избори и добије зграду где су незбринута деца смештана. Била је једна од оснивачица и прва председница Друштва београдских жена лекара, 1919., које је било веома активно у прикупљању средстава за изградњу прве болнице за жене и децу, у којој је било предвиђено да раде искључиво лекарке. Драга Љочић се изузетно залагала да се та болница што брже изгради, али нажалост због ратних разарања отворена је тек 1929, три године после смрти Драге Љочић. Болница је добила име по чувеној шкотској докторки Елсие Инглис.

Драга Љочић је била удата за Рашу Милошевића, једног од оснивача Народне радикалне странке. Живот са њим је био пун неизвесности, та је тако због активности у Тимочкој буни, био ухапшен и осуђен на смрт у време њеног порођаја. Та казна је преиначена и он је услед политичких промена пуштен из затвора три године након пресуде. Имали су пет кћерки.

Докторка Драга Љочић је преминула 5. новембра 1926. у Београду, у седамдесет првој години. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Извор: Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

Блог Убележи!

ГРАДИТЕЉСТВО / КУЛТУРА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Јелисавета Начић – прва жена архитекта у Србији

Јелисавета Начић (Београд, 31. децембар 1878 — Дубровник, 6. јун 1955), била је прва српска жена архитекта.

Јелисавета Начић

[dropcap]Р[/dropcap]ођена је у Београду 1878. године као тринаесто дете имућног трговца на велико Михаила С. Начића. Мајка јој је била ћерка Јована Савића, управника Управе фондова, а по женској линији је водила порекло од породице Ичко. Породица Начић имала је имање на падини испод данашњег хотела Москва.

Одлука да се упише на тек отворени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената, није наишла на разумевање и одобравање код Јелисаветине породице.

Наиме, у Србији је од 1863. постојао Технички факултет, али одсек за архитектуру основан је тек 1896, па су тако у 19. веку у Србију долазили архитекте из иностранства, а крајем века у Београд су пристизали српски студенти школовани на универзитетима у западној Европи, доносећи нове и другачије архитектонске стилове. Јелисавета Начић је веома успешно и брзо завршила студије и већ 1900. дипломирала, поставши тако прва жена архитекта у Србији.

По завршетку студија суочила се са истим проблемом родне дискриминације. Виши положаји и напредовање у служби нису јој у почетку били доступни. Чак и ова позиција била је успех за једну високообразовану жену у Србији тога времена. Јелисавета је међутим успела да пробије ту, до тада непремостиву баријеру. Положивши државни испит, прешла је 1902 са службом у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине. Свој друштвени и професионални ангажман Јелисавета је остваривала и кроз активност у Удружењу српских инжењера и архитеката, чија је била чланица.

Плодна и успешна каријера Јелисавете Начић прекинута је 1916. године када је интернирана у логор Нежидер у Мађарској јер је 1913. на Теразијама подигла славолук у част повратка српске војске из Балканских ратова на коме је писало „Има још неослобођених Срба“. Ту је упознала албанског интелектуалца Луку Лукаја, за кога се 1917. удала и родила ћерку Лулу. По завршетку рата кратко су живели у Београду, одакле су се преселили на Скадар, где је Лукај био министар у влади Есад Паше, пријатеља Срба, који је помогао Србима да пређу преко Албаније у време Првог светског рата.

Преминула је у Дубровнику 6. маја 1955. године. Умрла је сиромашна и заборављена, а била је део прве генерације студената архитектонског одсека и прва жена дипломирани архитекта у земљи, једна од првих жена запослена у јавном сектору, пројектовала прву модерну школску зграду, прву болницу за туберкулозу, прву кружну пећ за израду опеке, прву плански зидану стамбену зграду на Балкану.

Њених руку дело су и цркве Александар Невски у Београду и Архенгел Михаило у Штимљу као и спомен плоча војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу и Глигору Соколовићу.

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА

Милан Ракић: Симонида

Милан Ракић се са правом може сматрати једним од највећих родољубивих песника. У његове најпознатије родољубиве песме спадају „На Газиместану“, „Јефимија“ и „Симонида“. Песма „Симонида“, која симболично приказује патњу и страдање нашег народа, је посвећена фресци у Грачаници.

Милан Ракић

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које,
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју,
Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

Украс 1

Песма Симонида припада циклусу песама које славе српску националну прошлост и културу. Објављена је 1907. године и припада Косовском циклусу Ракићевих песама. Као син познатог књижевника и политичара Мите Ракића, Милан Ракић је из свог дома понео изразита обележја, а то су отменост и меланхолија. Ракић је себе пак видео као песника узавреле страсти. Његов модернизам се огледа у томе, не што је настао као револт према традицији, већ као преобликовање традиције. Као и Дучић и Ракић је растао под утицајем француских песника симболиста.

Како је због службе боравио на Косову ту се и зачео Ракићев туробни патриотски циклус песама. У тридесет шестој години живота већ се тужио на старост, говорио је да су се родили у земљи где се живи монотоно, да ће умрети млади, пре времена. “Млади старци” којима се “душе опасности плаше” и да су “недостојни историје наше”. Уочи Балканског рата Ракића су обузимале сумње у способност нашег народа. Ракићева патња избија из свих његових песама. Он пати и због туђих јада и страдања као због својих.

Ракићево савршенство се огледа у томе што је имао способност да ухвати осећајни талас на један специфичан начин. То се посебно види у песмама косовског циклуса где, када прочитамо једном песму, те слике зувек памтимо, као и у песми Симонида. Једном замишљен лик на фресци без очију никада не можемо заборавити. Милан Ракић нарочито води рачуна о форми, свака његова песма је брижљиво испевана.

У својим емоцијама, са песимизмом и у версификацији, Ракић је представник равнотеже, укуса и нормале. Стих му је настао под утицајем парнаса и увек је лепо конструисан, вајан, звучан. Стих му увек има један ритам. Тај ритам нема преливе, није нежан, већ одсечан. Његов једанаестерац је свечан и према распореду речи веома уређен. Рима у песми је богата, сувише снажна. Укрштена рима се јавља у сим строфама сем у четвртој строфи где је обгрљена, римују се први и четврти и други и трећи стих. Свака строфа за себе представља целину и по садржају и према музици. Као што је и сваки стих у строфи за себе целина. Ракић води рачуна и о тоналитету песме, речи се слажу тако да се према звучању сложе.

Најпре ћемо се упознати са ликом Симониде, ко је она и какав је утисак оставила у српском народу. Симонида је била ћерка византијског цара који ју је са пет година обећао српском краљу Милутину као залог склапања мира између две државе. Била је позната по својој лепоти и њена фреска у манастиру Грачаници једна је од највреднијих фресака средњовековног сликарства. Фреска је делимично оштећена па тако Симонида на њој нема очи. Након смрти свог супруга се замонашила и умрла као монахиња 1345. године. У браку који је био склопљен из користи Симонида је била третирана од стране супруга више као господарица него као жена. У српском народу је њен лик остао као симбол лепоте и народ је волео најмлађу краљицу у српској историји. Многим песницима Симонида, односно њена судбина и оштећење фреске, била је инспирација, па тако и Милану Ракићу.

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

КЊИЖЕВНОСТ / ПРОЗА / САТИРАЊЕ

Бранислав Нушић: „Свет“ о свету

Ако бисмо на једноставан начин покушали да опишемо Бранислава Нушића онда бисмо то могли урадити са свега две речи – наш биограф. Зашто? Постоји ли неко ко нас је тако добро дефинисао и описао као Бранислав Нушић? Не. Сви наши карактери, односи, наше понашање, морал и жеља да будемо оно што нисмо, увек су били непресушна инспирација за Нушића. Управо све наведено у претходној реченици говори о томе зашто се Нушић сматра нашим савремеником.

Бранислав Нушић

Мање познато али једнако квалитетно Нушићево дело „Свет“ једно је од оних због којег Нушића можемо назвати свевременским писцем. Приказ нашег света описан је у следећем одломку:

„ Е, па добро!… Дакле, опет ће свет казати… опет се мора са светом! Е, па добро кад се мора. Ходи, ходи, свете… Уђи, уђи у скровиште моје среће; уђи, управљај, наређуј, чепркај, развирај!… Дођи, дођи, свете. Ево, има једна кућа, у којој се срећно и мирно живи; остави свете своје бриге, па дођи! Туђом је кућом лакше управљати но својом, туђу је бригу лакше бринути но своју; дођи, наређуј, распоређуј, управљај кад већ нећеш да гледаш своју бригу, кад ти је дража туђа. Дођите сви, сви… Господарите… Једите свој хлеб, а водите моју бригу… Ходите, ви госпе, ви комшике, ви прије, ви познанице; дођите и донесите све новости из туђих кућа и размените их овде код мене, па с новим еспапом, који овде у мојој кући накупујете, зађите даље, зађите од куће до куће: има још кућа где се мирно и лепо живи… Дођите, и ви пријатељи, да ме посаветујете; како да живим са женом, како да се облачим, како да васпитавам децу и како да их удајем? Ја ћу их неговати, ја ћу трошити, ја ћу се мучити а ви саветујете… Зашто не? То је ваша брига! Дођите, дођите сви, ево су и врата и прозори широм отворени. Уђи, свете, уђи. Дођите, да пребројите тањире; дођите да чујете шта сам данас ручао и да ми наредите шта треба данас да ручам?; дођите да ми завирите у кревет, да видите јесу ли чисти чаршави, дођите да… Дођите, наређујте, распоређујте, управљајте, чепркајте, развијајте. Уђи, свете, уђи! “

Украс 1

За Расен: Марија Ђорђевић,

Блог Убележи!

Сродни чланци:

Бранислав Нушић: Деветстопетнаеста – трагедија једног народа
Бранислав Нушић је почетком века прорекао пропаст српске кафане
Погреб два раба – песма због које је Бранислав Нушић завршио у затвору
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Жанка Стокић: За комунисте народни непријатељ, за Нушића вечита инспирација

ЛИКОВНИ ИЗРАЗ / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / УМЕТНОСТ

Надежда Петровић – патриота, хуманиста и сликарка

Надежда Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку, као прво женско дете од тринаесторо деце Димитрија Мите Петровића из Београда и Милеве Петровић, рођене Зорић, из Титела. Димитрије и Милева Петровић су били учитељи у Чачку – Мита учитељ слободоручног цртања у Гимназији, а Милева учитељица Женске основе школе. Када је имала седам година породица се, због Митиног здравственог стања, преселила у Карановац (Краљево), где је Надежда кренула у основну школу.

Надежда Петровић

Повратак породице у Београд, 1884. године, уследио је из више разлога: укидање предмета слободоручно цртање у основним школама, чиме је Мита остао без посла, смрт Митиног оца Хаџи Максима и наставак Надеждиног школовања. Пресељење је чинило прекретницу за породицу Петровић у сваком смислу. Живели су у старој породичној кући у Ратарској улици на Палилули. Мита се запослио у Пореској управи, у којој је врло брзо напредовао у служби. Трудио се да обезбеди потрепштине за породицу и школује децу, а Милева је због деце и вођења куће напустила учитељску службу.

ОБРАЗОВАЊЕ

Надежда се уписала на престижну Вишу женску школу која је у то време пружала савремене облике васпитања и солидно стручно знање из свих области педагошког образовања. Спремала се за звање учитељице и упоредо похађала приватне часове цртања код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића. Заволела је поезију о којој је, као и о историји, добијала поуке од своје мајке. Посебно је волела песме Војислава Илића и Његоша, учила их напамет и рецитовала млађим сестрама и брату Владимиру. Посете атељеу Ђорђа Крстића биле су за њу нешто најузбудљивије и најлепше. Већ у његовом атељеу започиње да ради уљане слике. Након тога, као прва ученица женског одељења, похађа сликарски атеље код словачког уметника Кирила Кутлика. Након дипломирања на Вишој женској школи 1891. године и првих самосталних сликарских радова, осетила је спремност да крене у нове токове живота. Положивши квалификациони испит Надежда је стекла статус предавача слободоручног цртања у средњим школама и почетком септембра 1893. године постављена за учитељицу цртања у Вишој женској школи, а потом и у Женској учитељској школи и Женској гимназији у Београду.

МИНХЕН

Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њене касније радове, али је чињеница да је баш Ђорђе Крстић био тај који је Надежду охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен. Утицај словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа, у чијем је атељеу у Минхену од 1898. године наставила усавршавање, и уметничке климе коју је тамо затекла, заувек су променили Надеждино поимање сликарске уметности, али уједно и целокупну српску уметност. Неуморно је сликала баварске пределе, обилазила изложбе и научила немачки, руски и француски језик.

Утисак је да одлазак у Минхен, поред професионалног усавршавања, доприноси и да са дистанце сагледа свој живот. Увређена поступком мајке свог вереника, која је од њених родитеља тражила велики мираз, Надежда је 1898. раскинула веридбу и тражећи подршку за тај гест из Минхена пише мајци: „Ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста. Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача.“ Након минхенских студија Надежда се, крајем 1902. године, враћа у Србију.

ДРУШТВЕНИ АНГАЖМАН

Од 1903. године, учешћем у оснивању организације „Коло српских сестара“ и ношењем хуманитарне помоћи у крајеве неослобођене од Турске, Надежда започиње свој друштвени ангажман. Следеће 1904. године креће у велики посао око организовања Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника „Лада“. Уз објављивање ликовних критика, са освртима на сликарство својих савременика, примећујући потребу превазилажења декадентних размишљања и традиционалистичких ликовних схватања, упоредо ради на оснивању Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота. Надежда учествује у оснивању Српског уметничког удружења, а поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. године држи ватрене говоре са балкона Народног позоришта. Кућа у Ратарској улици постаје центар окупљања српских родољуба.

Надежда Петровић у Ваљеву фото: Галерија „Надежда Петровић“

РАТОВИ И СМРТ

Од почетка Првог балканског рата (1912), па до своје смрти, Надежда је на бранику отаџбине. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, а још мање болест (прележала је тифус, колеру и упалу плућа), нису је омели да покаже неизмерну љубав према свом роду и својој земљи. Након кратког одсуства, које је провела у Скопљу ради опоравка од тифуса прележаног за време епидемије у пролеће 1913, поново се придружила српским војницима. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду. Током месец дана трајања Другог балканског рата, у лето 1913. године, као добровољна болничарка ангажована је на подручју Македоније у Санитету за ратну зону, при Врховној команди за војничку службу. По завршетку балканских ратова, за пожртвованост и исказану ревност у служби, одликована је за храброст, а од Црвеног крста за милосрђе.

Објава рата 1914. године затекла ју је у Италији, где је са најмлађим братом Растком посетила изложбу Венецијанског бијенала на коме је желела да види скулптуре свог великог пријатеља Ивана Мештровића. Одбивши предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској, кренула је на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. И мада је по налогу Војне команде предвиђена за представника Србије на конференцији у Риму или да оде у болницу стране мисије у Ниш, у фебруару се поново враћа у Војни санитет у Ваљеву. На дужности болничарке остала је до краја живота, негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор пољске војне болнице и бринући о оболелима од тифуса.

Поново оболевши од тифуса, након седмодневне агоније, умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву. Посмртни остаци Надежде Петровић пренети су из Ваљева у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду 2. јуна 1935. године.

Извор: Уметничка галерија „Надежда Петровић“

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ЗАНИМЉИВОСТИ / ОКО НАС

Чачански музеј чува једини грб династије Обреновић

Конак господара Јована Обреновића подигнут је 1835. године у стилу оријентално–балканске архитектуре карактеристичне за први период владе кнеза Милоша. Данас је конак Јована Обреновића из 1835. године најстарија стамбена зграда у Чачку, која је током свог постојања претрпела многе измене и преправке.

Конак Јована Обреновића фото: Чачански музеј

: Грб династије Обреновић фото: www.heraldikasrbija.com

: Господар Јован конак као поликлиника

: Грб града Чачка

Породицу Јована Обреновића, рођеног брата кнеза Милоша, „у дворцу новом“ први је посетио барон Август фон Хердер октобра 1835. године. Господар Јован Обреновић кратко је живео у свом конаку.

Са осталим члановима владарске породице отишао је 1842. године и више се није враћао у Чачак. После тога у конаку је било смештено Окружно начелство, затим жандармеријска чета, потом школска поликлиника.

Од 1953. у њему је стална поставка Народног музеја у Чачку. Оно што овај музеј чини јединственим у Србији је једини сачувани изворни грб династије Обреновић!

Без обзира на то што је Јован Обреновић отишао из Чачка овај град га никад није заборавио као и целу династију Обреновић. Наиме, градски грб у својој основи има грб ове династије која је била значајна за овај део Србије. Такође, једна улица у граду носи његово име.

Мада су у граду на Западној Морави склони да кажу како овај грб не треба да буде заснован на грбу Обреновића (због династије Карађорђевић) ипак ово је једини грб који указује на династију која је саставни део наше историје а коју данас мало помињемо.

извор Народни музеј у Чачку

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Степа Степановић – легенда у легендама

Тешко је нешто написати о човеку о коме је све написано. Све о његовом животу и животарењу је речено. Ипак, Степа је неко ко је у свом народу и својој провинцији био омиљен. И дан данас се причају легенде везане за њега. Ево неких од њих:

Степа Степановић

1. Волео је да пеца

Степа је волео да своје пензионерске дане проводи пецајући. Свако јутро је волео да прошета до Западне Мораве и пеца што га је учинило најпознатијим пецарошем у граду.

2. Тражио да му се смањи пензија

Када је добио своју прву пензију Степа је био увређен јер је она била превелика и тражио је да се смањи.

3. За живота је подигао споменик

Од своје пензије за свога живота подигао је себи споменик на Чачанском гробљу.

4. Рођен у Кумодражу а живео у Чачку

Иако је рођен у Кумодражу, Степа је свој живот провео у Чачку одакле је његова жена. Живели су у њеној кући која се налази у центру града.

5. Краљ Александар присуствовао сахрани

На Степиној сахрани су присуствовали краљ Александар и владика Јефрем Бојовић.

6. Једина посета краља Чачку

Једини пут када је краљ Александар посетио Чачак била је сахрана Степе Степановића.

: Краљ Александар на сахрани фото: Албум старог Чачка

: Степа Степановић на одру фото: Албум старог Чачка

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / СЦЕНСКИ ИЗРАЗ / УМЕТНОСТ

Жанка Стокић: За комунисте народни непријатељ, за Нушића вечита инспирација

Живана Жанка Стокић (24. јануар 1887. Велико Градиште – 21. јул 1947. године Београд) је била позната српска глумица. Прославила се тумачењем ликова Бранислава Нушића.

Жанка Стокић

Жанка Стокић рођена је у Великом градишту од оца Богосава и мајке Јулке. Отац који је по занимању био пекар је рано умро па се њена мајка преудала за свештеника Александра Николајевича Санду. Како њен очух није желео да је прихвати, Жанка се са 16 година удаје за једног зајечарског абаџију. Међутим, побегла је са позоришном трупом Љубомира Рајичића Чврге где је прала веш. Први пут муж је успео да је батинама врати кући а други пут је у заштиту узео Аца Гавриловић који је касније постао Жанкина велика љубав.

Премијерно појављивање је имала 1902. године у представи „Брачне ноћи“ после које је побрала велике симпатије публике. Након распада трупе, Жанка са својим колегама обилази и друга места. 1907. године у Вараждину добија прву драмску улогу.

Жанка је најпре играла у трупама Мике Бакића, Димитрија Нешића и Михаила Марковића. 1907. године је у Осијечком позоришту запазио познати хрватски театролог Бранко Гавела. Ипак, прекретница у њеној каријери се десила 1911. године када је гостовала у Београду. Само месец дана касније, Жанка постаје члан Народног позоришта у Београду.

У Народном позоришту је играла представе „Родољупци“, „Фигарова женидба“ и „Сирано де Бержерак“ као и многе друге. Запаженије улоге је остварила у комадима „Уображени болесник“ , „Тартиф“ , „Подвала“ , „Станоје Главаш“… Ипак, када се изговори име Жанка Стокић прва помисао је „Госпођа министарка“ коју је Нушић специјално писао за Жанку. Жанка као вечита Нушићева госпођа министарка играла је и у другим Нушићевим делима „Ожалошћена породица“, „Власти“, „Ујеж“ и „Пут око света“.

Поводом стотог извођења „Госпође министарке“ Бранислав Нушић је написао следеће: „Драга Живка, Ви и ја данас имамо малу интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се криза не може дотаћи, Ви остајете министарка, једна министарка, увек министарка.“

Жанка је током свог живота боловала од неколико болести али је највише проблема имала са дијабетесом. Током Другог светског рата, комунисти су оптужили Жанку за издају јер је од Немаца куповала инсулин као и због тога што је гостовала у емисијама радио Београда који је тада био под немачком управом. На суђењу је успела да избегне смртну казну али је била осуђена на губитак части и 8 година затвора.

Након изласка из затвора било јој је забрањено да се бави глумом. По налогу министра правде казна јој је била умањена а 1947. године била је обавештена да јој је све опроштено. Захваљјући Бојану Ступици, Жанка добија дозволу да се врати глуми и то у тек основаном Југословенском драмском позоришту.

Нажалост, три дана након те вести Жанка је преминула. Сахрањена је на Топчидесрском гробљу у Београду а споменик јој је подигла њена служавка. Жанка Стокић је снимила само један филм „Грешница без греха“ у режији Косте Новаковића. Одлуком Окружног суда у Београду, 3. марта 2009. године Жанка Стокић је рехабилитована.

Погледајте филм „Смрт госпође министарке“ посвећен Жанки Стокић.

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / СЦЕНСКИ ИЗРАЗ / УМЕТНОСТ

Драгиња Ружић – прва српска професионална глумица

Драгиња Ружић (Врањево, 2. октобар 1834. – Вуковар, 6. септембар 1905.) била је глумица Српског народног позоришта. Сматра се првом српском професионалном глумицом код нас.

Драгиња Ружић фото: Википедија

Драгиња је рођена у Врањеву данашњем Новом Бечеју где је завршила основну школу. Била је ћерка Милице и Луке Поповића, свештеника по занимању. Bила је једно од седморо деце у породици која је дала много позоришних радника. Сви они су били чланови ансамбла новосадског Народног позоришта као и њен супруг Димитрије Ружић са којим је имала двоје деце.

Драгиња је прва отишла из своје породице да гради каријеру. Њена прва станица на том путу је било место Чанд у Румунији. Први пут је заиграла 17. јула 1860. године у чувеном комаду „Ајдуци“ Јована Стерије Поповића у ком је тумачила лик Видосаве. Чланица Српског народног позоришта постаје 1861. године и у њему остаје све до своје смрти. Поред овог позоришта, играла је и у Народном позоришту из Београда (1872-1873) као и Хрватском народном казалишту.

Драгиња је своје богате уметничке каријере играла различите улоге у добро познатим позоришним комадима. Најзначајније улоге су јој биле Фема „Покондирена тиква“, Султана „Зла жена“, Јелисавета „Марија Стјуарт“, Јевросима „Максим Црнојевић“… За своје глумачко стваралаштво награђена је „Сребрним ловоровим венцем“ које је Друштво СНП-а додељивало глумцима на обележавању уметничког рада. Ово признање се и данас чува у Позоришном музеју Војводине.

Познати композитор Исидор Бајић написао је за Драгињину последњу представу композицију „Опроштајни поздрав Драгињи Ружић“. У својој 64. години Драгиња се повлачи са позоришне сцене на којој је провела пуних 38 година. Пензионисана је 13. августа 1898. године.

Свој живот, ова истакнута уметница завршила је само седам година након свог пензионисања. Умрла је у Вуковару 6. септембра 1905. године у својој 71. години живота. Њени посмртни остаци су пренети у Нови Сад, где почива заједно са својим супругом. Данас једна улица у Новом Саду носи име по овој истакнутој првакињи драме.

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ДРУГИ О СРБИМА / ЗАНИМЉИВОСТИ / КЊИЖЕВНОСТ

Иван Буњин – први руски нобеловац је преко Србије пребегао у Француску

Иван Алексејевич Буњин је рођен 22. октобра 1870. године у руском граду Вороњежу. Био је романописац, песник, приповедач и први Рус добитник Нобелове награде за књижевност.

Сунчаница ( плакат филма)

Иван Буњин

Пореклом је из породице у којој се књижевност неговала и у којој је било знаменитих песника. Породица Буњин је имала племићко порекло тако да је имала могућности да младом Буњину обезбеди најбоље школовање. Своје прве песме ( збирка песама Јесен ) Иван објављује 1901. године са непуних 17 година и за њих добија Пушкинову награду.

У својим раним двадесетим упознаје Пушкина, Чехова и Горког. Преводи са француског и енглеског Лонгфелоуа, Бајрона, Темисона и Мисеа. Први објављени роман “ Село „ објављен 1909. године му отвара пут на Академију. Успех овог романа у великој мери дугује скандалу – сељак, идеализован код руских писаца, приказан је ограничен, похлепан и насилан.

У време Октобарске револуције Буњин бежи у Француску преко Србије, успевајући да избегне стрељање захваљујући Луначарском. Горки га је сматрао највећим руским мајстором стила. Чак је и Стаљин размишљао да му омогући повратак у државу.

Важно је рећи да су Буњинове књиге за време Стаљиновог режима биле забрањене за читање. Сматрао је да Русија сама треба да решава своје проблеме па је тако изјавио “ радије бих умро него се вратио у Русију уз помоћ Пољске и Енглеске „. Јавно диже свој глас против социјализма 1933. године. Такође, 1933. године добија Нобелову награду за књижевност а за преводе са енглеског језика награђен је премијом Руске академије наука.

Његова најпознатија дела су: “ Село“ , “ Господин из Сан Франциска“ , “ Живот Арсењева“, мемоари “ Успомене „ и многа друга. „ Сунчаница „, кратка прича из Буњиновог дневника “ Проклети дани „ екранизована је од стране Никите Михалкова у филм који има исти назив као и приповетка.

Није био присталица књижевних покрета, и био је ближи реализму, психолошком портрету и класичној књижевности него сложеној радњи. Приповедао је о пропасти племства, декаденацији царске власти, беди сељаштва, пропасти царства као и о својим путописима из Азије. У Русији се и данас мало зна о животу и раду Ивана Буњина тако да већина Руса још увек није упозната са његовим ликом и дело. Иван Буњин је остатак свог живота провео ван Русије. Умро је 8. новембра 1953. године у Паризу.

извор: Блицова едиција Великани руске књижевности

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ДРУГИ О СРБИМА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / СРПСКО ПИТАЊЕ

Странци међу Србима

Овај текст је посвећен људима које је живот везао за Србију. Опште прихваћени и лепо примљени у народу, одужили су нам се на најбољи начин оставивши велики траг како у областима свог рада тако и у хуманитарном делању. Ово је прича о њима:

Елизабет Рос’, Арчибалд Рајс

Елизабет Рос (14. фебруар 1878. Лондон – 14. фебруар 1915. Крагујевац) је била докторка из Лондона шкотског порекла. Добровољно се пријавила да лечи оболеле војнике у Крагујевцу током Првог светског рата. Потиче из имућне породице која води порекло из шкотског места Таин. Након завршене основне школе у Лондону, сели се у Глазгов на студије медицине где дипломира 1901. године. По завршетку студија почиње да ради у Таину одакле се даље упућује на острво Колонсеј а затим у Персију (данашњи Иран).

Када је чула за оболеле од тифуса одлучује да дође и помогне лекарима и сестрама којих је тад било мало. Под покровитељством владе Русије долази најпре у Ниш а потом у Крагујевац. Када је стигла у Крагујевац затекла је војнике, сестре и докторе који умиру од тифуса ипак то је није спречило да се одано преда свом послу. Радила је у тешким условима а у помоћ су јој притекле колегинице из Болнице шкотских жена које су почетком 1915. године стигле у Крагујевац. Нажалост, време које је провела са болесницима учинило је да и сама оболи. Умрла је 1915. године у Крагујевцу где је и сахрањена.

Рудолф Арчибалд Рајс (8. јул 1875. Хаузак – 8. август 1929. Београд) је био швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Звање доктора хемије добија у 22. години живота. Рођен је као осмо дете у породици. Његов отац Фердинанд Рајс је био земљорадник. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражи аустроугарске, немачке и бугарске злочине на цивилним становништвом. Са српском војском је прешао Солунски фронт и заједно са Моравском дивизијом се враћа у Београд. По повратку у државу бави се писањем. Био је члан српске владе на Мировној конфесији у Паризу. Заволео је српског војника – сељака и српски народ па је због тога до краја живота остао у Србији. Од својих задужбина оставио је своје куће у Београду и Скопљу као и своја дела међу којима је најпознатија књига “ Чујте Срби“. Остао је упамћен по својим казивањима о српском народу. Умро је у Београду од можданог удара. Сахрањен је на топчидерском гробљу док његово срце по сопственој жељи почива на Кајмакчалану.

: Тимоти Џон Бајфорд извор: Википедија

: Арно Гујон извор: Википедија

: Константин Костјуков извор bif.rs

Тимоти Џон Бајфорд (25. јул 1941. Солсбери – 5. мај 2014. Београд) је био британски режисер, сценариста и глумац. Већи део живота је провео у Србији где је режирао програме за децу. Бајфордови најпознатији ТВ серијали за децу су „Невен“ и „Полетарац“. Као глумац остварио се у филмовима Хало такси и Нешто између. Добитник је Повеље Змајевих дечијих игара 2011. године као и награде „Стефан Првовенчани“ која се додељује на рашким духовним свечаностима. 2013. године добија националну пензију Републике Србије. Последње дане свог живота провео је бавећи се превођењем. Умро је после дуге и тешке болести у Београду. Данас његово име носи некадашња Бањичка шума коју је Тимоти много волео.

Арно Гујон (27. новембар 1985. Гренобл) је француски и српски хуманитарац, оснивач и директор НВО „Солидарност за Косово“. Дипломирао је на Високој школи за заштиту животне средине и заштите рада у Греноблу. Једно време је радио у Зворнику (Република Српска) где је упознао своју супругу Ивану, Српкињу из Француске. Љубав према Србији стекао је од малих ногу слушајући приче његовог деде о српској савезничкој војсци. 1999. године док је био дете пред целим разредом супротставио се свом наставнику који је оправдавао бомбардовање Србије. Течно говори српски и има српски пасош. Своју љубав према Србији Арно је још једном доказао својим преласком у православље. Добитник је више признања међу којима је Златна медаља за заслуге у области хуманитарног рада. Аутор је књиге „Сви моји путеви воде ка Србији“ у којој објашњава свој хуманитарни рад. Живи и ради у Београду.

Константин Костјуков (26. април 1967. Кијев) је балетски играч и вршилац дужности директора балета Народног позоришта у Београду. Рођен је као прво дете у продици. Његов отац Едуард се такође бавио балетом. Иако је рођен у Кијеву, Костјуков је по националности Рус. Свој дар за уметност показао је као јако млад када је почео да свира клавир да би се касније ипак определио за балет. Своју балетску каријеру започео је у Кијеву у театру Шевченко где је играо и његов отац. Као млад и перспективан балетан добија понуде за рад и целог света а на крају се одлучује за долазак у Београд. 1991. године добија ангажман у Народном позоришту у Београду. Публику је очарао наступима у Лабудовом језеру, Дон Кихоту, Успаваној лепотици, Одисеју, Шехерезади и многим другим. Његова невенчана супруга је Душка Драгићевић која је такође балерина. Њих двоје имају своју приватну школу балета у Београду. Поред ове школе у којој је не само оснивач већ и предавач Костјуков ради и као кореограф у београдским позориштима. Сматра се за најбољег српског балетана.

Извор: Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА / ОКО НАС

Један споменик за четири вере, погинулим ратницима 1912-1918

“ Спомен костурница погинулим ратницима 1912 – 1918 “ или “ Споменик ратницима четири вере “ на чачанском гробљу је спомен костурница подигнута 23. септембра 1934. године ратницима погинулим током Балканских ратова и Првог светског рата. На споменику се налазе обележја све четири верске конфесије: православне, католичке, исламске и јеврејске. Овај споменик је јединствен у свету и налази се под заштитом државе!

Споменик четири вере Чачак

Погинули учесници рата су у први мах били сахрањивани на два места у Чачку. Срби су били сахрањивани на војничком гробљу док су други учесници на тзв. Швабском гробљу које се налази близу болнице. На овом месту се налазила плоча са уклесаним натписом “ Умро је сваки за своју отаџбину “ . Женска секција “ Удружења резервних официра и ратника “ која води бригу о знаменитим споменицима је уложила највећи напор да пронађе настрадале у ратовима у периоду 1912 – 1918 на територији града Чачка а потом да посмртне остатке пренесе у јединствену гробницу.

У спомен костурници почива 914 војника из 15 данашњих држава. Од тога 615 ратника је било из чачанског краја а 95 из рудничког и других округа у Србији. У костурници су сахрањена 262 војника Централних сила, 65 из Чешке, 61 из Угарске, 33 из Аустрије, 14 из Словеније, 20 из Хрватске. 19 из БиХ, 9 из Војводине и 26 из Немачке, Бугарске, Италије, Моравске, Галиције и Буковине док њих 15 има непознато порекло. Сахрањивање је завршено 5. августа 1934. године а споменик је откривен исте године 23. септембра. Споменик је открио краљев изасланик Оскар Часка уз представнике Енглеске, Италије, Француске, Немачке, Белгије, Бугарске, Румуније и Турске.

На све четири стране споменика се налази по једно верско обележје. У Другом светском рату, кад су Немци заузели Чачак, тражили су да се са споменика уклоне Давидова звезда и полумесец. Тако оскрнављен, споменик је био пуних 66 година. Поново је обновљен 2007. године а исте године је уз присуство верских и политичких представника откривен и презентован јавности.

извор Википедија

Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / ЈЕЗИК И ПИСМО / СРПСКА ПИСМА

Ћирилица и Срби

Језик и писмо су саставни део идентитета једног народа. Када нестане језик и писмо, нестане и народ. Често се дешава да језик и писмо деле судбину народа. Тако је и код нас. Подељено друштво, подељен народ, подељено писмо, једино нам је језик исти.

Азбука

Морам одмах рећи да немам ништа против латинице, али ја то писмо не сматрам својим. Не улазим у приче које говоре да нам је то писмо наметнуто јер сматрам да се особи ништа не може наметнути.

Вук Караџић нам је оставио писмо које је јединствено у свету (једно слово један глас) и са њим правило на коме почива српски језик (Пиши као што говориш читај, како је написано). Не знам колико је познат податак, али Вук је током стварања нашег писма био критикован од стране народа јер је у азбуку унео латинично слово Ј. Дакле, због преседана који је Вук учинио био је критикован, а у питању је само једно слово. Па, каква би критика требало да буде присутна у овдашњој јавности када готово 60% популације пише латиницом?! Као да нам је Вук са тим Ј дао неко предсказање. Новине, телевизија, сајтови, портали, књиге, називи продавница, великих трговина, улица, реклама, све писано на латиници.

Још један занимљив податак је тај да су Срби једини народ у Европи који има два писма. Кажу то је податак за понос. Е, па ја се тим податком не поносим јер као што рекох, то писмо не сматрам својим!

Многи људи, нажалост, у овом не виде проблем. Неки од њих се чак и смеју када се расправља о овом питању, неки колутају очима, а неки вас чак питају откад сте постали велики Србин?! Ово су реакције са којима сам се ја сусрела, а вероватно има и других.

Подржавам то што је покренута стратегија о заштити ћирилице, али није добро то што је дошло до те идеје, јер испада да штитимо наше писмо од нас самих! Нико други на овоме свету не ради то осим нас. Не знам каква ће бити судбина ћирилице и нашег народа, али се надам да на крају нећемо завршити као Хазари.

За Расен: Марија Ђорђевић,

Блог Убележи!

ИСТОРИЈА / КУЛТУРА / НАУКА

Њихови, а наши великани

Српска историја је може се слободно рећи већа од Србије. Поднебље на ком се налази Србија обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена. Имена о којима смо учили и која су нам свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нам мање позната. Имена која су важна за историје других земља а опет везана за нас. Везана за нас нечим нераскидивим и незамењивим – пореклом. Ово су неки од њих:

Јанош Хуњади, Шандор Петефи, Ђурађ Кастриот Скендербег, Омер паша Латас, Ахмед паша Херцеговић, Мехмед паша Соколовић

Шандор Петефи рођен као Александар Петровић (1. јануар 1823. Кишкереш – 31. јул 1849. Шегешвар) био је познати мађарски песник. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац и тада почиње да објављује своје прве песме. Истицао се као велики мађарски националиста који се залагао за отцепљење од Хазбуршке монархије. Сходно својим ставовима, 1848. године постаје вођа будимпештанске омладине и пропагира самосталност Мађарске. Као револуционар придружује се мађарској војсци против монархије. Погинуо је 1849. године у 26. години живота у месту Шегешвару које се данас налази на територији Румуније.

Његова дела су утицала на рад многих песника међу којима су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. Данас многе културне и образоване установе у Мађарској као и мост у Будимпешти носе његово име.

Јанош Хуњади (1387. место рођења није познато – 11. август 1456. Земун) у нашем народу познатији под именом Сибињанин Јанко је био намесник Краљевине Мађарске. Поред тога што је био намесник носио је титуле жупана, бана, војводе Ердеља и капетана Београда. Рођен је као друго дете у браку Србина Војка и Мађарице Ержебет Моржинај. Његова жена Ержебет Силађи која је код нас позната под именом Маргарета Свилојевић је из племићке породице. Ипак, то није било довољно да и сам Хуњади једнога дана постане мађарски краљ. Оно што он није могао да буде пошло је за руком његовом сину Матији Корвину које је био један од најпознатијих мађарских краљева.

Своју војну каријеру је почео код жупана Стефана Лазаревића да би касније прешао у војску краља Жигмунда. Као војсковођа Хуњади се увек борио на страни хришћана тако да је његово име битно не само за Мађарску већ за цело ово поднебље а посебно за Румунију и Србију. На територији Србије се борио у неколико битака међу којима је најзначајнија битка за одбрану Београда у којој је учествовао заједно са својим старијим сином Ласлом. Током рата у Београду је избила куга од које је оболео и сам Хуњади. Преминуо је 11. августа у Земуну који је тад припадао Краљевини Угарској. Због својих борби против Турака на овим просторима сматра се највећим хришћанским војсковођом па стога ужива велику популарност. У Мађарској је проглашен за народног хероја а због својих заслуга то звање носи и у Румунији. У српским народним песмама је познат под именом Сибињанин Јанко а у литератури и као Јован Хуњади.

Ђурађ Кастриот ( 6. мај 1405. Сина – 7. јануар 1468. Љеш ) познатији као Скендербег је био албански национални херој а многи у Албанији га сматрају оцем Албаније. Порекло Скендербега води из Зете. Његов отац Јован који је дошао у Јањину као српски кефалија се називао принцом Епира а његова мајка Војислава је имала племићко порекло.Када је Скендербегов отац изгубио битку против Бајазита I, Скендербег је заједно са својом браћом одведен у Турску. Током боравка у Турској добија име Скендербег и прима ислам. Сам Скендербег је ипак био велики противник Отоманског царства што га је довело до тога да покрене борбе против Турака. Свој поход против Отомана започиње у Албанији а касније се прикључује и у борбама у околини Ниша. Због борби против Османлија глорификовала га је и католичка црква. Истакао се и у другим борбама међу којима су и рат са Венецијом и Млетачком Републиком. Након опсаде Кроје, Скендербег оболева од маларије и умире у 62. години. Скендербег се у документима среће и под другим именима а постоје и списи у којима је Скендербег на српској ћирилици уписан под именом Ђурађ. Без обзира на ове чињенице у Албанији га сматрају етнички чистим Албанцем.

Мехмед паша Соколовић ( 1506. Соколовићи – 1579. Истанбул ) је био познати везир у Отоманском царству. Рођен је као Бајица Ненадић у селу Соколовићи у близини места Рудо. Отац му се звао Димитрије док име његове мајке није познато. Мехмед паша Соколовић је одведен у Истанбул у раном детињству од стране јаничара током данка у крви. Мехмед паша је своју каријеру почео као заповедник царске гарде а завршио као Велики везир. За време његовог живота у Отоманском царству су се променила три владара ( султана ) Сулејман, Селим II и Мурат III. У нашу историју Мехмед паша је ушао као отомански војсковођа који је учествовао у освајању Београда. Управо ова битка га истиче у први план и од тада његова војна каријера креће узлазном путањом. Био је ожењен ћерком Селима II, Есмахан са којом је добио сина Ибрахима. Након смрти Селима II на престо долази његов син Мурат који није имао поверење у Соколовића и његова популарност почиње да опада. Ипак, то га није спречило да до краја свога живота носи звање Велики везир. Соколовић губи живот у атентату а сахрањен је поред Ејуп џамије у Истанбулу.

Мехмед паша Соколовић је био познат као велики задужбинар а иза себе је оставио џамије, цркве и мостове. Мост у Вишеграду је његова најпознатија задужбина а поред њега подигао је још три моста од којих су два у Босни и Херцеговини а један у Црној Гори.

Омер паша Латас ( 24. септембар 1806. Јања Гора – 18. април 1871. Цариград ) је био османски паша српског порекла из Војне Крајине. Рођен је као Михајло у Јањој Гори која је тада била у Аустрији. Школовао се у Госпићу и Задру где је завршио војну школу. Његов отац је био нижи официр у аустриској војсци. Када је завршио кадетску школу ( због породичних проблема ) побегао је у Гламоч а одатле у Бања Луку. У Бања Луци по саветима свог газде муслимана прелази у ислам. После Бања Луке сели се у Видин где ради као професор техничког цртања у цариградској војној школи из које га унапређују и шаљу у Цариград. Радио је као професор код престолонаследника Абдул – Меџида сина султана Махмуда II.

На подручју Балкана Омер паша Латас је остао запамћен по сламању отпора босанских бегова који су се противили султановим реформама. За време те акције затворено је више од 1000 ага и бегова а око 400 њих је послато за Цариград. Због тога је Омер паша Латас проглашен за најгорег непријатеља у Босни и Херцеговини.

Ахмед паша Херцеговић ( 1445. Херцег Нови – 1517. Цариград ) рођен као Стефан Херцеговић је био адмирал у Османском царству. Потиче из племићке породице Косача. Његов отац Стефан Вукчић био је четврти гувернер Босне, брат Владислав последњи херцег Светог Саве а сестра Катарина краљица Босне. Детињство је провео у Захумљу и Дубровнику где је завршио основну школу. Након доласка Турака у Босну и Херцеговину његов отац одлучује да га пошаље у Истанбул султану Мехмеду II. У Истанбулу је научио турски језик и примио ислам. Служио је три турска султана Мехмеда II, Бајазита II и Селима I Јауза. Учествовао је у многим освајачким походима. Иза себе је оставио много задужбина.

Сахрањен је на свом имању у близини Мраморног мора.

извор: Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Бројаница – много више од украса

Једно од духовних обележја сваког верника је бројаница. И ако се у данашње време бројанице носе више из модних него верских разлога (ако ћемо искрено да говоримо) она је много више од обичног комада накита. Бројаница је молитва и то једна од најстаријих!

Мала и велика бројаница извор: krunicamolitva.blogspot.rs

Бројанице се разликују по својој структури. Постоје мале и велике бројанице. Мале бројанице се састоје од 33 чворића а велике могу имати 50, 100 или чак 300 чворића.Сваки чворић се састоји од 7 крстића. Плетене бројанице се праве од овчије вуне што нас подсећа да смо ми словесне овце доброг пастира Господа Исуса Христа. Сваки верник док се моли уз бројаницу изговара молитву. Најчешће изговаране молитве су “ Молитва Исусова „ и „ Молитва Пресвете Богородице.„

Као што сам већ нагласила, многи „верници“ бројаницу доживљавају као наруквицу. Неретко се може видети да појединци носе више бројаница на руци. Нажалост, то је једно од погрешних схватања бројанице и њеног постојања. Бројаница не служи ни за игру ни за украс већ за молитву. Молитва је уткана у сваки део бројанице јер свештена лица која је праве током њене израде изговарају молитве. Стога треба увек имати у виду када се купује бројаница да она није модни детаљ.

Једна од највећих дилема која прати бројаницу је зашто се она носи на левој руци? Одговор је једноставан – из практичних разлога. Док се крстимо приликом молитве лакше нам је да држимо у левој руци. Такође, док обављамо свакодневне активности лакше нам је да је носимо на левој руци. Наравно никакав проблем није да се она носи на десној руци јер одабир руке није верско већ практично питање. Постоје и бројанице које се носе око врата.

Једна од највећих енигми везаних за бројаницу је шта урадити са њом када она пукне? Када се деси да бројаница пукне треба је спалити. Бацање освештаних ствари је грех тако да се бројанице као и друге освештане ствари спаљују. У храмовима, црквама и манастирима се могу наћи бројанице које представљају својеврсна уметничка дела. Поред плетених бројаница постоје и металне као и нанизане бројанице.

извор www.pravoslavie.ru

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ЗАНИМЉИВОСТИ / МУЗИКА / ОКО НАС / УМЕТНОСТ

Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла

Јован Ивановић или Iosif Ivanovici (1845-1902) био је румунски композитор српског порекла, често називан и румунским краљем валцера. Ивановић је био и један од најбољих диригената свог времена, компоновао је и дела за клавирску пратњу, а валцер „Таласи Дунава“ донео му је планетарну славу. Иза себе је оставио музички репертоар са 350 композиција, међу којима сu и неке широко познате и често извођене широм света.

Јован Ивановић рођен је 1845. године у Темишвару, тадашњој Аустроугарској, где је завршио основну и средњу школу. Као сироче био је угњетаван од стране Хазбуршке власти. Његово интересовање за музику почиње у раном детињству када је научио да свира флауту. Касније у периоду док је био у војсци (у коју је отишао са 14 година) научио је да свира кларинет.

Његов таленат за музику га је довео до тога да постане један од најбољих музичара у војном оркестру. Наставио је да учи са Емилом Лером, једним од најзначајнијих музичара друге половине 19. века. Ивановић касније постаје вођа оркестра и обилази целу Румунију. 1900. године постављен је за инспектора војне музике и на том положају је остао све до смрти.

Без похађања музичке школе, Јован Ивановић је успео да обогати национални музички репертоар са 350 композиција. У својим делима користи песме које су пре свега везане за Трансилванију из које је сам водио порекло и на коју је био неизмерно поносан.

Био је препознатљив по својим валцерима од којих му је најпознатији „Таласи Дунава“ донео планетарну славу. Са својих 36 година Јован Ивановић доживљава да се за његов рад заинтресује чак 60 страних земаља.

Немачки медији су га прогласили румунским краљем валцера. Његови валцери су се чули широм Европе, Америке и Азије. Још један велики успех овај композитор доживљава у својој 45. години живота. Те 1889. године победио је на такмичењу које се одржавало у част руског цара Александра. Тада је у конкуренцији од чак 116 композитора изабран за најбољег.

Један од најбољих европских диригената у своје време и композитор раскошног талента, Јован Ивановић нам је оставио и радове за клавирску пратњу међу којима је најпознатија Лепе плаве очи. Свој богат живот Јован Ивановић је завршио 28. септембра 1902. године у Букурешту.