Далибор

Ад Октавум – Треће велико утврђење у Београду

За Калемегдан и Земун знате. A да ли сте чули за треће велико утврђење у Београду? Ад Октавум – утврђење код Вишњице, на десетак километара од центра Београда, изграђено је у шестом веку у време цара Јустинијана. Унутар утврђења пронађени су стамбени објекти. које су чували пет метара дебели бедеми. У непосредној близини откривени су некропола и гробови у којима су вероватно сахрањена и двојица београдских мученика Хермил и Стратоник.
Ад Октавум, Бедем, фото: Завод за заштиту споменика града Београда

Ад Октавум (Ad Octavum), Бедем, фото: Завод за заштиту споменика града Београда

Ад Октавум (Ad Octavum) је утврђење подигнуто на самој обали Дунава, у раном средњем веку, за време владавине цара Јустинијана (527.-565.), на месту званом Градина, на око 2 км од села Вишњица.

Прве податке о овом утврђењу даје писац Јустинијановог времена – Прокопије, који наводи да је на осмој миљи од Сингидунума саграђено утврђење Октавум, који се налази на одлично стратешки изабраном месту.

Ископавања на овом локалитету изводио је Музеј града Београда 1955. и 1964. године. Анализом добијених података утврђено је да је каструм био правоугаоног облика, димензија 180 х 100 метара и да су пет метара дебели бедеми грађени наизменично од великих камених тесаника и опеке, нађених у оближњем каменолому.

Са јужне стране откривени су остаци кружне куле, а на западној страни утврђења откривена је некропола и гробови. Постоје претпоставке да су двојица београдских мученика Хермил и Стратоник („чија су тела испливала низводно од Сингидунума, на месту где су и сахрањени“) сахрањени управо овде. Сахрањивање је вршено у гробовима изведеним од опеке или слободним укопавањем у земљу. Мали број гробова садржи гробни инвентар који се састоји од глеђосане керамике, скромног накита, гвоздених остатака аплика са одела и оруђа.

Остаци архитектуре потврђују историјске податке о снажном утврђењу у склопу лимеса, које је саграђено као заштита од упада варварских племена са леве обале Дунава. Бројни фрагменти керамике, опека, црепова и једва видљиви обриси зидова унутар бедема, говоре о стамбеним зградама које су постојале у склопу овог утврђења.

На локалитету су констатовани трагови старијих и млађих култура од римске до средњовековне, на још неиспитаним деловима, што говори да је овај терен био настањен током дужег периода, од антике, до касног средњег века.

Веома драгоцен налаз са овог локалитета представља  хришћански  накит као гробни прилог из VI века –  златна огрлица са два медаљона и крстом.

Постоји и једно сведочанство Феликса Каница о неистраженим зидинама код Вишњице. Према предању, то су остаци летњиковца који је Ђурђе Бранковић изградио на изворима топле лековите воде. Некада су на подручју Вишњичке Бање такви извори били бројни, док их је данас преостало само неколико.

Данас је локалитет под заштитом Завода за заштиту споменика културе града Београда. Заштићено налазиште обухвата утврђење Ад Октавум и некрополе у непосредној близини.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:
Википедија
Београдско наслеђе
Наслеђе
Виртуелни музеј Дунава
ArcheoSerbia
Гордана Јеремић, Рано хришћанство на лимесу; Зборник: Римски лимес и градови на тлу Србије, Српска академија наука и уметности, Београд, 2018.

Сродни чланци:
Београдски Римски водовод и Београдска шума
Врмџански град из времена цара Јустинијана
Бачка тврђава, најзначајније средњовековно утврђење у Војводини
Загонетна обредна порука из цркве Свете Софије у Цариграду

Нова српска 7529. година

Када сунце у подне 1. априла… пређе преко Пећке патријаршије почиње ново лето 7529, месеца априла у првом дану, по Српском календару Светог Саве. Тог дана укрсте се северна и јужна енергија Сунца и најави долазак Српске нове године. Српско лето траје седам месеци, а зима пет…

Срби су знали да се на Митровдан секу енергије које долазе са Сунца у току једне календарске године. Пресек енергија добија се само коришћењем електромагнетске силе, односно силе Првог покретача свих природних појава…

„Српски календар” је најзначајнији научни и културни споменик српског народа и линија водиља кроз време и историју и чувар српског идентитета. Данашња компјутерска обрада података врши се по протоколу „Српског календара” – година, месец, дан.  Овакав протокол нема ниједан други календар у свету… Управни акти свих српских држава датирани су по „Српском календару”, са српским симболом за време који потиче из Винчанске културе…

Свети Сава је у лето 6707. унео Српски календар у Законоправило, у први устав Српске православне цркве, па је Милан Т. Стеванчевић Српски календар постао званични календар српског народа и Српске православне цркве…

Српски календар Светог Саве, са симболом за време ( ), био је званични календар свих српских држава и Српске православне цркве све до 1881. Међутим, те године, скривено од српског народа, потписана је „Тајна конвенција” између Аустријског царства и Србије. По налогу потписника „Тајне конвенције” Чедомиља Мијатовића, министра Србије, избрисана је целокупна историја и наука српског народа, која се до тада учила на Великој школи, а са њом и Српски календар.

На основу „Тајне конвенције”, Србија се обавезала да ће увести Јулијански календар као званични календар Србије и Српске православне цркве. Међутим, са овим се није сагласио митрополит Михаило, па је министар црквених дела, историчар Стојан Новаковић, протерао митрополита Михаила из Србије и установио незакониту црквену јерархију.

Незаконита црквена јерархија спровела је наређење цара Фрање Јосифа, и Јулијански календар је од 28. јуна 1881. године, на Видовдан, постао државни и званични календар Српске православне цркве. Тако је први пут у историји Свете српске цркве уведен туђ календар као званични календар.

Тако је дан посвећен Светом Стефану, деспоту српском, са 19. јула померен на 1. август. У Црквинама на гробном камену Светог Стефана пише: „у Лето  6935. месеца јула у 19. дану”. Датирање на гробном камену Светог Стефана је по Српском календару Светог Саве, а српски народ слави дан Светог Стефана деспота српског по туђем Јулијанском календару 1. августа који је наметнуо цар Фрањо Јосиф…

За време српске царске династије Свевладовић, која је владала Србијом од лета 6000. до лета 6181. (од 492. до 675. године по католичком календару папе Гргура 13) и српске краљевске  династије Дрвановић, која је владала Србијом од лета 6183. до лета 6662. (675. до 1160. године), српска нова година почињала је када сунце у подне пређе преко тадашње престонице  Рашке, односно тамо где живео владар Србије. У време српске царске династије Свевладовић написано је Српско четворојеванђеље на 305 страна, које се сматра Светим српским рукописом. Препис се налази у Даблину (Република Ирска).

Избором навода драгоцених података Мр Милана Т. Стеванчевића желимо да вас подсетимо на непроценљиво значење српског календара у трајању нашег народа и велику неправду која је нам је нанета његовим потискивањем.

Извори: Правда, Тањуг, Блиц, galaksijanova.rs, atvbl. com

“Слатки караван” за српску децу са Космета

И ове године хуманитарна организација Српска солидарност покреће акцију “Слатки караван” у току које ће прикупљати слаткише, грицкалице и играчке за Божићне и Новогодишње пакетиће за нашу децу са Косова и Метохије.

Српска солидарност; Фото: Ћирилица

Претходних година прикупили су:

– 2016. године 200 пакетића;
– 2017. године 450 пакетића;
– 2018. године 950 пакетића;
– 2019. године 2100 пакетића;
– 2020. године 2500 пакетића.

Прошле године поделили су 2500 пакетића нашој деци, а Слатки караван обишао је север Космета, централног Косова, Косовског Поморавља, енклава у Метохији и енклаву на Шар планини! То је само један мали гест, начин да им покажу да нису сами, да им пружају подршку, и да им улепшају Божићне и Новогодишње празнике јер они наши мали хероја то заиста заслужују.

Уколико желите да и Ви узмете учешће у овој акцији можете им се прикључити донирањем слаткиша који ће се прикупљати у наведеним местима: Нови Сад, Беочин, Футог, Сремска Каменица, Петроварадин, Вршац, Пландиште, Темерин, Ваљево, Уб, Умка, Бор, Београд, Прибој, Суботица, као и у Републици Српској у Бијељини и Бања Луци! Такође, ко није у могућности да донира слаткише можете уплатити новчана средства на жиро рачун  број: 340-11013053-38 са назнаком „За слатки караван” или уплатом путем PayPal-а на srpskasolidarnost@gmail.com и девизног рачуна:


Currency tag (EUR,$,RUB…)
SWIFT CODE: GIBARS22
IBAN: RS35340000001101305338
NAME: Srpska solidarnost

ADDRESS: Beograd, Skerlićeva 12


Могуће је и донирање путем уговора о донацији за све друштвено одговорне компаније.


Верујемо да смо истог мишљења и да уз мало добре воље можемо уради нешто добро, племенито и хумано.

Извор: www.ћирилица-скц.срб

 

Генетичари утврдили да смо били овде и 2.000 година п.н.е. (ВИДЕО)

Било нас је на овим просторима и 2.000 година пре нове ере! 

Најновија генетска студија открила оно о чему се претпостављало – пронађен доказ да су народи на Балкану ипак староседеоци. Балкан прапостојбина Индоевропљана.

У недавном ТВ интервјуу, Јован Д. Марјановић, истраживач етногенетског порекла народа Европе и аутор мултидисциплинарне студије „Генетика Старе и Нове Европе“ изнео је дугоочекивани доказ да су народи југоисточне Европе ипак староседеоци на Балкану. Марјановић је представио прелиминарни научни рад српских генетичара који доказује да је и у време бронзаног доба, 2.000 година пре н.е., наш народ постојао на овим просторима и да нису сви изумрли како наводе неки теоретичари.

Наиме, група научника из Србије, Немачке, Швајцарске и САД (Жегарац, Александра ет ал. (2020), „Kinship, acquired and inherited status, and population structure at the Early Bronze Age Mokrin necropolis in northern Serbia”, bioRxiv 19. мај 2020) објавила је у најновијем раду да су у некрополама у Мокрину, на северу Србије, између осталог пронађени и остаци наших предака са „нашом“ I2a1b хаплогрупом из раног бронзаног доба (2.100–1.800. п.н.е).

Прилог можете погледати овде

Испитивање пронађених скелета у Мокрину доказује да је руско-амерички генеаолог и биохемичар др Анатолиј Кљосов погрешио у својим студијама да је наша I2a1b хаплогрупа била истребљена на овим подручјима након доласка R1b хаплогрупе 2.500 година п.н.е. (по њему су преживели само они који су побегли на Британска острва, северну Немачку и руску степу) и да је наш динарски маркер стар само 1.800 година. По Кљосововом и другим мишљењима, нас овде није било пре сеобе Словена.

Ипак, налази ове нове генетске студије иду у прилог Марјановићеве хипотезе обрађене у књизи „Генетика Старе и Нове Европе“ да нису свих носиоци I хаплогрупе били истребљени, како тврди Кљосов, већ да је тачнија Марјановићева теза да су староседеоци Илири, Трачани, Дачани били један народ који су морали имати већинску I хаплогрупу, а не хаплогрупе сличне Грцима, односно Феничанима.

This slideshow requires JavaScript.

Балкан прапостојбина Индоевропљана

То доказује да је генетика коју имамо највише на Балкану у динарском масиву, I2 хаплогрупа, у ствари извор индоевропске цивилизације. Овим отпада и Курганска хипотеза, литванско-америчке археолошкиње Марије Гимбутас (1921–1994), која је одредила народе који су говорили праиндоевропски језик, а која је у потпуној супротности са модерним истраживањима генетичара.

Емисија се бави темом генетских истраживања порекла народа која у последње време заокупља велику пажњу јавности у Србији и региону. У њој се објашњава како је развој генетике у последњој деценији сасвим променио гледиште на историју народа Европе и зашто је дошло време да се пишу нови уџбеници, не само историје већ и праисторије Европе.

Важан део интервјуа везан је и за генетске карактеристике народа Европе, ко су заправо староседеоци на старом континенту и како је преко ДНК истраживања откривено порекло народа на Балкану. Занимљив је и Марјановићев осврт на вечито питање да ли је било велике сеобе народа у 7. веку или не и ко је у праву по том питању; званична наука или све гласнији заступници аутохтонистичке теорије. Марјановић у емисији анализира и тумачи везу Румуна и Срба и зашто су баш Румуни кључ за откривање нашег порекла.

ИНТЕРВЈУ: Јован Марјановић – Наша генетика је најстарија у Европи, Албанци су из Азије!

 

Румуни су нам генетска браћа – Имамо дачког порекла кога нисмо свесни

Румуни и Срби су један народ са две нације јер имамо генетски слично порекло, те се српска историја не може разумети без историје Румуна пошто имамо 85% сличне хаплогрупе. Овде се поставља питање да ли су Румуни пореклом Словени или Дачани или је то једно те исто.

Проценат Y ДНК сличности између Румуније и других европских земаља; фото: Eupedia

Ако Румуни нису Дачани, него чисти Срби, односно Словени који су дошли смешани сви заједно из Русије и Пољске, поставља се питање кад су они научили романски језик, јер по званичној историји Словени су дошли на ове просторе почетком 7. века (око 614. године). Међутим, византијски цар Ираклије укинуо је 618. латински језик и увео грчки као званични језик у Источном римском царству и то управо у периоду када по званичној науци Словени долазе на Балкан.

Генетика Старе и Нове Европе

Ако су Румуни чисти Словени, а немају везе са Дачанима, кад су онда научили да говоре романски језик? А ако нису Словени, ако су Дачани, значи толико су онда и Срби. По Марјановићу, Румуни и Срби имају доста дачких елемената, дупло више него илирских, јер су Илири били доста разређени и изумрели, али не потпуно.

Јован Д. Марјановић привукао је последњих година велику пажњу јавности и медија својом књигом „Генетика Старе и Нове Европе“ у којој је успео да склопи мозаик о пореклу свих народа југоисточне Европе и реши сукоб аутохтоне и досељеничке школе о питању порекла народа на простору Балкана.

Бхагавад-Гита – најстарија предања аријеваца – о урушавању породице

Данас су актуелне теме нарушавања националних заједница, напада на традиционалне вредности друштва, разбијања породице и свођење појединца на индивидуу без природних и традиционалних веза. У давној прошлости један братоубилачки рат између Аријеваца разрушио је дотадашње законе који су владали унутар породице и друштва. Каква се трагедија тада десила сазнајемо из разговора човека са богом, забележеног у великом епу Бхагавад-Гита, који је настао из најстаријих предања аријевске цивилизације која су се усмено преносила…
Бхагавад Гита, Махабхарата

Илустрација битке код Курукшетре из рукописа Махабхарате; фото: Википедија

Данас су актуелне теме нарушавања националних заједница, напада на традиционалне вредности друштва, разбијања породице и свођење појединца на индивидуу без природних и традиционалних веза. Уместо свега тога што је проглашено непожељним пројектују се неприродне групе и заједнице на основу унапред створених образаца, у сврху апсолутне контроле појединаца и група.

Велика брзина наметања нових друштвених вредности последњих деценија говори нам да се пројектантима новог светског поретка много жури, односно да су проценили како им апсолутна моћ даје одрешене руке да своје експерименте из лабораторија и агенција примене у стварности.

Побуна душе и здравог разума против овакве врсте тоталитарзма оличена је у отпору који опажамо на свим меридијанима и паралелалама планете. Али тај отпор је парцијалан, недовољно организован и немоћан да се на глобалном нивоу супротстави сили која се дуго организује и припрема да наметне своју идеологију.

Такође, природни поредак подразумева одређене традиционалне моралне вредности, које свакога стављају пред дилему, на који начин и којим средствима се супротставити сили која не познаје и не признаје такве вредности. Исту дилему имао је Арђуна у тренутку када је процес разбијања породице код Аријеваца због грамзивости и лакомости почео. У разговору са богом он управо износи своје моралне дилеме, а од бога добија савете и упутства, како се треба борити и изборити.

Арђунине дилеме

Бхагавад Гита, Махабхарата

Битка код Курукшетре; илустрација из Бхагавад Гите из 16. века; фото: Википедија

Са рушењем породице
Закони се древни гасе;
Без закона, породицом
Безакоње влада целом.

Овлада ли безакоње,
Стрампутиом жене пођу;
А пођу ли кривим путем,
Ето, Кршно, збрке каста.

Збрка каста у ад води
И кривце, и породицу,
Јер падају у ад преци
Оставши без хране, воде.

Грехом тих што породицу
Руше, збрку каста творе,
И закони исконски се
Породице, касте гасе.

А ми знамо, Ђанардано:
Они људи што закона
Породичних не имају
У пакао нужно греду.

Куку, какав злочин грдни
Наумисмо да чинимо.
ради царства и наслада
Крв лијући рода свога!

Не! Боље је за ме нек’ од
Дхртараштровића мача ,
Без отпора, без оружја,
На бојишту мирно паднем!…

Кришнини одговори:

Откуд сад та срамна слабост,
Недостојна Аријевца,
Што не води небу? Откуд
У одсудном часу, реци!…

Не дај да те нежност свлада:
Не доличи теби, краљу!
Малодушност ниску збаци,
Па устај, на трепет врагу!…

Жалиш оне што жалити
Није, а о мудрости ми
Збориш! Мудри, знај, не жале
Ни умрле, нити живе…

Пролазна су тела ова,
Ал’ је душа њина вечна
Неразорна, неизмерна,
И зато се бори, Краљу!…

Нерањива, неспаљива,
Влази, суши неподложна,
Свеприсутна, вечна, иста,
Постојана, непокретна…

Мрачни су почеци бића,
Средњи њихов пут је јасан,
Крај им опет тама скрива:
Чему на то туговати?

Узмемо ли дужност твоју,
Колебању места није,
За Кшатрију нема другог
Добра осим дужна боја.

Благо оним Кшатријама
Којих такав рат допаде,
Срећом, Краљу, задобише
Отворене двери неба.

Погинеш ли, небо стече;
Победиш ли – земна блага.
Зато устај, Пртхин сине,
Чврсто решен да се бориш!

Исто цени радост-патњу,
Добит-штету, успех-пораз,
Такав за бој сабљу паши:
Онда у грех нећеш пасти!…

Бхагавад Гита, глава 1-2 (у преводу Мирослава Марковића)

Сведоци смо да Арђуна упркос примљеним саветима није успео да трајно сачува поредак, јер је процес разградње и декаденције, који је тада почео кроз историју много пута долазио до тачке апсурда и бесмисла, увек пред пропаст царстава. Данас је тај процес опет доведен надомак тачке апсурда и бесмисла, али овога пута као један од битних услова стварања новог царства.

Ако је судити према историји, поредак се увек изнова враћао у мање или више измењеним облицима, ма колико царства у тим тренуцима била моћна. Ако је судити према садашњем тренутку, никада планета није била под моћнијим нападом силе организоване на основама грамзивости и лакомости.

И овде можемо препознати мотив царства небеског, који се кроз историју сачувао и одржао у нашем народу до данашњег дана. У овом епу присутни су и многи други мотиви које налазимо у нашој народној књижевности, што и није необично, с обзиром на то да су многе наше песме, приче, пословице загонетке… велике старине, као и овај еп. 

Приредио: Далибор Дрекић

Бхагавад Гита (санскрт भगवद्गीता, „Песма Узвишенога „) једна је од епизода епа Махабхарата (поглавља 23-30, шесте књиге), “Велика песма о племену Бхарата”. Овај велики еп од 700 стихова, који се сматра најопсежнијим делом у светској књижевности, настао је из најстаријих предања аријевске цивилизације која су се усмено преносила, а његов данас познат писани облик настајао је вековима, у раздобљу од 400. п.н.е. до 400. године. У садржај Махабхарате упредени су тако митолошки и обредни мотиви, елементи историје и политичке вештине аријевске цивилизације, брахманска и ратничка предања, теолошке и филозофске идеје, морално учење кроз легенде, приче, басне и параболе.

Бхагавад Гита, Махабхарата

Војске Пандава и Каурава суочене на Курукшетра бојишту; Илустрација из Махабхарате, око 1700.; фото: Википедија

Бхагавад Гита почиње на бојном пољу: војске Пандава и Курава постројене су на Курукшетри. Обе су подједнако бројне и моћне и исход битке је неизвестан. У средини, између две војске, налази се Арђуна на својим бојним колима којима управља Кришна. У Арђуниним рукама је лук, а прва одапета стрела означиће почетак битке. Међутим, Арђуна посматра обе војске и у свакој од њих види позната лица, чланове своје породице, пријатеље из детињства, другове у игри, учитеље. Арђуна је испуњен моралном дилемом због насиља и смрти које ће рат проузроковати. Он размишља да ли да се одрекне своје улоге и тражи Кришнин савет и помоћ, (Кришнини савети и дискурс чине срж овог списа).

Тако почиње разговор између бога и човека. Кришна га саветује да испуни своју ратничку дужност да би постигао дарму кроз несебичну акцију. Овај дијалог обухвата шире теме попут духовних и етичких дилема, као и филозофских питања која немају везе с ратом који им је инспирација.

Сродни текстови:
.

Брисање историје у Сирији, Ираку и Ирану и прича о сумерским „боговима“ на таблицама са клинастим писмом

Кад је овај пост пост објављен први пут 2015. године, верски фанатици ИСИС-а су управо извели једну од најтемељнијих и најопсежнијих операција „чишћења“ споменика древних култура, уништавајући, по ко зна чијем наређењу, у ствари истините доказе постојања древних цивилизација Сирије, Ирака, и других ратом захваћених регија. И то баш оних цивилизација чији настанак и трајање немају никакве везе са „званичном“ западно претежно англо-саксонском историјском причом која нам је предуго сервирана у садашњем и бившим образовним системима.
Сумер

Први део сумерске листе краљева 2119. пре нове ере; фото: ewao.com

У чему је ту ствар прочитајте у посту Ивана са фб странице „Universe explorers“ :

„Многа нова и стара археолошка открића нису у сагласју са официјалном историјом. Древне цивилизације које су претходиле нашој су расуте по целој планети, али питање је ко су њихови становници били и, да ли су се разликовали од нас. У шта су веровали ? Шта је била сврха њиховог постојања на земљи и које је њихово порекло ? То представља проблем оним археолозима који нису уверени у њихово постојање .

Древни Египат је вероватно једна од најневероватнијих цивилизација од свих које су постојале на нашој планети. Према званичним историјским тврдњама Древни Египат се оформио око 3000. год. пре нове ере. Најранији текстови помињу постојање месопотамске цивилиазације око 4.000. год. пре нове ере, али ако пођемо дубље у прошлост од ове тачке, пронаћи ћемо да су друге цивилизације насељавале нашу планету, и да ,данас , видимо сведочанства њиховог постојања.

Роберт Бовал и Грејем Хенкок, аутори књиге МИСТЕРИЈА ОРИОНА („The Orion Mystery“) , су успели да реконструишу уз помоћ дизајнираног компјутерског програма астрономски изглед древног звезданог неба и да је плато Гизе у Египту био у позицији испод сазвежђа Орион отприлике 10500. год. пре нове ере. Ово је један од доказа који навео истраживаче да поверују да је историја какву је ми познајемо написана сасвим погрешно.

Древни текстови говоре о Великом Потопу, причу коју изнова помињу бројне цивилације овог света, а и Библија, такође, потврђује да се овај догађај уистину десио. Са друге стране, „званична“ историја и археологија причају неку своју причу, и изгледа, тврде да су ови древни текстови погрешно протумачени и да је то само један од митова које су наши преци измислили. Оне су добро одрадиле посао на порицању стварне историје која је забележена и осликана на глиненим таблицама са клинастим и осталим писмима, зидовима древних грађевина, на скулптурама и споменицима.

У древној Месопотамији имамо забелешке о веома занимљивим деловима историје старог доба. Месопотамија је грчки назив који означава област која се простире између река Тигар и Еуфрат. Ово пространо парче земље се састојало од неколико области: Јужни Сумер, Акад и Асирија на северу. У овим областима истраживачи су пронашли доказе који говоре причу о прошлости која није сагласна са конвенционалним поимањем историје.

Акад је, на пример, град лоциран 50 км североисточно од Вавилона. Њега обично помињу под називима: Akkad, Agad, Abu Habba и Sipar, од које последња реч означава „град књига“. Овај древни град је био веома популаран због својих библиотека. Био је престоница предпотпоског краља Емендурана, који је владао укупно 21.000 година.

Ако се померимо 80 км на југоисток од Вавилона наићићемо на град Нимрод и на Нимродове Таблице. (…и наравно Нимродово злато, чија је пљачка, несумњиво, била један од разлога америчке окупације Ирака уз пословичну пљачку нафте – погледај видео: Treasure of Nimrod прим. прев. Катарине Крстић):

Између 1880 и 1900 археолога са Универзитета Пенсилванија су извршили ископавање око 50.000 глинених таблица за које се сматра да су биле написане током трећег и другог миленијума пре нове ере. Међу овим налазима археолози су пронашли библиотеку од 20.000 наслова, речник и комплетне књиге на тему религијских веровања, књижевна дела , правне записе и записе из тадашњих наука. Истраживачи су такође пронашли листу владара који су појединачно живели хиљадама година.

Листа сумерских влада је на пример, једно од најважнијих археолошких открића. Постоји више од 12 различитих примерака ове листе, проналажених у Вавилону, Суси, и Асирији као и у Краљевској Библиотеци града Ниниве из 7. в. пре нове ере. Све ове листе потичу од једног оргинала који је, како се сматра, морао бити написан током треће династије владара града Ура или чак и раније.

Најбоље очуван примерак листе сумерских краљева се назива Велд-Блунделова Призма, која представља глинену вертикалну таблицу у облику призме са натписом у клинастом писму из отпилике 2170. год. пре нове ере, коју је записао краљевски записничар који се потписивао именом Нур-Нинсубур а живео је крајем Династије Исин. Овај невероватан документ нам даје опсежну листу сумерских краљева од настанка краљевства, пре Великог Потопа, а управо 10 краљева који су живели управо пре Потопа су они који су живели појединачно, десетинама хиљада година. Ова глинена „призма“ је пронађена у граду Ларси кући четвртог препотопског краља Кичуне, пар километара северно од града Ура (данашњи Ирак).

Акадско писмо

Таблице исписане акадским писмом са фрагментом епопеје о сумерском краљу Етани (1895–1595 пре нове ере)

Први део Листе сумерских краљева: „стих 1-39:

Након што је Краљевство сишло са небеса, краљевство беше у Еридугу. У Еридугу, Алулим беше краљ; он је владао 28800 година. Алаљар је владао 36000. Два краља; они владаху током 64800. Тада је Еридуг пао и краљевство је пренесено у Бад-тибиру. У Бад-тибири, Ен-мен-лу-ана је владао 43200 година. Ен-мен-гал-ана је владао 28800 година. Думузид, пастир, је владао 36000 година. Три краља; они владаху укупно 108000 година. Онда Бад-тибира паде (?) и краљевство беше пренешено у Лараг. У Ларагу, Ен-сипад-зид-ана владаше 28800 година. један краљ; он владаше 28800 година. Када паде (?) Лараг, краљевство беше пренешено у Зимбир. У Зимбиру, Ен-мен-дур-ана поста краљ; он је владао 21000 година. Један краљ; он владаше 21000 година. Тада Зимбир паде (?) и краљевство беше пренешено у Цурупаг. У Цурупагу, Убара-Туту поста краљ; он је владао 18600 година. Један краљ; владао је 18600 година. У 5 градова беше 8 владара; они владаху укупно 241200 година. Тада прође велики потоп.“

Право значење Листе сумерских краљева било је да покаже како је „краљевство“ односно , краљеви сишли са небеса, и који су појединачни градови били одабирани да владају свим осталима. По Листи сумерких краљева, после Потопа сумерска историја се овако наставила:

Енхедуана

Сумерски диск који приказује Енхедуану; фото: Википедија

„Кад прође потоп, и краљерство сиђе са небеса, краљевство беше установљено у Кицу. У Кицу, Јуцур поста краљ; он је владао 1200 година. Куллассина-бел је владао 960 (у примерцима листе мс. П2+Л2 ту пише: 900) година. Нањицлицма је владао (у примерцима Листе мс. П2+Л2 стоји:) 670 (?) година. Ен-тарах-ана владаше (у пимерцима Листе мс. П2+Л2 стоји:) 420 година …, 3 месеца, и 3 1/2 дана. Бабум … владаше (у примерцима Листе мс. П2+Л2 каже:) 300 година. Пуаннум је владао 840 (У примерцима Листе пише мс. П2+Л2 на том месту: 240) година. Калибум је владао 960 (у примерцима Листе мс. П2+Л2 каже на том месту: 900) година. Калумум је владао 840 (Примерци Листе мсс. П3+БТ14,и Су1 на том месту имају записано: 900) година. Зукакип је владао 900 (У примерку Листе мс. Су1пише на том месту: 600) година. (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, П3+БТ14, П5, десети и једанаести владар ове династије претходе осмом и деветом.) Атаб (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, П3+БТ14, П5 пише на том месту уместо њега: Аба) је владао 600 година. Мацда, син Атабов, владаше 840 (У примерку Листе мс. Су1 пишер уместо тога: 720) година. Арвиум, син Мацдин, је владао 720 година. Етана, пастир , који се вознео у небеса и утврдио све стране земље, поста краљ; он је владао 1500 (У примерцима Листе мс. П2+Л2 пише наместо тога: 635) година. Балих, Етанин, владаше 400 (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, Су1 уместо тога пише: 410) година. Ен-ме-нуна је владао 660 (У примерцима Листе мс. П2+Л2 пише уместо тога: 621) година. Мелем-Киц, син Ен-ме-нунин, владаше 900 година. (Примерци Листе мс. П3+БТ14 додају: 1560 беху године владавине династије Ен-ме-нунине). Барсал-нуна, син Ен-ме-нунин, (У Примерцима Листе мсс. П5, П3+БТ14ту пише: Барсал-нуна) владаше 1200 година. Замуг, син Барсал-нунин, владаше 140 година. Тизкар, син Замугин, је владао 305 година. (У примерцима Лсите мс. П3+БТ14 се додаје ту:) 1620 + X …. Илку је владао 900 год. Илтасадум је владао 1200 година. Ен-мен-бараге-си, који покорише земљу Елам, поста краљ; он је владао 900 година. Ага, син Ен-мен-бараге-син, владаше 625 година. (У Примерцима Листе мс. П3+БТ14 ту је додато још:) 1525 беху године колико су владали чланови династије Ен-мен-бараге-сија. Двадесеттри краља; они влдаху укупно 24510 година, 3 месеца, и 3 1/2 дана. Тада је био поражен Киц и краљевство беше пренешено у Еан-а.“

Ово што Листа сумерских краљева описује је невероватно, пошто нам описује шта се уистину дешавало, ко је владао и колико дуго. Једино питање које се још намеће је: како је могуће да су неки од тих краљева владали појединачно десетинама хиљада година? Јесу ли они били нормална људска бића? Или су уистину, стигли дошли са „небеса“?

(Чланак објавио © Иван, превела Катарина Крстић 07.10.2015 са видеом на изворном линку.

Види: ewao.com

Војислав Мистовић – Трагом једне карте

У времену суровог отимања Косова и Метохије ваља се присјетити чија је била земља Албанија која је одлуком великих сила настала 1912. године,  те је уз свесрдно мајсторство Аустроугарске, Ватикана и Велике Британије направљена и албанска нација. 
Албанија

Албанија

Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина  и др. они се врло вјешто свијету приказују као Илири и старосједиоци.

Коликo је велик раскорак између њихових жеља и реалности говори и примјер археолошког  налазишта илирске културе Каменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи Албанци зову Tuma e Kamenicës.

Na карти Европе картографа и краљевскога хидрографа Thomas Kitchin-а (1719 -1784) са многим допунама и побољшањима од стране Jean Baptiste Bourguignon d’Anville-a (1697-1782) издатој на свијет 12. маја 1795. (објавили Laurie & Whittle) видимо два Београда на простору данашње Албаније. Ту се налази и Албатон/Albutono (по композицији личи на Балатон који је несумњиво српски топоним – језеро у данашњој Мађарској, а имамо нпр. Блато како се некада звало Скадарско Језеро итд.) који је данашњи Елбасан. И њему је коријен имена алба-бело (добијен метатезом: манастир-намастир, сав-вас итд). 

У житију српског краља светог Јована Владимира се каже:

„Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от благочестиваго и владјетелнаго корене, во градје Бјелградје (Албији) првјевшаго владјеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше“.

Тај град је данашњи Берат, на карти Белиград испод Албатона/Елбасана.

На овоме мјесту кратко подсјећање (важно за наставак текста) да је манастир Тавна/Тамна у Републици Српској управо задужбина светога Јована Владимира, доцније краља Драгутина. Обнављан је и од цара Лазара и царице Милице.

Да споменемо и неке српске аутохтоне топониме који и данас постоје у Албанији: Новоселе, Борове, Завалан, Каменице, Дренова, Трстеник, Верник, Стрелце, Пестан, Воскопоље, Блаце, Подгорје, Леска, Поградец, Требиње, Стравај, Сус(ш)ице, Орење, Клење, Краста, Сопот, Ковачице, Радомире, Селипте, Лузни, Морине, Голај, Добруне, Селце, Загоре, Топлане, Рец, Добрац, С(ш)ирока, Карице, Велипоље, Паток, Радес, Дивјаке, Топоље, Козаре, Градист, Кроја, Валона (Авалон) , Грабјан, Селенце, Братај, Драч, Лежа(Љеш), Лукове, Њивице, Леснице, Ливађа, Маја Језерце, Јабланица…

И у сусједној, данашњој Грчкој имамо топониме као што су Његуш, Загора, Рођакиња и сл. што нам само говори да су аутохтони становници на тој територији исто тако били Срби. 

Трагајући за коријенима моје породице наишао сам на необичну подударност топонима у Републици Српској и БиХ са централном и јужном Албанијом. Нашао сам и подударности са презименима. У средњовјековним документима су спомињу презимена којих има и у тадашњој Босни а има их и данас у Албанији. Карактеристично је презиме Рама које се до данас сачувало у траговима у Чешкој, Русији и данашњој Албанији.

Из разних историјских докумената знамо да се дио Босне називао Рамом. Налазимо називе типа Горња Рама и сл. Данас постоји ријека и пар топонима са истим именом.

О многим сеобама Срба ми знамо много а о некима не знамо ништа. Рецимо, историјске хронике су забиљежиле три сеобе Срба из Босне у Далмацију у периоду  између 1375. и 1418. О томе су нам записе оставили далматински провидур А. Контарини, млетачки ђенерал Петар Лоредан, Луције, и други… Код Луција(Лучића) налазимо и записе како су ти досељеници били одушевљено прихваћени од домородаца, што нас упућује да су то били једноплеменици. Иако су млетачке власти забрањивале насељавање у градовима ускоро су Срби постали незобилазни како у пословима тако и у војсци. Лоредан пише како су пет хиљада новопридошлих поразили Мађаре у једном боју. Сав простор Цетине, Сплита, Трогира, Шибеника, Книна, Задра и другдје је био насељен тим Србима из Босне. По ослобођењу Далмације, Љетопис из 1390. биљежи да „краль Стефанъ Твердко бяше орудіе Божіяго Промысла ради утвержденія нашея святыя православныя вьры въ нашемъ отечествіи“ те да је поново отворио многе православне цркве које Млечићи на превару узеше.

На жалост о везама Албаније са Босном (сличност топонима и презимена) се зна мало. Да ли је постојала каква сеоба, у којем је правцу ишла, рођачке везе, за сада мени остаје непознато. Моје презиме се помиње у документима средњовјековне Босне, спомиње се Твртков великаш Прибој Мистовић. Потом исто презиме налазим у Поградецу (касније се биљежи и у Скадру) у данашњој Албанији. А близу Поградеца се налази село Требиње!? 

Остаци Мистовића у Албанији славе и данас Велику Госпојину (као и исељеници у САД и Канади, као и остали на подручју Балкана-Хума).

У сваком случају сви ови документи и сазнања нам говоре о тадашњој компактности српскога народа. Нама и будућим генерацијама предстоји и даље дубоко копање по питању ових тема. На жалост, у потоњих 200 година овдје је историја исполитизована и кривотворена, али као што каже пословица „Заклела се земља рају да се тајне све одају“.

Зато бих на крају позвао све који знају нешто више о овој теми, за коју сам лично везан јер се тичу коријена моје породице, да проговоре о томе и изнесу на свјетло дана своја сазнања.

Да вас све чува драги Бог.

П.С.

Српској власти која преговара о статусу Космета само један мали савјет да се опомену концентрационих логора и 50 000 убијених Срба на Космету од стране балиста у току другог свјетског рата.

Војислав Мистовић

Добрица Ерић – Плачи вољена земљо

Девич, Косово, Погром

Манастир Девич запаљен током погрома 2004.; фото: Википедија

Плачи, Вољена Земљо и Сузама осветли
Мисао која тиња у свакој нашој жељи
Од свих Суза које сад капљу по Планети
најтужније су Дечје Сузе у Мојој Земљи.

Ко ће, и чиме, да плати толике Дечје Сузе
Страх, Несаницу и Радост одлетелу у неповрат
Ко ће Деци да врати све оно што им узе
ово зло, стало сво у кратку реч – рат?

Плачи, Вољена Земљо, ољагана и сама
Сузе су Твоје давно ушле у Песмарице
Још ниси све Дечје Кости ни повадила из јама
а већ ти опет бацају Децу у јаме безданице.

Ви што нам рушите Цркве, кућерке и палате
ратници фанатици, људомрсци и сунцождери,
за кога Нови живот и Нови Свет стварате
кад Деца беже од вас у шуме, међу звери?

Плачи, Вољена Земљо, Сузама Малишана
што уче школу у вучјим и лисичијим јамама
Очеви и Мајке им се гледају преко нишана,
а Стричеви и Ујаци на њих палацају камама.

Нека се скамене погледи и нишани упрти
у Дечја Срца, у Беле Птице над рововима
Какав то Живот може да никне из Дечје Смрти
Коме ће сванути дан на Дечјим Гробовима?

Ниједна Застава на овом трулом свету
макар од саме свиле и кадиве саткана
не заслужује да се завијори на ветру
ако је и Дечјом Крвљу покапана.

Плачи, Вољена Земљо, у чељустима але
(нека Те бар у Сузама што више буде)
све док се сва три Бога на Тебе не сажале
и не пресеку помор бачен међ псе и људе.

Погледај своју Децу са старачким лицима
Младиће на штакама што уче прве кораке
Увелу Новорођенчад у инвалидским колицима
Безимене Гробове, Распамећене Мајке
и Старце бескућнике у туђим шљивицима
што зуре у Небо, налик на угашене угарке.

Плачи, Вољена Земљо, и Сузама осветли
Своје Срце што куца у свакој нашој жељи
Од свих Суза које сад капљу по Планети
најсланије су Дечје Сузе у Мојој Земљи!

Извор: Искра

Добрица Ерић (1936-2019) Рођен је у 22. августа 1936. године у Доњој Црнући. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници.

Добрица Ерић

Добрица Ерић – Поносна песма; фото: Јутјуб снимак

Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[

Српски идентитет – словенски, православни и светосавски

Христијанизација је била дуг и добрим делом болан процес. Привођење хришћанству је било понекад драговољно, а понекад насилно. С друге стране, потискивање и одбацивање старе вере је текло недоследно и по начинима неуједначено – понекад је обрачун с њом био суров, а понекад стрпљив и компромисан.

Српски идентитет кроз миленијуме

Словенска митологија, под којом подразумевамо свеукупност митолошких представа древних Словена (Прасловена) од прадавнине до времена њиховог културног и језичког јединства, односно до краја првог тисућлећа наше ере, иако фрагментарно очувана, сведочи о развијености старог словенског Пантеона и веровања.

До пре десет векова је међу словенским народима постојала целовита и у многоме за све јединствена митолшко-религиозна основа и представа о свету и животу, чувана и развијана од прасловенске давнине. Премда се не може говорити о јединственом Пантеону Западних и Балтичких, Источних и Јужних Словена, подударности и сличности у њиховим разликама су више него очигледне.

Данас су нам, између осталих, са више или мање појединости, позната и божанства највишег ступња божанства ниже равни и њихова улога у обредним, правним, привредним и војним појавама одређених етничких и племенских заједница

БОЖАНСТВА НАЈВИШЕГ СТУПЊА

– Перун, Хорс, Дажбог или Дабог, Стрибог, Симаргл, Мокош, Велес, Сварог и Сварожић, Рујевит, Поревит
– Троглава божанства: Триглав и Тројан,
–  Божанства са четири лица: Поренут, свевидећи Световид – Вид,
–  Богови одређених годишњих доба: Јарило (Јаровит, Герувит, лат.), Купало, Кострома,
–  Божанства друштвених појава: Радогост (Радхошт),
–  Божанства производних сила природе: Припегала,
–  Божанства младалачке раздраганости: Лада, Љељо,
–  Божанства претка заштитника: Чур,

БОЖАНСТВА НИЖЕ РАВНИ

–  Божанства судбине и коби (Суд, Усуд; Доља, Лихо),
–  Божанства истине и лажи (Правда, Кривда),
–  Божанства болести и смрти (Нав, Морена),
–  Божанства рађања и живота (Род, Жива),
–  Божанства грознице и узрујаности (лихорадки),
–  Божанства оваплоћења смрти (мари, мора),
–  Родословни хероји (Киј, Шћек, Хорив),
–  Митски преци (Чех, Лех, Крак),
–  Митолошка бића (Див),
–  Чудовишта змајолике природе,
– Личности из предања и прича (Баба Јага, Баш-челик, горски, водени и морски цар, шумска мајка),
–  Духови дома (домовие),
–  Духови дрвећа (лешие),
–  Русалке,
–  Виле,
–  Духови у животињском обличју (медвед, вук) и бројна ванприродна бића.

Све је то, наравно, налазило места у старом словенском календару, а много је, уз разумљиве преинаке, али и без њих, унето и у прихваћени хришћански календар и смештено уз хришћанске празнике, па и уз оне најглавније.

Верска нетрпељивост, иза које су, по правилу, поготову кад је реч о Словенима, стајали други разлози и побуде, доносила је ратове, покоље, разарања светилишта, рушење идола. Православна црква је у том погледу била толерантнија, што се посебно огледа у мудром деловању светога Саве, чијим су просветитељским умећем премошћена два недовољно успела претходна покрштавања Срба.

Османлијска најезда и њено вишевековно завојевање наших крајева уназадили су Српску православну цркву и народ је, уз оскудно и недовољно учено свештенство, у основи чувао хришћанска уверења и припадност, упркос разним недаћама и сеобама које су за последицу имале кидање многих нити и токова народног живота.

Испречујући се и одолевајући Османлијама и исламу, Срби су чували и неговали своје традицијско наслеђе, налазећи у томе потврде своје историјске прошлости, етничке свести, верских особености и културне самобитности. У склопу тако чуваног наслеђа узајамно су прожимани хришћански наук и древна предачка веровања и обичаји, из чијих су се дотицаја изнедривали, љупки и дирљиви у својој наивној чистоти, оплемењени садржаји са људском димензијом живота и веровања.

Отуда Срби празнују Рождество Христово као Божић, са бадњаком и сламом, као и многим очигледним обележјима култа предака, што је несумњиви знак очуваности прадавних веровања.

Свети Сава

Урош Предић – Свети Сава благосиља српчад; Народни музеј у Београду

Обрезање Христово се у народној маси и не помиње, него се тога дана празнује Српска Нова Година.
Богојављење се светкује као Водокршће или Водица, што је такође заостатак из словенске древности,
Сретење се светкује као сретање зиме и лета,
Тодорова субота као дан митских коњаника тодораца,
Лазарева субота се светкује као Врбица,
Вазнесење се светкује као Спасовдан, са свим јасним отисцима светковине старог божанства Перунова, као што се они разазнају и у празновању Илиндана.
Свети Власије је добио атрибуте Велеса, бога стоке, а
Свети Ђорђе је добио атрибуте пролећног Јарила.
Рођење Св. Јована Претече се живописно славило као Ивањдан, уз очуване остатке летњег словенског празника Ивана Купала,
Преображење се славило као преображавање природе, и сл.,

Многи хришћански светитељи добили су више или мање измењене народске биографије. Уза све то, сачувана је и слава или крсно име као највиши знак етничке и хришћанске особености.

Строги теолози Запада, наводни верски чистунци, на основу овога су наше светосавско православље означили као „словенско двојеверје“. Да се под овом оптужујућом назнаком скрива права побуда, а из историје знамо како је мрачно њено лице, види се из тога што њиховом чистунству ни најмање не смета то што су се, са знањем и благословом Свете Столице у Риму и њеног верског поглавара, дешавале и дешавају многе ствари које су не само несаобразне него и дубоко противне основним хришћанским законима и начелима.

За неупутан и недоличан рад српски народ има пословицу која гласи: Залудан поп и јариће крштава, а на десетак минута хода од Свете Столице и дан данас се, уз највеће хришћанске празнике, изводи стока код цркве, где свештеници благосиљају магарце, муле, козе, као и кућне љубимце – псе, мачке и папагаје, па и мајмуне. И сад, сточна слава или говеђа богомоља код Срба је „двојеверје“, а њихова работа – чисто хришћанство! Наше поворке крстоноша или бела недеља са прерушеним учесницима су пагански заостатак, а њихове процесије и бучни карневали и машкаре, које настоје уновчити као туристичке атракције, треба да важе као богоугодне радње, итд.

Примећујући духовито да се не може тврдити да историја почиње са Новгородом, јер је пре тога морао постојати бар један град да би Новгород добио назвање које има, Борис Ребиндер – показујући убедљиво да су „цивилизовани“ народи, који су написали светску историју, то јест Грци, Римљани и, у наше време, Немци, увек представљали Старе Словене као опасне запуштене варваре, који, по њима, нису знали ништа друго до да заподевају кавгу“.

Не улазећи даље у историјско и верско лицемерје, желимо само да нагласимо да су, на исти начин као и Срби, и остали европски народи, градећи своје обичаје, настојали да своју животну свакодневицу обогате лепотом и значењима који изражавају исконску људску тежњу да се што садржајније траје испод звезда.

Али, и да тиме завршимо, словенски народи, а поглавито Срби међу њима, учинили су то темељније, продуховљеније и то богатство свог наслеђа очували целовитије. Српски обичајни календар то најбоље потврђује.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сергеј Јесењин о Америци

Овако је и Сергеј Јесењин у новинама Известија 1923. године писао:

“Онај ко зна Америку преко Њујорка и Чикага он познаје само ону празничну или боље рећи парадну Америку. Американци – и црнци и белци су сасвим примитивни, нарочито по питању духовне културе. Владавина долара је уништила код њих тежњу за било каквим сложенијим духовним питањима. Американац се у потпуности уноси у «Business» и не жели да зна ништа више. Уметност у Америци је на најнижем нивоу…

Сергеј Јесењин

Свет Америке понекад бива ужасан. Море светла са Бродвеја осветљава у Њујорку гомиле подмитљивих и непринципијелних новинара. Такве људе код нас ни пред кућу не пуштају, без обзира на то што ми живимо мал’ те не уз керозинске лампе или често без светла…

Огромне зграде и сила гвожђа и бетона, су притисле мозак Американца и сузиле његов поглед. Чујте – рекао ми је један Американац – ја знам Европу. Пропутовао сам Италију и Грчку. Видео сам Партенон, али то све за мене није ново. Знате ли ви да се код нас, у држави Тенеси налази Партенон много бољи и новији од оног у Грчкој. После таквих речи човек не зна да ли да се смеје, или да плаче. Ове речи изузетно карактеришу све оно што чини духовну културу Америке.“

Сергеј Јесењин о Америци у писму пријатељу 1922. године:

,,Шта да кажем о овом најужаснијем царству малограђанштине које се граничи са идиотизмом. Осим фокстрота овде нема скоро ничега, овде ждеру и пију и опет фокстрот. Човека овде још нисам сретао и не знам где бих га могао наћи. У највећој моди је господин долар, а за уметност им се фућка – највеће достигнуће им је мјузикл. Ја чак ни књиге нисам хтео овде да издајем, без обзира на ниску цену папира и превода. Па оне никоме овде и не требају… Душу овде на Западу због интереса лицемерно продају за долар или као непотребну робу мењају за бездушност. Нека смо ми и сиромашни, нека нас притиска хладноћа и глад … али зато имамо душу која није за продају.“

Сергеј Јесењин један је од најзначајнијих руских песника између два светска рата. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Био је песник природе, снажних осећања и страсти.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.

Најпознатија дела су му роман у стиховима „Ана Сњегина“, „Песма о керуши“, „Исповест мангупа“, „Качаловљевом псу“ и поема „Црни човек“. 

Извор: НСПМ

Сродни чланци:

Сергеј Јесењин о Србима

У Пироту ископавају зидине древног римског града

Археолози пиротског Музеја Понишавља над парком код Калеа чије уређење је у току, успоставили су археолошки надзор јер сеочекује  да се на овом простору, по подацима из археолошке литературе, пронађу зидине древног римског града Туреса.
Пиротски град

Пиротски град – фото: Википедија

Археолог Музеја Понишавља Предраг Пејић рекао је Тањугу да је реч је о археолошки веома значајном локалитету.

„Како се наводи у литератури, на овом месту се налази западни бедем римског утврдјења из периода 2. и 3. века наше ере, када се Пирот звао Турес. Ту је била и капија и фортификација овог утврђења, а бедем је био дужине 33.5 метара, ширине око 2.2 метра и дубине 1.7 метара“, каже Пејић.

На овој локацији где се деценијама налази парк, у току је преуређене парка на преко 3.000 метара квадратних, а по речима надлежних у ЈП „Комуналац“ које обнавља парк, парк на Калеу ће, када буде његова реконструкција завршена, добити 600 нових садница, нове стазе, фонтане, дрвореде и осветљење.

Како кажу у „Комуналцу“ сва будућа евентуална археолошка открића биће доступна јавности и посетиоцима парка, који се налази одмах до средњовековне тврдјаве Момчилов град.

Заједно са Момчиловим градом, уколико се наводи из археолошке литературе испоставе тачним, Пирот би могао да добије јединствен археолошки комплекс који би постао права атракција и бисер Пирота.

Извор: Танјуг

Томас Ман – Европа је велики парк баналног забављања

Томас Ман (нем. Paul Thomas Mann; Либек, 6. јун 1875—Цирих, 12. август 1955), био је немачки романописац и приповедач, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године.

Tomas Man

Томас Ман

у време успона Хитлера, Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.

Преносимо један упечатњив детаљ из његовог интервјуа из 1937. године у којем говори о болесном и декадентном стању Европе уочи другог светског рата. Можемо приметити да је од тада до данас Европа само тонула у декаденцију и запитати се каквим речима би Томас Ман данас окарактерисао оно што називамо Европом.

,,… Европа и њена култура налазе се у опасности. Кад би морали да ана­лизирамо овај феномен опасности у коме се налази Европа мора­ли бисмо неизоставно доћи до закључка да су сви елементи који са­чињавају западну културу потиснути под најездом спорта, технике и прогресом машине. Европа је тако постала један велики парк ба­налног забављања уместо да буде оно што је увек била – поље кул­туре. Јасно је, да је ова декаденција културе припремила атмосферу за долазак нацизма и фашизма и доктрина супротних либерализму и хуманизму…“

Томас Ман, интервју из 1937.

Приредио: Расен

 

Највећи светски композитори компоновали су на српске теме

Иако је мање познато, за продор српских народних песама у европску музику опет је велику заслугу имао Вук Караџић. На страну то што му је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио четири српске народне песме, међу којима и „Хасанагиницу“, и све то у свом путопису по Далмацији. Истини за вољу, тек доцније, пошто је „Хасанагиницу“ превео нико мањи него Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би без оноликог значаја и одјека да се није огласио Вук са својим збиркама српских народних песама.

Музика

Паралелно са огромним интересовањем за превођење песама из Вукових збирки текле су и мистификације настале на основама српске народне поезије, а све то заједно чинило је много, како на популаризацији српске поезије, која је стављана уз раме са Хомеровом, тако и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.

Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници какви су у то доба били Пушкин, Шевченко, Мицкијевич, али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.

Могло би се још штошта казати у прилог утицају српских народних песама на европску уметничку поезију, али, за пример, поменимо како је „словенску антитезу“ употребљавао Гете и, под његовим утицајем, још читав низ немачких песника. Исто тако је и неримовани петосложни стих, назван „српски трохеј“, постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.

Најинтензивнија фаза прихватања српских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година деветнаестог века и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим српским песмама: Антонин Дворжак, Леош Јаначек, Фердинанд Тјерио, Јоханес Брамс, Исидор Хеншел, Артур Рубинштајн и Вилхелм Червињски.

Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Хајнриха фон Херцогенберга, Ханса Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Тора Аулина, Теобалда Бема, Августа Бунгерта, Хермана, Макса Регера, Јозефа Сука и Александра Винтербергера.

Овај преглед продора српских народних песама у европској књижевности, а онда и у музику, сматрамо неопходним да би се могло разумети како је то Брамс, на пример, могао да компонује осам својих дела према српским народним мелодијама, или, како је Чајковског опчинила српска народна песма „Сунце јарко не сијаш једнако“, па да је зато употреби у своме делу…

Јоханес Брамс је према мотивима српских народних песама компоновао чак осам својих дела. А „Српска фантазија“, Николаја Римског Корсакова, једна од првих његових већих композиција, била је, што би се данас рекло – хит концертне сезоне у Москви.

 

Извор: Српско наслеђе бр. 3

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

 

Данас је палиндромни дан

За разлику од оних датума које човек установи да означавају некога или нешто, постоје датуми чије је значење установљено космичким или нумеричким законитостима, мимо човекове воље. Данашњи датум може исто да се чита и од назад, додуше, према америчком писању датума (9.16.19). И цела недеља иза нас, као и наредна два дана такође могу да се читају једнако од назад (9. 18. 19 – 9.19.19). Прочитајте према којим правилностима су се у задња два миленијума у календару јављали палиндромни датуми и који нас тек очекују.
Време, Сат, Датум

фото: pixabay

ПАЛИНДРОМНЕ ГОДИНЕ

У оквиру сваког миленијума палиндромна година долази сваких 110 година (1441., 1551., 1661., 1771…). Само једном у хиљаду година дешава се да две палиндромне године буду у размаку од једанаест година, као што је то био случај са 1991. и 2002.

ПАЛИНДРОМНИ САТИ, ДАНИ И МЕСЕЦИ

Свима су позната поклапања бројева на дигиталном сату. Да ли ће се у један и десет десити палиндром зависи од тога да ли ћемо то време обележити као 01:10 или 1:10.

Исто тако, други децембар ће бити палиндром ако га обележимо као 2.12. а неће када је обележен као 02.12. Са друге стране тридесети март ће остати палиндром у оба случаја – и као 30.03. и као 30.3. итд.

Дакле и у космичке и у нумеричке законитости човек воли да умеша своје прсте и онда се по правилу деси хаотично размимоилажење у складу са човековим схватањима и означавањима појава. Због тога данас имамо више начина бележења датума: 20/02/2002; 20-02-2002; 20.2.2002; 02.20.2002.; 20.2.02 итд.

Палиндромни датуми

Палиндромни датуми

ПАЛИНДРОМНИ ДАТУМИ

Палиндромни датуми су ретки и у зависности од начина бележења датума, јављају се неколико пута или неколико десетина пута у току једног века.

Два основна начина писања датума су европски (dd.mm.gggg), којих у овом веку има само 29 и сви се јављају у фебруару, и амерички (mm.dd.gggg), којих има свега 12, а сваки се јавља другог дана у месецу. Последњи такав датум десиће се 29. februara 2092. зато што је у питању преступна година.

Према скраћеном америчком начину обележавања датума ((M)M/(D)D/(YYY)Y) 10. септембра ове године такође је био палиндромни дан: (9/10/2019).

Постоји и кинески начин обележавања датума (gggg.mm.dd.), чиме се број палиндромних датума умногостручује у зависности од културе у којој се датум означава.

Двадесет и првога фебруара 2012. године био је палиндромни дан (21.02.2012.), а фебруар је једини месец са палиндромним датумима у овом миленијуму.

У последњих дванаест година таквих је датума било пет (10.02.2001. – 20.02.2002. – 01.02.2010. – 11.02.2011. – 21.02.2012.), следећи су 2020. (02.02.2020.), 2021 (12.02.2021.) и 2030. (03. 02. 2030.), а до краја века биће их укупно двадесет и девет.

Vremenska mašina

Временска машина; фото: pixabay

ПАЛИНДРОМНИ ДАТУМИ + САТИ

Уколико се датуму придодају сати, број симетричних датума се увећава. Према тој рачуници палиндромни датуми су били двадесети фебруар у 21 сат и два минута (21:02 20.02,2012.) и двадесет и први децембар у двадесет и један сат и два минута (21:02 21.12.2012.). Претходни је био двадесетог фебруара 2002. у двадесет сати и два минута (20:02 20.02.2002.). Претходна таква временска поклапања у времену била су 10.01.1001. године у 10:01 часова, и 11.11. 1111. године у 11:11 часова.

ДРУГИ НАЧИНИ ОБЕЛЕЖАВАЊА

Други начини обележавања дају друге могућности датумима да се прикажу помоћу палиндромног низа: „30/11/03“ (30.11.2003.), „01/1/10“ (01.01.2010.), „09-09-09“ (09.09.2009.); „01-11-10“ (01.11.2010. или 11.01.2010.).

Према једном од ових начина обечежавања 19. 9. 1991. био је последњи палиндромни датум протеклог миленијума.

Према скраћеном начину обележавања наредни палиндромни датуми десиће се 2020 (02/11/20), (02/22/20), 2021 (12/11/21), (12/22/21) и 2030 (03/11/30) (03/22/30)

Палиндромни датум

Палиндромни датум

ПАЛИНДРОМНА ЧАРОЛИЈА

Од сваке године из претходног миленијума (осим 197. и 1997.) може се у више корака израчунати палиндромна година њеним сабирањем са својим ликом у огледалу. 

Ако се нпр. година 1981. сабере са својим обрнутим низом (1891), добије се 3872. Када се поступак понови још два пута [(3872+2783=6655) и (6655+5566=12221)], добије се палиндром 12221. 

Поступак је исти и за остале године, разликује се само број корака збрајања. Изузетак су једино године 197. и 1997. које за математичаре до данас представљају нерешену мистерију.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Смакнути смакови света и нови који се намичу
Календар Маја, смакови света и еволуција свести
Данас је палиндромни дан
Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље., као и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Свет палиндрома и Краткословље.
 

Дошла два друга из далеког света у бој

Послушајте предивни препев Милића Радевића руске песме „Там шли два брата“ у извођењу Боре Ђорђевића и Вујице Бојовића. Песма говори о доласку два друга из далеког света у бој на Косово. У руском оригиналу, који такође можете послушати, двојица браће се враћају са турског фронта и упадају у заседу Пољака. У српском препеву тема је одбрана српске светиње.
Дечани

Манастир Високи Дечани 1912. године

 

ДОШЛА ДВА ДРУГА

Певају: Бора Ђорђевић и Вујица Бојовић
Текст: Милић Радевић

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој

Бранећи земљу
Да стану у строј
Ударио душман три пута

Удари, удари
У груди ме рани
Боле ме боле ране сад

Једна је мог деде
Друга је мог оца
А од треће моје могу умрети

Не брини ништа
Мајчице мила поздрав од сина
С Косова Поља

Сестрице мила
Дај чиста папира
Да напишем писмо својој деци

Син ће да прочита
А ћерка да се пита
Зашто отимају срце из груди

Чувајте децо Косово наше
Ма где год били сложни да сте сви

Стисните зубе
Док још није касно
Дигните чело
Викните

Да Русија братска
Уз браћу стане
Словенска вера то ти је

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој
Из далеког света у бој

 

Там шли два  брата

(Извођач: Кубанский Казачий Хор)

Кубански козаци

Кубански козаци; Фото: ruspravda.info

Там шли, шли, два брата
С турецкого фронта,
С турецкого фронта домой.Лишь только переступили
Мы польскую границу,
Ударил поляк три раза.Ударил, ударил,
Он в грудь меня поранил,
Болят мои раночки, болят.Одна нарывает,
Другая заживает,
От третьей я должен умереть.А дома детишки,
Жанёнка молодая
Всё ждёт не дождётся меня.

Сестрица родная,
Дай чистой мне бумаги,
Родным я письмо напишу.

Отец прочитает,
А мать того не знает-
У сына нет правой руки.

Детишки возроснуть,
У матери спросют:
„А где же отец наш родной?“

А мать отвернется,
Слезами зальется:
„Убит на турецкой войне.“

Там шли, шли, два брата
С турецкого фронта,
С турецкого фронта домой.

[Но пусть поджидает,
Кому какое дело,
Они не дождутся меня.

Лишь толечко дождётся,
Глубокая могила,
Вернее дождётся меня.]

Ишла су ишла два брата
са турског фронта
враћали су се кући.Тек што смо прешли
пољску границу
ударио је Пољак три пута.Ударио је ударио,
у груди ме ранио,
боле моје ране, боле.Једна се гноји
друга зараста
а од треће већ морам умрети.А кући дечица
и женица млада
сви чекају мој повратак.Сестрице родна,
дај ми чистог папира
да напишем својима кући.

Отац ће да прочита
а мајка неће знати
да јој син нема десну руку.

Дечица ће порасти
мајку ће питати
а где је наш мили тата?

А мајка ће окренути главу
сузе ће јој потећи –
Убијен је у походу на Турску.

Ишла су два брата
са турског фронта
са турског фронта кући.

 

 

Приредио: Расен

 

Сергеј Јесењин о Србима

Сергеј Јесењин, један од најзначајнијих руских песника између два светска рата, био је песник природе, снажних осећања и страсти. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Прочитајте како је говорио и певао о Србији.
Sergej Jesenjin

Сергеј Јесењин, 1922.

Сергеј Јесењин један је од најзначајнијих руских песника између два светска рата. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Био је песник природе, снажних осећања и страсти.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.

Најпознатија дела су му роман у стиховима „Ана Сњегина“, „Песма о керуши“, „Исповест мангупа“, „Качаловљевом псу“ и поема „Црни човек“. 

Овако је Јесењин говорио о Србији:

У свом сонету „Греция“ Јесењин слави Србију, а Грчку кори због пасивности и двоумљења. Учинио је то као будући војник на руском фронту Првог светског рата. Позван у војску у Петрограду, 25. марта 1916, упућен је у Царско Село и распоређен у посаду санитетског воза број 143.

Настанак сонета „Грчка“ подстицало је и писање руских новина, почетком 1915, о неслози Грка да ступе у рат: једни су за сарадњу са Немцима, други наклоњени Антанти. У свом сонету у московском часопису („Огниво, 1915), Јесењин је, за подстрек Грцима, поменуо славне из њихове древне историје – јунаке Тројанског рата и Хомерове „Илијаде“. А у последњој строфи, упутио је Грчкој јарке речи охрабрења: „Бритак мач извуци. Буди сестра српска“:

Греция

Могучий Ахиллес громил твердыни Трои.
Блистательный Патрокл сраженный умирал.
А Гектор меч о траву вытирал
И сыпал на врага цветущие левкои.

Над прахом горестно слетались с плачем сои,
И лунный серп сеть туник прорывал.
Усталый Ахиллес на землю припадал,
Он нес убитого в родимые покои.

Ах, Греция! мечта души моей!
Ты сказка нежная, но я к тебе нежней,
Нежней, чем к Гектору, герою, Андромаха.

Возьми свой меч. Будь Сербии сестрою.
Напомни миру сгибнувшую Трою,
И для вандалов пусть чернеют меч и плаха.

1915

 

Наводно су и ово речи руског песника о српском народу, али за сада немамо потврду аутентичности:

„Далеко, испод Карпата, тамо где две реке теку кроз равницу, постоји један народ. Сељачки и жилав, налик руском народу. То је српски народ. Тежаци који љубе земљу и небо словенском љубављу за завичај. Ћудљиви, али топла срца.“

Сродни чланци:

Сергеј Јесењин о Америци

Песничке загонетке Гаврила Тројичанина

Крајем 16. и током 17. века у српској књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничких загонетки, односно скривалица. У форми тајног писања песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу, читањем уназад, распоређивањем слова у словне линије помоћу којих се формира одговарајућа слика или нека необична фигура итд.
Гаврило Тројичанин

Песничке загонетке Гаврила Тројичанина

Крајем 16. и током 17. века у српској уметничкој књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничких загонетки, односно скривалица, заснован на комбиновању словног и иконичког кода. Ова форма тајног писања имала је за свој центар Сарајево, а песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу (Гаврило Тројичанин, 1633.), читањем уназад итд.

Посебно место у графичком експерименту српских барокних песника имала је парономасија. Песничка загонетка као облик старе српске књижевности добија херметичан облик, „загонетка се спасава од одгонетљаја, имена писаца се крију исписана тајном азбуком, тако да се читалац налази у правом лавиринту, из којега писац сматра да га није потребно спасавати.“

Гаврило Тројичанин је један од српских историографа и најдаровитијих преписивача, монах манастира Свете Тројице, на Врхбрезници, код Пљеваља. Својим преписивачким радом, од 1633. до 1651. године, испољио је више даровитости него било који преписивач овог периода.

Поседовао је завидно образовање и занимао се за готово све области људских сазнања која су његована у средњем веку. У манастирским ризницама и библиотекама, сакупљао је упоређивао старе рукописе, преписивао обредне књиге и украшавао их илуминацијама. Његов ћирилички рукопис је обиман, а сачувано је десетак радова (обима неколико хиљада страница).

Мало је података везаних за лични живот Гаврила Тројичанина, али је веома познат његов богат и импресиван писарски и преписивачки рад. Тек у зрелом добу своје преписивачке дјелатности… у поговору Врхобрезничком љетопису сазнајемо… да је био члан тројичког братства у периоду од 18 година (1633-1651).

За то време активно се и плодотворно бавио преписивачким радом: Минеј (1633. и 1651.),Синаксар (1642.), више Псалтира (1643-1648), Шестоднев Јована Егзарха (1649), Хришћанска топографија Козме Индикоплова (1649), Врхобрезнички хронограф (1650.), Богородичник, (1650.).

Гаврило Тројичанин - Врхобрезнички летопис

Гаврило Тројичанин Врхобрезнички летопис Књига староставна 1650.

„Гаврило се лаћао и текстова намењених индивидуалној лектири. И они су побожни и богословски додуше, али нису више практично литургијски. Међу делима те, више световне, намене свакако је Хришћанска топографија Козме Индикоплова, као и „поетски опис од четири времена године, од непознатог писца“, у истоме рукопису. Уз то, он је волео и списе хагиографске и оне у правом смислу речи историографске, о прошлости света и свога народа нарочито (као што су они у Врхобрезничком хронографу), а није се устезао да у рукописе уноси и фолклорне записе, молитве за свакојаке практичне прилике, па и празноверице о вилама и самодивама.“ (1)

Тројичанин је на својим рукописима остављао сваковрсне записе, од којих га неки, по својој лепоти, изводе из реда преписивача и уводе у праву књижевност. У Минеју из 1633. године поиграо се, сакривајући име у загонеци заснованој на бројној вредности слова. Неки историчари књижевности у њој су видели песнички запис, а други чак песму-загонетку у стиховима.

Постоји претпоставка да је он аутор и једне збирке изрека и моралних сентенци, од којих су неке и у стиховима. Збирка је недавно пронађена у Болоњи и тек предстоји њено подробније проучавање, да би јој се одредило порекло и аутор. Написана је на бизаран и чисто барокни начин, како би и спољашним изгледом зачудила читаоца.

У збирци епиграма и стиховане амблематике из XVII века за коју се претпоставља да ју је написао Гаврило Тројичанин слова су распоређена у словне линије помоћу којих се формира одговарајућа слика или нека необична фигура (слика пужа, капије или у облику појединих слова за чије исписивање је коришћен читав низ стихова) или какав тајнопис, и тако, графичким приказом појачавао се смисао текста. 

Литература:

– Милорад Павић: Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд, 1970.
– (1) Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, 1990.
– Проф. др Дагмар Буркхарт – Од carmina figurata ка визуелној поезији, Сигнал бр. 25-27, Београд, 2003.
– Др Јелица Стојановић, Писар Гаврило Тројичанин и правописно-језичке особености Врхобрезничкг љетописа, Зборник радова са научног скупа (Плужине, 24–25. септембар 2006), Беране: Свевиђе – манастир Заграђе 2010, 159–170.
Мирјана Бошков, О српској рецепцији „Хронике света“ Мартина Бељског, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани чланци:

Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века

Славонска војна крајина

Славонска крајина или Славонска војна крајина (лат. confinium militarе sclavonicum; нем. Slawonische Militärgrenze) је била војно-управна област, односно део Војне крајине у Хабзбуршкој монархији. Првобитна, односно Стара славонска крајина успостављена је током 16. века на подручјима тадашње Горње Славоније и била је организована у облику Вараждинског генералата. Након ослобођења Доње Славоније и Срема крајем 17. века, започео је процес стварања Нове славонске крајине, односно Славонско-сремске крајине, која је током 18. века више пута реорганизована. Све до друге половине 19. века, када је укинута, обухватала је јужне делове Славоније и Срема. Данас је ово подручје подељено између Хрватске и Србије.
Славонија и Срем

Карта Славоније и Срема

Појам „Славонска крајина“ се првобитно користио за означавање Старе славонске крајине, која је установљена током 16. века на пограничним подручјима тадашње Горње Славоније, а потом је употребљаван и за означавање Нове славонске крајине која је уређена током 18. века на пограничним подручјима Доње Славоније и Срема.

Стара славонска крајина

Током прве половине 16. века, након освајањан јужноугарских жупанија Сремске, Вуковске и Пожешке, турско напредовање према западу је настављено освајањем делова тадашње Бановине Славоније. Како би зауставила турско напредовање, Хабзбуршка монархија је у областима тадашње Горње Славоније успоставила војно-управну област, која је организована као Вараждински генералат. Устројство ове крајишке области је почивало на војној служби слободних граничара, који су највећим делом били православни Срби.

У одговор на учестале Османлијске пљачкашке походе, Хрватски сабор, који се 15. маја 1574. састао у Загребу, створио је закључак, да се имају саградити 2 нове тврђаве: једна код Топускога на ријеци Глини, а друга код Бреста, где Турци обичавају прелазити ријеку Купу. Још ће у јужној Хрватској поправити тврђаве: Слуњ, Турањ, Тоуњ и Херендић, а у сјеверној Хрватској тврђаве: Расињу, Градец и Врбовец.

Славонија

Пандур из Славоније, 1800 године

На трошак читаве Хрватске издржаваће се одсада нова војска: 240 харамија. Под заповједништвом подбана бранит ће 200 хара­мија тврђе и пријелазе код ријеке Купе, где се тако развила покупска или банска Крајина. Других 40 харамија служит ће као први оружници, да Хрватску бране од Влаха, који су као турски »мартолози« хватали дјецу у Загорју. Зато ће 20 харамија чувати пријелазе на Загребачкој гори, а других 20 на Очури. За издржавање харамија плаћат ће се у Хрватској даћа „димница“, и то форинт од свакога димњака.

Цар Рудолф је 25. фебруара 1578. своме стрицу Карлу повјерио потпуну управу војне Крајине у Хрватској и Сла­вонији. У то име краљ препушта њему све порезе, што их је до сада добијао из Крањске, Штајерске и Корушке. Ове приходе нека Карло употријеби за издржавање војске, која ће Крајину и споменуте земље бранити од Ту­рака. Краљ још обећава, да ће у ту сврху доприносити и Њемачка.

Карло добија право, да у штајерском Грацу уреди „ратно вијеће“, у које ће Крањска и Корушка бирати по 2, а Штајерска 3 члана. Све генерале, ка­петане и друге официре на Крајини може Карло именовати сам, након што је о тому обавијестио краља. „У погледу војних послова има се надвојводи Карлу у наше име покоравати такођер бан Хрватске и Славоније са чита­вом њему подређеном војском, затим сталежи истих земаља, те пучки устанак у Хрватској и Славонији.“

Ове краљеве одлуке услиједише прије, него ли је своје вијећање за­вршио сабор Карлових насљедних земаља, који се од 1. јануара до 1. марта 1578. састао у Бруку на Мури. Тамо је 45 заступника из Штајерске, Корушке и Крањ­ске (којој се прибрајаху Горица, Трст, Истра и Ријека) преко 2 мјесеца расправљало о томе, како да се турска сила заустави на Крајини; јер про­падне ли Крајина, Турци ће проваљивати у Крањску, Штајерску и Корушку.

Славонија

Славонија 1902

Сабор је одлучио, да ће споменуте земље доприносити знатне жртве за опстанак Крајине. Јужно од Купе и Саве (у тзв. хрватској Крајини) уздржават ће се трошком од 160.848 форинти годишње 2.435 војника, и то: 500 хусара, 300 аркебузира (коњаника с пушком), 320 њемачких пјешака, те 1315 хара­мија, тј. пјешака обучених у хрватско сељачко одијело. У сјеверној или славонској Крајини трошит ће се годишње 152.496 форинти за издржавање 2.700 војника, од тога: 400 хусара, 200 аркебузира, 350 њемачких пјешака и 1750 харамија.

Још је споменути сабор одредио 420.000 форинти у ту сврху, да се у хрватској Крајини поправе неке тврђаве и да се сагради нова јака тврђава, која ће моћи сузбијати навале турске. Градња је започела 13. јула 1579., када су у темељ ставили 900 турских глава. (Ови Турци погинуше почетком априла г. 1578. пригодом јуришања на Дубовац.)

Хрватски су кметови по одлуци хрватског Сабора радили бесплатно (кулуком), о својој храни, и градња је брзо напредовала. Већ 2. септембра бијаше већи део бедема изграђен, а 4. октобра уселио се врховни капетан (потпуковник) Иван Ференбергер у готову тврђаву, која је по надв. Карлу добила име Карловац (њемачки »Karlstadt«).

Заповједником хрватске Крајине постао је крајем октобра 1579. ба­рон Вајкард Ауерсперг, који бијаше досада земаљски капетан Крањске. Заповједник Крајине морао је стално бо­равити у Карловцу, где је била посада од 800 војника, од тога 400 ху­сара. Под командом пуковника у Карловцу били су крајишки капетани у Огулину, Храстовици, Слуњу, Бихаћу и Сењу с 2.485 војника.

Пакрац, Славонија

Ношња из околине Пакраца 19 век

Огулинској капетанији припадају тврђе: Огулин, Модруше и Светица (код Јосипдола) са 62 харамије; храстовичкој капетанији тврђе: Храстовица и Средњи Градац (на потоку Бручини) са 150 харамија и 62 ње­мачке слуге; слуњској капетанији тврђе: Слуњ, Цетин, Тржац, Дабар и Јесеница са 420 харамија и Ускока (жумберачких); бихаћкој капетанији тврђе: Бихаћ, Изачић и Рипач са 50 хусара, 150 харамија и 202 њем. слуге; сењској капетанији тврђе: Сењ, Карлобаг, Леденице, Трсат, Брлог, Ото­чац и Бриње са 248 харамија и 33 њем. слуге.

Изравно под надзором за­повједника хрв. Крајине стоје тврђе: Будачки, Хресно, Петрова гора (бивши самостан павлински), Смрчковић, Доња Кладуша и Благајски торањ (на Корани) са 280 харамија. Поврх тога може он запосјести тврђе: Блињу и Винодол код Храстовице, Бојну, Вранограч и Горњу Кладушу под Пе­тровом Гором, Кључ на Корани, Сокол код Бихаћа, Плашки код Огулина, Прозор код Оточца, те Перушић у Лици.

Сјеверном или „славонском“« Крајином заповиједао је пуковник Вид Халек. Њему бијаху 20. јула 1580. подређена 3 капетана: копривнички, иванићки и крижевачки. Копривнички је капетан под својом влашћу имао 761 војника, и то 435 харамија, 126 њемачких пјешака, 100 хусара и 100 њемачких коњаника. Од тога се у самој Копривници налазио 441 војник, и то: 160 харамија, 100 хусара, 100 њем. коњаника и 81 њем. пјешака. Други војници бијаху у Ђурђевцу (169), Лудбрегу (50), Дрњу (40) и у Новиграду (50). Посада из Лудбрега дала је 10 војника за Расињу. Зими, када се Драва смрзне, долазило би из разних тврђава 50 харамија у Ђелековец.

Иванићки капетан имао је 150 харамија, 50 хусара и 63 њем. слуге у Иванићграду, а 50 харамија у Крижу. Крижевачки је капетан имао 718 вој­ника, и то: 460 харамија, 108 њем. пјешака, 100 хусара и 50 аркебузира. Од тога се у самим Крижевцима налазило 297 војника (100 харамија, 97 њем. пјешака, 50 хусара и 50 аркебузира), а други бијаху у подручним тврђавама, поименце у Цирквени (141), у Св. Петру-Цврстецу (50), у Тополовцу (50), у Грацу (90), Реметинцу (45) и у Варажд. Топлицама (45). Тврђицу Св. Иван-Жабно имала је на бризи посада из Цирквене. Пуковник Халек становао је редовно у Копривници, а гдјекад и у Вараждину, где се налазила и мала посада (27 њем. пјешака и 15 харамија) те 1 „бургграф“, који бијаше заповједник „старога града“, премда је тај припадао Крсти Унгнаду.

Нова славонска крајина

Након Карловачког мира из 1699. године, Хабзбуршка монархија је проширила своју територију на подручје Доње Славоније (данашња Славонија) и Срема, након чега се приступило стварању нових војно-крајишких области дуж речних токова Саве, Дунава, Тисе и Мориша. Нове области војне крајине биле су подељене у два генералата; први је укључивао подручје од Градишке до реке Тисе, а други подручја дуж Тисе и Мориша.

До средине 18. века, цела Доња Славонија се заједно са Сремом налазила под војном и коморском управом. Након 1745. године, северни делови Доње Славоније и Срема долазе под цивилну управу и у њима се организује жупанијска власт. Јужни делови, уз реку Саву, остају под војном управом и реорганизују се као Славонска крајина, док се подручје старе Славонске крајине реорганизује као Вараждинска секција Хрватске крајине.

Славонска крајина је постојала до 1882. године, када, након њеног укидања, ово подручје долази под цивилну (жупанијску) власт.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Географија

Славонска крајина је била подељена на три регименте: петроварадинску, бродску и градишку. 1849. године, овај део Војне крајине на југу се граничио са Босанским пашалуком и Кнежевином Србијом, на северу са Краљевином Славонијом и Војводством Србијом и Тамишким Банатом, на истоку са Банатском крајином, и на западу са Краљевином Хрватском и Хрватском крајином. У 18. и 19. веку, Славонска крајина је укључивала и југоисточни део Бачке, познат као Шајкашка(видети чланак: Шајкашки батаљон).

Значајнији градови и насеља Славонске крајине били су: Брод, Градишка, Петроварадин, Винковци, Сремски Карловци, Стара Пазова, Земун и Сремска Митровица.

Хрватска и Славонија на крају 18. столећа

Хрватска и Славонија на крају 18. столећа

Демографија

1776. године, католици су били бројнији од православних у бродској и градишкој регименти, док су у петроварадинској регименти бројнији били православни.

1820. године, у Славонској крајини је било 117.933 католика и 117.274 православних.

1870. године, у Славонској крајини је било 246.901 становника, од чега 143.873 католика и 92.991 православних. У бродској и градишкој регименти је било више католика него православних, док је у петроварадинској регименти било 102.765 становника, од чега 70.172 православних и 24.380 католика.

Славонска епархија

Славонска епархија

Култура

На подручју Славонске крајине налазили су се Сремски Карловци, значајно културно и политичко средиште Срба у Хабзбуршкој монархији. У овом граду је било седиште српске Карловачке митрополије (од 1848. патријаршије), а ту је проглашена и аутономна Српска Војводина 1848. године.

Извор: Википедија

Један проглас српских устаника из другог светског рата

Осећај напуштености од сопствене владе, од савезника и својих првих комшија „браће” Хрвата имао је неретко за последицу рушење свих ауторитета, а понекад и бекство у нихилизам – у тоталан губитак критеријума вредновања. У лутању физичком и духовном, освета се јављала као једини начин да се заустави безумље. Проглас непознатог аутора, који је кружио Босном, Ликом и Славонијом крајем маја и почетком јуна (1941. године), указује на стање духа. Ту се, између осталог, наводи:

„Васкрсли смо и примамо борбу. Нисмо били непријатељи никоме па ипак су нас сатрли и мрцваре нас полуживе. Па нека буде – васкрсли смо и светићемо се непријатељима. Нисмо мрзили никога, нити учинили зла ма коме од вас, непријатељи наши, ти Југославијо, што нам уништи и забрани име; ви династијо, што нас продадосте; ви ‘вође’ сљеповође; ви ‘краљевске владе’ што нас пљачкасте и завађасте; ви чиновници што нас крадосте; ви официри, што нас издасте; ви Јевреји и масони што нас експлоатисасте; ви комунисте лопуже, ви ‘Руси’ и петоколонаши; ви комесари ‘Србије’ што изјависте да су Срби криви за њемачки напад, док сам главни заповједник Србије изјављује да су криви неодговорни елементи; ви ‘комите’, што четујете по мирној Шумадији, а остављате Арнауте и усташе да нас кољу; ви шпијуни и агенти наших спољњих непријатеља и ви остали гробари српског народа; а онда – ви разне интернационале, бијеле, црне, црвене и друге, што нас заведосте и разјединисте; ви Енглези са југомасонима што нас експлоатисасте; ви Нијемци и Италијани што вам дадосмо све што имамо; ви бољшевици, што нам убисте једине пријатеље, руског цара и руски народ; ви ‘браћо’ Хрвати, што вас спасосмо од посљедица пораза и хиљадугодишњег ропства; ви вјечни пријатељи Бугари и Мађари, што вам се не осветисмо за ваше злочине од 1914. до 1918, ви Арнаути, што вас не истријебисмо за ваша звјерства од 1389. до 1918, па чак и ви сифилистичари влашки. Знајте сви ви да ћемо са вама поступати од сад у свему обрнуто; за сваку српску главу пашће педесет, за сваког српског избјеглицу биће ваших десет и за сваки динар нанијете нам штете плаћаћете десет… не очекујмо ничију помоћ. Свјесни смо да САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА. Завјетујмо се да ћемо радити и живјети у слози и љубави – смрт издајницима и непријатељима. Тако нам Бог помогао. Дужност је сваког Србина да овај проглас размножава и растура.”

Проглас је преузет из књиге Смиље Аврамов, „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…, Књига прва, Београд, 2008, 398-399.

Српска историја

Откуд Срби знају какве су уши биле у римског цара Трајана?

У цара Тројана козје уши је народна легенда о цару са козјим ушима. Први пут је објављена у Српским народним приповјеткама (1853) Вука Стефановића Караџића. Тројан је најсуровији, најохолији, најотуђенији и најмоћнији цар под небеским сводом. Због своје отуђености, цар има козје уши, а сваки берберин који га је шишао, а потом рекао да цар има козје уши, био је скраћен за главу. Само је истинско човекољубље учинило да цареве козје уши нестану.

Попрсје римског цара Трајана са козјим ушима, 2-4 век; музеј у Кључу; Фото: aura.ba

Често се наводи да је ова прича адаптација једне легенде о фригијском краљу Миди. Али зашто у српској легенди козје уши нема неки Свевладовић, Немањић, Бранковић, Лазаревић или Мрњавчевић, него баш римски цар Трајан из другог века? А кажу да су Срби однекуд дошли четири-пет векова касније. Познато је да се мотиви предања и легенди често преузимају, те се неко досетио да Србима одузме оригиналност, уплевши ту фригијског краља Миду. Али према народној „кад коза лаже, рог не лаже“ недавно је крај града Кључа у БиХ пронађена и Трајанова биста из другог века са козјим ушима наврх главе. Тако су све маштовите идеје о адаптацији легенде о грчком краљу Миди добиле карактер доброг покушаја извођења уместо поређења, како је требало да буде.

Иначе, краљ Мида био је први фригијски (бригијски) родоначелник и краљ. Према тврдњама старогрчких историчара, Фригијци су се у Малу Азију населили са Балкана, где су били познати под именом „Бриги“. На Балкану су живели с илирским племенима. Због тога је занимљиво да се баш за њега везује овај мит који је код Срба сачуваном под именом „У цара Тројана козје уши“.

„Овидије је забиљежио мит о Миди стотину година прије Трајана. Наша прича је по свему судећи настала у доба владавине императора Трајана. У прилог претпоставци да је прича веома стара иде и гласовна промена a > o: mare-more, axis-osovina, nasus-nos, Traianus-Trojan… Колико ми је познато, прича о Трајановим козјим ушима не постоји у румунском усменом предању. Све ако и постоји у персијској усменој традицији (што би требало провјерити), ова прича је по свему судећи изворно српска, што је поуздан знак да су Срби на сопственој кожи осјетили власт императора Трајана. Она би упорном истраживачу могла да буде од извјесне помоћи не само да убицира просторе на којима су се наши далеки преци налазили у вријеме цара Трајана, 98-117 после Христа, већ и да освијетли друштвене прилике у областима које су пале под Трајанову власт.“ (1)

У цара Тројана козје уши

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је“, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.“ Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

– Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 150–152.

Украс 1

Цар Трајан у историји

1. Марко Улпије Нерва Трајан

Трајан, пуним именом након усиновљења Марко Улпије Нерва Трајан (рођен 53. године, ступио на престо 98. године, умро 117. године), био је римски цар, наследник Нервин и припадник Антонинске династије. Трајанова владавина означава највећи територијални обим империје а Трајан је сматран једним од најбољих императора. Као цар, највише је упамћен као војни командант и освајању Дакије и Месопотамије.

Трајан, Римско арство

Римско царство у време цара Трајана; Foto:Wikipedia/Tataryn77

Још приликом преузимања власти цар Трајан је рекао: „Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко моста.“

Трајанова прва кампања против Дачана успешно је отпочета марта 101. године, прешавши северну обалу Дунава, Трајан је поразио Дачанску војску али још увек није извојевао одлучујућу победу.

Већ следеће зиме, краљ Децабал отпочео је контра-офанзиву, идући низводно Дунава. Инвазија Дачана успешно је одбијена након две битке у Мезији, након чега је Трајанова војска приморала Децебала на предају. Трајан се тако трујумфално вратио у Рим добивши титулу Dacicus Maximus.

Децабал

Дачки краљ Децабал

Међутим, краљ Децебал убрзо је поново почео да се наоружава и гради савезе против Рима, да би 105. напао римске територије на северној обали Дунава. Након што је Трајан подигао две нове легије, римско војно присуство на Дунаву 105. године попело се на чак четрнаест легија, што је чинило скоро половину читаве римске војске.

Аполодор из Дамаска, Трајанов главни архитекта, подигао је колосални мост преко Дунава, који је омогућио римској војсци да брзо и у великом броју пређе реку, као и да служи за довођење појачања. Трајан је такође наредио проширење пута који је водио поред Ђердапске клисуре.

Изградња Трајановог моста – Раду Олтеан

Изграђен је камени мост, дугачак 1097 метара, са огромних 20 стубова и луковима високо изнад воде. Трајанов мост је био први икада подигнут на доњем делу Дунава и читав миленијум је држао рекорд најдужег моста икада саграђеног – и то у невероватно брзом року, с обзиром на тадашњу технологију. Наиме, Трајанов мост зидан је свега две године.

Трајанов мост

Приказ Трајановог моста на римском новчићу

Након што је окончана изградња пратеће инфраструктуре, Трајан је поново кренуо у поход и освојио делове Дакије 106. године. Након жестоког ратовања, Римљани су стегли обруч око Децабаловог упоришта, Сармизегетузе, која је напослетку освојена у уништена. Децебал је успео да побегне и измакне заробљавању а онда извршио самоубиство. Краљева одсечена глава донета је Трајану да би касније била однета у Рим где је бачена са гемонијских степеница на Капитолу.

Трајанов мост на Дунаву

Године 107. од Дакије је Трајан основао истоимену римску провинцију. На месту старе Дачке престонице Трајан је подигао нови град као седиште римске цивилне администрације. Била је то Улпиа Трајана. Градско становништво римске Дакије углавном је било ограничено на римске колонисте и војне ветеране док је домаће становиштво наставило да живи у раштрканим руралним заједницама, следећи сопствене обичаје.

Трајанова победа и освајање Дакије умногоме је ојачало царске приходе, поред огромног плена, Рим је сада контролисао дачке руднике злата којима је управљао царски Прокуратор из редова витезова (procurator aurariarum). Проширењем римске државне границе, Сингидунум (Београд) је добио прилику да се почне развијати.

Трајанова табла

Трајанова табла; ; Liebig Tradecard

У спомен римске победе у дачким ратовима подигнут је Трајанов стуб, на коме су забележени најважнији догађаји и ток рата и који пружа драгоцене податке о римском друштву на почетку II века нове ере.

Дације Трајан

Постојао је и један Трајан илирског порекла међу римским царевима:

Деције Трајан

Златни новац са ликом цара Деција Трајана

Дације Трајан (Gaius Messius Quintus Traianus Decius, Сирмијум око 201. – Абрит, 1. јул 251) био је прва личност са територије данашње Србије, која се уздигла на римски престо. Рођен је у околини Сирмијума, у селу Будалија (данашњи Мартинци), у провинцији Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.

Између 234 – 238. био је гувернер провинције Доње Мезије. Око 245. године, цар Филип Арабљанин доделио му је важну команду на Дунаву. Крајем 248. године био је послат да заустави побуну у Горњој Мезији и Панонији. Почео је реформе и унапређиван од државе, али је морао да интервенише на дунавској граници.

Такође је познат као прогонитељ хришћана. Убијен је заједно са сином Херенијем Етрускусом након што им је војска поражена од Гота у бици код Абрита.

Украс 1

Цар Трајан у митологији

Трајанов култ код нас најчешће се везује за рушевине замкова и утврђења овог римског цара. Њих је народ сматрао уклетима, због чега је Трајан постао демон рушевина.

Познате су две легенде о демону Трајану:

Легенду о демону (вампиру) Трајану који је ноћу излазио из своје тврђаве крај Шапца да сексуално спопада младе девојке забележио је Вук Караџић. Трајан се у тврђаву морао враћати пре изласка сунца, да не би био спржен његовим зрацима. Једнога дана су сељаци петловима одсекли језике и Трајан није био упозорен да свиће, због чега је спржен.

У Вуковом Речнику је записана једна српска легенда о богу (или демону) Тројану, која је занимљива због повезивања Тројана са Сремом, будући да се зна да је римски цар Деције Трајан рођен у Срему. Део легенде, који је нама занимљив, каже: „На планини Церу у околини Шапца, у близини Тројановог града, живео је Тројан. Сваке ноћи, ишао је он у Срем код какве жене или девојке“.

Сличну легенду можемо наћи и у Милићевићевој Кнежевини Србији: „У једном замку на планини Церу живео је цар Тројан“. Такође, у српском народу постоји веровање да најбољи јунаци потичу од демона Тројана, змајева и вила.

И троглави демон Трајан са планине Цер, који је једном главом гутао животиње, другом људе, а трећом рибе такође је спржен сунчевим зрацима приликом покушаја да се пре зоре домогне свог утврђења.

Триглав

Триглав

Постоје бројни историјски извори који нам пружају сазнање о словенском богу тј. демону Трајану. О Трајану сазнајемо из хришћанских средњевековних списа Откриће Свете Марије божје о паклу и Апокалипси апостола који Трајана, Перуна, Хорза и Велеса проглашавају лажним боговима, односно деификованим историјским личностима. Трајан се описује као римски цар који је проглашен божанством док се Перун и Хорз везују за Грчку и Крит.

Намеће се питање: због чега би Срби који су на ове просторе дошли у шестом и седмом веку за свог бога изабрали неког римског цара који је живео и владао пет векова раније?

Књига “Слово о полку Игорову” спомиње Трајана четири пута, а Русија се у том делу назива “земљом Трајановом“ – што би могло ићи у прилог руској теорији о сеобама са југа на север. У “Велесовој књизи” име Тројан се односи на једног од словенских патријарха.

Украс 1

Цар Трајан као звер са ознаком 666

Дуго се нагађало шта се крије иза “звери” с бројем 666 која се спомиње у Откровењу Јовановом, па су се као кандидати појављивали римски владари Нерон, Домицијан и Хадријан.

У 13. глави Откровења Јовановог (“Апокалипса”) описује се “звер” (тхерион), коме је “змај” (сатана) дао велику моћ и чију слику сви људи морају да обожавају.

Бечки историчари тврде да су помоћу специјалног програма помоћу кога се могу израчунати бројчане вредности имена разрешили мистерију: у питању је, кажу, цар Трајан. Компјутерски програм одвео их је до имена “Улпије”, презимена цара Марка Улпија Трајана, који је владао од 98. до 117. године нове ере.

Приредио: Расен

Напомена: (1) Милосав Попадић, Цар Трајан и Срби, Дијаспора, Година XII, страна 11, број 70, 2009. година.

Извори: Википедија, Аура, Стари Словени, Блиц, Дијаспора