Васкрсли чиновници и бирократе из Домановићевих сатира

Радоје Домановић као сатирични писац који је носио у себи у почетку она расположења из Светозара Марковића, као и Глишић, развија их у широком опсегу.
Радоје Домановић

Радоје Домановић

Он се најпре обара на бирократију и чиновништво, на чиновништво које у нашем друштву оличава такорећи у то доба целокупну интелигенцију. Та интелигенција, и по старинском рецепту Стерије Поповића, и по новом демагошком рецепту који настаје, крива је јер она једина носи одговорност, јер добри народ и није одговоран него може само да буде заведен.

Целокупну патријархалну културу људи код којих идеје Светозара Марковића остварују књижевни приказ, осећају као нешто застарело, али што се може лако заменити модернијим, савременијим, и кориснијим, готово исто тако просто као што се стара хаљина замени новом хаљином. Важно је да управљачи и вођи буду на своме месту и да се напрегну како би се та замена извршила.

Ти писци, ти критичари, ти утописти, не виде да је човек стварност а да се појам о једноме стању добија тиме што се прави апстракција, извод, што се од многих конкретних чињеница изведе као синтеза један општи приказ стања.

Ти утописти мисле да ако је стање такво и такво, рецимо, застарело, рецимо архаично, онда треба само имати доследан план промене и промена ће доћи такорећи применом плана, савесном и решеном применом. Чак и темпо којим ће се то омогућити изгледа им да се може извести како се жели, све просто зависи од вештине и савесности управљача.

Ми знамо наравно, да се конкретни створ, човек, не мења ни тако лако, ни по команди, ни по произвољноме темпу.

Утописти у нашем интелектуалном животу, – да не наводим никакве друге средине – сматрали су као сасвим природно да се патријархални човек има претворити жељеном брзином у позитивнога човека који је њима изгледао пожељан. Наравно тај позитиван човек требао је још приде да понесе и изнесе и згодне особине из патријархалнога времена – док би друге просте одбацио као шкодљиве. Те згодне особине биле би јунаштво, издржљивост и пожртвовање за идеје правих позитивних вођа.

Радоје Домановић ударајући на режим онога времена, полази најпре од таквога једнога става. Народ је, онај широки сељачки народ, сасвим пасиван, код њега и према њему. О томе народу мало се говори или нимало. Али појам интелигенције, појам одговорних вођа постепено се протеже на готово цео виши грађански сталеж, на све оно што је у сржи важно.

Тако криви су у првом реду наравно код Домановића министри вођи начелници, јер, не мисле на стварно народно благостање него само искључиво на своје уске личне интересе, протекције, везе, фамилијарне односе. Као вођи они су потпуно неспособни, некомпетентни, шта више и глупи.

Баш због те њихове празнине и глупости сатира губи своје најважније стреле и отрове. Јер о глупости се нема много шта да каже и њој ипак недостаје онај макиавелизам, она решеност, оно нешто дрско и заинаћено, оно уистини тиранско против кога је Његошу изгледало да је борба најсветија. То су обични фразери, лењивци и глупаци као у народној причи. У њима нема ничега демонскога, хоћу да кажем Домановић у њима није видео ничега демонског. Они су наивни.

После високих чиновника долазе нижи чиновници који су им слични. Остајући глупаци, фразери, мали и ситни људи они се не виде тако тешко, тако судбоносно опасни и шкодљиви као људи перверзије и зла које шибају Гогољи и Шчедрини, руски писци који нашима служе у томе тренутку за узор, и који им пред очима лебде.

Тај свет Домановићевих бирократа није чак ни пакостан. Они су сви оријенталски лењи, оријенталски фамилијарни, иначе са запада поврх тога захватио их је и дух филистарства, дух бегства од свакога напора не само физичкога него и моралнога. Тај дух назива Домановић мртвим морем. Мртво море значи средину која је неспособна за велика па и просечна и мала, одушевљења, за новачења и за макакав пионирски рад.

Чак и кад се појави какав сликар, књижевник, уметник, у тој средини она га убије својим индиферентизмом. Пионира нема, односно ако се неко као такав ма и најмање појави инидиферентизам га убије.

Још више, да би такав човек који усталасава жабокречину. који изводи из равнотеже мирну и запарложену средину, да би што пре био уништен, средина предузима и неку врсту напора, – који јој је толико недраг – само да би га се што пре отарасила. И онда долази стање потпуног мртвила које Домановић карактерише страшном реченицом: „нигде поветарца“.

Прећутно Домановић је сматрао у својим најзрелијим творевинама да варош треба да поведе село путем праве културе, путем који ће да нас благослови оним напретком који би омогућио мисију Србије, мисију ослобођења Срба испод туђинца и препорода заостале земље, напредак као здравље, као благослов: заосталост је проклетство.

Али Домановић баца анатему на варош, као мртво море, које није свесро свога задатка, задржава нас у ходу, баца нас у амбис.

Ово је можда крајња визија о ономе што је осетио Домановић. Он је осудио варош која се заразила западњачким филистарством, оне његове покојне стрине, која се бојала свега и свачега и која је забрањивала детету апсолутно и сваку игру, само да се не би убило или ударило.

Чудна је ствар, али разумљива: Домановић полази од идеја позитивистичких али осуђује малу буржоазију и бирократију – оне који, силом околности, треба да их приведу у дело. То код Домановића долази сасвим спонтано и током његовога свеснога искуства. Он оптужује варош. Ова сатира као и многе друге не само код нас завршује се неком врстом нихилизма. И пошто одређено водство није спообно да изврши задатак то се поставља сумња и у сам задатак и у могућност његовога извођења.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

ПОДЕЛИТЕ

2 Responses

  1. 14. јула 2019.

    […] Васкрсли чиновници и бирократе из Домановићевих сатир… се појављује прво на […]

  2. 14. јула 2019.

    […] Васкрсли чиновници и бирократе из Домановићевих сатир… се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.