Пећина у Матосу – Испосница, скрипторијум и црква са кулом

Очито је да појава Анахоретских лаври на потезу Матос – Русеница – Кориша у нашем Подгору и са њиховим киновитским седиштима у манастирима : Свете Тројице Русеница, Свети Петар и Свети Марко у Кориши, као и манастир Преображење на Мужљаку, датира још од крајем 12. века, т.ј, од времена Светог Отшелника, преподобног оца, Петра Коришког.
Матос

Испосница у ; фото: фб група Мушутиште Форум

Поред двоспратне Русеничке испоснице, Мушутиште красе и чувене Матоске испоснице које се налазе у подножју Црног Врха, после Куле, на левој страни, када се иде узводно Белом Реком, према локалитету Градац (који није никада истражен). Смештене у дивљим врлетима Шар планине, кроз који протиче Матоски поток, келије су на посебном (неприступачном) месту, где је образована важна монашка насеобина (у науци готово непозната).

За назив Матос везују се два предања. Постоји теорија да само име Матоса има везе са монахом Матејом, који је имао своју келију и апостолско име. Док за другу, верује се, да се у карпи ројиле дивље пчеле па отуда тај назив.

Матоска пештера састоји се од неколико пећинских скупина, које се налазе у литици, висине 60. метара. Прва, али и највећа келија, уједно и најприступачнија, налази се на уској заравни, отприлике на средини стене неједнаке ширине.

На северној страни у ширем делу платоа (од којег падина почиње да прелази у литицу), налази се оклесана окапина, док, на јужној страни постоје две занимљиве просторије. Прва просторија је била заправо једнобродна црква са полукружном апсидом, која је озидана каменом где се јасно виде темељи са јужне и источне стране. То сакрално језгро монашке лавре је ипак било на приступачном месту и тај мали једнобродни храм је задовољавао основне богослужбене потребе анахорета.

Црква је била дужине 6.5 метара, ширине 340. цм, а дебљина зида је 70 цм. Међутим, црквица је веома уско заснована, па, је, додатно клесањем проширена, зато што је апсида задирала у окапину стене. Верује се, да је црква у Матосу посвећена Богородици Одигитрији, јер, по предању, у првој сеоби (1690.), чувена црква Богородице Одигитрије из 1315. године је затрпана земљом (да је не би спалили Турци), па, мештани, јужније су (уз испосницу), доградили и цркву са истим именом. Да је црква у Матосу заиста била посвећена Богородици Одигитрији, сведочи нам, нико други, већ, велики Милош С. Милојевић.

Поред ове цркве, верује се да је ту постојала и мала црквица Светог апостола Матеје или келија неког еремите Матеје. Пећине у Матосу су заиста посебне и има их око 7, али, због дограђивања преградних зидова и постављања дрвених подова на високим келијама, било је и више просторија. Друга просторија је одмах поред цркве и правоугаоног је облика, чији је зид дебљине 90. цм.

На јужном веома уском делу платоа (где се литица стрмо спушта 30. метара у дубину), такође, постоје две оклесане окапине у стени са обрађеним подом. Испосница са северне стране имала је стамбену функцију, ширине 4. метара, дубине 260. цм, која је у равни пода затворена зидом дебљине 40. цм. У унутрашњости те мале пећине постоји фино уклесана ниша са испустом, а споља (са северне стране), у стени је уклесан омањи банак.

Наиме, због тешког прилаза Матоској пештери, основни је разлог што су је истраживачи заобилазали, већ, само је кратко описивали, али, нису се усудили да уђу у ове посебне испоснице! Сам Иван Јастребов, није смео да у њих уђе, али је записао следеће : ,, У том кланцу има доста чудна пећина под именом Матос, која је изгледа била испосница или можда нешто друго“. Такође је записао, да је врло неприступачна и да не познаје никог ко бих смео да се спусти у њу и види да ли се у келији налази и црква.

Међутим, у лето 1997. године приликом рекогносцирања, успешно су испитане две испоснице, међу тим пећинским скупинама. Прва келија налази се северно од поменутог платоа и може јој се прићи узбрдо, кроз једну расцелину у стени, док, навише, воде уклесане степенице и рукохвати. Та (прва келија) се састоји од две окапине, од којих већа има очуван део зида.

До друге испоснице прилаз је са врло стрме падине, да би даље, наишли на лепо уклесане степенике које воде до саме пећине, која је некада била затворена зидом. Од тог зида, остало је свега неколико реда камена.

У литици са леве стране степеника, т.ј, на пола пута, налази се, такође, пространа пећина са два отвора, накнадно оклесана. Њена унутрашњост је некада имала двоспратну конструкцију, од којих се сачувала само лежишта за греде. Остале скупине испосница налазе се на највишем делу литице и за њихово је истраживање неопходна је савремена опрема. Мада, за ово значајно истраживање које је урадила др Даница Поповић, најзаслужнији је јеромонах, Петар Улемек, који је без страха ушао у Матоској пештери.

Иако има мало ахривске грађе, истраживачи се слажу, да се у Матоским пећинским лаврама биле образоване монашке заједнице развијеног типа. У тој стеновитој литици која се састоји од 7. келија, већина су адаптиране у природним окапинама за потребе еремита који су ту боравили. Када су ту живели пустињожитељи, осим природних стаза и степеника са рукохватима, монаси су користили ужад, лествице и лаке дрвене конструкције, налик на мостове.

У Србији је у средњем веку владало је правило да се анахоретске насеобине образују у пештери, по угледу на оне ранохришћанске пећинске лавре, од Блиског Истока, Атоса, па до Србије (Русеничког Подгора). Пракса је била, да Пештера мора бити окренута ка сунцу (југу или истоку) и да се обавезно зазида пећински отвор, изузимајући улаз који се затвара дрвеним вратанцима, или, чак, прозором, док, у самој унутрашњости дотерују се зидови и под, али, у вишљим пећинама, додају се и дрвене (подне) конструције, да бих се поделила на етаже.

Слој чађи у Матосу (нарочито на зидовима и стропу) нам јасно говори, да су ту била огњишта. Од круцијалног је значаја поменути намену правоугаоног постројења уз поменуту цркву (Богородице Одигитрије у Матосу). Изнета препоставка је, да је у питању кула – звоник. Јер ако погледамо ранорхришћанске пештерске лавре у Палестини, које су служиле као исихастрије и имале келије при врху, али и скрипторијуме, што је и данас уобичајена пракса на Атосу, онда се јасно види постојање контуинуитета и да је лавра у Матосу, такође, имала исту намену.

Ако овој тези придодамо постојање још неколико кула у Метохији, као нпр, Кулу Стефана Дечанског у клисури Дечанске Бистрице и правоугаоно постројење у оближњим Белајским испосницама, али и тзв ,,књижни стип“ у манастиру Светог Петра у Кориши (којег цар Душан помиње у повељи 1355.), као и скрипторијум у оближњој Русеници, може се лако закључити, да се у Матоскм испосницама свакако вршило преписивање књига, повеља, хрисувља и јеванђеља.

Као што знамо, главна делатност монаха лавриота свакако је био рад на пољу преписивања књига, почев од Блиског Истока, до средњовековне Србије и Кијевске Русије у Кијевско Печерским Лаврама.

За Расен: ЗМ

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 29. јула 2019.

    […] Пећина у Матосу – Испосница, скрипторијум и црква са… се појављује прво на […]

Leave a Reply

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.