Милован Глишић: између идиличног народа и покварених чиновника

У Србији једно ново доба цвета огромним напором и полетом: позитивистичко јеванђеље Светозара Марковића примљено преко Русије. И Русија у историји своје културе имала је да издржи један сличан трзај као српство. И пред Русијом поставља се питање: Петар Велики или стара Москва и стрелци.

Милован Глишић

После Кримскога пораза водећи интелектуалци сматрају да је темпо којим се врши европеизирање, којим се уводи грађанска, култура, зачмао. Сматра се да тај темпо треба довести до најживљега тока. Оно што има да се измени личи многим интелектуалцима не само лишено лепоте и романтике, него чак и шкодљиво, у данашње време.

Ради тога темпа код неких интелектуалаца појављује се и огорчење на естетику као на реакционарну и отпорну ометајућу чињеницу. И код нас ова Писаревљева идеја уништења естетике стече приврженике, који, сиромаси, још лакша срца но богатији Руси жртвују естетске вредности.

Природно је, да се та идеја није могла довољно изразити кроз лепу књижевност већ из самога техничкога разлога: што они који гаје и обрађују лепу књижевност имају према њој већ самим тим неку склоност, неку дубљу присност и у основи не могу се сложити с тиме да естетику треба до краја презрети.

Али за многе писце од осетљивог и дубоког односа према своме времену овај проблем означавао је тешке и неиздржљиве моралне муке. Писци су сумњали у себе, сумњајући у потребу онога што чине, онога што желе да чине. У томе је – и није једина – трагедија нашега највећега писца у Србији, Лазе Лазаревића. Можда и Војислава Илића. Та трагедија направила их је можда већим писцима – а можда их је и убила.

Међу писцима који се по темпераменту прикључују овој србијанској струји спомињемо од сатиричара Милована Глишића и Радоја Домановића. Глишић сматра да своме роду треба да послужи и својим пером. Гледајући лево и десно он види разне злоупотребе пре свега у администрацији која ради са народом, и код зеленаша.

Те злоупотребе он жигоше сатиром мале анплитуде и честитог негодовања. Наравно он ту такорећи нигде ни не види човека, личност, него више један апстрактан појам, оличење ружних и шкодљивих особина. Народ Глишићу остаје идиличан и некрив. Глишићу никад ни на ум није пало да народ ма у чему и ма због чега оптужи. У ствари Глишић не продубљује ни тему ни односе па према томе задовољава се површним подражавањем Гогољу.

Гогољ је видио поквареног чиновника, па кроз чиновника продирућим погледом видео поквареног човека, покварено друштво, и најзад покварену и досадну и саму Русију, и саму васиону. А затим настаје најтамнији и најстрашнији сукоб који је могућ за религиозног човека који беше Гогољ: питање и о самој доброти божанства?

Код Глишића чиновник је покварен и њега треба научити памети и наравно променити. Код Глишића није чак сигурно ни да ли је тако велики број покварених – кукоља као да нема много и ако је то је просто кукољ у доброме житу. А већ и на памет му не пада да окривљује друштво, средину, народ, државу, васиону и Бога.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 26. јуна 2019.

    […] Милован Глишић: између идиличног народа и покварених ч… се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.