Станислав Винавер – Сатира у сукобу између традиционалног и модерног

Један народ огромне душевне и моралне снаге, који је израдио себи епопеју не за то да би се кроз њу расплакао него да би се преко ње ослободио, затиче пред собом једну другу, нехеројску грађанску културу којој су многе од најсветијих традиција тога народа проста заосталост и застарелост. Јављају се у нашој ужој позваној средини проповедници те нове културе која треба да надвлада, да замени оно што имамо.
Станислав Винавер

Станислав Винавер, поштанска маркица из 2016. године

Разни интелектуалци тога времена – почевши од најтиших сељака пречанских који су нешто видели па до чиновника, учитеља, официра, свештеника и свих оних скромних трудбеника благостања материјалног, општења већма усклађеног – размишљају на свој начин и подложни су већ првоме врењу. Они нису писци и о њима и њиховом раду немамо довољно писаних података. Несумњиво је да се у многима од њих догађало не само да су заражени новим идејама рационализма, борбе против предрасуда, жеље за преуређењем нашег друштва, него да се одигравала у њима и драма, тешка драма са лајтмотивом вечним: треба ли, сме ли се то увести код нас? неће ли то проузроковати ненакнадиву штету?

Писци свих родова, интелектуалци и интелектуални посленици, културни раденици, сви имају да решавају то питање. Њега решавају на свој начин и својим реакцијама и најшире масе. А књижевност даје нам један од путоказа да се снађемо у томе току, у томе врењу.

Књижевност у исто време служи још и као једна од нарочито видљивих арена на којој се борба старих традиција и нових потреба пластично приказује. Интересантно је да, пошто се борба за грађанску културу у свима њеним видовима води у име идеја 18 века који је у разуму гледао духовну силу човечанску, интересантно је да се због тога ова борба добро огледа баш код сатиричара, код хумориста.

Они који претпостављају чист разум осећајима, они траже разлоге и стил који говоре интелекту. А комика је, како нам је магистрално показао Бергсон, најпретежније област интелектуална. Бергсон види у комици једно од оруђа друштва и природе који иду на то да изврше потребне коректуре над појединцима који се одмећу или одстрањују од линије живота и линије друштва. Пошто се ради о потребној и друштву корисној казни – јер се комиком кажњава кривац – то је по среди функција интелекта, јер казна ће бити праведна, само ако је заснована на разуму.

Овим нисам хтео да кажем да се комика и сатира не могу појавити у доба када се интелекту придају мања права. Али хтео сам рећи да је доба са којим почиње велика борба о којој је реч једно у коме комика и сатира долазе брже и природније до изражаја.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 10. маја 2019.

    […] Станислав Винавер – Сатира у сукобу између традициона… се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.