Скоројевићи варалице и лаковерни народ Стеријиних сатира

Јован Стерија Поповић најзначајнија фигура у области хумора и сатире после Доситеја, доживљује борбу тако рећи са друге стране барикаде… Стерија јетко примећује у својим комедијама и полемичким списима како та култура која долази не даје стварних вредности а уништава највеће, најтрајније, оне које су сачињавале српски народ.
Јован Стерија Поповић

Јован Стерија Поповић

Он пре свега види пред собом огромну масу шарлатана и варалица који се праве да доносе културу а уствари само раде за своје најниже материјалне циљеве. С друге стране они доводе женски свет у манију лудог подражавања, у распикућство, у материјалну и моралну пропаст. Истина, Стерија је оштар и према самоме народу које хоће да одбрани од надрикултуре. Он га приказује као претерано лаковерна.

Стерија у својим мислима идеалише народ и тежи да тај народ остане неокрњен у његовој епској величини, али када изводи на позорницу и људе из народа, оне људе које не жели да оцрни и унизи, оне који су му симпатични, онда се види да о њима мудрује: еј, лаковерни српски народе, па теби се може свако чудо и свака накарада наметнути.

Стерија није довољно свестан овог момента. Ни код једног критичара и писца који се бавио Стеријом нисам нашао овај детаљ као истакнут. Мени он изгледа од пресудне важности. Јер, култура која саму себе до толиког степена не може да одбрани уствари је такође осуђена. И не знајући то, са мало црта и потеза Стерија је показао неодрживу слабост оног што би имало да буде од челика, од камена, од мрамора. Народ је лаковеран, може се од њега учинити шта се хоће.

Из овог дубоког уверења Стеријинога, које и он није довољно јарко изразио у виду личног признања, али које се види из целог дела Стеријинога, следује, рекли бисмо као основа теорема једно: интелигенција је крива и вођи су криви за све што се зло догоди са тим народом. Народ је подвргнут до краја сугестијама својих вођа и својих надри-вођа, својих лажа и паралажа.

Тако се већ код Стерије јасно оцртава и остаје као завештање за будуће нараштаје: народ није крив, народ не може бити крив, криви су вођи, крива је интелигенцја. Вођи и интелигенција испали су код Стерије Поповића страшни и наопаки.

Један једини међу њима, Гавриловић у „Родољубцима“ ипак је са великим напором измајсторисан до исправности. Само он задовољава се јетким примедбама једног мрзовољнога резонера – што је несумњиво био и сам Стерија – али нити шта постиже, нити можда у дубини душе и жели да постигне. У дубини душе он је јалови цензор задовољан када има шта да критикује као ненародно, несоцијално и нездраво.

Стерија постиже велики књижевни успех. Он је не само поставио и видео проблем, он је дао и своја решења. Ова решења имаће највећег значаја, за развој наше књижевности, за репертоар наших типова који се приказују преко књижевности, најзад за сам избор тема у великој културној борби.

Ма колико у својим списима Стерија стајао са оне друге консервативне стране, како су то запазили и истакли сви критичари, он ипак није тако једноставан, посматран са једног вишег гледишта које обухвата целу личност. Јер Стерија импонује целоме свету и постиже највеће ефекте својим стилом, својим начином излагања, техником којом пише и занатом којим се служи. А све је то узето са стране од оне исте културе грађанске противу које он хоће да одбрани свој свет.

Његов стил у трагичним позорјима јесте савремена патетика, потпуно страна српском патриархализму, кад пише пак комедије он се служи техником запада, заплетима, триковима, свим могућим тадашњим реквизитима. Зато он изгледа целоме свету и целоме народу учен човек. Његова ученост та је која највише импонује. Јер у сржи он је као што знамо хладан, без маште и без нарочитог полета. Његово главно преимућство то је оно што му је дала грађанска култура: техника савременог писања.

Је ли Стерија уопште противу једне грађанске културе? Мрзи ли он њен дух? То се не би могло рећи већ и по томе, што он усваја од тога духа баш оне тековине, за које је најосетљивији, писац усваја технику писања. Он приказује у ствари не толико борбу између грађанске и патријархалне културе, него технику преноса, начин на који се она код нас преноси. Људи који је преносе, па и људи који је усвајају у ствари су приказани као назови културни, и накарадно оплемењени.

Да ли би Стерија имао шта против да се код нас могла грађанска култура некако пренети без таквих посредника и без оних страховитих појава посртања, несигурности и некарактерности? Би ли једном речи Стерија био противан да сви Срби постану онако културни као он, онако учевни као он? Што се мене тиче ја мислим, ја сам уверен да сам дух грађанске културе није био Стерији тако одвратан, да је он имао врло много релативистичкога смисла, и да један човек његове суперкритичке врсте не може ништа да воли као апсолутну вредност. Он брани патријархалну културу – али по нашем најдубљем уверењу он и њу не воли богзна колико. Он брани нешто што не воли много од нечега што воли још мање.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 28. маја 2019.

    […] Скоројевићи варалице и лаковерни народ Стеријиних сат… се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.