Милорад Медаковић – О слози

Српски историчар, новинар и дипломата Милорад Медаковић о слози: Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће… Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће. Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.
Милорад Медаковић

Милорад Медаковић, први фотограф, 1851. године; фото: Музеј града Београда

Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће

“Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће.

Сав рад и све кретање душевно, мора се ослонити на природан живот и с њиме у слози напредовати. Слога је вечита и најјача снага, велики и смишљени господар среће и напретка људског.

Уколико се разумна и поштена породица слаже у својему дому, утолико се мора и цело братство и племе слагати. Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће.

Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.“

„Врлина људска мора бити и светиња људска. Онај народ мора бити најсрећнији који је сачувао све оно што се саображава његовом духу и срцу.“

Милорад Г. Медаковић, 1860.

Украс 1

Милорад Медаковић

Милорад Медаковић

Милорад Георгије Медаковић (Звониград, новембар 1824 – Београд, 14/26. март 1897) је био српски историчар, новинар и дипломата. Медаковић је био секретар и војвода кнеза Данила, биограф Његошев, и брат Данила Медаковића.

Милорад Медаковић са братом Данилом окретао је точак историје свог народа. Подједнако се борио за његово ослобађање и збацивање плашта заосталости. Романтичарским заносом ширио је идеју словенства и љубав према Русији, чијом се тадашњом моћи поносио колико и својом српском припадношћу.

Ношен патриотизмом Милорад године 1844. на препоруку тадашњег дубровачког пароха и уредника „Магазина српско-далматинског“ Ђорђа Николајевића одлази на Цетиње и постаје учитељ. Од тада почиње Милорадова узбудљива дипломатска, новинарска, истраживачка и књижевничка каријера.

После неколико година учитељевана, Петар II Петровић Његош именује Милорада за свога првог ађутанта. Убрзо постају велики пријатељи, четворогодишњи сарадници и саборци. Заједно одлазе у Беч, где му Његош поверава улогу коректора „Горског вијенца“.

По повратку из Аустрије Милорад свраћа у Венецију, ради прикупљања грађе о Црној Гори. Годину дана касније одлучује се да напусти, Цетиње и крене у новинарску и књижевну авантуру, записано је у „Гласу Црногорца“ у бр. 51, 26. новембра 1894.

Већ 1. септембра 1848. Милорад се обрео у Котору, а два месеца касније у Сремским Карловцима, где се прикључује свом брату, др филозофије Данилу Медаковићу, који је у то време био познати новинар и издавач часописа „Напредак“. Због писања чланака против Метернихове политике угњетавања јужних Словена, Милорад је 1849. био ухапшен.

По изласку из апсане одлази у Загреб, где се прикључује Људевиту Гају и постаје сарадник „Народних новина“. Био је главни уредник „Шумадинке“, покренуо је и часописе ‘Војвођанка“ и „Јужна пчела“ (покренут 15. октобра 1851) .

Крајем 1854. Милорад добија позив са Цетиња „да се прими положаја секретара књаза Данила“. У јуну 1885. прихвата понуђено и тако улази у политику. Путовао је у Русију, настојећи да издејствује политичку независност Црне Горе. Једно време био је чиновник Руског посланства у Београду.

Радио је и на прикупљању књига за цетињску библиотеку, а у Дубровнику је завршио фотографски курс и тако 1845. постао први црногорски фотограф. Умро је у Београду 14. марта 1897.у 74. години живота, завештавши три куће и све акције српском народу.

Најзначајније дело Милорада Медаковића је „Живот и обичаји Црногораца“ (1860).

Извори: ФБ Монитор, Википедија

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.