Барок пре барока српског песника Миливоја из 1420. године


У српској средњовековној књижевности неговао се и веома је цењен био начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Могу се наћи трагови визуелног поигравања знаковима, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“. Занимљив је пример извесног песника Миливоја, који је стварао око 1420. године. 
Деспот Стефан, Слово Љубве

Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве; фото: СПЦ

Под називом крајегранесије развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Плетеније словес је стил карактеристичан за српску књижевност краја XIV и почетка XV века. Основна одлика овог стила је управо плетење — преплитање слова у тексту, где се у специфичном додиру речи упрегнутих у јединствен звучни склад постиже уметнички ефекат код слушаоца и читаоца. Ништа се не казује изричито, него је све на нивоу наговештаја, асоцијације или понегде тзв. неособине. Неособином се описује појава, личност, догађај не навођењем онога што они јесу, него набрајањем свега онога што они нису.

Стил плетеније словес одликује висок ниво апстрактне мисли, синонимска поређења, таутологија, нагомилавање епитета, опширност, вишезначност. Нарочито је упечатљива љубав ка звучној страни речи, њеној етимологији, прављењу нових речи, сложеница и калкова (буквалних пресађеница) према грчком.

Плетеније словес je карактеристично за оне књижевне врсте које због свог садржаја захтевају изражавање у тзв. високом стилу, а то су житија, похвале и црквене проповеди – хомилије.

Својом тежином и загонетношћу, стил „плетеније словес“ нагони средњовековног читаоца на интензивну умну делатност, изазивајући дубоке емоције у доживљају сакралних суштина иза напрегнутог, необичног израза.

Још пре састављања култних списа о Косову овај стил био је познат српској књижевности. Посебно место у томе заузимају Доментијан, Теодосије и аутори Даниловог зборника, који пружају класичне примере извитија словес чији је задатак да истакне важност онога о чему говори текст.

Сами атрибути с којима се овде сусрећемо тј. ‘доброглагољиви’, ‘благосрдни’, ‘многопресвијетли’, ‘многоразумни’, ‘богоугодни’, ‘богољубазни’, ‘златозарни’ – нису друго већ калкови начињени по грчком узору: сви они одговарају грчким сложеницама истога значења какве су и словенске: εὔφημοϚ,εὔθυμοϚ, εὔφρων, πολύβουλοϚ, πολύφρων, θεοφιλήϚ, χρυσφλνήϚ, χρυσοφεγγήϚ итд. Ти атрибути служе у једнакој мери апстраховању конкретних објеката који се наводе у тексту, као што и својим ученим обликом и потенцирањем суперлативне квалификације ( „многопресвијетло лице“) – помажу постизању експресивности израза.

Као занимљив пример визуелног поигравања знаковима Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја, који је стварао око 1420. године. Миливој је приликом преписивања једног богослужбеног минеја (месечника) оставио песму захвалности извесној Теодосији.

Вероватно опчињен Теодосијиним очима, надарени песник је остварио несумњив визуелни утисак удвајањем самогласника. У речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“.

Далибор Дрекић

Извори:

Миливоје Павловић, Сигналистичка невербална поезија
Плетеније словес

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.