Српски артефакти широм света, држава никад није покушала да их врати


Више хиљада артефаката српског културног наслеђа налази се у страним јавним збиркама широм света, каже историчар Дејан Ристић и напомиње да се зна где се ти артефакти налазе, али да држава не чини довољно да би та културна грађа била враћена у домаће националне институције.
Мирослављево јеванђељe

Лист Мирослављевог јеванђеља у Санкт Петербургу

„Наши артефакти су у институцијама у Ирској, Русији, Немачкој“, каже за Тањуг Ристић и истиче да Србија ни у једном тренутку није покренула процедуру да се културно наслеђе врати.

Фокус јавности је у последње време, нарочито од како је постигнут договор да се из Санкт Петербурга врати 166. страница Мирослављевог јеванђеља, усмерен на питање судбине покретног културном наслеђа, које се налази у многим европским, а сада већ и у многим светским државама, а за то су, како наводи Ристић, криви и ратови који су пратили вишевековну историју Србије.

„Због свог геостратешког положаја и историје, Србија је баштинила читав низ државних дисконтинуитета. Бројни ратови који су се одвијали на територији Србије такође су утицали на то да се наше културно наслеђе налази широм Европе“, наводи Ристић и додаје да су српско културно наслеђе дислоцирали или су му мењали функцију и истраживачи, владари, истакнути појединци нашег народа.

„Такав је, управо случај 166. листа Мирослављевог јеванђеља које је Порфирије Успенски отцепио приликом посете Хиландару и однео у Русију“, казао је Ристић.

Један од најуверљивијих примера расипања артефаката српске културне баштине по иностранству, према Ристићевим речима, представља нестанак 60 средњевековних списа из Архива Србије и Народне библиотеке Србије, међу којима је била и оснивачка повеља манастира Хиландар .

„Одмах по избијању Првог светског рата Министарски савет Краљевине Србије дао је налог Архиву Србије и Народној библиотеци Србије да издвоје најдрагоценије из збирке националног архивског и националног библиотечког фонда“, каже Ристић и наводи да је све то посебном железничком композицијом заједно с грађом Министарства спољних послова стигло до Крушевца, где је и остало до 2015. године.

„Наши истраживачи су претходних деценија детектовали велики број тих артефаката. Призренски препис Душановог законика враћен је Југославији средином тридесетих година прошлог века и он се данас налази у Народној библиотеци Србије“, навео је Ристић.

Он је подсетио да је крајем шесдесетих социјалистичка Југославија вратила из Немачке нешто мање од 20 средњевековних рукописа, а многи рукописи су, осим Оснивачке повеље манастира Хиландар, „детектовани“ у различитим институцијма Европе и света.

По закону, брига о културном наслеђу у Србији и ван граница земље, слично законским решењима у већини европских земаља, у рукама је Архива Србије, Народне библиотеке Србије, Народног музеја у Београду и Републичког завод за заштиту споменика културе и Народног позоришта у Београду, наводи саговорник Тањуга.

Он каже да то подразумева обавезу ових установа да истражују, евидентирају и воде бригу о заштити покретног културног наслеђа ван граница Републике Србије, што подразумева и вођење Централног регистра тих културних добара.

„На жалост, имамо пример да се добро законско решење лоше примењује у пракси“, казао је Ристић.

За њега нема дилеме да је за овакав посао неопоходан адекватан број стручњака који би имали и услове за рад.

„Потребна су финансијска средства јер треба отићи до одређених институција у некој земљи у иностранству, вршити истраживања и онда та истраживања финиширати на територији Србије, односно окончати у институцији која је за то задужена“, објашњава Ристић.

„А држава годинама уназад не улаже у програме истраживања и заштите српских културних добара у иностранству, оцењује он и наводи да се због тога дешава да се вредни предмети из културног наслеђа Србије најчешће појављују на аукцијама и постају предмет интересовања…То су сегменти културног наслеђа који су се до тада најчешће налазили у приватним збиркама“, каже Ристић.

Он је истакао да зато Србија мора да буде активнија у враћању свог културног наслеђа из иностранства јер на то има право по одредбама Хашке конвенције о заштити културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године.

Подсетио је да се последњи случај враћања артефаката српске културне грађе из иностранства догодио 2010. године.

„Тада је из Немачке враћен чувени крст краља Александра Обреновића који је он даривао манастиру Жича на дан свог миропомазања 20. јуна 1889. године. Тај крст је изнет из манастира Жича 1941. године“, рекао је Ристић.

Извор: Б92, Магацин

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 12. фебруара 2019.

    […] Српски артефакти широм света, држава никад није покуша… се појављује прво на […]

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.