Милош Ковачевић: Кичма српске културе је на ћирилици


Проф. др Милош Ковачевић о ћирилици и латиници, јесу ли Срби само ћириличан народ, о реформи Вука Караџића, стиховима Венцловића и о томе шта (не) значи Велика Србија. Разговарала Милана Бабић
Проф. др Милош Ковачевић

Проф. др Милош Ковачевић; фото: Стање ствари

Језичка политика Јагића и његових сљедбеника и на српској и на хрватској страни је загрљај анаконде. Наизглед, добронамјерно и безазлено инсистирање на језичком заједништву је увлачење у загрљај из којег нема избављења. Захваљујући таквој, у суштини хрватској језичкој политици, Срби су безмало остали и без имена за свој језик и без имена за свој народ, зарад хрватског југословенства, које у својој полазној основи има Штросмајерове идеје о „славјанској федерацији на Балканском полуострву“, иза чега се крије тежња ка проширивању Хрватске и крајње негативан однос према евентуалној обнови Душановог царства.

Тиодор Росић

Проф. др Милош Ковачевић је члан Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шћербатова, уредник је „Радова Филозофског факултета“ (Источно Сарајево) и „Зборника српског језика, књижевности и умјетности“ (Бањалука). Предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. До сада је, уз преко 500 научних и стручних радова и 16 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 25 књига међу којима су: „Кроз синтагме и реченице“, „Суштаствено и мимогредно у лингвистици“, „У одбрану језика српскога“, „Стилске фигуре и књижевни текст“, „Српски језик и српски језици“, „Српски писци о српском језику: хрестоматија“, „Српски језик у вртлогу политике“ (у коауторству са М. Шћепановићем“, „У одбрану српске ћирилице: хрестоматија“.

Посљедња књига професора Ковачевића, „Српски језик између политике и науке“, настала је након предавања на исти тему на Филолошком факултету у Бањалуци, у току тужбе о језику (Федерације је тужила Републику Српску). Доцент др Зорица Никитовић, предсједник Друштва наставника српског језика и књижевности Републике Српске, предложила је професору Ковачевићу да напише књигу у којој би се тачно могли разликовати научни постулати од политичких манипулација, а која би језиком и стилом била прилагођена широј друштвеној јавности.

Књигу је састављена од 16 радова груписаних у четири тематске цјелине: идентитетска питања српског језика, актуелни проблеми српскога језика, проблеми српскога под именом босанског језика и јучерашња лингвистичка и политичка трвења око српског језика. Књигу је објавило Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске, а штампање књиге је финансијски помогло Министарство науке и технологије Републике Српске.

Друштво наставника Републике Српске брине о проучавању српског језика и књижевности, о подизању, његовању и унапређивању опште и посебне културе наставника српског језика и књижевности, и, што је од суштинског значаја, реагује на појаве, догађаје и стања у друштву који су од значаја за васпитање и образовање младих генерација, односно – врши утицај на креирање образовне политике. До сада је Друштво објавило четири броја часописа „Прилози настави српског језика и књижевности“.

Ако бисмо рекли да је само ћирилица српска, односно да је само ћирилица писмо српског језика, и ако бисмо се одрекли латинице, да ли бисмо у ствари спровели хрватску културну политику?

Искрено говорећи, ћирилица је српска културна вертикала. Шта то значи? Значи да је кичма српске културе на ћирилици – од Светог Саве до данас. Међутим, Срби ниси никад били једино ћирилични народ, нити су Срби икад били оно што се данас под појам Срба подводи. Добро знате да је Дубровник такође био српски, сви су се писали као Срби, дум Иван Стојановић писао је да је у Дубровнику било само Срба и Италијана, да нема никога другога. И написао је „Историју Дубровника“ и „Историју дубровачке књижевности“. А дубровачка књижевност је готово сва настала на латиници. Шта то заправо значи? Aко искључимо Србе католике, онда бисмо могли говорити да је једино на ћирилици исписана српска култура. Meђутим, будући да су Бока Которска, заједно са Змајевићем и другим српским писцима, будући да су Дубровник, Далмација и Славонија са огромним – огромним! – културним потенцијалом били латинички, онда се ту заправо види да је у центру српске културе била ћирилица, а да је њену периферију, коју су чинили углавном Срби католичке вјероисповијести, чинила латиница. Будући да то двоје подједнако улази у српску културу, и чини српски културни корпус, тада се може рећи да у ту културу улазе и ћирилица и латиница, али оне никад нису подједнако српска писма.

Значи не може да стоји парола – само је ћирилица српска?

Не постоји та могућност јер бисмо тиме из српске културе избацили огроман корпус. И не само то, већ и све оно што је у 20. вијеку категоризовано на латиници у Вашингтонској библиотеци, и у свим другим библиотекама. Ћирилица би се изједначила са оним што се зове такозвани „хрватски“ језик, читав Добрица Ћосић, са својим првим сабраним дјелима, „отишао“ би у хрватску културу. Са те стране, управо 20. вијек је готово сав латинички, Срби су у 20. вијеку готово били прешли на латиницу. Ако узмете 20. вијек којим је више на латиници него на ћирилици српска култура исписана, онда је апсурдно говорити да је ћирилица једино српско писмо.

Али, када се говори уопште о страдању Срба, о изједначавању језика и писма – кад год је био напад на ћирилицу заправо је био и напад на српски народ. Јер се народ изједначавао са ћирилицом, у НДХ-а, у Аустроугарској, у Војводини за вријеме прогона. Прогон ћирилице значио је прогон Срба и српскога језика.

Вук је говорио о Србима три вјере (закона), Екмечић говори о томе да је вјера ипак била „вододелница“. И историја је показала да уколико не дође до вјерске идентификације, уколико се Србин не осјећа и православним, долази до губитка идентитета и, посљедично, до сужавања српске теериторијалности, и културног и духовног простора.

Религија је овдје била „вододелница“. Књига Бранимира Стојковића, „Европски културни идентитет“, коју је издао Службени гласник говори о томе да је од 59 европских нација, чак њих 56 настало на основу идентитета језика, у доба романтизма. Само три нације су у то доба издвојене према вјерском критеријуму. Значи, вјера је секундарни елемент.

Које нације су издвојене према вјерском критеријуму?

 Вебер као први случај наводи Хрвате, а Стојковић наводи Јевреје и „југословенске Муслимане“. Наводе се само три нација у то доба. Касније је вјерски елеменат одиграо велику улогу, када је престало да важи – један народ, један језик, једна књижевност. Када је тај модел престао да важи, онда се кренуло у потрагу за другим културним моделима. Међу тим моделима била је и вјера која је на Балкану одиграла велику улогу, и ту је Екмечић потпуно у праву. Главни критеријум био је вјерски, заправо у подјели, јер језик није могао одиграти ујединитељску улогу. Вук је сматрао да Срби морају да се повинују критеријуму који важи и за остале народе, пошто има пет различитих вјера код Нијемаца, а обједињава их само језик, онда су Нијемци један народ. И Његош каже да вјера не може бити никакав критеријум („Лепо, липо, лјепо и лијепо / било, бјело, бело и бијело/ листићи су једнога цвијета“; „лактом вјере глупост чојка мјери“). Вјера се може мијењати, али не и језик.

Бечки договор?

Бечки договор се потпуно тумачи по хрватском моделу (узусу). Прва реченица Бечког договора гласи: „Један народ – ЈЕДАН НАРОД – једну књижевност мора да има.“ Зато што Вуков циљ није био стварање књижевног језика, већ увођење народног језика у књижевност. Књижевност је утилитарно схваћена заправо као горњи критеријум стандардног или књижевног језика. И када имате да „један народ, једну књижевност да има“, за Вука никакве дилеме нема – сви који пишу српским језиком су Срби.

Латиничко Ј?

Слово ı („десетерачко и“) Саве Мркаља (без тачке добило је службу обиљежавања само сугласника ј, и то у свим положајима у ријечи – прим. аут.) било је једино рјешење, али је било, због двотачке изнад, незгодно за писање јер уноси руски знак (графему), које нема ниједно српско слово. Вук очито није нашао боље рјешење од латиничког Ј.

Зар Србима није културолошки и духовно Савино рјешење било ближе, мудрије?

Вук никада није мислио ни о каквој другој заједници него о заједници свих Срба, није мислио само о заједници православних Срба.

Али се и тада велики дио Срба католика није хтио звати Србима?

Не само то. Неки су се и тада звали, а и сада се зову, Турцима.

Како је онда Вук мислио да ће се временом Срби муслимани и Срби католици опет осјећати Србима?

Ни Пруси се нису хтјели звати Нијемцима. А ко сада чини срце Њемачке? Пруси. Вук је заправо преузео критеријуме које је видио у Њемачкој, критеријуме Јакоба Грима и Јернеја Копитара.

И просветитељске елементе?

Да. Осим тога ти критеријуму нису Вукови примарно, чак ни секундарно. Кад прочитате Доситејево „Писмо Харалампију“ видите јасно шта Доситеј сматра једним народом – они који говоре једним језиком. И пореди Србе и Русе, и каже да се ми и Руси не можемо разумјети, па не можемо бити исти народ. Истиче, дакле комуникативни критеријум као главни. Вук је буквално преузео Доситеја, само је његове идеје искомбиновао са романтичарском идеологијом.

Да ли је Вук можда несвјесно преузео нечији убачени, пројектовани модел?

То су наивна размишљања. Пазите, историју пишу побједници. Побједничка Србија била је неписмена Шумадија – од 1000 један је знао писати. 1827. године Браунинг пише за Србе: „Зар тај народ постоји? Пет вијекова их нема нигдје!“ Признање Србије као посебне државе, уласком у европску цивилизацију, настаје потреба за стандардним језиком, потреба за књижевним језиком. Вук као Вук се није морао уопште јавити, али се морао јавити неко. Било је само питање како да се од тотално неписменог народа направи бар полуписмен.

Да ли је морала бити народна основа језика?

Морала је. То је био једини начин. Никада ниједан језик у Европи, осим мађарског, није настао без говорне основице. Зато са мађарским имате толико проблема.

Зар није постојала могућност да се дође до неке рафиниране синтезе црквенословенског и српског?

Имате Умбегаунову студију, студију једног Француза који нема никакве везе са нама, он каже овако: „Да је могао славеносрпски језик проћи као стандардни српски језик ЕУ би прихватила есперанто на исти начин.“ Јер је то вјештачки језик, и један и други. Не може вјештачки језик народ прихватити, нарочито када је народ неписмен. Вјештачки језик се може само накалемити.

На калемљење сам и мислила.

Али ми смо били неписмен народ. Стално се заборавља да у то вријеме нико не зна да пише. И да је једина могућност била преузимање Аделунговог правила: „Пиши као што говориш, читај како је написано.“ Да би потпуно неписмени народ постао писмен, елементарно писмен. Какво би било писање на славеносрпском који није успио за својих 30 година да направи ниједну граматику?!

Када се чита Венцловић уочава се високи и продуховљени стил.

А, не! То је фалсификат. Маја Анђелковић је докторирала на томе. То што је урадио Павић са књигом „Црни биво у срцу“ – то је највећи фалсификат у историји српске културе. То није Венцловић. То су преводи црквених текстова на народни језик, препјеви. Имали смо једном скуп у Нишу, „Историја и књижевност“, и проф. Пантић, који је највећи познавалац старе српске књижевности, говорио је о преводу Змајевића (Слободан Калезић је превео Змајевића, препејевао). И знате шта је рекао? Рекао је: „То ми личи на Венцловића. Да је Змајевић тако пјевао у 15. вијеку – не би било Шекспира.“ Не би нико спомињао Шекспира ни да је онакав Венцловић постојао.

И у том докторату је показано да Павићево тумачење нема чињеничког упоришта. Ту постоји пет-шест Венцловићевих бесједа којима се обраћао народу, а све остало су препјеви. Такав језик није постојао, то је измишљени језик. Да је постојао такав језик, мислите ли да би се Вук оглушио о то и позивао се на Дубровник, а прескочио Венцловића? Па не би био толико луд.

Вук и прогони русизама?

Морате схватити једну чињеницу – национални језици настају по Хедеровом принципу из 1787. године, по принципу одбране од других језика. Другачије речено, морате направити идентитет властитог језика да бисте постали нација. Јер је то основ стварања нације. Срби су као нација настали преко српског језика.

Његош у писму књазу Милошу напада Доситеја због просветитељских елемената па се чуди како је књаз допустио да се штампају „горки и отровни“ текстови. Доситеј је српске ријечи с неба спустио на земљу, богатство и дубину освјештане ријечи отргао од „источника православних“ и направио базу за њухову потоњу строго свјетовну одору.

У Његошевим текстовима о Доситеју он каже да је Доситеј Обрадовић „брука“ за српску културу. Највећа брука за СПЦ, за српски народ. Његош се није могао повиновати Доситеју, исто као ни Вук. Идентичан је то однос, јер мораш имати, ако ствараш нацију, критеријум. Не можеш бити мало свештеник, мало народни човјек.

Ипак се прекинула нит, изгубило се доста тога.

Ништа се није изгубило. Све револуције су једностране. Од тренутка побједе, а побједу је остварио 1847. године, Вук је могао ријешити проблем апстрактне лексике , „умозрителних ријечи“. Како Вук рјешава тај проблем? Кад је добио битку, врло лако. Он каже да од тог тренутка па надаље није битно шта народ говори, него је битно да ће се у српски језик увести све оно како би народ говорио да му је било потребно. И тако је Велимир Михајловић направио три књиге посрбица. Од 1848. до 1870. године посрбљено је више црквенословенских и других ријечи него што је имао Вуков „Рјечник“ из 1817. године. Шта је заправо урађено? Тада је настала Стојковићева аритметика, физика. Тада је настала српска наука. Све те ријечи су биле потребне. А како се стварало? Од „надежде“ је настала „нада“, од „путешествија“ „пут“.

Губитак партиципа?

Најбољи текст у историји те проблематике је написао Ивић. Он каже: „Највећа замјерка Вуку је направљена од оних који Вука нису читали.“ Вук има више партиципа него што их има поствуковски језик, на примјер, он има „новодошавши“. Вук пише у својој граматици да народни језик нема партиципе, али да је на писцима да партиципе створе. Он тражи надоградњу, а Вуку намећу да он није хтио партиципе. Из тога проистиче да ако је неко био за партиципе, био је Вук; ако је неко покушао дати моделе, то је опет био Вук. Шта то значи? Вук је био свјестан неких недостатака. А ти недостаци су много мањи у односу на корист коју има народни језик да би се Срби описменили. И ви када данас погледате имате један апсурд. Ото Јесперсен који је говорио о савршенству језичких структура сматра да је највећи степен развитка језика у оним језицима који имају релативне структуре. Српски језик то има као ману, јер ми морамо употријебити беспартиципне конструкције, јер морамо рећи жена која је дошла, а не можемо рећи дошавша жена; морамо рећи човјек који спава, а не спавајући човјек и сл. Уз употребу везника да, српски се одликује пречестом употребом релативне замјенице који. Зато наш језик у иностранству зову дакавски и којекавски језик. Ако бисмо прихватили Јесперсенов критеријум, наш језик би по учесталости употребе који би више него савршен језик, најсавршенији. А показује се да је та тако нужна честа употреба прије мана но врлина. Оно што је савршено за један народ за други не мора бити.

Можемо ли то проблематизовати, ту методологију науке. Стално преузимамо западну терминологију и узимамо је као постулат, као полазиште и пристаниште.

Лингвистика не познаје западну и источну терминологију. Критеријуми лингвистике су исти за све језике. Теорије које се стварају имај увриједност само олико су продуктивне. Другачије речено, вриједе онолико колико чињеница покривају.

Зашто се као вриједност узима продуктивност?

Па знате ако једна теорија, на примјер депенденцијална или граматика зависности, не може да објасни наше случајеве предикатског апозитива, на примјер у реченици – Он уморан заспа; а ви помоћу те теорије не можете да ријешите случај предикатског апозитива, а имате га у свакој другој реченици, онда ми долазимо до онога што је Филмор говорио: „Ако једна теорија не објашњава сваку другу реченицу, онда она није теорија. Она је смишљена да замајава, односно да објашњава оно што желиш. А такве теорије онда нису научне теорије“. Латини су створили једну изреку, коју су Европљани превели као: „Изузетак потврђује правило.“ Таква изрека не постоји у латинском језику. Она је накнадна изрека, из варварског латинског. А изворна изрека је била: „Изузетак тражи промјену правила.“ И та је изрека за науку једино важна, али, будући да нема правила које нема изузетак, људи су сами правдали себе па су изреку промијенили у логички апсурд по коме изузетак потврђује правило.

Управо зато, на примјер, нашем језику највише одговара за опис његовог система и структуре, тзв. структурално-семантичка теорија језика. Српском језику нпр. не одговара колико енглеском генеративна теорија зато што има велики број категорија, па би се број правила који постоји у енглеском у српском најмање удесетостручио. Према томе, вриједност таквих теорија мјери се прије свега по томе колико су продуктивне (свеобухватне).

Да се вратимо ћирилици. Чињенично се (тренутно) ћирилица налази под двоструким ударом, унутрашњим и спољашњим – како направити стратегију за њен опстанак и повратак као примарном српском писму?

Стратегија је једноставна. Треба урадити оно што је једино могуће. Данас не можете урадити ништа без језичке политике, а језичка политика је неријетко политика. Односно, морају се прописати политичка правила службене употребе језика и писма. А политичка правила кажу да у службеној употреби треба да се употребљава ћирилица, а то значи: службени акти, новине које финансира влада (осим ако нису приватне), емисије које се емитују на државној телевизији. Први програм РТС-а је био на латиници, а сада нема латинице. У чему је проблем? Проблем је у томе што је PINK гледанији од РТС-а, а он има латиницу. Приватник има право да то ради, али ако би се PINK-у који има националну фреквенцију наредило…

Може ли се PINK-у наредити?

Па може, ако држава хоће. То је проблем државе.

А држава то, дакле, неће?

Проблем су и странци. У тексту који сам приложио у одбрану ћирилице, о томе је најбоље говорио Слободан Антонић. Венецијанска комисија је српском Уставу највише замјерила зато што је у Уставу прописана ћирилица као службено писмо. И то замјерила, каквог апсурда, због мањина! Па мањине имају свој језик и своја права! Какве везе има употреба српског језика код српског народа као већине, са мањинама? Али има. По чему? Има по томе што се тиме заправо, позивањем на мањине, које такође користе српски језик, дакле позивајући се на мањине, желе заправо укинути већини право које имају све друге већине на кугли земаљској. И Антонић каже да такве треба предложити за Нобелову награду, јер је то по први пут у свијету да се тражи нонсесни критеријум – да се преко језика мањине руши језик већине. Јер ако у датој држави постоји мањински језик, претпоставимо грчки који има свој алфабет, шта онда Грку заправо смета ћирилица или латиница? Ништа. Шта смета на примјер Албанцу ћирилица или латиница? Ништа.

А код нас је питање опстанка.

То је то – код нас је питање опстанка. И онда Влада сматра да ће тиме повриједити центре моћи мимо саме државе, јер смо ми у некој врсти полузависности, у неком полуколонијалном стању. Добро би било радити то што Хрвати раде. Брозовић је говорио да је идеална држава у којој постоји хармонија између политике и науке, гдје политика слуша науку, ако су у питању национални интереси. То су Хрвати радили вијековима.

Хрвати имају подршку Ватикана и могу да гурају своју причу.

Нама не требају те подршке јер су научне истине на нашој страни.

С обзиром на то колико чињеница Срби имају на својој страни, чини се да превише брзо губе позиције за своју страну приче.

Знате зашто? Зато што имамо тројанске коње. Унутар наше науке увијек постоје људи који ће за паре продати шта год хоћете. И дан-данас у Србији постоји више сербокроатиста него србиста. Мило Ломпар је једном написао да га је срамота да припада данашњој интелектуалној генерацији, која више мисли о себи неголи о националним интересима.

Ако је то сада општи свјетски тренд, па су у готово свим државама свијета доминантније глобалистичке од националних елита, и ако је и код нас тај процес укидања трезвеног националног дјеловања узео маха, како се изборити за повратак критичке свијести?

Врло тешко. Намећу се други модели. Намеће се модел европског идентитета насупрот националном моделу. И ти модели су међусобно супротстављени тако да један модел искључује други, умјесто да један модел укључује други, да буде инклузиван. Али се то искључивање само код нас ради. Ако имате такве моделе који се сматрају искључујућим, онда ћете ви, тежећи ка Европи, сваког тренутка искључивати оно што је ваша посебност. А то неће ни један нормалан народ урадити.

Ту долазимо до тезе да Срби у себе носе самоомаловажавајући елемент – да ли је тај елеменат убачен или је настао спонтано?

Код Срба је увођење материјалистичког погледа на свијет уништило патријархални живот и уништило само друштво. Материјалистички поглед на свијет не одговара уопште православној цивилизацији. И заправо је увијек тај модел, глобалистичкик модел, рађен с одређеним циљем

А ми смо први на удару.

Да.

Ако ми и даље усвајамо ту западну терминологију и дух који та терминологија носи са собом, и ако смо дошли до тога да улазак у ЕУ посматрамо као својеврсни улазак у европску цивилизацију, па смо допустили да од Централног Балкана постанемо Западни, па смо у наставку преиначења термина на прагу да предамо Космет, и ако наш суноврат прати и најављује управо нове ријечи, преименовани термини и бесмислени искази – гдје Ви видите свјетло на крају пута?

Ми се не можемо одрећи глобалистичких процеса. Ви добро знате одакле је потекла Поперова теорија отвореног друштва, која је заправо највећи показатељ мијена у 20. вијеку. Она је уништитељ традиционалне културе и вриједности. Она је појединца ставила на пиједестал. И појединац има право да каже да је Кинез, а да са Кином нема никакве везе, јер се идентитет одређује само по вербалном изражавању. Самим тим заправо имате да се критеријуми читавог друштва раде према критеријума појединца – и то је отворено друштво. А, са друге стране, имате читаву културу везану за традицију, везану за колективитет, за оно што чини сам колектив. Између тог двога ви заправо немате избора, јер вам Европа намеће критеријуме „демократије“. Критеријуми демократије уграђени су у критеријуме отвореног друштва. Ви морате направити попис по њиховим критеријума. Данас видите да по попису не можете да имате резултате. У самом попису није битно шта сте изјавили. Ако сте изјавили на примјер да сте Јеврејин, или ако сте изјавили, као што је онај Петровић у Сарајеву 1991. године, да је Еским, па је попис показао да има један Еским који живи у Сарајеву, а ријеч је о предсједнику Омладине који је то само изјавио – онда ви остајете за вијеке-вијекова заправо на вербалној лажи која се прихвата као истина. Ви на том критеријуму појединца правите идентитет друштва, а сваки појединац је свијет за себе. Зашто је то створено? Да се разбију компактне културе. И створено је да се разбију традиционалне везане културе које штите тај поглед на свијет. Смјена погледа на свијет заправо значи постепено умирање дате културе, јер она никада не може да израсте у нову културу овога типа. Црв који се убаци у њу разара је па она остаје негдје на средини – нити је више оно што је била, нити може да буде оно што јој други намећу – и она се губи.

Александар Сергејевич Панарин је говорио да Запад посједује мозаичан тип културе који се због тога брзо креће и лако продире у монолитне културе Истока те их постепено разара – како се одбранити?

Врло тешко. Данас је све базирано на материјалним богатствима, а њене моћи су на Западу. Запад је тај који диктира услове. Видите, увијек кад им нешто треба да разбију, њима нису потребна овлаштења, чак ни УН-а. Они измисле критеријум који ништи потпуно и УН. Узмите само бомбардовање Србије.

Човјек може да се нада да свако високоразвијено друштво, кад дође до једног нивоа, само себе мора уништити. Самодеструкција – то историја показује. Показатељ томе и опомена јесте Римско царство. Нико римско друштво није могао срушити, али се оно само урушило. И ово друштво ће се уништити, јер је оно само, ништећи сваке критеријуме, створило услове за то. Да је то заиста тако, најбоље се види у Америци. Ако данас одете тамо, видјећете проблем између шпанске и англосаксонске популације. Онога тренутка када су Шпанци завладали великом територијом настаје огромни проблем у дијеловима гдје Шпанци не желе да учи енглески. И енглески дијелови гдје не желе да уче шпански.

Значи ли то да треба да сачекамо својих пет минута?

Сада је питање шта је то пет минута. Јер рушење великих система, система који одређују карактер свијета, доноси колатералне штете, а никада не знамо које колатералне штете могу за кога настати. Те штете чак могу бити веће за колатералне земље него за њих. Оне саме пропадају. Када је Римско царство пропало, више су заправо страдали други него сами Римљани, они су се само сузили.

И постали веома агресивни – страшно је било страдање првих хришћана.

Или Турска империја када се распала. Погледајте само шта се десило Јерменима 1916. године. Што се тиче нашег стања – стање зависи више од нас него од других. Како зависи од нас? Не треба попут Андрићевог Симана рано кукуријекати. Односно, треба чекати тренутак баш онако како је Андрић добро прорачунао Србе (одлично их је знао) – када се направе контексти. Заправо праве вриједности долазе до изражаја када постоји могућност њихове реализације. Уколико би се у неконтексима те праве вриједности пласирале, биле би заправо банализоване. И оне тада у ствари престају бити праве вриједности. Најбољи показатељ је сам термин национализам. Термин национализам је позитиван термин – то је љубав према властитом народу. Он је, међутим, данас код нас буквално профанисан термин, постао је синоним термину шовинизам. Данас када Нијемац говори о национализму он каже: „Национализам који није балкански.“ А неће да каже који није њемачки.

И нико не каже Велика Њемачка, него Велика Србија!

Да. А осим тога, да завршимо са Великом Србијом – Србија је онолико велика колико је Срби насељавају. Односно, онолико колико има Срба на одређеним територијама, који желе да живе у Србији, да имају заједничку државу. Циљ ка заједничкој држави може трајати вијековима, али се једног дана увијек дође до њега. Узмите било коју државу на свијету на кугли земаљској, па ево и курдску – и она ће ријешити проблем. Па узмите Палестину. Без обзира колико траје та борба, али видите већ у УН-у се говори о палестинској држави. Шта то значи Велика Србија? То значи прихватање перспективе других. Сви Срби у једној држави не значи заправо Велика Србија – него значи идеално рјешење за Србе који живе у различитим државама.

Милана Бабић

Извор: Стање Ствари

ПОДЕЛИТЕ

9 Responses

  1. Милосав каже:

    Још један од перфидних текстова, притајених латиничара.
    Одавде је све почело.
    http://www.rasen.rs/2019/01/milos-kovacevic-kicma-srpske-kulture-je-na-cirilici/#.XDsNelVKi1s

  2. Драгољуб Збиљић каже:

    Наравно, ваљда нема ни једног јединог струлчњака ни код нас ни у свету који не зна да у историји Срба нису Срби писали српски језик само ћирилицом. Оно што се у врху данашње лингвистичке науке зна, то је да су Срби писали најпре глагољицом, па ћирилицом, па латиницом. Дакел у последњих хиљаду и двеста година, Срби су стварали своја дела на три писма. (Мада има све више доказивања да су Срби имали своје писмо под називом Србица, која је била налик данашњој ћирилици, много пре глагољице. Али, оно што свако зна од стручњака јесте чињеница да Срби имају доказа да су писали трима писмима. Према томе, нема се шта у томе оспоравати. И Ковачевић је о томе овде говорио. Али, Ковачевић није довољно говрио о томе зашто је српско православно ћириличко писмо већ стотинама година на удару и како је оно данас 90 одсто протерано и из Србије која је све до 1954. године и нешто после тога била готово чиста ћириличка земља, а данас је постала латиничка земља, и то с националном варијантом латинице створене у 19. веку за Хрвате. То писмо када је стварано већ није спомињано као писмо Срба католика јер су они, под притисцима, у то време већ били у процесу финалног асимиловања у Хрватее. Новостворена варијанта латинице гајица створена је као национално писмо Хрвата. Ковачевић није довољно говорио о томе да је ту латиницу подржао царски Беч који је с времена на време, забрањивао Србима ћирилицу и наметао баш то латиничко писмо на које су морали пристати и Вук и Даничић наа Бечком књижевном договору. Њима тада није била јасна намера Беча да се убудуће баш том латиницом у српском језику полатиниче и православни Срби чије је писмо ћирилица хиљаду година једино писмо. Дакле, није проблем знати истину да Срби нису кроз историхју писали сцвоја дела само ћирилицом, него је проблем што је Србима стално забрањивана ћирилица и наметана латиница до Гајеве латинице, а онда је било још лакше Србима наметати то хрватско абецедно писмо јер је унето по договору са Србима (лингвистима њиховим, наравно, као алтернативно, па онд равноправно, па као „богатство двоазбучја, чиме су Срби олакшано пристајали на замену свога јединог православног писма за свој језик, тако да је деанас, веома мудро, смишљено, поступно, српски православни народ с ћириличког писма већ 90 одсто „преведени“ на то хрватско национално латиничко писмо. И сада сваки Србин интелектуалац није спреман да схвати зашто је то урађено, како, на које начине, често забранама ћирилице и сваковрсним притисцима и насиљем у окупацијама Срба и после окупација у Југославији. И данас су Срби на корак до тоталног пиолиничења. А полатиничавање Срба је хиљадугодишњициљ српских традиционалних непријатеља. Јер без полатиничавања Срба није могуће остварење главног циља: асимиловање Срба пипут Срба католика у туђши национални корпус.
    Коваћчевић, даље, не схвата да је једно историјски посматрати питање писма у Срба, а да је сасвим друго питање данашње решење питања писма у Срба за њихов не историјски, него стандардни језик. За језик Срба данас. А данас Срби морају да избегну лошу историју у свом трајању, треба да избегну данас деобу српског народа и даље по писмо, јеер то нико други не допушат. Један народ ум наравно, свом једном језику треба да има решење питања у двоазбучју. Данас се ћирилица мор у српском правопису у оквиру нормирања српског језика, мор одлучити за ћириличко једноазбучје ако не желимо да се Срби и Србија и даље деле, асинми8лујзу и разбијају по писмо и у свиом данашњем језику. Оно што нико у Европи не ради (дакле, нико у свом стандардном језку не дели себе 8И) по писмо/писмима, па то не смеју ни Срби да чине. А да то не би чинили, српски лингвисти морају уа српском првопису нормирати сцвој ехјзик на једном, наравно, ћириличком писму, па макар у својој историји писалуи не санмо трима писама него и на десет писама.
    А Ковачевић још никада о томе озбиљно не говори. Нама, наравно, не могу узети своје стваралаштво на српском језику, безб обзира којим писмом било написано, али у томе имамо већ дзуже од десет година проблема. У УНЕСКО-у се оно што је објављено хрватским писмом (а нико не може оспорити да је гајица хрватско национално абецедно писмо, тако је у свету данас и регистровано) већ књижи у „хрватску културну баштину“. А то је и био циљ српских непријатеља када су нас убацили у жрвањ двописма, „богатства двоазбучја“ И ПРИСИЛНОГ ПОЛАТИНИЧАВАЊА, ПОСЕБНО УСПЕШНО ПОД КОМУНИСТИМА ПИОСЛЕ 1954. ГОДИНЕ.
    Дакле, Ковачевић је у праву да Срби зу свохјој иссторинхји нису писали само0 једним писмом свој језик. Проблем је, међутим, што су српски лингвсити без институционалних отпора у свету сами прихватили да је српски језик „зајендички језик“ с Хрватима, онда с Бошњацима, нећкају се да пристану да је српски језик „заједнички језик“ и с Црногорциам, али „Пандорина кутија“ у језику је дело (и) српских лингвиста сербокроатиста и тако је (и) с њиховим пристанком регистрован у свету „хрватски језик“ и „босански језик“ (српски лингвисти то неће, траже да је то „босански језик“, али – мало шија, нмало врат, битно је да је и по српским лингвистима створено преименовљавање српског језика. Учињено је то најпре с називом „хрватски или српски“, па „српскохрватски“ и више се то преименовљавање српског језика није могло, а ни хтело, зауставити.
    Ковачевић о томе малио говори, не предочава да ће нас скупо коштати што у српском правопису настављамо двоазбучје из „српсјкохрцватског језика“ и сада смо на крају пута да с нашим пристанком настављамо довршавање полатибнилчавања Срба, што је вишевекопвни антисрпсјки процес с јасним циљем: полатиничавање Срба, претварање и Србије у „латиничку земљу“,а то даље води у споровинма за пребацивање српских дела у „хрватску културну баштину“. Јасно је свакоме да су Срби писали раније на више писама своја дела, алуи је изузетно штетно данас држати српскуи народ и његов језик у „двоазбучју“ јер ће такав српски правопис поспешити довршавање поклатибнилчаваљња свих Срба, па ће и српски непријатељи, а посебно српски лингвисти Р. Бугарски и И. Клајн, посебно, бити срећни што су сви Срби прихватили њихове жеље да се сцви Срби покатибниче и да коначно и они постану латинилки народ, једноазбучни, али не више у ћирилици какви су биолуи сцви АСрби православци све до 1954. године, него сада у туђем Србвима писму – хрватској гајици. Онда ће стеранци видети да је то сада српски језик који јесте исто што и хрватски језик у лингвистичјком смислу, али ће преко писма бити исто српскуи што и хрватскуи јхезик, па ће бити олакшан наставак асимилације Срба најпре у Хрцватској,а онд и у свим српским земљама.
    Дакле, Ковачевић је у праву када каже ад су Србомкатолици своја дела писали латиниицом (истина заборавља да су најпре писали и ћирилицом), али дубоко греши када мисли да ово данашње хрватско абецедно писмо (гајица) треба да остане у српском првопису као алтернативно писмо, јер је то писмо преко насиља и притисака постало данас већинско писмо међу Србиам, а није никада то писмо било општесрпско. Општесрпско писмо је већ хиљаду и двеста година бикло само ћириличко писмо и оно за данашњи стандардни српски језик треба да постане опшетсрпско писмо. Поготово што Србокатиолици више не постоје, не изјашњацвају се као Срби, па мора бити штете ако Срби данас своје увек општесрпско ћириличко писмо коначно замене хрватским националним латиничкуим писмом. Шта имају с тим данашњи Срби да би они примили хрватско писмо као једино писмо у Срба да бисмо сведочили да су Србокатолици писали латиницом кад то свако зна из историје. Српскуи лингцвисти, п Ковачевић међу њинма, данас имају задатак да се изборе за српски правопис с једним писмом, хјерс у до сада Срби инмали само штете због тога што су се једини у Евро0пи делили (и) пио писму. Српски лигцвисти, па и Ковачевић, треба да схвате, да нас та деоба није ничим усрећила. Само је утицала да се остварухју циљеви непријатеља кроз полатиничавање Срба и на тај начин на убрзану олакшану преко писма асимилацију Срба. Зашто бисмо и даље кроз „богатстгво двоазбучја“ у српском правопису помагали у нашем наставкзу асимиловања?

    Извињењее за могуће словне превиде.

  3. Властимир каже:

    Свака част,Милош Ковачевић је један од ретко паметних и образованих људи који прича о србском писму и западним трендовима који утичу на разбијање србског писма ,културе и нације.Таквих људи Срби требају да имају што више.

  4. Милосав каже:

    @Властимир.
    Милош Ковачевић је још једна од гуја присојкиња у грудима српства, јер не објашњава и не наводи да је латиница уствари Србима наметнуто писмо. Збиљић је све јасно рекао.

  5. Властимир каже:

    Нико нама не може нешто да наметне ако ми на то пристанемо.

    • Милосав каже:

      @Властимир.
      Драги пријатељу Властимире, не може теби, али перфидним, скривеним и другим методама полако освајају терен. Ми православци не умемо тако да се боримо јер нам то није у крви. Ми решавамо ствари по цену тешких губитака, а освајање простора латиницом траје скоро миленијум.

      • Властимир каже:

        У праву си Милосаве потпуно,али треба нешто учинити да се то мења а ово је један начин иако мали.Срби су у својој повести имали и мудре политичаре као што су били Карађорђе и Маладин Миловановић ,који иако неписмени су вешто водили Србе и око малог прста вртели све стране обавештајне службе.О томе лепо пише новинар Жика Живуловић Серафим у једној својој књизи ( којој нисам запамтио име ).Србијом и даље влада “ убитачан “ по Србе комунистички дух, који је највише зла нанео Србима.

  1. 13. јануара 2019.

    […] Милош Ковачевић: Кичма српске културе је на ћирилици се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.