Косовска трагедија – Владимир Дворниковић


Средњовековна држава Немањића урезала се дубоко у народну меморију и традицију. Бројни споменици, а нарочито задужбина Немањића, освежавали су трајно ту успомену. У контрасту са нашим животом под Турцима, нарочито од XVI до XVIII века, епоха Немањића причињавала се још сјајнија и већа, и зато култу Немањића – иако је у основи још средњовековног порекла – можемо сматрати и реакцијом на несносно стање под Турцима. Исходиштем тога култа могла су постати и средњовековна житија, која су писали савременици. Већ после Косова оживео је тај култ, а носило га је у почетку виша племићка и хијерахијска класа, да касније сиђе у народ. Рефлекс Косова на немањићку епоху осећа се готово у свим песмама где се помињу „Немањићи стари”. С тога гледишта можемо косовски циклус сматрати централним циклусом. Уопште се у тим циклусима, предкосовском, косовском и послекосовском, осећа нека духовна циклика.
Призрен, Косовска битка

Сабор у Призрену пред косовску битку. Дело Стеве Тодоровића из 1899. – Фото: Википедија

Има драматске линије у том успону Немањића до Душановог државног и политичког врхунца и турске катастрофе која је донела најдубљи и најфаталнији обрт који је уопште наш народ у својој историји доживео. Истина, народ није створио Косовијаду и није дао велики формат епопеје овој својој историјској драми која обухвата неколико векова. Сами циклуси остали су разбијени у поједине више мање заокружене фрагменте, епске епизоде око појединих личности, али и измедју тих епских песама мањег оквира назиру се нити које све то спајају у једну целину. Ово латентно јединство дражило је многе наше епски и национално одушевљене (али, нажалост, песнички слабије обдарене) људе да покушају све косовске песме да повежу у једну целину и тако уз бок Илијади поставе и нашу јединствено компоновану Косовијаду. Ниједан од тих покушаја до данас није успео.

Слутња косовске катастрофе осећа се већ у циклусу Немањића, још више у еповима који приказују епоху после Душанове смрти (1355), најдивљију епоху феудалне господе која се хоће „злаћенима да пободу ножи”, да царство поделе „на комате” (Његош). Већ у претурском циклусу народни песник наговештава да је „последње настануло време” и да ће Турци „царство преузети”. Зидање задужбина приказује народна песма као припрему и доховну имунизацију за ропску епоху која ће наићи. „Што бијаху Немањћи стари”. – Цареваше па и преминуше. – Не трпаше на гомилу благо. – Но градише с њима задужбине…”

Ово се већ чује глас народа који постаје нацијом и осећа своју државотворну и хришћанско-културну мисију на Балкану. Сама ова идеја издиже српску јуначку епику високо изнад фантастично пустоловне западњачке витешке етике. Нибелунгенлид истиче идеју феудалне верности, тадашње највише витешке врлине, старонемачког чојства и јунаштва. Наш еп стоји стички више у судару два света, хришћанског и исламског, источноевропског и азијског, наша народна етик азаузела је изразито становиште борбе, отпора и крајње жртве. Има у том епу дубоке свести о историјском значају балканско-турског судара. Српски део народа показао је да има јак историјски орган, са колективном народном мнемом којој је тешко наћи аналогију у ма којег европског народа. Али овде има један моменат који је за природу и дубљи нерв тога јединственог историјског органа врло значајан. Шта се крије иза аверзије према највећем, најпредузетнијем Немањићу, цару Душану? Његова личност није ни издалека приказана толико симпатично како бисмо то очекивали према успонској линији Немањића и њиховог историјског дела. У „Зидању Високих Дечана” цар Стефан (Душан) приказан је као властохлепац; можда рефлекс његових рђавих односа према оцу Урошу III Дечанском. У другој песми Душан не слави крсно име како треба итд. У поглављу о државотворности Југословена обраћамо пажњу и на ову чињеницу и прихватамо тумачење неких наших историка по коме је народ већ у Душаново доба осетио странпутицу у његовом рисмо-визанстијском трансформирању и проширењу српске државне идеје и „сакупитељског” дела првих Немањића. Већ су неки саврмееници осудјивали животно дело Душаново – царство и патријаршију – које је превазилазило народну снагу и историјске могућности Србије. Нарочито кидање веза са цариградском патријаршијом и оснивање српске патријаршије у сенци анатеме, у оно доба трагично осећаног проклетства, могло је да постане клицом каснијег народног нерасположења према амбициозној личности Душановој – иако не и према самом имену царства. Царство се са много бола и носталгије помиње у народном десетерцу као симболски знак самосталне државе и слободе. И у епу има алузија на екуменску мисију и карактер царства, нарочито у поруци султановој „цару Лазару” да оба у исто време царевати не могу.

Преко средњевековног, великим делом западњачки феудализованог, по сам народ полуробског друштвнеог и државног уредјења немањићске Србије, народни еп не само да прелази ћутке, већ та витешка епоха са блиставим племством, богатим дворовима, сјајним оружјем и добрим коњима сачињава интегрални саставни део епске лепоте и песничких слика којима се заноси народни песник. Сива раја „црни Бугарин” не усхићује, поред витешке господе, нимало народног гуслара и не дражи његову епску фантазију. Тек у Вишњићеву циклусу излази непосредно и сам народ на епску борбену сцену. Феудални еп почиње да се „демократизује” и својим сижеом стварно посељачује. И овај моменат говори за то да је наша епска јуначка поезија средњовековног порекла, да је била сталешка, витешка и господска поезија коју су касније пригрлили и своме духу прилагодили калуђери, ђаци, хајдуци и чобани по пастирским катунима. Прекор завађеној господи која су се клала међусобно и после Косова, јавиће се ипак у неким песмама (Урош и Мрњавчевићи), али нигде онако свесно и упадљиво коа у Његоша који је у „Горском вијенцу” проклео душе егоистичке и издајничке велике властеле.

Косовски циклус представља жариште и централни циклус читаве неповезане и на разне спохе подељене народне епопеје. Не баш велики круг песама о косовском боју и епизодама око тога боја с правом се сматра класичним циклусом југословенске традиционалне епике.32

Косовски култ нашао је свој најсавршенији израз у овим десетерцима који су дали нову животну религију целом народу. У том култу раздвојена је резигнација од наде, покоравање судбини од борбе и освете. Оба елемента ушли су у религиозну потку косовског циклуса. Косово је прекретница на којој читав народ стаје да узме новог даха; тај дан досегнуо је у моментима дубину религиозне мистике. У поглављу о религиозном духу Југословена ми смо обратили нарочиту пажњу психолошкој појави: да један народ за утеху и могућност новог живота самоникло ствара нову херојску варијанту христијанизма и тако спасава ништа мање по сам континуитет своје историјске егзистенције.

Над целом Косовијадом, њеним главним лицима и обртима, нарочито у предигри, лебде пример и узор Христијаде. Трагедија баца слику преда се као у Христовој историји. Лазарева вечера уочи битке, наговештање издаје и присуство издајника у многоме подсећа на Исусову последњу вечеру. Као небо од пакла, и овде се оштро дели жртва од издаје. Вук Бранковић Јудина је слика, цар Лазар по узору Христа спрема се да живот положи за идеју која једино помоћу те жртве може да победи. И царство може да се изгуби, али душа се губити не сме; Христова наука о вредности душе, за коју се ништа „у откуп” не може дати, овде је оживљена и херојски покренута у Лазаревом лику.

Косовска епопеја, у форми епа, динамиком радње и трагичном дилемом подиже се на драмску висину. Пре крви и боја борба је одлучена оног тренутка када се Лазар небескоме приволео царству. Сама косовска битка са свим својим епизодама није друго но испуњење жртве, свесно и решено још пре почетка боја. Песник М. Ракић изразио је само тачну психологију тога историјског момента у стиховима песме „На Гази Местану”; „Косовски јунаци, заслуга је ваша – Што последњи бесте, У крвовај страви, – Када труло царство оружја се маша, – Сваки леш је свесна жртва, јунак прави”. Сви борци осећају судбоносни тренутак и неотклониву дилему; или херој свесне жртве или издајник до краја; трећега нема. Симболски представник првог је Милош Обилић, друго „проклети” Вук Бранковић. Њихови ликови постају симболи који отада више не ишчезавају из духовног видика народа и његове мпеме. Косовски ликови добијају нешто изнадвременско, изнадисториско, иако се читава драма одвија у једном конкретном историјском оквиру, приказана епски-реалистички у низу појединих сцена и спизода.

Приближавање катастрофе осећа се; тешки облаци гомилају се и затварају одасвуд хоризонт. Султан Мурат поручује кнезу Лазару: Ја или ти! „Нит је било, нити може бити – Једна земља, а два господара… „Тешко је Лазарево проклетство за сваког „ко не дође на бој на Косово” – да се свесно жртвује за већ изгубљено царство. – И небески се гласници јављају да Лазра поставе пред дилему: „Царе Лазо, честито кољено, – Коме ћеш се приволети царству? – Или волиш царству небескоме, – Или волиш царству земаљскоме?” „Цар воледе царству небескоме”, јер „Земаљско је за малене царство, – А небеско ув’јек и до в’јека – и војска се креће, драма почиње, улоге су подељене. Слутња сутрашње катастрофе лебди над последњом вечером Лазаревом. Огромна турска војска чека: „Све је турска притиснула војска. – Коњ до коња, јунак до јунака. – Бојна копља као чарна гора…” Косанчића Ивана који уходи Турке наговара Милош да кнезу не ода праве истине – још једна аналогија Лазара са Христом који је у последњем тренутку клонуо пред херојском жртвом: „Немој тако кнезу казивати, – Јер ће нам се кнеже забринути… Већ овако нашем кнезу кажи: – „Има доста војске у Турака, – Ал’ с’ можемо с њима ударити. И ласно их придобит можемо; – Јера није војска од мејдана, – Већ све старе хоџе и хаџије, – Занатлије и младе ћермије, – Који боја ни видјели нису”. Наде у победу нема. Али што мање наде то је Милошева решеност јача. Карактерно, Милошев лик овога тренутка достиже сву своју херојску величину. Јер његова „варка” према Лазару хоће само оно што и херој у Лазару хоће. Народни песник израдио је и довршио Милошев лик потпуно тек на овом месту.

Приказ самог боја не истиче се много; могло би се рећи да пре оскудева на „епској опширности”. Народни песник показује мало смисла за стратегију. Бој се приказује само у два три потеза, али снажно и потресно: „Ту су Србљи изгубили царство – Честитога цара земаљскога”. Драма која се одиграва измедју главних лица, хероја и издајника, највише занима народног песника; то се види и из оног извештаја војводе Владете царици Милици: „Ој Бога ти кнежева војводо – Што си тако коња ознојио – И у б’јелу пјену обукао? – Не идеш ли са поља Косова?…”

Сам бој остаје у позадини; катастрофални резултат приказан је живо на судбини и држању појединаца, на рефлексу великог догађаја у даљим круговима који се концентрично нижу око самог језгра. Ту су песме о цару лазару, судбини његова тела и одсечена глава, затим о појединим јунацима и епизодама боја, о мегданима и подвизима о којима уопште највише воли да пева народни песник.

У неким песмама веза са Косовом само је посредна; јунак се спрема на Косово, али у то се почне развијати нека лична или породична драма, са одвојеним средиштем фабуле. Пример: Песма о Страхинићу бану како се усред спремања за косовски бој дешава незгода са неверном женом и Југовићима, у овој песми врло чудно приказаним, и нимало сличним оним херојима које смо упознали на главној сцени самог боја.

Овде не можемо да избегнемо једну малу дигресију: својим језгром песма о Страхинићу бану испада из косовског циклуса и доноси један од најзамршенијих проблема из света епског десетерца. Неочекивано држање мужа у случају женине невере, у овој средњовековној и патријархалној средини у којој се добро зна шта неверницу чека, названа је већ у Гетеовој околини изненађење и изазвала живу дискусију. Проблем – који народном песнику сигурно никада није био проблем него савршено решење у стилу витешког морала – створен је и данас, далеко од тога да буде решен бар у једној својој компоненти.34 Праштање представља такодје једну врсту победе и витешког узвишења, у песми о Страхинићу бану као и у „Женидби краља Вукашина” где војвода Момчило такође прашта заводнику своје жене и тиме побеђује свог подмуклог противника. Чојство и јунаштво јаче је од сексуалних комплекса и мушког полоног поноса.

Непосреднија је веза између косовске катастрофе и историје страдалника који су изгубили своје миле и драге. Херијски лик мајке Југовића ми смо приказали у поглављу о психи и стилу југословенског хероизма патње. Поред крвавог Милоша с мачем у руци, лик мајке Југовића с мачем у прободеном срцу над смрћу девет синова и старог Југ-Богдана постао је симоблом највише могућности патње и подношења човечјег бола. И безнадежна вереница Косовка девојка, симбол жене која представља афирмацију живота и тежњу за одржањем племена, стала је међу најближе каријатиде трагичне косовске сцене. Њен очајни крик „Да се јадна за зелен бор хватим – И он би се зелен осушио” одаје сву трагедију судара измедју идеје живота и идеје смрти. Идеја и етос тражи смрт; плодно крило жене тражи живот и пројекцију живота у вечност. У Косовки девојци – у жаришту једне душе – огледа се и понавља цела косовска трагедија из душевне перспективе жене као носиоца живота.

Косовски циклус састоји се из песама блиских самом средишту и језгру догадјаја, али и из читавог низа песама са засебним средиштем и више мање јаким рефлексом из косовско-трагичног жаришта. У ширим и даљим круговима тај рефлекс постаје све слабији и индиректнији, али се осећа и далеко ван косовског циклуса, у ранијој немањићској као и у каснијој хајдучко-ускочкој и устаничкој епохи. Овде као да се примећује неки закон дисперзије: развијање једног големог, за народног песника формално несавладивог сижеа, у слементе и епизоде, које технички, сижејски не чине целину, него стоје штавише и у извесној међусобној супротности и неизмирености, али у потки и даљој позадини представљају ипак једну потенцијалну, досад игде необухваћену целину. Косовска трагедија није ни уједној песми сва обухваћена, али је као дубоко попратни бас, као елегично брујање гусала, присутно у свакој песми, сваком фрагменту и у сваком стиху, осветљеном косовским рефлексом. Замршене косовске историјске компелексе, сударе држава и културних идеја наш народни песним неможе да обухвати у једном оквиру, он их симболише и конкретизује у појединим лицима, у њиховим борбама, мегданима и подвизима. То одговара боље природи живе визуелне епске фантазије и техници епске песме. И Хомерова Илијада, иако наоко синтетизована у великом формату, у конкретној епској парацији и епској епизодистици распада се у више мање самостална певања и кругове догађаја.

Резигнација даје психолошки ток послекосовски деспотовским песмама. Високи Стеван (деспот Стефан Лазаревић) главни је и тужни јунак првих послекосовских бојева и големих ратних похода које се свршавају победнички, на хектакомбама мртвих Турака, – али остаје без резултата. Косово је удес, фатум могра; његове последице немогу се више отклонити. Народна свест да је косовска рана била смртна рана немањићког царства, и поред животарења Стефанове и Ђурђеве деспотовине, свест историјске кривице (несложна господа), огледа се у трагичној позадини тих Стефанових спасилачких покушаја. Историја додуше незна за те големе Стефанове битке са турцима већ, напротив, региструје његову вазалску верност султану, сасвим по западњачком вешешком кодексу (или можда пре по невољи и сили прилика?). Али народни песник у тим епским „догађајима” опевао је у фантастично измишљеним делима сагледао праву душу и жељу симпатичног деспота остављајући по страни његову спољну државничку и политичку опортуност. Култ Високог Стевана, у пракси вештог ратника, али у дубини душе нератоборног филозофа и религиозног контемплатора значајан је за критични став народног песника према галерији карактера овог историјског периода. Народна песма осећа душу тих актера ближе се и тачније од многих „верних” и тешко документованих историјских реконструкција. Као што се народни еп у суштини не вара у погледу Вука Бранковића, кнеза Лазара и Цара Душана тако се не вара ни у свом становишту према високој културној личности деспота Стефана Лазаревића, изградивши из њега неуспелог трагичног осветника Косова. За карактер нашег историјског јуначког епа овај моменат од великог значаја. Поред свих епских клишеа и епског стила фантазије, додир са историјском истином остао је у суштини у језгру епског мита легендарности.

Видовдански култ као етнопсихолошки и религиозни феномен

,,Најизразитију национално-државну функцију испунила је међу Јужним Словенима српска православна црква.35 Религиозност и црквеност Немањића била је у исти мах и њихова државотворност. Кичма српске државности остала је у тој националној цркви и онда када је државу стигла турска катастрофа. Уз најтеже кризе (укидање Пећске патријаршије, сеобе народа са свештенством), та је црква преживела и четири века турског ропства. Али, морала је да прође један нарочити процес прилагођавања. Поред црквеног хришћанства сам народ, од часа државне катастрофе, ствара свој засебан култ, нови живи облик хришћанства. Религија и психологија самоодржања нашле су се тесно приљубљене једна уз другу. Од 1389. јавља се косовски култ,36 у суштини религиозни феномен. Тај култ требало је да духовно премести столећа празнине у националном и државном континуитету. Видовдански култ је јединствен пример заштите функције религије у животу народа; само историјска катастрофа могла је неким нарочитим процесом подсвеснога духовнога реагирања створити такав спонтани култ. Без аутора и покретача, без форме и закона, створено је једно дубоко веровање, чудан култ смрти и пораза, али са позитивном динамиком за нови живот. Култ смрти, у име живота.

Колико је тај култ жив и непосредан, у души, а не у форми и церемонији, види се из јединственог призора кад су српски војници 1912. стигли на Косово и са сузама узбуђења поскидали капе, „као по команди”, пише Масарик, помињући тај тренутак у својим „Словенским проблемима”.

Ако заокружимо погледом по светској историји и потражимо паралелу нашем косовском култу, онда тек видимо да је тај култ један необичан и ретко интересантан појав, још увек необјашњен, али толико затрпан реториком и фразама да нисмо доспевали ни да се над њим замислимо и психолошки зачудимо.

Култ смрти и вера у загробни живот оријенталног је порекла. Косовска легенда којом је обавијен један историјски догађај или период, у суштини и многим детаљима и није друго до национализована Христијада. Жртва-физичка смрт; пад овосветски за узнесења издаје на последњој вечери. Хришћанско веровање постаје драмом и борбом. Жртва треба да донесе плода, она мора и да се потврди. Али како? Зар по хришћанском пауку-тек на другом свету? Зар негација овог живота? Не, ту сад даје косовски култ оно специфично своје. Иако се светитељ лазар „небеском приволео царству”, његова жртва, са осталим јунацима, доноси нов живот. Мистериј тога култа оснива се на једном дубоком закону контраста: Сећај се смрти да се дигнеш у један виши и пунији живот!” Смрт је подстрек живота.

Многе су државе и нације пропадале без трагичног осећања свога пада. Срби су својим душевним органом за историјски трагизам и религиозно-етичким памћењем своје катастрофе показали да своју историју осећају пуном одговорношћу као морални субјекат и свесно колективно историјско лице. Кајање, свест сопствене кривице и заслуженог унижења, давало је подстрека за дизање и нови почетак. Ово је главни и најдубљи морални елеменат косовског култа; освета душманину не исцрпљује сву психолошку суштину косовског култа. Тај култ је пре свега једно дубље, унутрашње, обрачунавање са самим собом.”

Владимир Дворниковић

С. Јовановић, Карактерологија Срба, Научна књига, Београд 1995, стр. 199–200

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.