Косово је душа Србинова – Антоније Ђурић


Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка, у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и свету причест и завет: умирање за слободу и мржња на ропство.
Косово

Икона Српске православне цркве о Косову

Косово је непресушни духовни кладенац, који преци оставише својим потомцима, да их надахњује снагом и истином, како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти – увек изабрали смрт као вечни живот, као вечно трајање, као Царство Небеско.

И би уторак, дан петаести (двасетет осми), месеца јуна, лета Господњега 1389.

И би Видовдан.Дан туге и поноса. Дан пада и славе. Дан смрти и у истом дану час васкрсења.

И пре Видовдана најезда турска би неукротива: огњем и мачем, неправдом и насиљем прокрчише себи пут на запад. И жеља им неукротива: да све хришћанске народе поробе, слободну Европу у тамницу претворе…

Могао је Лазар да изабере царство земаљско: да савије кичму и колена и тиме одрекне право свом народу на име и слободу, на господарење својим огњиштем и својом душом. Да су се томе путу приклонили косовски јунаци, сачували би свој живот и своје земаљско благо, али би заувек угасили чежњу Србинову за слободом.

Да су тако учинили, никад српски народ не би имао црног Ђорђија у Орашцу, ни Милоша у Такову, не би било ни Његоша, ни Вука Мандушића, ни Вишњића, ни Старца Вујадина, ни Хајдук Станка, ни Мркоњића у Невесињској пушци, не би било ни Александра на Куманову, ни Бојовића на Брегалници, ни Степе на Церу, ни Мишића на Колубари, ни мајора Гавриловића на Дунавском кеју у Београду, не би било ни етике у српских ђака ни њихових професора у крагујевачком октобру. Не би било ни гусала. Ни српског имена. Ни Косова.

Честити Кнез и његова војска учинише овај дан вечним. Косовски бој својим сјајним примером засени земаљсу куглу. И прихвати народ Српски борбу без страха, и без вапаја, и без уздаха свестан да живот даје за слободу свету.

И би Видовдан, дан у коме изгибе цвет српски, све што се у народу сматрало бољим и узоритијим паде на бранику отаџбине.

И црвени божури из крви њихове никоше.

Антоније Ђурић

Свети кнез Лазар и Косовски завет, Светигора, Цетиње–Београд 2007, стр. 130.

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.