Ко су заправо те баба врачаре


У црну магију се убрајају све врсте врачања, бајања, чарања, опчињавања, било да се њима бранило од болести, мамила вољена особа или желело неко зло да се нанесе другој особи.
Вештица, Врачара

Банатска вештица баба Анујка

Врачање и бајање води пореколо још из прадавних времена, када је човек био на ниском ступњу развоја, а религија многобожачка. Међутим и данас је заступљено да многи примитивни људи верују у враџбине и бајања и у томе траже лек и спас.

Црна магија се изводи на тај начин што се помоћу неких предмета покушава некоме начинити неко добро или зло или набацити на некога неке чини- опчинити га, омађијати. Саставни део извођења тих чини је бајање, које се састоји из изговарања тајанствених речи, басма.

Врачањем се најчешће баве старије жене, које народ још назива врачаре, чаробнице, бајалице, вештице. Све оне кажу да су овај занат научиле од неких својих покојних баба или стрина, а има и оних које тврде да им се неко у сну јавио и открио тајну врачања.

Према народном веровању, оне су повезане са злим дусима, најчешће ђаволима и од њих сазнају тајну врачања. Неук народ их се најчешће плаши, гледа их као неку врсту вештица и верује њиховим речима и басмама. Наука је, ипак утврдила, да је аутосугестија понекад боља од сваког лека, па у томе треба и тражити тајну успеха неких врачара.

Врачаре ће љубоморно чувати своју тајну врачања, јер према народном веровању, ако је одају више од трима особама, њихово врачање губи чаробну моћ, а неће вредети ни онима коме су одале тајну.

Приликом врачања или бајања ове жене се служе различитим стварима у зависности од потребе. У својој збирци најчешће располажу белим луком, босиљком, дршком од метле, ножем са црним корицама, сољу, пером од црног петла, крилцима слепог миша, мачијом или зечијом шапом, чешљем, каменом белутком, зечијим репом, прстеном скинутим са руке мртваца, конопцем о који се неко обесио, змијском кошуљицом, лисичијом длаком и другим необичним стварима.

Посебно је и време када се изводе магије. Према народном веровању, то је најбоље у предвечерје, пре заласка сунца и пред млади месец, јер се верује да како одлази дан и како се смењује месец, тако ће се и болест смењивати. Недељом се врачање избегава, а најбољи дан за то је уторак. Такође, неке врачаре воле да врачају и у поноћ, јер су нечисте силе тада у покрету и лако се ступа у однос са њима.

Битно је и место где се врачање спроводи. Најчешће је то на огњишту, буњишту, на дрвљанику, гумну, пред кокошињцем или на кућном прагу.

Када лечи, врачара узме неки предмет из своје збирке, стави га на болесника или маше њиме изнад болесника и притом изговара басму која ”лечи” ту болест.

Код нас најчешћи облици врачања су скидање и бацање чини, гашење угљева, ношење амајлије, враџбине са урокљивим очима. Посебну врсту врачања чине љубавне враџбине и чини.

Извор: Опанак

ПОДЕЛИТЕ

2 Responses

  1. Неозбиљан и површан чланак.

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.