Иван Грозни и православни царизам

–  У сусрет препороду (све)православног царства
– Зашто се запад толико плаши цара Ивана Грозног ?
На дан 16. јануара (29. јануара по новом календару) велики Кнез Иван (може и Јован) крунисан је за првог руског Цара и тиме је обновљен православни Царизам. Порекло Ивана Четвртог је, по женској линији, од србске владарске лозе Немањић. Врло рано остаје без родитеља (умиру му под чудним околностима…), великог Кнеза Василија и кнегиње Јелене Глинске.
Иван Грозни

Иван Грозни, Андреј Шишкин

Иван Грозни је рођен 1530. год. у месту Коломенскоје (део данашње Москве). Пошто је врло рано остао као сироче, управљање Московијом (тадашња руска држава) преузела је Бојарска дума. Тако све до Иванове седамнаесте године. Иван IV Васиљевич је крунисан 16. јануара 1547. г. круном ромејског Цара Мономаха коју је ромејски Цар Константин IX Мономах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мономаху. Oвиме је Иван IV Васиљевич миропомазан за хришћанског Цара.

Иван Грозни

Иван Грозни

Непријатељи Русије (читај: и Србије) као и свецелог Православља, вековима улажу огромну енергију да би преправили и кривотворили историју два братска народа ; заправо они воде рат против руске (и србске) историје, којим подривају темеље руске (и србске) државотворности. Када нам неко са стране пребаци „ви сте оптерећени сопственом историјом“, знајте поуздано да нам то каже зато што они немају своју историју.  Ф. М. Достојевски указује како они размишљају: „ко проклиње своју историју, тај је већ наш“. Философ Иван Иљин пише: „Западни народи се боје нашег броја, нашег пространства, нашег јединства, наше узрасле моћи (када она стварно узраста), нашег душевно-духовног склопа, наше вере и Цркве, наше привреде и армије. Они се боје и ради умирења сугеришу себи да је руски народ варварски, тупав, ништаван, навикао на ропство и деспотизам, на бесправље и жестину, да се његова религиозност састоји из сујеверја и пустих обреда… Европејцима је неопходна представа глупе Русије: варварске – да би је по своме ‘цивилизовали’ ; претећа због своје величине – да би је рашчланили ; завојевачка – да би организовал  коалицију против ње ; реакциоинарна, религиозно разарајућа – да би се продрло у њу са проповедима реформације или католицизма ; привредно неразвијена – да би се претендовало на њена неискоришћена пространства, на њене сировине или у најмању руку на угодне трговачке уговоре или концесије.“ .

Руски народ је у то време био исцрпљен пољско-литванском окупацијом, честим пустошењима од стране татрарских хорди и неретким унутрашњим немирима. Читав век после пропасти Ромејског царства, дошло је до препорода православног Царизма, оличеног у високохаризматичној личности Ивана IV Васиљевича.

Цар Иван потиче из династије Рјуриковича. Преко баке Ане Јакшић Глинске (пореклом Немањић) Иван се у потпуности упознао са србском историјом и културом, пригрливши владарске манире славних Немањића. Када је примио царску круну, у Русију је увео модел владавине по узору на немањићку Србију : симфонија између државе и Цркве. Првог руског Цара на западу уврежено сматрају веома суровим владарем, мада и у самој Русији много је оних који се поводе језуитско-масонској пропаганди и не схватају, рецимо, право значење његовог наденутог имена Грозни, тј. Страшни (може и Силни) по руском. Његово рођење беше уистину мистично ; рођен је по страшно великом невремену какво Русија до тада не памти. Његови родитељи су то разумели као Божанску промисао за Русију, па га назваше Грозни.

Наиме, Цар Иван јесте био грозан и страшан, али само за непријатеље Русије и Православља. Лично ме је одувек занимало зашто је овај Цар у толикој мери оклеветан и зашто су се многи трудили да фалсификују његову биографију и представе га као историјску личност какав он уопште није био. Да, заиста је ово највише оклеветани Император и уопште владар у целој руској историји. И један је од најоклеветанијих православних владара икада. За време његовог царевања Русија се у знатној мери проширила. Казањски Ханат, као и волго-каспијску област Астрахањ, ослободио је од Татара и припојио Русији. Том приликом је ослобођено негде око 100.000 руских заробљеника. После тога и западни Сибир. Руско становништво се такође знатно увећало за његова царевања. Тако је он постао утемељивач Велике Русије.

Либерално орјентисани историчари посматрају Цареву Опричнину и његов крвави обрачун са самовољом Бојара (тадашња Дума), као и узимање све власти у своје руке – као одраз царске бруталности. А при том не маре превише на истовремену и десетоструко већу бруталност у европским монархијама, нарочито грађански ратови у Енглеској и Холандији током XVI века. Царева Опричнина је карактеристична за период Ивановог самодржавља и одлучну борбу против, измеђуосталог и бојарске думе. Бојари су били склони издаји и корупцији, које су допирале и до највиших ешалона власти у тадашљој Московији. Опричнина је представљала од самог Цара строго селектирану војску под Заветом, она је била својеврсни војно-монашки ред. Иван Грозни је успоставио, по први пут у повести руске државности, какав такав правни поредак за суђење преступницима и државним непријатељима. Цар је знао да земаљско царство мора представљати слику Небеског Царства, и да му од Господа није без разлога додељено да у једној руци носи мач а у другој крст.

Велики број митова везан је за Ивана Грозног. Обарање лажних митова и историјских фалсификата темељно је oбрађено у делу Татјане Грачове „Када власт није од Бога“ (одељак: „Рат Антисистема против Русиjе и наметање митова“). Мит о наводном Царевом убиству митрополита Филипа, зато што се овај супротстављао Царевој самодржачкој самовољи, је срушен. Руски антицаристи воле да машу овим фалсификатом као „доказ“ Иванове суровости према неистомишљеницима. Али, како и поверовати овоме ако се зна да су Цар и митрополит били пријатељи из детињства?! Очигледно да је неко темељно радио на обостраном клеветању и стварању раздора између световне и духовне власти, те да су опадачи заузимали високе положаје и у једној и у другој. Истина је да су и Цар и Свети Митрополит били жртве немилосрдних интрига, услед чега је Цар само наредио Митрополитово утамничење.

Иван Грозни

Портрет Ивана Грозног

Историјски значај велике Молодинске битке такође је релативизован. А по своме значају она је била већа можда и од Куликовске битке у XIV веку. Према историографским изворима, кримски Хан је успео да сакупи за то време невероватно велику војску и покрене је на московско Царство са циљем да се под татарску управу поврате изгубљене територије. Војска кримског Хана бројала је око 120.000 добро опремљених ратника, од чега више хиљада турских јањичара. Војска Ивана Грозног била је вишеструко малобројнија. Разумљиво, војска кримског Хана је пре тога запалила целу Москву до темеља, са све Кремљом, сравнила са земљом више десетина руских градова и ретко преживело становништво одвела у ропство. И овај нови велики напад кримског Хана био је усмерен ка потпуном уништењу руског Царства.  У лето 1572. г.,  две армије судариле су се на великом пољу код Молода. Цару Ивану и његовој армији није понестајало духа и одлучности, него је попут Св. Кнеза Александра Невског из XIII века имао ту визију Божјег рата, где није Бог присутан у сили него у Истини, те ако смо ми Божји онда и рат који водимо мора бити Божји. Тако да је и велика руска победа над Татарима код Молода, као победа силе Духа над великом физичком силом, равна чуду Божјем. После Молодинске битке Татарима више никада није падало на памет да организују икакав ратни поход на Русију, штавише након изгубљене велике Битке у непрестаном су повлачењу.

Имала је Иванова Русија још непријатеља и са друге стране. Ватикан је послао к руском Цару своје изасланике, како би Цара а преко њега и сав руски народ покушали преобратити у римокатолицизам. Примењена је слична тактика мисионарења као са Кнезом Александром Невским. На изненађење латинских посланика руски Цар их је дочекао са апологијом једног великог богословског ерудите. Уопште, папске легате је запањила иначе велика ерудиција коју је поседовао Иван Четврти. Запрепастила их је и приврженост руског народа Православљу и одбојност према латинској вери. Морали су да се врате у Ватикан необављеног посла.

Иванова владарска снага огледа се и у новоподигнутом лучком граду Архангелск на северу, ради лакшег обављања трговине са Европом. Затим, основао је и прву штампарију у Русији. Сазидао је Кремљ, и на најистакнутије место у дворцу Кремља дао да се наслика велика фреска Светог Саве Србског. Такође, ктитор је и обновитељ веома великог броја манастира и цркава ; дародавац је и манастира на Светој Гори.

Принцеза Јелена, мајка Ивана Грозног

Принцеза Јелена, мајка Ивана Грозног

Рат антисистема против Русије

Прво морамо истаћи да се термин „Антисистем“ односи на организовано рушење монархије, државе и укупног поретка, од стране Хазара (и Ашкенази Јевреја). После уништења Хазарског каганата (X в.) за време Кнеза Свјатослава, па све до данас, хазарским крваво стеченим капиталом се финансира сваки подземни рат против Русије и православне државности. Цариград (као Други Рим) је пао, измеђуосталог и субверзивним деловањем јудејских олигарха у Византији. И, док се Кнез Свјатослав борио против тада видљиве Хазарије, разоривши пиратску државу јудеизираних Хазара, Цар Иван је водио борбу против невидљиве Хазарије, помажући Цркву у Русији да се одупре снажном деструктивном утицају велике секте Жидовствујућих. Руски Хазари, преко своје секте Жидовствујући, настојали су да преузму црквени клир за себе и да руски народ полако јудеизују. Историчар Олег Платонов каже да су Жидовствујући, инфилтрацијом у руске националне институције још с почетка XVI.в, на мала врата уводили Јудаизам у Русију. Организовано олигархско јеврејство водило је антимонархијску и антидржавну делатност против Русије. Хазарска јерес Жидовствујућих била је у савезу са римокатоличком „црквом“. Томе се енергично противставио први Руски Цар. Овде морам истаћи да је Цар Иван очито знао каквој немани се супротставља и од коликог зла брани Отаџбину.

Како сматра Олег Платонов „у организацији секте Жидовствујућих много је сличности са будућом масонеријом: строга конспирација, проникнуће у више слојеве власти и духовништва, ритуал који подразумева изругивање над светињама… Поставши непомирљиви непријатељи Хришћанства, Жидовствујући су скривали своју мржњу према њему, потајно се надајући да ће га постепено изнутра разрушити“.  

У историјском контексту, Цареве репресалије над жидовском јереси резултирале су отклањањем велике опасности по државу за извесно време. Време смутње, како у Русији то воле да кажу, одгођено је за нека каснија времена… Зна се шта је било почетком XX в., када је јудео-хазарски Антисистем напокон успео да у великој крви уништи православни Царизам. Татјана Грачова често упоређује плодове владавине Петра Великог са владавином Ивана Васиљевича. И, на основу историјских факата, износи тезу како су државнички погледи Петра I Великог били управљени ка Европи, а погледи Ивана IV Грозног ка Русији… тачније, управљени ка Светој Русији. А ето, Ивана зову Грозни… Сопствени пораз од царских снага Антисистем је решио да освети самим Царевим животом. Дуго времена Цар је трован… Татјана Грачова износи резултате форезничке анализе где је установљено константно тровање арсеником и живом, не само Цара већ и царице и царевића. У њиховим костима недавно је откривена велика концентрација живе, поготово арсеника! Да се не би могло приметити, тровани су полако и константно. Иста истраживања, још новијег датума, упућују на сличне методе тровања и код Иванове мајке Јелене Глинске.

Најозлоглашенији мит је о убиству сопственог сина, царевића Ивана. Утврђивање резултата константног тровања царске породице потврђује нам од чега је заправо умро и царевић Иван. Они који су све њих убили а који су успели утећи од мача Цареве Опричнине, морали су да се скрасе у неким европским земљама и потом су постали аутори ове застрашујуће лажи, овог мита о Ивановом убиству сопственог сина и наследника.

Заслуге Ивана IV Васиљевича у очувању Русије, тиме и Православља, огромне су и несагледиве. Пуно је после требало времена силама мрака јудејског Мешијаха да се консолидују и, тек од времена француске буржоаске револуције, када је отпочела демонтажа државе, узму учешћа у још грозничавијој антицарско-антидржавној делатности према Трећем Риму.

А да ови тамни коридори моћи заправо представљају снаге антихристовог царства, снаге над којима је победу у XVI в. извојевао први Руски Цар, експлицитно су показали после свргавања Николаја Другог и Револуције 1917.г. Сатанска деструктивност јудeo-хазарског Антисистема огледа се у непрегледном мору руске крви коју су пролили у само првих десетак година послереволуционарног заноса. Показао је Антисистем сав свој рушилачки антицивилизацијски карактер: прогони над Христовом Црквом и бруталност над верним народом превазишли су оквире свих у историји забележених прогона од стране неке власти. Преко 80.000 припадника свештенства и монаштва свирепо је побијено до 1927.г. Више десетина милиона становника је гурнуто у смрт, што у бруталним ликвидацијама по гулазима и свугде, што у геноцидално изазваном грађанском рату од 1919. до 1923.г.  Геноцид над Русима у XX в. организован је на Западу и имао је форму спољне агресије, ослоњено на издају из врха националних институција. Главне архитекте геноцида су два водећа хазарска клана – династије Ротшилда и Шифа, са дебело плаћеним извођачима радова – Лавом Троцким (Леон Бронштајн) и његовом хазарском скупином од тристотинак главосеча истренираних у Рокфелеровим камповима у САД.  Ротшилдова групација циониста сматра се главним организатор-финансијером и Фебруарске и Октобарске револуције. И после читавог столећа крвавих револуција и тоталитарних диктатура, светских ратова и глобалних криза, они знају да још није све готово, те да православни Царизам има основе за препород, чиме ће поново бити одгођен дан који они сањају и ишчекују пуна два миленијума. Свеједно, Антисистем, поражен од Цара Ивана Грозног, вековима гради духовну (и сваку другу) инфраструктуру за довођење и свесветско зацарење јудејског Мешјаха. Тако, како се по плодовима својимсвако може препознати, макар и само на духовном пољу, тако бројне данашње суботарске псеудохришћанске а у самој ствари јудаистичке секте, можемо распознати као потпис невидљиве Хазарије. .Њихов потпис препознатљив је и у глобалном екуменистичком покрету, покренутом (гле „чуда“?) управо након ликвидације Царске Породице Романових… но то је сад за неку другу тему.

При крају, додао бих и ово. Протојереј-ставрофор СПЦ отац М. К. (Ставе код Ваљева) сачинио је Акатист службу Цару Ивану Грозном. Лично ми је то саопштио.

Рат против једног народа може да се води на више начина. Најубитачнији је на пољу његове историје и језика (историјски подаци се вешто фалсификују а језик се подвргава „романтичарској“ реформацији). Имамо могућност да осетимо како је то рађено са србском историјом, како су наметани митови и кривотворили се историјски подаци. Паралеле између прошлости Руса и Срба могу се подвући на примеру кривотворења података : Цар Душан Силни убио свог оца и Цар Иван Грозни убио свог сина. Шаблон је препознатљив а аутори крупних историјских лажи су уједно и аутори осталих крупних лажи које су нам тоталитарно глобалистички наметнуте кроз образовни систем. Но, на ма колико превара и лажи почивао овај свет, ковачи обмана увек пренебрегну ону непролазну јеванђелску истину: нема ништа тајно што неће постати јавно и нема ништа сакривено што се неће открити.

Нема сумње, први Руски Цар оставио нам је образац како се треба бескомпромисно борити са снагама Антихриста. Јер, деструктивна    активност Антисистема на плану рушења Државе и монархијског поретка, јесте вид насилног поништења свих цивилизацијских тековина и успостављање Антипоретка, које и јесте Антихристово царство. А резултати Иванове борбе, тиме и велике победе над Антипоретком, донели су свем слободарском свету свакако могућност да увиди у ком ће смеру ићи кола луциферијанског тоталитаризма уколико не будемо испуњавали Христове заповести. А то се једино и тражи од нас .

Царь грядет !

Ауторски текст :  Сале Коларевић

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 29. јануара 2019.

    […] Иван Грозни и православни царизам се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.