Ричард Милановић: човек српског порекла поглавица свих америчких индијанаца


Ричард Милановић, син досељеника Стевана и скво Лаверн Мигел, био је поглавица свих Индијанаца Америке, високи функционер Републиканске странке и пријатељ председника Џорџа Буша.
Ричард Милановић

Ричард Милановић; фото: јутјуб снимак

Када је 2012. године у Палм Спрингсу преминуо Ричард Милановић, поглавица свих америчких Индијанаца, на његовој сахрани били су представници Беле куће, али и српске заједнице из Неваде и Калифорније.

Том приликом Американци су одали почаст овом Србину индијанске крви и рекли да је Милановић био политички лидер индијанске заједнице у САД и представник Индијанаца у Сенату САД.

Ричардов отац Стеван Милановић, Србин из Загреба, доселио се двадесетих година прошлог века у САД. Запослио се у челичани у Герију. На пропутовањима је 1928. године у Палм Спрингсу упознао Лаверн Мигел, Индијанку из племена Агва Калијенте. Оженио се индијанском принцезом и 1943. године добио сина.

Ричарда Милановића амерички медији обично су представљали као најугледнијег индијанског поглавицу у Калифорнији, који је са великим успехом заступао политичке и финансијске интересе свог племена Кахуила у резервату Агва Калијенте. За оне који су о Индијанцима учили само из вестерн филмова и каубојских стрипова, треба рећи да Кахуиле воде порекло од чувеног племена Шошони. Од 8.000 чланова, колико је ово племе бројало 1700. године, данас их има око 2.000 и распоређени су у три групе, од којих је једна лоцирана у резервату Агва Калијенте. Највећа трагедија у историји ове индијанске заједнице забележена је 1863, када су припадници племена добили од белаца ћебад која су била заражена богињама. Епидемија је однела много живота.

Данас се у власништву племена налази велики део земљишта лоциран у Палм Спрингсу, познатој оази богаташа и холивудских филмских звезда. Ренесанса калифорнијског огранка племена Кахуила почиње доласком Ричарда Милановића на чело Племенског савета, а све је везано с коцкарским бизнисом и чињеницом да Индијанци не плаћају порез на приходе остварене на својој територији. Процењује се да калифорнијски Индијанци на коцки годишње зараде више од пет милијарди долара, због чега је и поглавица племена једна од контроверзнијих личности америчког живота.

Ричард Милановић је дете из мешовитог брака Србина и Индијанке. Овај егзотични пар се развео по завршетку Другог светског рата и Милановић је детињство провео одрастајући у сиромаштву, на територији резервата Агва Калијенте. Похађао је јефтине школе, а студије бизниса је прекинуо 1960. године, када се прикључио америчкој војсци, у чијој је служби провео три године. Ипак, његов сан о високом образовању остварио се 1996. године, када је дипломирао бизнис и менаџмент на Универзитету Редлендс. Његов дуги радни стаж у борби за права индијанског племена Кахуила започет је 1978. године, чланством у Племенском савету.

Прва функција Милановића у племенској хијерархији била је место секретара, да би 1984. постао поглавица, тачније председник Племенског савета. Победу на индијанским изборима донео му је план о аграрној реформи на територији индијанских резервата. Под његовим вођством, Кахуила Индијанци су повратили велики део земље који им је припадао и на својој територији су почели отварање хотела и коцкарница које су почеле да доносе огроман новац, и то највише због чињенице да су индијански резервати били изузети од плаћања пореза, чиме се сва коцкарска индустрија и „Блекџек“ машинерија лоцирала у калифорнијском резервату и почела да доноси астрономске приходе племену, као и самом Милановићу.

Милановић је једном приликом дошао у сукоб са калифорнијским гувернером Арнолдом Шварценегером, који га је етикетирао као поглавицу који манипулише суверенитетом индијанске заједнице и спроводи монопол унутар племенских резервата.

Ипак, овај чувени „Терминатор“ је убрзо повукао своје оптужбе и назвао Милановића визионаром који брине о интересима свог народа.

Ричард Милановић је био угледни члан бројних индијанских организација, а у америчком Сенату званични заступник староседелаца, који су га сматрајли највећим херојем и поглавицом који је укњижио највећу победу у историји племена Кахуила.

Преминуо у марту 2012. године, а Недељник вам преноси интегралну верзију интервјууа који је дао Бранку Росићу.

Господине Милановићу, ви сте један од најпознатијих индијанских поглавица у Америци, али ипак ваше презиме је помало атипично за америчке староседеоце.

– Често су ми и амерички новинари постављали питања у вези са мојим презименом и пореклом. Мој отац Стеван Милановић је Србин из Загреба, а у Америку је дошао двадесетих година прошлог века и запослио се, као и многи Срби, у челичани крај Чикага. Познато ми је да је волео да путује и управо је на једном таквом путовању срео моју мајку Лаверн Мигел, Индијанку из племена Агва Калијенте. Узели су се 1929. године, а мене су добили 1943. године. Отац нас је напустио убрзо после Другог светског рата.

Да ли вам је познато да постоје људи у Србији који воле да се хвале како венама најважнијег америчког поглавице тече и српска крв?

– Част ми је што људи тако мисле. Иако сам одрастао уз мајку, која ме је одгојила у индијанској земљи и у складу са традицијом племена, поносан сам што ми је отац Србин.

Многи људи у Србији немају потпуно јасну представу о начину живота у индијанским резерватима. Да ли можете да нас упознате са неким основним стварима у вашем резервату Агва Калијенте?

– Агва Калијенте је удружење Кахуила Индијанаца који живе на својој аутохтоној територији. Постоји неколико различитих федерално признатих племена која чине овакву организацију Кахуила Индијанаца и ми смо једни од њих. Данашњи чланови племена живе као и сви остали амерички грађани, иако се ми трудимо да надокнадимо много тога од испуштеног у периоду расизма, када су Индијанци били одвојени и изоловани од других. Елементи овог расизма постоје и данас, али смо ипак прешли веома дуг пут до садашњег положаја, који је много бољи него што је то био некада. Данас наше племе броји 432 члана, са одличном здравственом заштитом, а стоје им на располагању и велики образовни ресурси. Чланови племена имају своју зграду која представља централно место окупљања заједнице за разне активности. Имамо и седиште племенске владе у Палм Спрингсу, а наш велики напредак и финансијска моћ су оличени у „Агва Калијенте спа ризорт казину“, као и у два голф терена, хотелу у Палм Спрингсу и позоришту у Ранчо Миражу. Паметним улагањем новца потпуно смо се извукли из беде. Познато је да је до пре скоро две деценије више од половине чланова племена живело чак и испод границе сиромаштва, а данас им је на располагању све.

Колико је остало од традиције племена у свакодневном животу данашњих Кахуила Индијанаца?

– Педесетих година 20. века, неки од старијих чланова племена одлучили су да спале „Велику кућу“, која је била наша церемонијална кућа. Урадили су то са изговором да неће више бити церемонија или културних активности у нашем резервату због недостатка поштовања према старим обичајима. У то време, наше културне активности су у већем или мањем степену замрле и речено нам је да заборавимо на прошлост и да више не причамо о томе. Ођедном је све било избрисано, а доношење овакве „пресуде“ временом је изазвало велику тугу. Престали смо да на неки начин будемо оно што јесмо и то је временом довело до нашег постепеног буђења. Посматрајући с данашње дистанце, успели смо да сачувамо делиће своје културе, мада је много тога остало заувек изгубљено.

И даље имамо „Песме птица“, које представљају приче на језику Кахуила и оне говоре о старим обичајима и некадашњем животу племена. То је део наше историје, који још увек постоји. Живот наших предака је далека прошлост, али ми и данас налазимо археолошке доказе о постојању нашег племена. Имамо и одељење за очување историје, које води рачуна да се ова археолошка налазишта сачувају. Данас поклањамо велику пажњу питањима о томе како ћемо да идемо напред с нашим културним идентитетом и како ће будуће генерације знати шта то значи бити члан племена Агва Калијенте Кахуила.

Ви сте председник Племенског савета. Можете ли да нам објасните која је улога тог тела у животу Кахуила Индијанаца?

– Наш резерват се састоји од 32.000 јутара земље и простире се у специфичној шеми земљишта које пресеца уздуж и попреко градове Палм Спрингс, Ранчо Мираж и Катедрал Сити. Племенски савет, на чијем сам челу, састаје се сваке недеље у нашим службеним просторијама и ови састанци су отворени само за чланове племена. Поред мене у улози председника, ту су и потпредседник Џеф Л. Груб, секретар Морејн Патенсјо и два члана Џенет Дод и Вирџинија Сива Гилеспи. Племенски савет у потпуности функционише за добробит чланова племена и у хармонији је са својим сестринским управама.

Постоји одређен стереотип о томе да су данашњи Индијанци заменили лукове и стреле са „Блекџеком“ и да је основна привредна грана у индијанским резерватима коцка. Да ли вас је разљутила епизода популарне телевизијске серије „Сопранови“, која је резервате видела искључиво као слободне територије за рулет и велики новац?

– Наше племе није одмах ушло у послове с коцкањем, али треба рећи да коцка на неки начин представља традицију племена Кахуила. У делу нашег земљишта у Ранчо Миражу имамо и споменик подигнут у част „Пеон Гамес“, што је била коцкарска игра коју су чланови племена играли у тимовима окупљених око ватре у индијанском кампу. Палм Спрингс је омиљено холивудско место за излазак и 1992. године смо на индијанској територији у овом граду отпочели с градњом спа хотела, у чијем је склопу 1995. године придодат и „Спа ризорт казино“. То је била зграда у власништву племена и служила је искључиво за његову добробит. Упркос злобним коментарима, чињеница је да нас је коцкарски бизнис извукао из сиромаштва и омогућио члановима нашег племена станове, студентске стипендије, а отворили смо и свој музеј и позориште.

Да ли је истина да припадници племена Кахуила у резервату Агва Калијенте не подлежу законима Калифорније, већ директно америчкој влади?

– Људи често погрешно разумеју индијански племенски суверенитет који признаје амерички устав. Суверенитет значи да Племенска влада постоји као засебно владајуће тело у односу на државу, иако подлеже федералним законима. Ми се трудимо да тесно сарађујемо са државом Калифорнија, иако је важно истаћи да смо законски независни од ње. Покушавамо да будемо веома активни и укључени у државно управљање, а и упућени у њене законе. Морамо да пазимо да држава не усвоји неке од закона који би могли да угрозе наша права. С друге стране, држава од нас има велике користи, и то кроз споразум око бизниса са коцкарницама. Сложили смо се да делимо неке од прихода из наших казина. То ствара партнерство између наше две владе и јача међусобно поверење. Од наших донација изградили смо станицу полиције.

Један српски режисер (Петар Илић) имао је идеју да у свом филму о животу Кахуила Индијанаца пружи смернице и идеје за преговоре о статусу Срба на Косову. Тачније, желео је да се то што Кахуила Индијанци не одговарају законима локалних држава већ федералном закону и уставу примени у решавању питања косовских Срба, тако што и они не би одговарали косовским законима, већ законима Србије и ЕУ. Тај филм је требало да буде приказан и српском министру иностраних послова Вуку Јеремићу. Да ли вам је ово познато?

– Не, заиста нисам знао за то.

Који су проблеми с којима се данас суочавају чланови племена Kахуила и шта они данас очекују од новог америчког председника Барака Обаме?

– Наше племе константно ради на очувању свог суверенитета. Ми имамо одређена права као федерално признато племе, али морамо да образујемо наше сестринске владе да бисмо деловали кординисано у решавању проблема. Гледајући локално, чињеница је да смо прешли дугачак пут и страшно узнапредовали у односима с градом Палм Спрингс. Тај напредак бих описао као стање у којем постоје паралелне управе и владе. А није баш увек било тако. У прошлости смо имали врло климаве односе са Палм Спрингсом, поготово у темама које су се тицале поделе града по зонама и управљања нашом земљом, која је лоцирана унутар граница овог калифорнијског града. Нека од ових питања смо морали да решавамо и судским путем.

Годинама су Индијанци сматрани „штићеницима“ федералне америчке владе. Другим речима, није нам било дозвољено да доносимо сопствене одлуке на нашој земљи, као и да управљамо властитим новцем. Седамдесетих година нама су и даље додељивани „старатељи“ који су се бавили нашим финансијама, али ми смо одлучили да идемо на суд, не бисмо ли коначно разрешили то питање.

Али, став о Индијанцима као државним „штићеницима“ и даље постоји. На пример, иако је земља индијанског резервата наше власништво, њу и даље под својом шапом држи федерална влада, која мора да одобри све оно што ми хоћемо да урадимо с нашом територијом. Од осталих америчких грађана се то не захтева.

С друге стране, позитивно је то што не могу да нам се уводе порези на нашој земљи, тачније не опорезује нас држава. Суверенитет нам дозвољава коцкање у резервату, што није случај са осталим грађанима

Познато је да Индијанци нису баш најчешче приказивани у добром светлу у вестерн филмовима. Ипак, да ли постоји неки наслов из вестерн жанра који улази у ваш избор 10 најбољих филмова свих времена?

– Постоји, и то је „Тачно у подне“, који сам гледао као дете, и уз „Афричку краљицу“ са Хамфријем Богартом и Кетрин Хепберн, овај вестерн ми је остао трајно урезан у сећању. У филму „Тачно у подне“ Гери Купер глуми шерифа који је морао да се бори против свог непријатеља, опаког револвераша, а није имао скоро никакву помоћ од људи из града. Ради се о интегритету и залагању за нешто у шта верујеш. То је заиста одличан филм.

 

Извор: Новости, ПатриотSerbica Americana

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.