Поручник Тасић на Церу није одржао овај говор


Говор Бранислава Лечића, као мајора Тасића је заправо говор који ни један официр није користио током Церске битке, него је заснован на делу говора једног од официра Краљевине Југославије у Априлском рату.
Први светски рат

Српска артиљерија у Колубарској бици

„Затим, кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа – на бајонет! Кад ти сломе нож – на руке! Кад ти поломе обе руке – на зубе! Кад ти избију и последњи зуб, све док можеш да мрдаш, док те има – нападај! Кад те смртно погоде, гледај да им паднеш на сред пута, да те заобилазе, прескачу, склањају, да им мртав сметаш!

Затим, подофицира који викне „Јуриш браћо!“ – одмах ћу убити! Виче се само: „За мном браћо!“ Тако подофицир виче ако је испред стотину војника, тако виче и кад остане сам – и јуриша. Највише на свету мрзим да видим мртвог војника и живог подофицира…

Затим, част ми је обавестити вас, бићемо на положају који ће сачекати главни непријатељски удар. До тог положаја, одавде, са падина Цера, има равно 28 километара. Те километре ћемо, кад затреба… поднаредниче?

– Господине поручниче?

– Шта чемо радити с тих 28 километара кад викнем: „За мном, браћо!“?

– Господине поручниче, те километре ћемо претрчати!

– Нећемо претрчати. У жандармерији се трчи, у војсци лети! Прелетећемо их! Ми припадамо батаљонима „стратегијске резерве“, што значи летећим батаљонима. Бићемо тамо где је најтеже.

…Затим, ако сте икада чули за реч „повлачење“, од данас је заборавите. Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам куће и деца иза леђа, док су нам раке очева на поглед удаљене, ту реч из мојих уста нећете чути. Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо педаљ назад! За мене постоје две команде: команда Врховне команде и команда моје земље, а земља је изнад сваке друге команде и она наређује: ни корак назад! Ко се осврне, угледаће цев мога пиштоља и то ће му бити последње што је угледао.

Ја и ви смо, браћо, од наших кућа кренули мртви – то да вам увек буде на памети! Пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо. Ако Бог да да победимо, у овом рату ћемо се родити! У овом рату бранимо отаџбину – земљу отаца наших, боримо се за синовину – земљу наших синова. Између отаџбине и синовине нас нема!   Је л’ јасно?

– Јасно, господине поручниче!

– Кад питам: Је л’ јасно? – хоћу да чујем да је јасно! Је л’ јасно?

– Јасно, господине поручнице!

(Поручник упери прст у даљину, као да ће нешто додирнути.)

О нашој војсци аустроугарске новине пишу, на првим странама, да смо дроњави „опанчарски батаљони“. Исмејавају нас, ругају се сиротињи, јер смо вековима по рововима, у блату до гуше, на њиховим граничним положајима, као пси чувари; док се Европа градила, зидала, богатила, док је Европа играла, певала, крала, док је Европа пљачкала, отимала и уништавала мале и сироте народе као што је и наш!

Србија данас има 4 милиона душа, Црна Гора 280 хиљада, а АустроУгарска – 55 милиона! Оскар фон Поћорек седи у Тузли, пије коњак и сере како ће рат трајати две недеље. Решили су, вели, да нас прегазе, побију и мртве, на послужавнику, однесу у Беч 18. августа, на рођендан цара Фрање Јосифа. Ми смо, по Оскаровом плану, један од дарова главатом Јосифу, који ће се обрадовати мртвом поклону. Главати Јосиф има све ловачке трофеје изузев нас. Изнад камина му једино недостају главе „опанчарских батаљона“!

Годинама прете, годинама вриште како „Србија мора доживети челично купање.“ Ја никад ништа смрдљивије и поганије нисам чуо од претње да један народ буде окупан челиком! Зато вам сад понављам: други официри ће поштовати међународни договор о ратним заробљеницима, ја заробљеника нећу имати! Сви моји заробљеници биће побијени „при покушају бекства!“ Ко ми на децу крене, неће успети да дигне руке, да се преда, добиће метак посред чела! Ту!

Мирно! Зликовци су прешли границу. Јосифовци наступају према Љешници и Лозници. Артиљеријом руше Београд, Обреновац и Шабац. На удару су и сва погранична села. Почели су као што су обећали – купање челиком. Поћорек нам поручује да је кренуо у „војничку шетњу до Ниша.“ По његовом плану доручковаће у Лозници, а вечерати у Нишу.

Указана нам је част да сачекамо швапске дивизије, поздравимо их и угостимо; скромно, али – од срца! Ми смо задужени да му спремимо „ручак“. И спремићемо, ал’ ће бити мало загорео! После ручка служимо жито.

Као што сам вам рекао, С овога места, одакле се види цела земља, поздравићемо отаџбину са заклетвом и обећањем да овим путем – према нашим кућама и нашој деци – неће проћи ниједан непријатељски пас, ниједна монархистичка џукела!

На-ле-во! Ми-рно! Поздрав Врховној команди – мајци Србији!

 

 

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 7. децембра 2018.

    […] Поручник Тасић на Церу није одржао овај говор се појављује прво на […]

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.