Пакао у облацима Кајмакчалана – Прва победа на Солунском фронту


Око поднева смо близу врха Кајмакчалан. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на своме месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара на овом огољеном, пространом терену леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо”…
Солунци

Ужички солунци на Кајмакчалану, 1918. године

Овај потресни опис бојишта на којем се, пре тачно сто година, септембра 1916. одиграла Кајмакчаланска битка, једна од најсуровијих, али и најславнијих у нашој историји, оставио је доктор Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима”.

То је само једно од сведочанстава о великој победи српске војске, првој која је извојевана на Солунском фронту, после повлачења из отаџбине. Она је подигла морал српској војсци и савезнике уверила у њену снагу, али је плаћена огромним жртвама.

После повлачења из отаџбине, албанске голготе и опоравка на Крфу, српска војска била је пребачена на Солунски фронт. Тим фронтом, на којем су се поред српске, налазиле француске и британске трупе, као и једна руска бригада, командовао је француски генерал Сарај.

Савезници су на целој дужини Солунског фронта укупно имали око 350.000 војника, од чега је Срба било око 130.000. Насупрот њима налазиле су се добро утврђене јединици бугарске и немачке војске приближно исте бројности.

Већ августа и септембра 1916. српска војска нашла се на удару снажне бугарске офанзиве, која је заустављена у бици код Горничева.

После тога, савезници су проценили да је дошло време за противнапад.

На тај начин они су желели да охрабре улазак Румуније у рат на страни сила Антанте, од којег се много очекивало, као и да искористе то што је због тешких борби на западном фронту (битка код Вердена) део немачких јединица био повучен са солунског ратишта. „Част” да прва покрене ту офанзиву припала је, наравно, српској војсци.

Савезници су проценили да је српска војска најмотивисанија за борбу, јер су њени војници и официри једва чекали да се врате у отаџбину. А тај пут ишао је преко планине Ниџе (данас на граници Грчке и Македоније) и њеног највишег врха Кајмакчалана (2.525 метара), као и десетак других врхова, сличне висине.

Извор: Политика

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.