Да ли се Вук Караџић шалио или је заиста хтео да прода рођено дете?


Велики део преписке између Вука и Ане Краус Караџић тицао се новца и имовинског стања. Новчана и имовинска питања често се налазе на почецима писама, испред породичних питања. О важним породичним новостима, каква је смрт детета, Ана Вука обавештава тек пошто га упозна са новостима из Беча и из живота њихових познаника. Са друге стране, Вук у одговорима много више пажње поклања својим путовањима, него вестима о рођењу или смрти детета. Одговарајући у једном од писама на вест о рођењу ћерке Амалије, Вук каже: „Ако је Роза, Василија и Мина не буду вољеле, онда је ти пошљи мени, а ја ћу је некоме поклонити или продати. „

Вук Караџић; десет динара из 2000. године

…Оно што, међутим, оставља најмучнији утисак из преписке Караџића није новац, већ однос према деци. Преписка Вука и Ане о њиховој деци мора се ишчитавати више пута, да би се одагнала неверица.

Смрт првог сина, Милутина, Вука је затекла у Петрограду. Чувши трагичну вест, овако је писао Ани 5. јуна 1819:

„Данас сам примио твоје писмо од 7. маја. Наш Милутин је, дакле, умро! Шта се може. Бог нам га дао и узео. Сву малу дјецу, коју сам овдје виђао, с највећом радошћу поредио сам с њим и мислио у себи: кад дођем кући, и он ће исто тако трчати и смијати се. А сада је то све само сан. Немој се жалостити. Гледај да твоја Мица остане здрава.

Сјутра полазим одавде. Чим дођем на аустријску границу, послаћу ти још новца. Надам се да си већ примила 200 рубаља које сам ти одавде упутио. Остај здраво и поздрави све наше“.

Следећи пут Ани се јавио тек после два и по месеца, 26. августа, из Кишњева:

„Већ има више од два мјесеца како ти нијесам писао. Опрости ми, али то није било могуће. Не знам шта сам ти писао из Петрограда. Не буди више ‘невјерни Тома’! Милутин није са собом однео и нашу љубав. Она ће остати неизмјењена докле год нас двоје будемо живјели. Ти си ми све на овоме свјету.

Сада сам од Петрограда удаљен више од триста миља, а одавде до аустријске границе нема више од тридесет…“

Када му је 1837. године умрла ћеркица Амалија, Вук је био у Трсту. Анино писмо, у коме га обавештава о томе, преводилац је поделио на пет пасуса.

У првом пасусу Ана каже Вуку да је недавно добила једно његово писмо.

Други пасус посвећен је бечким новостима:

„Митрополит је 16-ог стигао у Беч, а 17-ог исто тако ме већ посетио његов брат и рекао да ће његова екселенција отпутовати као сутра…“

И трећи пасус односи се на најновије вести:

„Конте ме је такође посетио и рекао да сад путује и да се враћа тек кроз годину дана. Он нам је донео новост да је капетан Лука умро, а и јадни Рајмунд је већ мртав“.

Тек иза обавештења о овим далеким познаницима, Ана пише о свом детету, у четвртом пасусу:

 „Ми смо сви здрави, осим наше јадне Амалије. Она је већ нашла свој мир. Много се напатила. Јак излив крви угушио ју је у мом крилу. Умрла је тихо 15 јула…“

Ана није јављала о томе пуних осам дана, од 15-ог до 24. јула, када је написала ово писмо. Писала је из Брила, где је отпутовала на одмор!

У одговору, од 15-ог августа, Вук посвећује Амалији свега две реченице, и одмах прелази на опис путовања. На сличан начин Вук и Ана се дописују и поводом смрти њихове ћеркице Мале, две године касније. Али још мучнија је њихова преписка о рођењу деце. Када им се у Земуну јуна 1831. године родила ћерка, управо Амалија, Вук је из Београда овако писао својој жени:

„Сазнао сам с највећом радошћу да си се ти срећно породила и да си добила кћер. Истина, било би ми милије, као и теби и дјеци, да је то био дечкић, али нека је и она жива и срећна. Ако је Роза, Василија и Мина не буду вољеле, онда је ти пошљи мени, а ја ћу је некоме поклонити или продати. Хвала Богу да си се ти само срећно породила!.. Када би могла бар да ми напишеш да ли си већ добила пензију!…“

И поред више хиљада до сада написаних књига, студија и текстова о Вуку Караџићу, биографски подаци попут овога тешко се могу наћи. Као да је због изузетних Вукових заслуга за очување дела српске традиције и за језичку реформу, овај део његове биографије означен непожељним и заобиђен. Таквим погрешним приступом прикривања и одабира само друштвено пожељних особина нечије личности српско друштво се свесно доводи у заблуду. О нечијем животу, делу и заслугама може се говорити једино путем целовите истине – сваки други начин је погрешан и штетан.

Далибор Дрекић

Извор: Тајна „Вукове реформе“, Милослав Самарџић

Повезани чланци

Рујанско четверојеванђеље чека повратак у завичај
Да ли се Вук Караџић шалио или је заиста хтео да прода рођено дете?
Ужасно мишљење Вукове жене Ане Краус Караџић о Србима
Истински и лажни просветитељи – Вук Стефановић Караџић
Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.