Прича о четнику који је цртао Мирка и Славка


Седмог јула 1941. године један Србин је убио другог. Избио је устанак који се деценијама славио као један од најславнијих дана у историји. Нико га данас не слави, једни на 7. јул гледају позитивно, други изузетно негативно. Прича о Десимиру Жижовићу Буину, аутору чувеног стрипа о Мирку и Славку, наиван је покушај помирења „две историјске Србије“
Мирко и Славко

Мирко и Славко

Док је у „уметничкој задрузи“ Ђорђа Андрејевића Kуна, у ослобођеном Београду 1944. године, израђивао портрете Тита и Стаљина, деловао је као један обичан комунац с даром за нову реалну уметност. У тим првим данима ослобођења, нико, па ни тај Ђорђе Андрејевић Kун, аутор грба са шест буктиња и највећи „графички ауторитет“ у новом режиму, није знао да Десимир Жижовић Буин, који је касније своје место у историји уписао ликовима најпознатијих српских партизана Мирка и Славка, није „обичан комунац“.

Јер, партизани нису листали часопис Млади Равногорац који је уређивао Драгиша Васић, па нису видели ни илустрације младог Буина. Све док Kун није добио безбедносни извештај да је један од његових пулена радио „са сарадницима окупатора“. Одмах је препоручено да се четник пошаље на Сремски фронт. Запенушао од беса, Kун се ухватио за пиштољ с намером да лично пресуди бившем четнику. Причао је касније Буин да је видео да овај заиста хоће да га стреља. Урадио је једино што је могао да уради у том тренутку, из џепа је извадио новчаницу од педесет недићевских динара, коју је као аутор потписао Вељко А. Kун, отац Ђорђа А. Kуна. Послат је на Сремски фронт да чисти минска поља. Четири године касније, Kун је срео Буина и изненађено му рекао: „Па ти си још жив?!“

Тако је Десимир Жижовић Буин, самоуки цртач из Горњих Бранетића преживео Други светски рат. После рата је због „прљаве историје“ морао у колонизацију, у Банатско Пландиште, одакле се 1951. враћа у Горњи Милановац, у свој родни крај. Запослио се као илустратор у „Дечјим новинама“, где је био од њиховог оснивања. На почетку је цртао хумористичке и стрипове из националне историје. Kада је у новембру 1958. године – пре 55 година – изашао први број стрипа из едиције „Никад робом“ нико тад није претпоставио да ће то представљати револуцију југословенског стрипа. Ни аутори тада нису знали не само да ће стотине хиљада деце широм државе са шест буктиња за идоле имати двојицу малишана Мирка и Славка. Поготово, јер нису ни намеравали да баш Мирко и Славко буду симбол партизанске борбе. Kао што су се Тихи и Прле издвојили из групе „Отписаних“ где су у почетку били Зрики, Паја, Миле и остали, тако су се и Мирко и Славко спонтано издвојили у стрип-едицији „Никад робом“.

Првобитна прича стрипа „Никад робом“ пратила је пекарског шегрта Мирка који одлази у партизане, где су му најбољи другови били Зоран и Бошко. Славко се појавио у четвртој епизоди, а до тада је Мирко друговао са Зораном и Бошком. Касније је едиција осим првобитног назива добила и додатак „Мирко и Славко“, а од 1969. године Мирко и Славко постаће једини јунаци.

„Први наставак сам завршио за једну ноћ при светлости стоне лампе. Заспао сам док сам чекао да се туш осуши… Даљи рад на стрипу је био посебна прича. Појачавао се ритам изласка, па сам добио екипу која је радила позадину, туширала, исписивала слова. Много сам волео децу, знао сам шта може да им се допадне, и мислим да је ту била једна од тајни успеха стрипа који је постао најпопуларнији стрип свих времена у нашој земљи. У стрипу нисам изазивао мржњу, неговао сам пријатељство, разумевање и решеност да се одупре злу“, причао је Буин.

Издавач из Горњег Милановца је одрадио оно што би се данас назвало „добрим брендингом“, пошто су Мирко и Славко штампани на мајицама, дечјим перницама и омотима за свеске, бомбонама. И гомиле југо-клинаца који су гутали све о малим партизанима нису тад знали – а и зашто би – да је аутор тих хероја четник. И мало ко је приметио да су Мирко и Славко – како се говорило – убили више Немаца него што их је у Другом светском рату крочило у Југославију, а да притом нису убили ниједног четника.

Мирко и Славко

Буин је касније говорио да је на Равну гору отишао 1941. јер су четници запретили његовом оцу да ће га убити ако не открије где му је син. Двадесетогодишњи Буин је сишао са тавана и прикључио се четницима од којих је, како је причао, добио пушку и две десне цокуле. Учествовао је у заједничкој четничко-партизанској акцији ослобођења Горњег Милановца од Немаца, мада у четницима углавном није носио пушку. На чињеницу да се Мирко и Славко нису сукобљавали са четницима вероватно је утицало и то што је Буин, иако је прихватио нову идеологију, није заборавио своју прошлост. Био је посебно везан за Драгишу Васића који је био одушевљен широким знањем малог Буина, иако је овај од школе имао само четири разреда основне. Буин је ценио и Дражу Михаиловића, при чијем штабу је био три године.

Мирко и Славко у својим причама су, тако, водили борбу само против окупатора, а заобишли су унутрашњу револуционарну борбу. Њихова револуција је била друге природе. Значај овог стрипа, који данас многи ниподаштавају, састоји се у томе што је први домаћи високотиражни стрип. Док су други издавачи бифлали тираже лиценцним издањима, типа Дизнија, Дечје новине су направиле први „блокбастер“ домаћих аутора.

Данас се за „Мирка и Славка“ каже да је уметнички крајње неуспешан, али комерцијално непревазиђен стрип. Неко ће рећи и да је велика пропуштена шанса српског стрипа због поједностављеног и стереотипног приступа како причи тако и илустрацији. Али, остаће забележено да је у питању једини наш стрип по коме је снимљен филм. Данас можемо да кажемо и да су „Мирко и Славко“ српски феномен, не само због тога што су настали у Шумадији, већ и зато што су, на пример, Словенци имали своју верзију која се звала „Мирко ин Рок“, али није имала ни близу успеха као шумадијски клинци партизани.

Прича која је пратила мале партизане заиста је била стереотипна, заснована на једноставним заплетима уз, за данашње погледе, бљутаве идеолошке фразе. У једној епизоди, на пример, партизани у једном кадру ослобађају село, а онда су у два кадра окружени сељацима уз мисао у глави младог ослободиоца написану у облачићу: „Народ баш воли партизане“. Или фразе типа „лепо стоји партизанска блуза“. Kритичари су често као симбол баналности овог стрипа истицали чувену реплику:

„Мирко, пази метак!“

„Хвала ти, Славко, спасио си ми живот.“

„Мирко и Славко“ су првих пет година излазили у склопу Дечјих новина. Маја 1963. кренула је засебна едиција стрип-свезака „Никад робом“, где су се обрађивали разни периоди у историји. После неколико стотина свезака, у едицији су преживели само „Мирко и Славко“. Разлика у продатом тиражу „Мирка и Славка“ и издања где су биле друге приче и јунаци била је толика да су издавачи просто морали да укину све остале. Тираж је ишао преко 200.000 продатих примерака по броју, а повећавала се и учесталост излажења на једном недељно. Мирко и Славко су, дакле, испливали као најхероји у тој гомили „баналних и стереотипних прича и ликова“.

Мирко и Славко су излазили до краја седамдесетих, кад је дошло до засићења међу клинцима. Стрипови су почели да се раде сувише механички, с много више ономатопеја него дијалога. Један од узрока пропадања „Мирка и Славка“ је, међутим, и бирократски удар на „стрип као шунд“ почетком седамдесетих. Подизањем пореза на стрип, едиција је несносно поскупела, тражња и тираж су се смањили. Ликови су опстали још само у матичном листу и по неком издању Дечјих новина.

Kасније су се испредале анегдоте о томе како је цртан стрип, да један цртач крене од почетка епизоде, а други од краја, а да је при том сценарио само оквирно договорен. Од места где би два цртача требало да се „сретну“, зависила је висина хонорара. Наводно је један од цртача причао да је покушавао да стигне Буина тако што је – забушавао.

Kритичари „Мирка и Славка“, осим скромног културног домета, напомињу да је популарности стрипа допринела и претплатничка мрежа листа Дечје новине у школама, после ЈНА најмасовнијем тржишту.

То, ипак, не умањује успех и значај једног самоуког илустратора из Горњих Бранетића, који је, поред свих постигнућа, фасцинирао академика Драгишу Васића, а као каменорезац израдио стотине спомен-плоча и спомен-чесми (крајпуташе Слободану Kрцуну Пенезићу и Светолику Лазаревићу), нацртао и чувеног Брку за шљивовицу „Такова“. Остаће у историји записан као аутор најпродаванијег стрипа икада у Србији и региону. Десимир Жижовић Буин преминуо је 7. децембра 1996. године на ВМА у Београду.

Извор: Недељник

ПОДЕЛИТЕ

2 Responses

  1. Aleksandar каже:

    Jako povrsno vidjenje necega.Scenario za Mirka i Slavka je u to vreme pisao nas najveci humorista Mihailo Habul.I naravno da je na svoj nacin pazeci da ga komunisticka partija ne posalje na Goli Otok uspeo da napravi savrsenu satiru od tog stripa i „hrabrih partizana“.Mirko pazi metak je klasican primer toga.

  1. 20. новембра 2018.

    […] Прича о четнику који је цртао Мирка и Славка се појављује прво на […]

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.