Павле Савић – српски нуклеарни физичар ускраћен за Нобелову награду


Павле Савић је био један од највећих српских научника свих времена, иако наша јавност о њему јако мало зна. Био је научник светског ранга, један од пионирских истраживача који су увели човечанство у атомску еру својим проналасцима у области нуклеарне фисије. За епохално откриће да се језгро урана може поцепати Савић и Ирена-Жоли Кири нису добили Нобелову награду, због тога што је други светски рат прекинуо њено додељивање. Али је ту награду одмах по окончању рата добио Немачки научник Ото Хан, иако је управо он предњачио у исмевању и оповргавању открића Савића и Кири, да би га напослетку и сам прихватио. Савић је оснивач нуклеарног института у Винчи, један од покретача совјетског нуклеарног програма и дугогодишњи председник Српске академије наука и уметности.
Павле Савић

Павле Савић, поштанска мрка из 2009.

Павле Савић је рођен у 10. јануара 1909. у Солуну, који је тада био део Османског царства. Дипломирао је физичку хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду 1932. Након дипломирања, због личних сукоба са једним професором, није остао на Катедри за физичку хемију, већ као одличан студент изабран за асистента на катедри за физику на Медицинском факултету, код професора Драгољуба К. Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири. Савић је са професором Јовановићем је објавио свој први научни рад о калориметријском мерењу апсорпције гама-зрачења радијума.

Захваљујући професору Јовановићу, Савић је 1935. добио шестомесечну стипендију француске владе за научно усавршавање на познатом Институту за радијум, чији је оснивач била Марија Кири. Планираних шест месеци претворило се у петогодишњи успешан истраживачки рад, који је дао светске резултате. У Институту за радијум Марије Кири, Павле Савић је прихватио понуду Ирене-Жоли Кири, кћерке Марије Кири, да заједно раде на истраживању порекла радиоактивности које настају неутронским озрачивањем урановог језгра. До тада је светска наука сматрала да се неутронским бомбардовањем могу добити одређени трансурански елементи, као што су ренијум и осмијум, али је двојац младих истраживача успео да детектује нове елементе, много ниже масе, као што је лантан.

Њихово епохално откриће из септембра 1938. године да се језгро урана може поцепати на ниже елементе узбудило је светску јавност, и прве реакције су биле да је то неозбиљно, да је то шарлатанство или „алхемија“. У критикама је предњачио чувени научник Ото Хан из Берлина, који је чак упутио писмо нобеловцу Фредерику Кирију, Маријином супругу и оцу Ирене-Жоли, да аутори демантују „немогуће и погрешне“ резултате. То Павлу и Ирени није падало на памет, веровали су у своје резултате и наставили да вредно раде даље.

После свих неуспешних покушаја оповргавања њиховог рада, Хан и екипа су се 1939. уверили у исправност и епохалност откирића, па су и сами наставили у „париском тренду“ откривши да се у емисији налази и радиоактивност баријума. И, од тада је званично детектовање ове нуклеарне реакције добило назив фисија. Очекивало се да ће Павле Савић и Ирена-Жоли Кири бити предложени, и да ће добити Нобелову награду, али је то прекинуо почетак Другог светског рата. Да лицемерје буде потпуно, најпрестижнију светску награду у области науке после рата је добио управо „неверни Тома“ – Ото Хан.

Након почетка Другог светског рата, Французи су Савића као странца протерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, где је постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку Факултета.

Павле Савић после рата одлази у Москву где се придружује тиму нобеловца Пјотра Капице, са којим ради на развијању нуклеарних технологија. Године 1947. Савић добија државни задатак да у нашој земљи пројектује и подигне институцију за домаћа нуклеарна истраживања. Павле тај пројекат реализује 1949. оснивањем Института за нуклеарне науке у Винчи.

Славни научник предавао је физичку хемију на Природно-математичком факултету у Београду, и био дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године је био председник Српске академије наука и уметности. Бавио се истраживањима до краја живота.

Извори: Патриот, Википедија

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.